ŠTA JE TO "PANDEMIJSKI UMOR"

 

Link - “What Is ‘Pandemic Fatigue’?” (Quora)

Šta je to “pandemijski umor“? (Kuora)

Pandemijski umor se javlja onda kada su ljudi iscrpljeni ograničenjima koja nameće pandemija tokom dužeg vremenskog perioda, i postanu manje skloni tome da se pridržavaju smernica javnog zdravstva.

Ljudi sa pandemijskim umorom skreću svoju pažnju sa propisa zdravstvenih institucija, i mada različiti ljudi drugačije osećaju i reaguju na ovu pojavu, simptomi najčešće uključuju nemir, razdražljivost, slabu motivaciju i poteškoće u koncentraciji. To isto tako može da uključuje socijalno povlačenje ili promenu načina ishrane i spavanja.

Takođe, ljudi koji pate od pandemijskog umora mogu da reaguju i tako što će se otvoreno suprotstaviti propisima koje nameće pandemija: prisustvovaće zabavama, protestima, ići će u kafiće, restorane, barove i generalno će odbijati socijalno udaljavanje, nošenje maski i preporučeni nivo lične higijene.

Međutim, uprkos raznim vrstama pandemijskog umora koje mnogi ljudi doživljavaju dok napredujemo u ovim vremenima iskušenja, sam virus korona ostaje nepromenjen. Kako se nepažnja povećava, povećava se i broj ljudi koji imaju pozitivne testove na virus. I, vidimo da, gde god vlade popuste u ograničenjima koja su donele u cilju opšteg zdravlja, infekcije se povećavaju .

Stresni paradoks s kojim se danas mnogi ljudi suočavaju, gde s jedne strane, što dublje ulaze u tunel pandemije ne vide svetlost na njegovom kraju, a s druge strane, izgaraju u očaju, kod sve više ljudi će izazvati  otpor prema propisima.

Pandemijski umor treba da posluži tome da ubrza našu potragu za isprobavanjem novih lekova za virus korona. Umesto toga da vrtimo palčevima čekajući vakcine, možemo da pokušamo da primenimo lek koji je bez rizika i koji nas ništa ne košta. Pre nego što razmotrimo ovaj lek, izneću važnu zadršku koja je u tome da ovaj lek ni na koji način ne sugeriše to da nije potrebno da obraćamo pažnju na smernice javnog zdravstva, već upravo suprotno – dok strogo sledimo propise javnog zdravstva, možemo da pokušamo da primenimo sledeći lek za virus korona: da prilagodimo svoj odnos jednih prema drugima da bismo razmišljali pozitivno, pažljivo i odgovorno jedni prema drugima.

Ako bismo mogli dublje da pogledamo šta je prouzrokovalo ovu pandemiju, tada bismo videli da negativni stavovi jednih prema drugima stvaraju najveću neravnotežu u prirodi, što podstiče negativan odgovor prirode na nas. Isto tako, ako promenimo svoje pristupe jednih prema drugima iz negativnih u pozitivne, iz nepažljivih i eksploatatorskih u pažljive i odgovorne, tada bismo ušli u ravnotežu sa prirodom – a priroda bi nam zauzvrat odgovorila pozitivno.

Tako, dok držimo fizičku distancu jednih od drugih, bilo bi pametno da tražimo to kako da postanemo bliži u svojoj mentalnoj i emocionalnoj distanci. Jedan od praktičnih načina za to je povezivanje uz poštovanje propisa javnog zdravstva, ne za ličnu zaštitu pojedinca, već upravo suprotno, poštovanje propisa zdravstvenog sistema, držanje socijalne distance i nošenje maski itd, da druge ne bismo zarazili. Drugim rečima, ako bismo svi mislili samo na „sebe“ kao na domaćina virusa i da sada ne želimo nikog drugog da zarazimo, tada bismo bili na putu da vidimo kako virus brzo jenjava iz naših života.

Preusmeravanje fokusa sa lične zaštite i koristi na zaštitu i korist drugih ima neizmernu moć. Kada bismo ovaj period upotrebili za značajno poboljšanje naše brige i odgovornosti prema drugim ljudima, tada bismo svedočili o velikim pozitivnim efektima koji se šire u čitavom ljudskom društvu, počevši od očuvanja našeg zdravlja.

Prema tome, mi nemamo šta da izgubimo, a možemo sve da dobijemo, ako samo malo preokrenemo stav koji držimo u sebi tako da se pozitivno, pažljivo i odgovorno odnosimo jedni prema drugima. Tada bismo bili na putu da izlečimo ne samo sebe, već i ljudsko društvo u celini.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

MOJA PTIČICA

Link - Mein Piepmatz

Moja ptičica 

Budući da me veoma interesuje povezanost koja postoji u prirodi, pre nekoliko godina sam stekla predivno iskustvo, koje nikada neću zaboraviti.

U uglu moje terse jedan par lastavica svio je gnezdo. Bila sam puna radosti što su od svih mesta odabrali baš moju terasu, jer poznato je da gnezdo lastavica donosi sreću. Malo-pomalo, i jaja su stigla u gnezdo, a zatim su se izlegli ptići. Roditelji su ih dobro čuvali, i oni su postajali sve jači i jači.

Ali jednog dana, oh, Bože! rano ujutro, mlada lastavica ležala je na tlu s ranom na glavi i slomljenih krila. To je za mene bio pravi šok. Uzela sam mladu lastavicu i stavila je među dlanove, kao da je u pećini, i počela sam da pravim iscjeliteljske REIKI pokrete. Zatim sam stavila vodu na tanjirić i vrhom prsta uzela kapljicu i tako pokušala da napojim lastavicu. Napravila sam malo improvizovano gnezdo i u njega stavila mlado ptiče. Roditelji su zbunjeno lepršali okolo. Budući da su lastavice mesojedi (jedu komarce itd), morala sam prvo da razmislim kako da nahranim malu lastavicu. Tada sam dobila ideju da uzmem mleveno meso i dajem joj da jede vrlo male komadiće. Nije jela odmah, ali postepeno je uspelo.

Rana na glavi polako je zacelila, a sa slomljenog krila nestalo je perje. Pitala sam se da li će perje ponovo da izraste. Više nisam videla roditelje male lastavice. Budući da je ona već bila u mom srcu, vodila sam brigu o njoj. Na kraju je opet počela da skakuće uokolo i divno se oporavila. 

I, šta sam mogla da uradim? Ne mogu da zadržim lastavicu u kavezu. Ona voli svoju slobodu. Pokušavala sam da je naučim da leti. Stavila sam je na jedan svoj prst, a zatim sam brzo spustila ruku prema dole. Krila su joj se automatski pomerila prema gore i osetila je da daju otpor vazduhu. Već je postala puna poverenja. Pokušavala je da sa naslona starog kauča sama sleti na pod. I, to je radila sve bolje i bolje.

Tako, morala sam da donesem odluku. Trebalo bi da pustim moju ptičicu – tako sam je zvala – čak iako me to jako boli. Stavila sam je na ogradu terase i zabrinuto čekala da vidim šta će se dogoditi. Bila je uplašena i neprestano je okretala glavu prema meni.

Tada se dogodilo nešto predivno. Nisam mogla da poverujem svojim očima. Roditelji su doleteli i sleteli na ogradu, sa leve i desne strane moje ptičice. Tada su njih troje zalepršali krilima, i odleteli su do susednog stabla, gde su se spustili da se odmore. Oči su mi bile pune suza od osećaja koji se stvorio dok sam gledala taj prizor, isto tako i od bola zbog rastanka. Ali, bila sam srećna i zbog toga što su roditelji zapravo uvek bili u blizini i pratili sve. Tada sam uzviknula: „Ptičice, molim te vrati se nekad, da znam da si dobro“.

Nakon otprilike dve sedmice moja mala draga se vratila, sletela u gnezdo i počela da cvrkuće i gotovo mrmlja, kao da želi da mi kaže nešto. Bila sam presrećna što sam mogla da pomognem maloj lastavici. I, svake godine kad se lastavice dosele, pitam: ptičice, da li si tu?

I, šta želim da iskažem ovom pričom ..?

Na primer, da je priroda povezana; ili da priroda leči.

Ili, da neko uvek obraća pažnju, čak i ako ne može da se vidi.

