DA LI NOVAC MOŽE DA NAM KUPI SREĆU I SIGURNOST?

Da li novac može da nam kupi sreću i sigurnost? 

Postojala su vremena u kojima bi osoba koja je gladna i bez hleba mogla da umre na ulici, i neko ko bi se razboleo i nije imao novca da plati lekare bio je u opasnosti da umre. A u današnje vreme imamo nacionalno osiguranje, zdravstvene fondove i druge državne socijalne sisteme. Oni su, naravno, daleko od savršenih, ali ipak prešli smo veliki deo puta. 

Po definiciji, novac je sredstvo kojim čovek pokriva svoje potrebe i želje. Sa napretkom društva uveli smo sisteme koji se brinu o osnovnim životnim potrebama ljudi. Društveni novac se akumulira iz naših poreza, ali budući da je fond opšti, svi imaju koristi. Uostalom, nije svima potrebna hospitalizacija svaki dan.

Postoje zemlje sa odličnim socijalnim uslovima, poput besplatnog obrazovanja od vrtića do univerziteta i dugog porodiljskog odsustva. I postoje zemlje koje svakom čoveku čine život težim. Svakako, u vreme teške ekonomske situacije, mi moramo da pronađemo kreativna rešenja. 

Uopšteno govoreći, što država više preuzima na sebe da osigura osnovne egzistencijalne potrebe, poput hrane i smeštaja, to ćemo biti spremniji za budućnost. Stručnjaci predviđaju da će u roku od nekoliko godina većina stanovništva ostati bez posla, računari i roboti će zauzeti radna mesta. Ukoliko se ne pripremimo za takav scenario, stvarnost će nas velikom silom ošamariti. 

Pored priprema na nivou države, mnogo toga već može da se učini odmah, od dole, u privatnim organizacijama, stambenim zgradama, komšiluku i u zajednici. Slede neke ideje koje ilustruju potencijal povezanosti u međusobnom dopunjavanju.

IMA LI ISTINE NA ZEMLJI

 

Ima li istine na zemlji 

„Svi kažu: nema istine na zemlji. Ali nema istine ni Gore“, kaže Puškinov Salijeri. Mnogi ljudi osećaju gorčinu sadržanu u ovoj rečenici. 

Zašto upravljanje od Gore nije pravedno? Zašto neki dobijaju sve, a drugi ništa? 

Ali problem nije u pravdi ili nepravdi, već u našoj nesposobnosti da vidimo pravu sliku univerzuma. 

Naš svet i Viši svet 

Kabalisti kažu da ne postoje odvojeni koncepti „naš svet“ i „Viši svet“. Ovi termini su uvedeni samo zarad praktičnosti. Čovek koji uđe u osećaj Višeg sveta i počne da razume sebe kroz duhovne sile, vidi oba sveta kao jedinstvenu celinu. 

Iza svakog predmeta ili fenomena našeg sveta, on vidi silu koja obezbeđuje postojanje ovog predmeta ili fenomena, pokreće ih i kontroliše. A onda čovek počinje da se odnosi ne prema predmetu, već prema sili koja deluje na njega. 

U našem svetu, običan čovek vidi samo događaje. Ali član vlade, na primer, razume šta ih je izazvalo i sa kojom svrhom. Kada obični ljudi čitaju u novinama o neuspehu vladine politike ili drugim događajima, on ne misle da je te članke neko naručio, platio i da su se pojavili u novinama sa određenom svrhom. 

Takvi ljudi veruju da je ono što je napisano u štampi istina. Za njih se to zaista događa. Ali postoje ljudi koji pišu te članke i znaju da tako treba da pišu. I postoje ljudi koji su iznad njih i naručuju te članke. 

PRIRODA JE POČELA DA UKLANJA SVOJ ZAŠTITNI EKRAN - 3

 

Priroda je počela da uklanja svoj zaštitni ekran, 3. deo 

Komentar: Sudeći po broju prirodnih katastrofa koje se dešavaju u poslednje vreme, vidimo da ljudi narušavaju red u prirodi. Ali, opšte je prihvaćeno da se prema prirodi odnosimo kao prema neživom sistemu i da joj nanosimo samo „mehaničku” štetu. 

