ZAŠTO TOLIKO MNOGO LJUDI NEMA MOTIV DA RADI NA TOME DA IM BUDE BOLJE

  

Zašto toliko mnogo ljudi nema motiv da radi na tome da im bude bolje 

Zašto je danas, u našem svetu, postalo uobičajeno da tako mnogo ljudi nema snage da ustane ujutru, nema motivacije da teži ka ciljevima, nema radost života i nema optimizma za bolju budućnost? Kada je tako težak teret pao na svet? Možemo li pronaći način da povratimo osećaj preživljavanja? Integralni pristup obrazovanju nudi dubinsku analizu i usmerava ka rešenju. 

Početkom prošlog veka, novi svet tehnologije, biznisa i konkurencije otvorio se čovečanstvu. Znali smo da možemo mnogo da profitiramo ukoliko uložimo sebe u nešto. Postojala je želja za uspehom, rastom i postizanjem statusa i časti. Američki san je postao zaraza koja se proširila svetom. Danas su sve mogućnosti otvorene, ali želja unutar nas je nestala. Sve više i više ljudi oseća prazninu materijalnog uspeha, to da će nakon svih svojih napora naići na istu prazninu. Pa zašto da pokušavamo? Ljudi iz nužnosti odlaze na posao, ali unutrašnja iscrpljenost umanjuje osećaj života. I u skladu sa tim, sve više ljudi živi na tabletama, drogama i alkoholu, pokušavajući da unesu malo boje u sivilo života. 

Štaviše, poslednjih decenija svet postaje sve više međusobno povezan, ali istovremeno svako se povukao u svoje čaure. Izgradili smo veštački svet u kojem živimo iza ekrana i podižemo glavu samo kada smo primorani. Skoro da više i ne razgovaramo licem u lice. Živimo u sebi, sa zamišljenim osećajem da smo nezavisni, dok stalno upijamo negativne uticaje drugih od kojih smo naizgled „nezavisni”. 

Kroz ovo raste jaz između integralnog pravca evolucije sveta, koji zahteva uzajamnu, komplementarnu i pozitivnu povezanost između svih, i egocentričnog pravca ljudskog razvoja. Ovaj jaz je koren svakog zamora i bolesti. Mi ne uspevamo da se uskladimo sa međusobno povezanim i međusobno zavisnim svetom koji nas okružuje. 

Naša jednodimenzionalna, sebična upotreba sila prirode dostigla je vrhunac. U eri najvećeg ega, koristimo silu primanja, a da je nismo uravnotežili silom davanja. Želja da se uzme, eksploatiše, manipuliše, zloupotrebi, i sam osećaj da imamo pravo na to, rašireni su kroz čitavo društvo. Međutim, kada kontinuirano primamo a ne dajemo nazad, stvaramo blokadu, gušimo sebe, i zapušavamo sopstveni kanal života. Čovečanstvo nije uspelo da postigne ovaj nivo razumevanja i otuda je opšti pravac da se nastavi sa pokušajima da se akumuliraju materijalni dobici, dok unutrašnja praznina samo raste. 

Poređenja radi, naše telo ne može da funkcioniše na takav način. Njegovi sistemi rade u ravnoteži, u skladu sa metodom primanja i davanja, i stezanja i opuštanja. Bilo da je u pitanju disanje ili varenje, sve funkcioniše kao plus i minus, naizmenično, u uravnoteženom delovanju, harmonično, kombinujući dve suprotstavljene sile. 

Međutim, vidimo da u međuljudskim odnosima ne postoje napori da se postigne ista vrsta ravnoteže, i time mi sebe ograničavamo i izolujemo jedni od drugih. Nama izgleda — ukoliko bismo samo dobili još jedan predmet koji sija, sve bi bilo u redu. Ali suprotno je istina: možemo da se osećamo dobro jedino ukoliko usmerimo pažnju na davanje prema spolja i pozitivno povezivanje sa drugima. Ovo nije moralna propoved, već jednostavna kalkulacija da je davanje podjednako neophodno kao i primanje, i da nema nade da preživimo i budemo srećni u integralnom sveobuhvatnom svetu ukoliko ne uspemo da preispitamo svoje odnose u skladu sa tim. 