Ili, da morate prvo da pustite ukoliko želite da vam se to vrati.

Ili, da zapravo sve mora da se vrati izvoru. Prema mudrosti kabale, ljudi takođe imaju zadatak da se vrate svojoj izvornoj duši – Adam HaRišon.

INTERAKCIJA IZMEĐU NAS

 

Link - Die Wechselwirkung zwischen uns

Interakcija između nas

Nedavno sam gledala dokumentarnu seriju o ljudskom ponašanju. U jednoj epizodi, grupi ljudi su pokazane slike padova, nesreća i zaista strašnih događaja. Ovaj video propraćen je veselom muzikom i smehom. Gotovo svi ispitanici bezmalo su se valjali od smeha. Toliko su se zabavljali da su time zarazili jedni druge.

Istovremeno je isti video prikazan drugoj grupi, ali bez zvuka; samo slike. Ljudi su se prestravili, pokazali saosećanje i plakali kao da i sami osećaju bol.

Jednostavno – bila sam fascinirana.

Tako, moguće je da patnju drugih možemo da osetimo samo gledanjem. S druge strane, mi reagujemo onako kako smo naučeni. Ako je nešto što jeste loše prikazano kao smešno, s namerom da bude smešno, mi mislimo da to i jeste smešno. I, ukoliko se svi smeju, tako činimo i mi.

Naravno da mislimo da mi sami odlučujemo šta ćemo raditi, šta volimo, a šta ne. Ali, da li je zaista tako?

Mislim da smo sve vreme u interakciji. Ti utičeš na mene i ja na tebe; upravo tako je i sa prirodom. Onako kako utičemo na prirodu, tako ona utiče i na nas. Sve je to jedan ciklus.

Budući da za nas „čitava priroda“ na neki način jeste apstraktna, mi možemo jedino da naučimo ovu interakciju između nas. Možemo da učestvujemo u njoj, da saosećamo i prepoznajemo gde i kako zavisimo od drugih, i koje mesto sami zauzimamo. I, jedino tada kada možemo da poštujemo jedni druge, možemo da poštujemo i prirodu. 

To bi bilo važno postignuće, jer priroda je ta koja nam daje život.

ŠOLJA BUNIKE

Link - Der Schierlingsbecher

Šolja bunike

Nije dečje ponašanje samo zbunjujuće, već je zaista tužno i na neki način beznadežno. Danas smo timski razgovarali o tome. Deca neprestano trče do kioska i kupuju puno slatkiša i razne vrste slatkih napitaka. Naša ustanova ceni zdravu i uravnoteženu ishranu, i o tome smo razgovarali više puta. Ipak, deca uvek trče da kupe ovaj „lek od šećera“. Ne mogu to drugačije da nazovem.

Mnoga deca su, verovatno, zavisna od ovog „leka“. I, kakva je korist od toga ako ih „nadgledamo“ samo nekoliko sati dnevno? Jesmo li mi, pedagozi, jedini koji brinemo o tome kako treba „reprogramirati“ našu omladinu? Možemo li to uopšte i da uradimo? Često mi se čini da se borimo s vetrenjačama.

Šta će biti s našom decom? To su naša deca! Zašto samo deo društva brine o svojoj budućnosti?

I, ne radi se samo o slatkišima koji našu mladež zavode na blagajni u svakoj trgovini – više je reč o moralu društva, u kojem se s jedne strane brine o svojim bližnjima, ali se s druge strane profit stavlja iznad zdravlja.

Pitam se kada je to sve počelo? Kako smo mogli da postanemo toliko otuđeni da nam nije stalo do zdravlja i dobrobiti sopstvene dece?

Nema svrhe ustajati protiv pojedinačnih korporacija; isto tako nema svrhe pozivati se na zdrav razum i moral samo nekolicine direktora koji vode ekonomiju.

Ali, šta zapravo može da nas uzdrma? Da li je dovoljno to što ovih dana u mnogim grupama dece u vrtićima možete da pronađete male dijabetičare? Pre dvadeset godina na to se nije nailazilo. Zar nije opomena i to što u školama sada ima toliko dece koja su bolesna i koja imaju prekomernu težinu?

Gde je ta čarobna granica, na kojoj bismo svi rekli: ne može se tako dalje, mi želimo nešto najbolje za sledeću generaciju!

Sa sastanka pomenutog tima izašao sam s pomešanim osećanjima. S jedne strane, razumem to da je deci potreban samo pravi primer ili uzor koji će rado da usvoje. I, odmah će osetiti šta je ispravno, a šta pogrešno. S druge strane, isto tako znam da su deca vrlo znatiželjna; hoće da probaju sve, da iskuse puno toga, i ne mogu da odole mnogim iskušenjima.

Zbog toga ćemo verovatno morati da duže vreme živimo s tim strašnim rascepom između našeg pedagoškog primera i šolje bunike nazvane „ulica“.

Bez obzira na to, nadam se da će se u nekom trenutku u bliskoj budućnosti pogledi na društvo (uključujući i ekonomiju) susresti, i da ćemo svu decu koja žive u našoj stambenoj zgradi, u našoj ulici, našem gradu, našoj državi, i na kraju u našem svetu, doživljavajti kao sopstvenu decu. Poželećemo im samo najbolje i pružićemo im samo najbolje!

VEKTOR

 

Link - The Vector

Vektor

Poenta akcije meri se i procenjuje jedino u skladu sa njenom namerom. Namera čoveka da više daje približava ga Stvoritelju, a namera da više dobije udaljava ga od Stvoritelja.

A, na sredini, između namere za davanje i namere za primanje nalazi se neutralna, nulta tačka na kojoj čovek odlučuje gde hoće da bude: u duhovnom ili korporalnom svetu.

Duhovni svet deluje sa namerom da daje i čim delujemo egoistično, mi  tada trenutno osećamo korporalni svet. Koliko davati, a koliko dobiti više nije   toliko važno. Ono što je najvažnije i što  nas stavlja na jednu ili drugu stranu granice između duhovnog i korporalnog jeste naša namera.

Glavni test je u tome ka čemu čovek teži, a ne u tome koliko je jaka njegova želja. Promena namere je poput promene koju vršimo menjačem automobila da bismo išli napred ili  nazad, u zavisnosti da li se krećemo ka Stvoritelju i stvorenjima, ili suprotno.

Namera zavisi od toga gde je moje srce usmereno: prema drugima, prema prijateljima i preko njih ka Stvoritelju, ili prema sebi. Ovo određuje gde ću ja ići. Da li radim za Stvoritelja ili za sebe? Da li se krećem prema svojim prijateljima, a preko njih ka Stvoritelju, ili se krećem ka sebi? Sve ovo zavisi od namere, a tek nakon toga od želje koja se pokorava nameri.

Da bismo testirali nameru, moramo da se distanciramo od same akcije, tako da ona postane nevažna, a ono što je važno jeste: zbog koga ovo radim i ko će od toga imati koristi. Ovo određuje da li sam u svetu Stvoritelja ili u svom svetu, u svojoj ljusci.

Namera, usmerena ka onima spolja ili ka sebi, ka unutra, deli moju stvarnost na dva dela: deo koji se odnosi na mene, što znači „ja“, „moje“ i deo izvan mene, što znači na prijatelje i Stvoritelja. Ako želim da postojim u svetu Stvoritelja, a ne u svom malom, životinjskom svetu, tada moram stalno da proveravam usmerenost svojih misli.

Knjiga Zohar govori o tome da ljudi sa egoističnom namerom imaju oči koje gledaju unutar sebe, potpuno su slepi i ne vide beskrajni svet oko sebe. Oni ne mogu da zamisle ništa osim ovog korporalnog sveta, i zato u njemu žive i umiru.

Ovaj život nam je dat da bismo obrnuli smer našeg gledanja tako da bude ka spolja, i da bismo otkrili svet Stvoritelja koji se naziva Viši svet. A niži svet je onaj koji vidimo kada gledamo unutar sebe i brinemo samo o sebi.

Ja moram da proveravam gde je usmeren  vektor mojih misli i želja – da li prema meni, prema mojoj koristi, ili prema drugima i preko njih ka Stvoritelju? To jeste, ka čemu moje srce žudi?