Ipak, kažete da je koren ovoga na višem nivou, u pogrešnim odnosima među ljudima. 

Moj odgovor: Glavni problem je u tome što treba da naučimo kako da vidimo sebe unutar prirode, a ne izvan nje, kao što to obično mislimo. Mi smo odgovorni za prirodu, za kuću u kojoj živimo. Smešteni smo u kuću koja je puna dugmadi, ali ne znamo čemu ona služe. Pritisnemo jedno dugme i udari nas uragan; pritisnemo drugo i nastane cunami ili požar. Pritisnemo treće i sve je divno.

Pa šta onda da radimo? Čovečanstvo je kao bespomoćno dete koje sedi u maloj kući usred šume i ne zna kako da se ponaša. To znači da moramo ispravno da rastemo da bismo postali istinski slobodni. 

Kada ljudi izlaze iz svoje kuće i odlaze u šumu ili planine, oni misle „idemo u prirodu“, ali to je pogrešna percepcija. To je kao da izlaze iz svojih kuća i ulaze u kuću životinja. Ali priroda je i njihova kuća, takođe! Moramo da prestanemo da posmatramo integralni sistem prirode kao nešto spoljašnje u odnosu na nas. 

Moramo da osetimo da smo unutar prirode, da utičemo na nju i da ona utiče na nas, i da je ta međusobna veza trenutno pogrešna. Otuda, osoba je ta koja mora da se promeni. 

PRIRODA JE POČELA DA UKLANJA SVOJ ZAŠTITNI EKRAN - 2

Priroda je počela da uklanja svoj zaštitni ekran, 2. deo 

Pitanje: Kako čovečanstvo može da napravi ravnotežu koja u prirodi instinktivno  postoji, ali je kod ljudi nema? 

Odgovor: Čovek nema instinkt za ravnotežu sa prirodom. Zato mu je data prilika da samostalno i svojim naporima izgradi ljudsko društvo, da postigne snagu povezanosti i razum koji mu omogućava da postigne ravnotežu. 

Otuda, borba protiv zagađenja životne sredine je beskorisna, budući da je glavni izvor zagađenja čovek koji je ušao u novu eru. Ako ne vodi računa o sopstvenoj ispravci, onda čak i minimalni poremećaj, samo gram nepravilnog uključivanja u prirodu, izbacuje čitav sistem prirode iz ravnoteže. I to je ono što tek sada počinjemo da vidimo. 

Čovečanstvo neće nestati, ali do poslednjeg trenutka moguća je svaka vrsta katastrofe: priroda će da nas potopi u moru, zamrzne, ispeče na ekstremnoj vrućini i spali u šumskim požarima. 

Pitanje: Sjedinjene Države su godinama sprovodile testiranje nuklearnog oružja na dva atola u Tihom okeanu, nakon čega su, naravno, postali nepogodni za ljudski život. Ali priroda je tamo izvanredno procvetala, kao nigde drugde. Kao rezultat toga, naučnici su zaključili da je šteta koju uzrokuje ljudsko prisustvo gora od štete nuklearnog zračenja. Kako je to moguće? 

Odgovor: Priroda zna kako da izleči štetu koja joj je naneta na nižim nivoima, ali naravno i to ima svoje granice. Ukoliko je šteta prevelika, promene će postati nepovratne. 

PRIRODA JE POČELA DA UKLANJA SVOJ ZAŠTITNI EKRAN - 1

 

Priroda je počela da uklanja svoj zaštitni ekran, 1. deo 

Pitanje: Godine 2017, uragan Irma besneo je iznad Karipskih ostrva; to je bio najsnažniji uragan u istoriji Atlantika do tog trenutka. Uragan se velikom brzinom približavao Floridi kada je proglašena evakuacija stanovništva zbog pretnje od razaranja i poplava. 