Integralni pristup obrazovanju objašnjava sve ovo, i još mnogo toga. On nudi kompletan metod za razvoj pozitivne povezanosti između ljudi. Rad se odvija u malim grupama, sa oko deset učesnika po grupi. Vodeći princip je „Ljubav pokriva sve grehe” (Mudre izreke 10:12). Ovaj princip znači da možemo da izlečimo današnje mnogobrojne probleme, uključujući zamor i bespomoćnost, izgradnjom tople povezanosti između ljudi. Uzajamna garancija i ljubav prema drugima otvaraju sve blokade, šireći snagu života između nas.

U grupi učimo o ljudskoj prirodi, prirodi sveta i opštem pravcu integralnog razvoja. Studija uključuje diskusije, iskustvene vežbe, igranje uloga, zajedničke izazove, kulturne aktivnosti, sport i izlete. U suštini metode je alat nazvan „radionica povezivanja”, što je format diskusije sa posebnim pravilima koja omogućavaju stvaranje duboke bliskosti među ljudima. U ovim radionicama razgovaramo o tome šta je zaista važno u životu, učimo da slušamo iz srca, da integrišemo uvide drugih i da pružamo i primamo podršku i ohrabrenje. 

Da bi iskustvo radionice povezivanja bilo opipljivije, sledi primer vežbe: svaki učesnik redom gleda ostale i kaže kome „prenosi” koji od svojih bolova. „Tebi prenosim svoje glavobolje, tebi svoju stalnu nesanicu, tebi svoju depresiju…” Svaki učesnik treba da uđe u ovu igru sa najvećom ozbiljnošću, sa namerom da se oslobodi svakog bola. U sledećem krugu, voditelji radionica naglašavaju da prenošenje bolova na druge mora da bude obavljeno pažljivo i nežno, ne iz želje da im se naudi, već iz mržnje prema samom bolu. Ne možemo da ga podnesemo u sebi i primorani smo da ga se oslobodimo i podelimo. 

U sledećoj fazi, voditelji radionica postavljaju pitanja za diskusiju: Šta možemo da naučimo iz ove vežbe o prirodi povezanosti među ljudima u današnjem svetu? Šta ljudi prenose jedni drugima? Kada neko u svom srcu želi zlo drugima, ili čak nanosi štetu drugima, kakvu vrstu negativnog tereta ubacuje u opštu mrežu povezanosti između ljudi? Koliko negativnosti danas kruži ovom mrežom i da li bi to mogao da bude koren svih problema od kojih svi mi patimo? Takođe, ukoliko želimo da se krećemo ka transformaciji ljudskog egoizma u njegovu altruističku suprotnost, kakve vrste interakcija su nam potrebne? Koje vežbe bi mogle da pomognu u razvoju želje da jedni drugima prenosimo jedino dobro? 

Kako procesi u grupi napreduju, mi počinjemo da otkrivamo da nas briga o drugima leči. Svaka pozitivna sila koju prenosimo na druge vraća nam se iz mreže višestruko uvećana.  Između učesnika se stvara protok, koji isceljuje telo i dušu. Pritisci počinju da se uravnotežuju, i novi svetovi se otvaraju pred nama. 

Link - 𝗪𝗵𝘆 𝗗𝗼 𝗦𝗼 𝗠𝗮𝗻𝘆 𝗣𝗲𝗼𝗽𝗹𝗲 𝗟𝗮𝗰𝗸 𝗠𝗼𝘁𝗶𝘃𝗮𝘁𝗶𝗼𝗻 𝘁𝗼 𝗗𝗼 𝗦𝗼𝗺𝗲𝘁𝗵𝗶𝗻𝗴 𝗧𝗵𝗮𝘁 𝗪𝗶𝗹𝗹 𝗠𝗮𝗸𝗲 𝗧𝗵𝗲𝗺 𝗕𝗲𝘁𝘁𝗲𝗿?