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

DUŠA

 

Duša 

Vječna potraga za srećom gura nas naprijed
ne da nam ni spokoja ni sna
Dugo padamo u ponor no, nakon toga je let
I, u trenu, odvojenost je jasna

Čovjekova duša tako neprimjetno raste
јedino je mudrom dato da vidi njen rast
davanje bližnjem, i nema drugog načina
Naš put nije lak …

Čovjekova duša raste izvan vremena,
radom u srcu gradi se iznova i iznova
da bi na kraju uz Svjetost iz sjemena izrasla 
Ljubav

Iskra u našem srcu vuče nas ka Gore
ne da nam ni spokoja ni sna 
Pao si, prijatelju ustani i vjeruj iznova:
"Treba da znamo sve"

Čovjekova duša tako neprimjetno raste
jedino je mudrom dato da vidi njen rast
Davanje bližnjem, i nema drugog načina
Naš put nije lak …

Čovjekova duša raste izvan vremena,
radom u srcu gradi se iznova i iznova
da bi na kraju uz Svjetost iz sjemena izrasla 
Ljubav

***

Душа 

Вечный поиск счастья гонит нас вперёд
Не даёт покоя нам и сна
Долго падать,в бездну, но за ней полёт
Миг, и даль ясна

Душа растёт у человека незаметно так,
Лишь мудрецу дано увидеть её рост,
Отдача ближнему – ведь нет другого метода,
Наш путь – не прост...

Душа растёт у человека не по времени,
Работу сердца совершая вновь и вновь,
Чтобы в конце произросла на свет из семени
Любовь

Искра в нашем сердце тянет нас наверх,
Не даёт покоя нам и сна.
Ты упал, товарищ. Встань и вновь поверь:
“Надо всё познать”.

Душа растёт у человека незаметно так,
Лишь мудрецу дано увидеть её рост,
Отдача ближнему – ведь нет другого метода,
Наш путь – не прост...

Душа растёт у человека не по времени,
Работу сердца совершая вновь и вновь,
Чтобы в конце произросла на свет из семени
Любовь

SUPTILNE JEDINICE ZA MERENJE MISLI

 

Link - Subtle Units Of Measuring Thought

Suptilne jedinice za merenje misli

Svi virusi su rezultat naših loših misli. Ali, ne postoje instrumenti sposobni za merenje ovakve veze, jer je to iznad naše obične fizičke percepcije. 

Postoji mnogo laboratorija i studija koje pokušavaju da razumeju vezu između duhovnog i materijalnog, ali to nije moguće. Naše dobre ili zle misli pripadaju ljudskom nivou jer se zasnivaju na našem egoizmu, na zloj inklinaciji. 

Recite mi koji uređaj može da se koristi za merenje egoizma osobe i sa čime on treba da bude povezan? Naravno, ne sa fizičkim telom, jer je ono samo biološka mašina koja izvršava naređenja. Sa srcem? Ali, srce je samo pumpa koju možemo zameniti i veštačkom pumpom. Možda sa mozgom? Takođe, ne.

Odakle mogu da se izvuku čovekove misli da bismo mogli da ih provučemo kroz uređaj i vidimo koje su misli dobre, a koje nisu, te im  je potrebna ispravka? Da li je to moguće? Možete da izgradite kardiogram, da izmerite frekvencije, električne procese u telu, ali nije moguće da procenite njihovu suštinu. Na kraju krajeva, to ne pripada materijalnom. Prema tome, nauka nije u stanju da dopre dovde. 

Kao studenti, mi smo imali časove na Institutu za ljudski mozak u Sankt Peterburgu. Tada sam čuo od šefa odeljenja, koji je bio poznati naučnik, da mi ne znamo gde su misli i želje neke osobe. 

Naučnici pokušavaju da pronađu ovu vezu, ali ona nas vodi od mozga do sfere koju mi nismo u stanju da opažamo. Tamo, izvan čoveka, nalaze se sve naše misli i želje. Ljudski mozak je modem koji povezuje duhovni prostor u koji se uzdižu sve naše misli i senzacije. 

U našem svetu je uobičajeno da se osoba identifikuje sa svojim životinjskim telom. Ali, proučavajući kabalu, mi gradimo duhovni Parcuf i uzdižemo se do vere iznad razuma. To više nije korporalno. Nauka o kabali povezuje čoveka sa njegovom istinskom esencijom, dok ga odvaja od korporalnog tela i tako ga pripaja duši. Prema tome, fizički svet nestaje iz naših senzacija, jer je taj svet imaginaran. 

Kada postignemo takvu vezu između nas da počinjemo da otkrivamo duhovne pojave, tada ćemo otvoriti knjigu Studija o deset Sefirot i moći ćemo da osetimo sve što je tamo napisano i da to čitamo kao kada muzičar čita note.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

DUGME ZA RESETOVANJE KOJIM SE OBNAVLJA PRIRODA

 

Link - "The Reset Button To Restore Nature” (Medium)

„Dugme za resetovanje kojim se obnavlja priroda“ (Medijum) 

Tokom poslednjih nekoliko meseci svet je po prvi put u istoriji ušao u ono što neki naučnici nazivaju „antropauza“ – od reči „antro“ (čovek, ljudsko) – što bi značilo uveliko zaustavljanje ljudskih aktivnosti. Države širom sveta, gotovo bez izuzetka, iskusile su uspostavljanje i ukidanje izolazije u cilju kontrole širenja kovid-a 19. Šta smo naučili o prirodi u ovom periodu? Da li se priroda iscelila od zlostavljanja i ranjavanja koje su joj ljudi vekovima nanosili? Svaka pauza, duga ili kratka, pomaže u tom međuvremenu dok mi ne promenimo našu prirodu. 

Pojava divljih životinja u urbanim sredinama kao posledica smanjenja saobraćaja dodala je živopisnu privlačnost iskustvima ljudi tokom strogih ograničenja kretanja. Pume koje su primećene u centru Santjaga u Čileu, i kojoti koji šetaju ulicama San Franciska, u kombinaciji sa globalnim smanjenjem nivoa zagađenja usled izolacije, stvorili su utisak da se priroda vratila na svoje mesto i ponovo uspostavila ravnotežu. Ali, ova nova situacija postavlja i nove izazove. Predatorske vrste sada slobodnije trče, ilegalni lov i trgovina životinjama su u porastu, a rezervati prirode i parkovi trpe ekonomsku krizu zbog toga što nema posetilaca, na način koji propisuju  međunarodne organizacije. 

Sada su u toku mnoge istraživačke inicijative na svetskom nivou, koje imaju za cilj da daju procenu sveobuhvatnog uticaja koji pandemija ima na prirodu. Ali, nijedno istraživanje neće uroditi plodom ukoliko se u proračunima zanemari čovek, jer nas osnovni uzrok svih neravnoteža u prirodi vraća natrag ka čovečanstvu. Oku koje ne pravi razlike, ovo se prikazuje kao da su životinjski nivo u ekološkoj mreži (sistem ekoloških područja) i ljudski nivo u interakcijama, dve odvojene stvari. Ovo je najdalje od istine, jer su pomenuta dva nivoa zapravo potpuno međusobno povezana i međusobno zavisna. 

Mi, ljudi, po prirodi smo egoisti. To znači da su sve naše misli i postupci na kraju motivisani željom da zadovoljimo sebe i da uživamo na račun bilo čega i bilo koga oko nas. Kao egoisti, svi mi nužno opažamo samo uski delić stvarnosti za koji mislimo da bi mogao da nam koristi. Osećamo sebe kao da smo u velikoj meri odvojeni od drugih ljudi i stvari, i pre svega zabrinuti zbog ličnih problema, gde je svako u stalnoj jurnjavi za prolaznim zadovoljstvima. 

Za razliku od egoistične ljudske perspektive, priroda teži da poveže sve svoje elemente u jedinstvenu, skladnu celinu. Unutar ove harmonične celine, svaki deo dobija ono što mu je potrebno za njegovo održavanje, i daje, prema svojoj sposobnosti, u korist celine – slično zdravom funkcionisanju ćelija i organa u ljudskom telu. 

Iako se egoistični kvalitet čovečanstva sve više sukobljava sa altruističnim kvalitetom prirode, mi ćemo doživljavati sve više udaraca. Udarci iz prirode mogu da se pojave kao globalna pandemija, kakvu sada imamo sa virusom korona, kao i u bezbroj drugih formi, kao što su ekološke katastrofe, na primer. U okviru ovog potpuno integralnog sistema, ljudsko biće je najsloženiji i kvalitativno najviši nivo života. Isto tako, ljudske misli, stavovi i odnosi, imaju najmoćniji uticaj na ostale nivoe prirode. Izuzetno nam je teško da uočimo koliki je teret uticaja koji vršimo na prirodu. Otuda, kada nam priroda zada udarac, u svom odgovoru delujemo prilično bezizlazno, bespomoćno i dezorijentisano – zatečeni – jer smo toliko nesvesni činjenice da upravo način na koji se odnosimo jedni prema drugima određuje to kako priroda reaguje na nas. 

Tako, koja je poruka kojom priroda pokušava da nas uči kroz sve bolove i probleme koje nam šalje? Sve je na nama, da zastanemo na trenutak i počnemo da razmišljamo o životu, njegovoj svrsi i zašto patimo. Priroda nas upozorava, tako što nam šalje uzbunu i poziv na buđenje kako bismo preispitali pravac u kojem smo krenuli. Priroda nas vodi ka razumevanju toga da smo delovi jedinstvenog međusobno povezanog i međusobno zavisnog sistema i da prepoznamo da moramo da dostignemo viši nivo povezanosti između nas da bi se vratila ravnoteža u prirodi, a mi otkrili njeno bezgranično savršenstvo. 

Šaljući nam udarce, priroda nas na kraju uči da moramo da preispitamo šnačin na koji živimo svoj život, da moramo da priznamo bankrot ako nastavimo da živimo egoistično kao što je to do danas. Umesto što sve vreme pokušavamo da imamo korist za sebe, treba da delujemo na način da to uzrokuje korist za druge. Priroda ukazuje na to da ćemo promenom stava prema drugima – iz egoističnog u altruistični – doći u ravnotežu sa prirodom i uživati u skladnom, celovitom i večnom postojanju.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

KAKO MOŽEMO DA NADIĐEMO MRŽNJU

    

Link - Wie wir den Hass überwinden können

Kako možemo da nadiđemo mržnju

Pravo pitanje nije u vezi sa onom mržnjom koja, na primer, postoji između belaca i Afroamerikanaca. Reč je o osnovnoj mržnji koja je u nama ljudima, jer tu mržnju možemo da vidimo u čitavom svetu. Mržnja je zla inklinacija, ali zlo je u ovaj svet, u nas, usadio sam Stvoritelj.

Upravo kao što u našem svetu postoji svetlost i mrak, hladno i toplo, slatko i kiselo, veliko i malo – isto tako su i dve najjače sile, mržnja i ljubav, stavljene u naš svet. Životinje žive prema svojim instinktima, koji su im isto tako usađeni. Ali nama, ljudima, dat je slobodan izbor.

I, taj izbor je dat barem što se tiče najvažnijih pitanja. Sva priroda je izgrađena na altruizmu. Svako živo biće, svaki element služi čitavoj prirodi. Samo su ljudi izuzetak. Čovek je egoista u ovom sistemu. Ali, Stvoriteljeva želja je bila ta da se Njemu obratimo svojom voljom, i da od Njega tražimo ona svojstva koja se Njemu pripisuju. Da izaberemo da žudimo za dobrim, sve dok ne budemo dobri i ne radimo na dobar način poput Njega.

Ali, ne radi se o malim gestovima koje bismo mogli da načinimo zarad toga da smirimo svoju savest, ili zarad toga da se osećamo dobro. Radi se o nečemu mnogo većem, i za nas, ljude, neizmeran izazov jeste to da zaista stavimo dobrobit drugih iznad sopstvenih egoističnih interesa, i da zaista žudimo za tim da se sa Stvoriteljem izjednačimo po formi. To nije tako lako da se postigne, jer su sile koje deluju na nas neverovatno jake.

Zlo je druga najjača sila u svemiru, i jednako je snažna koliko i ljubav. Zlo nas, dok još nismo stvarno sposobni da volimo, stalno iznova savladava. Ponekad postoje mali egoizmi, ali neretko i oni veliki. Tokom većeg dela vremena to uopšte ne osećamo, jer biti sebičan – to je navika; i svako žestoko negira to da bi i sam mogao da bude egoista.

Tek onda kada zaista možemo da vidimo to kakvi neverovatni egoisti mi jesmo, koliko je egoizam užasan za čitavo čovečanstvo, čitav svet i čitavu prirodu, možemo da počnemo da pripremamo pravi smer. Sada se zlo otkriva na toliko mnogo načina – u religioznom ludilu, fanatizmu, rasizmu, bezobzirnom uništavanju prirode, kao i u sistemima koji jako eksploatišu – tako da čovek teško može da se usudi čak i da se nada tome da mi možemo sve to da preokrenemo.

Većina ljudi na zapadu veruje u to da je kapitalizam najbolji sistem. Da, to je najbolji od svih loših sistema. To sigurno još nije sistem koji uključuje mir i uzajamnu brigu za sve ljude. I, sve dok nas nije briga, ili mislimo da nas se to ne tiče ili da ne možemo ništa da učinimo u vezi sa onim što se događa na Tibetu, u Kini, u Africi ili u muslimanskom svetu, koji se decenijama davi u fanatizmu, mi nismo razumeli šta uzajamna briga i dobročinstvo zapravo znače.

U naše vreme globalizacije, u vremenu u kojem za nekoliko minuta možemo da dobijemo bilo koju informaciju na svetu, ne možemo da se oslobodimo te odgovornosti. Ali kako možemo da počnemo da budemo odgovorni, i da li to moramo? Da, u našim mislima, u našim pravim željama, s čvrstom namerom da ispravimo sopstveni egoizam, i u molitvama za one koji tonu u siromaštvo, nedostatak obrazovanja, glad, rat, sukob, bolest i bedu.

Zaista moramo da hoćemo to da želimo da se svi izlečimo od ove bolesti mržnje, ravnodušnosti, sebičnosti, i da zaista razumemo na kakvu se ljubav misli kada govorimo o dobročinstvu.

Razvoj svih nas zavisi od pravilnog duhovnog i naučnog obrazovanju. Naša deca moraju da od ranog detinjstva nauče šta znači saosećanje, uzajamna briga i ljubav, i kako za svim tim možemo da tragamo i da sve to postignemo. U našem društvenom sistemu ima mnogo mesta na kojima se izgrađuje i na kojima bi trebalo da se napreduje Jedno od njih tiče se naše hrane. Ali, Džejn Gudol (britanski antropolog, etolog i primatolog, najveći stručnjak za šimpanze na svetu, dobitnik mnogih priznanja za svoj ekološki i humanitarni rad) rekla je: "Kako smo ikada mogli da poverujemo u to da koristimo otrove da bismo proizveli hranu?"

Sledeće mesto je to kako se odnosimo prema životinjama i kako je naša pohlepa za mesom postala nezasita. Ili to kako možemo da održimo naše zdravlje, ili da dobijemo stvarno ozdravljenje kada se razbolimo. Nas je farmaceutska industrija čvrsto zgrabila. Ali, postoji mnoštvo metoda koje ne samo da nam održavaju pravo zdravlje, već i dugovečnost, i ove metode postoje hiljadama godina. Jednostavno, moramo da ih koristimo i nešto preduzmemo, umesto da se predamo leku koji za cilj ima jedino profit. Ovo ne znači da je napredak u medicini beskoristan u svim pogledima, ali, ova dva pomenuta mogu da idu ruku pod ruku.

Mi ni na koji način ne možemo da izbegnemo to da prođemo kroz metamorfozu od egoizma do altruizma. To je propisano u planu stvaranja i tako je postavljeno i u prirodnim zakonima. Pomenuću reči koje je izrekao Lao Ce, a koji je ovo prepoznao još pre 2000 godina: "Čovek ne može da učini veću uslugu čitavom svemiru od toga da ispravi svoj ego".

KAKO SMO "ZARADILI" TO ŠTO SMO MI ODABRANI DA BUDEMO PRIMARNI CILJ KOVIDA

 

Link - “How We “Earned” Being Covid’s Prime Target” (Linkedin)

„Kako smo „zaradili“ to što smo mi odabrani da budemo primarni cilj kovida“ (Linkedin)

Kakav tajming! U prvom talasu kovid-a 19, proveli smo Pesah (kao kod nas Uskrs) zaključani i bez mogućnosti da ga proslavimo sa našom širom porodicom, onako kako to sve porodice rade vijekovima. Tada sam upozorio da ćemo patiti od još gore epidemije, ukoliko ne naučimo lekciju kojoj virus pokušava da nas nauči.

Ništa nijesmo naučili. Čitav svijet je na nas u Izraelu gledao sa strahopoštovanjem, dok smo zamalo eliminisali virus, ublažili karantin i vratili se u normalan život. Ali naš „normalan“ život bio je razlog iz kojeg smo prije svega i dobili kovid, i zato se on osvetnicki i vratio. Sada, svijet ponovo gleda u nas, ali iz drugog razloga. Postali smo uzor nesposobnosti, sa više oboljelih po glavi stanovnika nego i jedna druga nacija - od jednog ekstrema do drugog za svega nekoliko mjeseci.

Ovih dana, kada su Veliki praznici, tacnije druge polovine godine, kada se sve porodice okupljaju, ponovo ulazimo u potpuni karantin. Priroda je okrenula našu oholost protiv nas i učinila da Izrael postane izložen podsmehu svjeta.

Da bismo razumjeli kako smo „zaradili“ opomenu prirode, moramo da razumijemo ko je narod Izrael, odakle dolazimo i koja je naša uloga. Maimonid, Midraš Raba i mnogi drugi izvori govore nam da je u vrijeme praoca Avraama,  Avraam koji je ziveo u Vavilonu i posmatrao svoje ljude kako grade Vavilonsku kulu. Primijetio je da se graditelji sve više otuđuju jedni od drugih, što ga je podstaklo da traži objašnjenje. U knjizi Pirkej de Rabi Eliezer (poglavlje 24) piše da su Vavilonci „željeli da razgovaraju jedni sa drugima, ali nijesu poznavali jezik onih drugih. Šta su radili? Svaki je uzeo svoj mač i borili su se međusobno do smrti. Zaista, tamo je bezmano poubijano pola svijeta, a druga polovina se odatle  rasula po cijelom svijetu“.

Avrama je uznemirila mržnja među njegovim narodom. Razmišljao je o teškom položaju naroda i shvatio je uzrok njihove mržnje usled porasta ega. Da bi to prevazišao, on je pozvao svoj narod da poveća međusobnu povezanost kako bi odgovorio na porast ega. U Mišna Tora (poglavlje 1), Maimonid ovo opisuje kroz Avraama koji je počeo „da daje odgovore narodu Ura Haldejskom“, objašnjavajući zašto se njihovo društvo raspada i šta mogu da učine u vezi sa tim. 

Međutim, odgovori Avraama nijesu se svidjeli svima u Vavilonu. Midraš (Berešit Raba) nam govori da je Nimrod, kralj vavilonski, pokušao da ubijedi Avraama u to da je pogriješio. I kada kralj u tome nije uspeo, protjerao je Avraama iz Vavilona.

Ali dok je prognani Avraam lutao prema Kananu, ljudi su se, kako  Maimonid piše: „okupljali oko njega i pitali ga za njegove reči“. „Učio je svakoga... sve dok se hiljade i desetine hiljada nisu okupile oko njega, i oni su ljudi kuće Avraamove. Usadio je ovo načelo u njihova srca, sastavio knjige o tome i naučio svog sina Isaka. A Isak je sjedio i podučavao i upozoravao, i obavijestio je Jakova, i postavio ga za učitelja, koji će sjedjeti i podučavati ... A otac naš Jakov podučio je sve svoje sinove.“ To je bio početak nastanka naroda Izrael, ali ovo i dalje ne objašnjava našu ulogu u svijetu.

Nekoliko vijekova poslije Avraama, Mojsije je želio da učini isto što i njegov prethodnik. Težio je da ujedini narod Izrael i suočio se sa žestokim otporom Faraona. Poput Avraama prije njega, Mojsije je pobjegao sa svojim narodom, samo što ih ovog puta nije bilo na milione. Pod Mojsijem su se hebrejska plemena ujedinila i postala nacija, ali tek nakon što su se obavezali da budu „kao jedan čovek u jednom srcu“.

Štaviše, odmah nakon što su se ujedinili i postali nacija, narod Izrael imao je zadatak da cijelom svijetu prenese metod ujedinjenja kako bi se dovršilo ono što je Avraam htio da postigne kada je prvi put počeo da govori o jedinstvu iznad mržnje. „Mojsije je želio da dovrši ispravku svijeta u to vreme. … Međutim, nije uspio zbog korupcije koja se dogodila na tom putu“, napisao je Ramhal u svom komentaru na Toru. Ali, kada su Izrael jednom postigli jedinstvo, imali su zadatak da to prošire i dalje, ili kako Tora kaže, bivajući „svjetlost nacijama“.

Često volimo da mislimo da je naša odgovornost prema svijetu stvar prošlosti. Nije. Antisemiti nas krive za svoje nevolje, a naši mudraci nas krive za nevolje koje nam uzrokuju nacije. Naša uloga da svijetu donesemo svjetlost jedinstva sada važi kao i uvijek do sada. Knjiga Sefat Emet piše da su „djeca Izraela postala garanti da isprave cio svijet ... sve zavisi od dece Izraela“, a slično pišu i mnoge druge knjige naših mudraca.

Ako pogledamo šta se danas događa u Izraelu, lako je uočiti da nam je očajnički potrebna uzajamna garancija, jedinstvo koje nas je pretvorilo u naciju. Bez toga nijesmo nacija, nijesmo „svetlost nacijama“, patimo i mi i svijet.

Ovim napuštanjem uzajamne garancije, „zaradili“ smo opomenu kroz virus korona. Tako je lako uočiti da bi se ova pošast zaustavila, da smo svi makar malo brinuli jedni o drugima i preduzeli minimalne mjere predostrožnosti da se ne bismo zarazili. I, kao što smo bili sjajan primjer u prvom talasu i zamalo obuzdali virus, tako smo i najgori primjer u drugom talasu, „tama za nacije“.

Za dolazeći Jom Kipur (Dan oprosta), mi ne treba da žalimo zbog naših grijehova, da bismo mogli da započnemo novu godinu čisti, i da zatim ponovo griješimo. Moramo da prepoznamo koji je jedini grijeh koji činimo i da se obavežemo da ćemo ga zaustaviti. A, jedini grijeh je u tome što mi nemamo uzajamno jamstvo, naša neosnovana mržnja jednih prema drugima, otuđenost i okrutnost prema našoj braći. Ako se posvetimo pokušaju da to zaustavimo, da svoj stav preokrenemo sa negativnog na pozitivan, sljedeća godina biće bez kovida. Pobedićemo ga kroz naše jedinstvo, a patićemo ukoliko ostanemo odvojeni.

I, kao što smo sada loš primjer, kada se ujedinimo, mi ćemo ponovo postati „svjetlost nacijama“ i ponovo zadobiti poverenje svijeta.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

BIRATI IZMEĐU LEVE I DESNE OPCIJE, TO JE NEVOLJA SVIH NAS

 

Link - “Between Left And Right, It’s Everyone’s Plight” (Medium)

„Birati između leve i desne opcije, to je nevolja svih nas“ (Medijum) 

U jutro, četvrtog novembarskog dana, neki ljudi će se smejati, a neki plakati. Nadamo se da posledice izbora neće biti tako sporne kao što je to bilo u mesecima koji su prethodili izborima, i da će predsednik moći da radi svoj posao u konstruktivnijoj atmosferi nego što je to bilo u protekle četiri godine. Ne nadam se, ali možda će izazov koji je pred nama uveriti obe strane da treba da sarađuju. A taj izazov je virus korona. Ko god zauzme Belu kuću nakon januarske inauguracije, imaće pred sobom težak zadatak. Moraće da izađe na kraj sa iscrpljenim američkim narodom, zdravstvenim sistemom koji je na ivici kolapsa, i što je najgore, sveprisutnim beznađem zbog toga što još ne postoji vakcina protiv kovid-a 19. A kada medicina doživi neuspeh, ljudi neće imati na koga da se oslone osim jedni na druge. 

U današnjem globalizovanom svetu nijedna zemlja ne može da se osloni na sebe. Biti dovoljan samome sebi jeste nepraktična fantazija. Budući da svaka država zavisi od drugih država, ima smisla sarađivati, upravo kao što pokazuje primer organa u zdravom telu. Bez ovakvog pristupa, države će pribegavati svojim nekadašnjim egocentričnim politikama koje će za rezultat imati međusobno uništavanje. Mi, zapravo, ulazimo u dramatičnu fazu istorije čovečanstva gde će nam jedinstvo ili uništenje biti jedine opcije. 

Tenzije i mržnja koje su sada vidljive u američkom društvu oduvek su postojale, ali izgleda kao da nikada nisu bile toliko vidljive kao danas. Koliko god zastrašujuće bile, njihovo otkrivanje je prvi korak ka ispravci. Kao što moramo da dijagnostikujemo bolest pre nego što krenemo da je lečimo, tako i mržnja mora biti otkrivena i prepoznata pre nego što je ispravimo. Međutim, dok se izloženost događa spontano, prevazilaženje zahteva svestan napor. Ako ljudi odluče da se uzdignu iznad svojih negativnih osećanja koja ih prožimaju, i da ujedine američko društvo, prevazići će bilo šta, uključujući virus, i pokazaće svetu kako da pobede kovid. Ako ne uspeju da se udruže, posledice će biti strašne. 

Prvo što treba da razumemo u procesu isceljenja jeste to da u američkom društvu nema suvišnih elemenata. Svaki njegov deo ima svoju ulogu, čak i ako izgleda tako kao da taj deo ne donosi ništa osim štete. Trik je u tome da se prema svakom delu društva odnosimo ne kao prema konkurentu za teritoriju,  moć ili bogatstvo, već kao prema komplementarnom elementu bez kojeg Amerika ne može da bude moćna država kakva i jeste. 

Pomislite na ljudsko telo. Unutar tela svaki organ funkcioniše vrlo različito, često na protivrečne načine, a ipak se hrani istim izvorom energije i hrane, naime kiseonikom i šećerima. Ako bi se organi takmičili jedni protiv drugih u borbi da se opskrbe onim što je osnovno, umrli bismo zajedno sa organima koji su navodno „pobedili”. 

Inače, to se dešava sa kancerom. Postoji mnogo tumora koji nisu smrtonosni jer ne „otimaju” krvne sudove i ne crpe hranu i energiju od susednih organa. Ovi čvorići mogu godinama da ostanu u našem telu, a da ne nanesu ozbiljniju štetu. Ali, onda kada tumor počne da „otima” krvne sudove i iscrpljuje susedne organe, kada počne da se širi i pokuša da “nadvlada”, takvo „sebično” ponašanje čini da pređe iz benignog u maligni tumor, kada već moramo da ga odstranimo ili će nas ubiti. 

Otuda, nevolja društva nije njegova raznolikost. To je zapravo izvor njegove vitalnosti i snage. Nevolja društva je sebičan stav ljudi, činjenica da svi osećaju da imaju više prava od drugih, umesto da vide društvo kao sistem u kojem su svi životno važni. 

A ono što je tačno za Ameriku, tačno je i za svet. Države troše resurse Zemlje i bore se za dominaciju imajući potpuno isti ovakav pristup koji uništava američko društvo. U slučaju sveta situacija je još gora. Danas smo u tački kada ćemo, ako ne preokrenemo kurs, uništiti jedni druge. Izbor je jednostavan: svetska povezanost ili svetski rat. 

U današnjem globalizovanom svetu nijedna zemlja ne može da se osloni na sebe. Biti dovoljan samome sebi jeste nepraktična fantazija. Budući da je svaka država zavisna od drugih država, ima smisla sarađivati, upravo kao na primeru organa u zdravom telu. Bez ovakvog pristupa, države će pribegavati svojim nekadašnjim egocentričnim politikama koje će za rezultat imati međusobno uništavanje. Zapravo, mi ulazimo u dramatičnu fazu istorije čovečanstva gde će nam jedinstvo ili uništenje biti jedine opcije.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

RAT KOJI SVI VODIMO

Link - “The War We Are All Fighting” (Linkedin)

„Rat koji svi vodimo“ (Linkedin)

Dugi redovi vozila, koji satima čekaju da dođu do paketa zaliha iz centara za distribuciju hrane, postali su uobičajena scena širom Amerike. Kovid 19 podvlači duboke socijalne neravnoteže i nejednakosti do te mere da bi, prema prognozama UN-a,  do kraja godine, glad mogla da ubije više ljudi širom svijeta nego sama pandemija. Situacija je slična ratu, ali neprijatelj protiv koga se borimo nije samo ekonomski; to je rat za uspostavljanje onoga što bi trebalo da bude najviša vrijednost i stub svakog društva: uzajamna odgovornost i briga.

Mi danas imamo priliku da ovu povezanost učinimo stvarnom i moramo da znamo da nas priroda, putem neprijatnih situacija poput pandemije korona virusa i drugih problema, namjerno provocira kako bi nas natjerala na ujedinjenje čovječanstva.  Zato, samo borba protiv podjela između nas može da donese dugo očekivanu pobjedu ujedinjenja, obilja i svjetlije budućnosti.

U američku ekonomiju ubrizgani su bilioni  stimulativnih paketa, kao što je to slučaj i u drugim razvijenim zemljama, ipak, mnogo ljudi je i dalje bez posla i novca kojim bi mogli da donesu hranu na porodični sto.  Podaci UN-a pokazuju da više od pet miliona Amerikanaca (2% stanovništva zemlje) ne može da priušti najosnovniju kvalitetnu hranu koja bi mogla da spriječi neuhranjenost. Kao i većina naših trenutnih izazova, kriza sa hranom je globalna. Prema podacima humanitarnih organizacija, očekuje se da će do kraja 2020. godine, broj ljudi širom svijeta koji su drastično pogođeni nedostatkom hrane biti udvostručen na 270 miliona.

Usljed pandemije, odjednom su čitave zajednice ostale bez osnovnih životnih sredstava, a sigurnost koju su imale izmakla im je kroz prste. U isto vrijeme, među ljudima raste tendencija da pomažu jedni drugima i pružaju ruku jedni drugima, jer više ne vjeruju (potpuno opravdano) da će im pomoć doći iz više klase ili od lidera. 

Čak iako neko nema šta da ponudi drugome osim želje da pomogne, to već utiče na bolje na opštu situaciju. Međusobna briga sladi gorčinu života. Zapravo, došli smo do trenutka kada shvatamo da ni od koga ne možemo da očekujemo ništa, osim od sebe samih.

Dakle, ako se pomirimo sa činjenicom da jedino mi možemo da pomognemo sebi, ovo će već biti značajan korak u pravom smjeru. Sa problemima možemo da se izborimo jedino kroz ispravnu povezanost između nas. Ako postanemo svjesni toga, sigurno ćemo biti na sigurnom putu. Učeći da tu povezanost primijenimo u praksi, možemo da osiguramo da ćemo uspješno doći do željenog odredišta.

Pobjeda nad egom, neprijateljem između nas

Moramo da težimo tome da se ujedinimo, ne samo kako bismo izašli iz teške situacije sa kojom se suočavamo, već da bismo zaista postali „kao jedan čovjek u jednom srcu“. Zašto? Jer sve što se dešava u globalnom sistemu prirode kreće se prema nivou korisne integralne veze između njegovih dijelova. Što se više međusobno povezujemo, to ćemo se više usklađivati sa opštom silom koja upravlja sistemom po zakonu uzajamne garancije. U stvari, svi problemi koji se pojavljuju, tu su da bi nas sve više približavali stanju konačnog ujedinjenja. Kada čovječanstvo dostigne takvo stanje postojanja, više nećemo patiti zbog borbi za kontrolu, poštovanje, dominaciju ili zbog gladi. Kad konačno dođemo do tog stanja, sreća i sredstva za egzistenciju više neće dolaziti na štetu drugih.

Jasno bismo trebali da shvatimo da raspodjela hrane i lijekova – kojom uglavnom pomažemo jedni drugima samo na materijalnom nivou - ipak neće biti dovoljna da ispravi našu neravnotežu i razlike. Moramo da shvatimo da je čovječanstvo, što se prirode tiče, jedan jedinstveni sistem. Zato se moramo uzdići iznad svih oblika mržnje i međusobnog odbacivanja, iznad svog egoističnog pristupa koji nas neprestano razdvaja i udaljava jedne od drugih. Od vitalnog je značaja da pokušamo da se iznutra približimo jedni drugima, od srca do srca, i da procijenimo namjeru koja stoji iza svih naših postupaka.

Danas imamo priliku da ovu povezanost učinimo stvarnom i moramo da znamo da nas priroda, putem neprijatnih situacija poput pandemije korona virusa i drugih problema, namjerno provocira kako bi nas natjerala na ujedinjenje čovječanstva.  Zato, samo će borba protiv podjela između nas donijeti dugo očekivanu pobjedu ujedinjenja, obilja i svjetlije budućnosti.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

KO DANAS MOŽE POSTATI LIDER?

 

Link - Who Can Become A Leader Today?

Ko danas može postati lider?

Pitanje: U prošlosti lider je biran na osnovu toga koliko su bila istinita njegova obećanja, na osnovu njegove harizme, hrabrosti, odlučnosti u donošenju odluka, a tek poslije na osnovu toga kako vodi državne poslove, kako se bavi nezaposlenošću, prihodima ljudi itd.

Poslovni psiholozi postavili su pitanje: šta će se desiti u periodu nakon virusa korona? Da li će naša vizija liderskog talenta sazrijeti da bude zasnovana na brizi za dobrobit ljudi? Šta mislite kakvi će biti budući lideri?

Odgovor: Vođa budućnosti je osoba koja razumije kako da okuplja ljude. To je sve. Ništa drugo. Ali, ovdje nam je potrebna mala napomena: ovo nije poput Maoa, Lenjina ili Trockog koji bi stali na oklopno vozilo i nadahnuli ljude. Bilo je tako sjajnih inspirativnih ličnosti.

Činjenica je da vam je potrebna osoba koja postavlja cilj da ne pobjedi nekoga na račun drugog, već da ujedini apsolutno sve. Ovo je problem jer se uvijek takmičimo protiv nekoga.

To ovdje ne može da se dogodi. Svi smo zajedno protiv svoje prirode, svoje suštine, svog voljenog egoizma. Vođa mora da poznaje istinsku prirodu svijeta i kako možemo da se nosimo sa tom prirodom. Ili radije, kako sa njom da se nosimo. U suprotnom, kako može biti lider ukoliko ne razumije sa čime ima posla?

On mora u potpunosti da shvati i osjetiti prirodu, njen altruizam, njenu zatvorenu konačnu prirodu i njene vrednosti. Trebalo bi da shvati da čovjek mora da  postigne potpunu sličnost sa prirodom kroz jedinstvo jednih sa drugima, što je nazvano prianjanje uz nju, kako to da se postigne, kakve sile treba da mu pomognu u tome. 

Naša priroda je egoistična, ali okruženje je altruistično. Dakle, moram da se promijenim iz egoiste u altruistu koji je povezan sa drugim ljudima. Dakle, kada se svi ispravimo na ovaj način, mi ćemo postati poput opšte prirode svijeta - altruistični. To je ono što moramo  da postignemo.

Ovo nije velika prepreka; to je priroda postavila za nas. Definitivno će se dogoditi! Vidjećete za nekoliko mjeseci kako će svijet početi da se kreće ka ovome.

Lider će morati da ponudi svijetu metodu ujedinjenja čitavog čovječanstva. On mora da teži tome. Ne postoji drugi način.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

KAKO JE DIVNO I RADOSNO KADA SU BRAĆA ZAJEDNO

 

Kako je divno - Hinei ma tov 

Kako je divno i radosno 

kada su braća zajedno

Kako je divno

kada su braća zajedno

Hinei ma tov uma naim

shevet achim gam yachad

Hinei ma tov

shevet achim gam yachad

ROŠ HAŠANA - POČETAK NOVOG ŽIVOTA

Link - Rosh HaShanah—Beginning Of A New Life

Roš Hašana - Početak novog života

Čovjek izlazi iz Izgona u Egipat tako što se uzdiže iznad svog egoizma. Dok ne izađe iz svog egoizma, još uvijek se ne razmatra da je “čovjek”, jer je uronjen u svoju egoističnu prirodu. Uzdižući se iznad egoizma, čovjek postaje bar donekle sličan Stvoritelju i naziva se Adam.

Prema tome, stepen “čovjek” započinje Pesahom (što je izlazak iz Egipta). Ali tada, mi moramo da prođemo kroz period - sedam mjeseci, što je u skladu sa brojem Sefirot (naše želje), tokom kojeg prelazimo iz želje za primanjem u želju za davanjem. U sedmom mjesecu nakon Pesaha, počinje Roš Hašana (Nova godina); novi početak kada zapravo počinjemo da gradimo novi duhovni stepen.

Međutim, prije toga potrebno je načiniti iskrenu kalkulaciju o tome: šta sam ja, odakle dolazim, šta treba da gradim, od čega da se odmaknem i čemu da se približim? Zato, prije Nove godine, postoji period koji se naziva Slihot (pokajanje) tokom koga se pitamo: odakle dolazimo i iz kakvog kvaliteta i koji kvalitet želimo da postignemo? Želim da pređem iz primanja u davanje, iz životinjskog uma do vjere iznad razuma, odnosno do duhovnog uma, do misli Stvoritelja.

Umjesto da vidim, osjetim i percipiram svijet životinjskim očima, želim da dođem do nove percepcije stvarnosti i da sve vidim očima davanja, kroz silu vjere. Tada ću, umjesto ovog svijeta vidjeti budući svijet. Sve ovo simbolizuje Roš Hašana – početak novih promjena.

Ova godina je vrlo posebna jer se ogromne promjene dešavaju čitavom čovječanstvu. Po prvi put čitavo čovječanstvo doživljava tako radikalnu promjenu; ovo je zaista Roš Hašana - početak Nove godine, nove promjene za sve.

Ovo možete da vidite kao ispunjenje onoga što je Stvoritelj obećao. Oni koji pokušavaju da ovo razumiju i pomognu čovječanstvu da to ispravno uradi, brzo, sa ljubavlju prema svakome i ljubavlju prema Stvoritelju, nazivaju se Izrael, što znači pravo ka Stvoritelju (Jašar El).

Ovo stanje može da se postigne jedino kroz ispravljanje razbijene duše Adam Harišon. Stvoritelj je namjerno razbio dušu tako da sada možemo da je sastavimo, kao što djeca sastavljaju LEGO kockice. Iz ovoga mi možemo bolje da razumijemo duhovni život koji moramo da postignemo.

Zato nam je drago što svakodnevno činimo ogromne korake ka otkrivanju zla naše egoistične prirode,  kao i u prepoznavanju dobra, odnosno razumijevanju da samo dobra povezanost može da spasi čovječanstvo. Ovo je jedini lijek za virus korona .

I zato, mi radosno dočekujemo ovaj specijalni praznik Roš Hašana - početak promjena.

Zašto je onda običaj da se traži oproštaj prije ovog praznika? Stvoritelju nije potrebno naše pokajanje. On je taj koji je stvorio sve ove uslove za koje tražimo oproštaj. Ako pravilno reagujemo na njih, to znači da smo tačno razumeli rad Stvoritelja nad nama i da radimo sa Njim kao Njegovi partneri. U ovom partnerstvu postoje mnogi stepeni: sluga, grešnik, prijatelj, voljeni i mnogi drugi.

Stvoritelju nisu potrebni naša pokajanja i ispravke. Oni su potrebni nama da bismo se uzdigli iz neznanja, nerazumijevanja i neosjetljivosti, do znanja, osjećanja i solidarnosti sa višim sistemom i njegovim procesom, da bismo razumjeli program Stvoritelja. Mi ne samo da razumijemo, već počinjemo i da kontrolišemo ovaj program. To je poput djece koja prave nesigurne korake na ovom svijetu, nauče da žive u njemu i na kraju odrastu i počnu da ga kontrolišu.

Na isti način, mi se postepeno uključujemo u duhovnu stvarnost dok ne postignemo razumijevanje Stvoritelja i solidarnost sa Njim, i sve dok ne preuzmemo uzde kontrole od Njega, kako je napisano: „Moji sinovi Me pobijediše“. U stvari, samo mi možemo da kontrolišemo zlu inklinaciju i da je preokrenemo u dobru.

Možemo da tražimo samo ono što zavisi od nas, to jeste, da od Stvoritelja tražimo da nam da snagu, razum, osjećanja i sposobnost da sprovedemo ispravne akcije koje je Stvoritelj ostavio za nas. Na taj način se uključujemo u svijet koji je Stvoritelj stvorio i idemo ka ispravnoj konačnoj ispravci sveta.

Mi smo u fazi konačne ispravke svijeta. Do sada je svijet ispravljan selektivno, u malim dijelovima, kao kada se jedan za drugim djelovi mijenjanju u automobilu: motor, mjenjač, itd. Zatim, sve ispravke počinjemo da slažemo zajedno i da pokrećemo čitav sistem.

Sve do sada, svi kabalisti iz prošlosti činili su  djelimične, lične ispravke u sistemu zajedničke duše Adam Harišon, ispravljajući dio po dio. Sada je, međutim, vrijeme za najvažniji posao: uspostavljanje komunikacije između dijelova i zajedničko pokretanje čitavog sistema.

Ovo je drugačiji rad. Veoma specijalan. Napokon, mi moramo da uspostavimo povezanost između svih dijelova, zato što razumijemo kako treba da bude. To je moguće samo kroz našu međusobnu povezanost, od lake do velike, od unutrašnje do spoljašnje. Ali na kraju, treba da pokrenemo kompletan sistem.

Mi od Stvoritelja ne tražimo da nam se On otkrije, već želimo da Njega otkrijemo sami sakupljajući naš Kli. Taj Kli će raditi na isti način kao što radi i Stvoritelj, a iz ovog rada mi ćemo razumijeti Stvoritelja. Ovo je otkrivanje Više sile što mi i želimo.

To je kao da želim da budem poput oca i majke, ne samo kroz njihove priče, već kroz organizovanje sopstvenog života na takav način da mogu da ih razumijem i osjetim. Kroz takav život ću razumijeti šta im se stvarno dogodilo, kako su se brinuli za mene i sve činili sve za mene. To se naziva „Po Tvojim akcijama znaćemo Tebe“ i to definiše novi period, Novu godinu. Svijet se kreće prema takvoj ispravci.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

ZAŠTO USLED MRŽNJE SVI POSTAJU SLEPI

Link - “Why Is Almost Everyone Becoming Blind Due To Hatred?” (Quora)

„Zašto usled mržnje svi postaju slepi?“ (Kuora) 

Iako u  današnje vreme,  pucamo po šavovima  od mržnje, ona je oduvek, bila skrivena unutar nas. Danas, mržnja mnoge od nas zaslepljuje precizno zato da bismo naučili kako da otvorimo oči i da idemo iznad mržnje, da vidimo svet kroz novi objektiv, objektiv ljubavi i dobrote.

Štaviše, mržnja se danas širi čitavim čovečanstvom precizno zato da bi ono naučilo kako da se ljubavlju i jedinstvom uzdigne iznad mržnje.

Čovečanstvo je dostiglo veoma značajnu prelaznu fazu u svom razvoju. Naša globalna međuzavisnost i međusobno povezivanje postali su bolno vidljivi uz našu rastuću mržnju i odvojenost. 

Nalazimo se u tom paradoksalnom preplitanju gde vidimo da smo, s jedne strane, postigli čvrstu globalnu međuzavisnost i međusobno povezivanje bez ikakvih posebnih strategija ili planiranja da se takvo stanje ostvari; a s druge strane, sve više se mrzimo i nismo povezani u odnosima jednih prema drugima.

Najočigledniji primer našeg scenarija „spoljne povezanosti naspram unutrašnje nepovezanosti“ dolazi sada sa virusom korona: globalna pandemija je primorala stanovništvo širom sveta da se pridržava sličnih uslova u borbi protiv virusa. 

Međutim, iako mi, u ovakvim globalnim okolnostima, nemamo nikakve posebne strategije ni planiranja – i tamo gde se više povezujemo spolja to više nalazimo da se međusobno mrzimo i odvajamo u svojim stavovima jedni od drugih – pre ćemo doći do vrlo značajnog preispitivanja sebe: gde je naš slobodan izbor i slobodno delovanje u takvom procesu?

Odgovor: oni se nalaze u našem pokretu ka pozitivnoj povezanosti jedan s drugim, da razvijemo veze ljubavi i dobrih odnosa iznad urođene mržnje i otuđenosti. 

Došli smo do tačke u ljudskom razvoju gde, uz malo smernica, možemo da dođemo do spoznaje da će nas ona, ako ne uspemo da aktivno volimo i pozitivno se povežemo iznad naše nehotične mržnje jednih prema drugima, zaslepiti, pojesti, i vodiće nas do raznih tragedija, tako da ćemo naučiti da ništa pozitivno ne proizlazi iz toga što slepo sledimo naše mrske impulse.

Moramo da obrišemo prljavštinu sa blaga čijem otkrivanju smo tako blizu. Tragajući za tim kako da razvijemo veze ljubavi i dobrih dnosa iznad urođene mržnje koju osećamo jedni prema drugima, otkrićemo novu formu sreće, prosperitet i samopouzdanje o kojima nikada ne bismo mogli da sanjamo

Samo malo treba da uzdignemo svoju osetljivost, da bismo osetili da mržnja koja se u nama rasplamsava nije emocija koju bi trebalo da sledimo, da bismo naneli bol drugima, i na kraju i samima sebi; umesto toga, to je poziv da postanemo budna i svesna ljudska bića u punom smislu: da povučemo svesne poteze ka uzdizanju ljubavi, dobrih odnosa i jedinstva iznad mržnje i time otključamo novu stvarnost i otkrijemo čitav novi svet ispunjenja.

Možemo da očekujemo to da priroda izbaci na površinu sve više mržnje i stavova o razdvajanju unutar nas, a dok se to događa, bilo bi pametno da izgradimo društvo u kojem će biti međusobnog podržavanja, koje će se uzdići iznad onih nehotičnih gurkanja prirode, i izgraditi novi svet – onaj u kojem međusobno gradimo nove mostove pozitivnih stavova između nas, i time otkrivamo ništa manje od savršenstva. 

Autor:

  Dr Mihael Lajtman

DOĐI NAMA SVJETLOSTI

 

Dođi nama Svjetlosti 

RUŠENJE ZIDOVA

Tekst pjesme: Tash Nidai

Glazba: Danny Weissfeld

 

Rušenje zidova

Lice za licem

trka za trkom

iz jednog kaveza u drugi

maska za maskom

zadatak za zadatkom

izgubljeni u pijesku

u Tebi je plač

u Tebi je Svjetlost

mjesto koje treba da otkrijemo

u Tebi je put

zajedno molimo

da se uzdignemo

 

Da vidim lice ljubavi kroz Tvoje oči

zajedno kao Jedno

uzdižemo se sad

i, svaka riječ je odjek sa Nebesa

rušimo zidove

i, srca se ujedinjuju

 

U Tebi vidim svoju sliku

kroz Tebe otkrivam svoje mane

i, tu je ključ

mjesto gdje možemo otvoriti vrata

žudimo zajedno

i, oganj gori

šansa je da se osjećamo živima

pjesmom iz srca

pjevamo da ljubav pokrije sve naše grehe

 

Da vidim lice ljubavi kroz Tvoje oči

zajedno kao Jedno

uzdižemo se sad

i, svaka riječ odjek je sa Nebesa

rušimo zidove

i, srca se ujedinjuju

 

 

“Breaking the walls”

 

Face after face,

Race after race,

From one cage to another.

Mask after mask,

Task after task

Lost in the sands.

Through you there's a cry,

Through you there's a light

A place to be discovered.

Through you there's a way,

Together we pray to

rise

 

To see the face of love through your eyes

Together as one,

 And now we rise

And every word an echo from the skies

Breaking the walls,

And hearts unite

 

And in you I see,

A picture of me

Through you I find my flaws

Through there's a key, a place where we

can open doors

Together we yearn,

The fire it burns

A chance to feel alive

A song from the heart,

Singing that Love

will cover our crimes

 

To see the face of love through your eyes

Together as one,

 And now we rise

And every word an echo from the skies

Breaking the walls,

And hearts unite