U isto vreme, hiljadama milja zapadnije, situacija je bila potpuno suprotna; vladala je suša i velika vrućina, što je dovelo do ogromnih šumskih požara. Šta se to događa sa prirodom? 

Odgovor: Svi govore o zaštiti životne sredine, da moramo da sačuvamo prirodu u njenom izvornom obliku, i da na taj način očuvamo prirodnu ravnotežu. U prirodi jedno proždire drugo i tako se održava određena ravnoteža. Kada čovek dođe i naruši ovu ravnotežu, što utiče i na životinje i na biljke, tada čak i zemlja počinje da puca i da se suši. 

Ljudi su oduvek mislili da moramo da čuvamo prirodu, kao da čovek stoji izvan prirode i treba da očuva njenu ispravnu formu i ravnotežu između neživog, biljnog i životinjskog. U poslednjih 50 do 60 godina, velika pažnja se posvećuje zaštiti životne sredine i veruje se da će nam to obezbediti dobar život. 

Ali, nauka kabala kaže da je to pogrešan pristup. Priroda izlazi iz ravnoteže upravo zbog čoveka, koji nije u ravnoteži sa njom. Razlog nije u tome što on zagađuje prirodu, spaljuje šume, ore zemlju ili crpi vodu. 

Čovek, isto tako, mora da bude deo čitavog ekosistema. Čovečanstvo mora da se promeni i postane integralno, poput čitave prirode, i da zauzme i ispuni ćeliju koja nam je dodeljena između neživog, biljnog, životinjskog i ljudskog nivoa ekosistema. 

ARI: ČOVEK KOJI JE PROKRČIO PUT KA NEBESIMA

ARI: čovek koji je prokrčio put ka nebesima 

U svim epohama, među ljudima postojali su oni koji su, po svojoj prirodi, težili povezanosti sa Višim. Kada bi tu povezanost postigli, oni su nam govorili i objašnjavali ko upravlja nama, sa kim smo povezani i ko smo mi uistinu. 

Tokom istorije njih nije bilo malo, i među njima su bili i takvi koji su nam ostavili sredstva pomoću kojih možemo da uspostavimo povezanost sa Višom silom. Jedan od njih bio je Isak Lurija Aškenazi (ARI), koji je živeo u 16. veku. On je odigrao izuzetno važnu ulogu u sistemu opšte duše Adam HaRišon, dajući ogroman doprinos njenom ispravljanju, da se sa njim ne može uporediti nijedan drugi.

Posebna duša

ARI je bio čovek koji je, doslovno, prokrčio put ka nebesima. Govoreći slikovito, on nam je otkrio i pokazao kraj niti za koju, ako se uhvatimo, možemo da se uzdignemo do visine Stvoritelja. Njegovo otkriće za čovečanstvo, po značaju, može da se uporedi sa primanjem Tore od Mojsija.

Mi ne razumemo i ne znamo kako da ispravno tumačimo Toru. A ARI je, na osnovu svojih duhovnih postignuća, objasnio u čemu je unutrašnja suština Tore, zašto i na koji način treba da izvršavamo njene upute – kroz naše međusobno ujedinjenje, pomoću kojeg se spajaju svi delovi stvaranja.

Stvaranje je namerno razbijeno, da bismo mi svojim naporima mogli da ga sastavimo u celinu, i time postignemo unutrašnju Višu silu koja sve povezuje, to jeste Stvoritelja.

Iz same Tore to nije moguće da razumemo. Zbog toga je u naš svet poslata posebna duša – ARI – da nam objasni kako deluje Viši sistem i šta, u skladu s njim, treba da radimo.

Svega godinu i devet meseci ARI je podučavao svoje učenike, a potom je napustio ovaj svet kada mu je bilo 38 godina.

KAKO LJUDSKA PRIRODA UTIČE NA NAŠU SPOSOBNOST DA REŠIMO PROBLEME U ODNOSIMA I DRUŠTVU

 

Kako ljudska priroda utiče na našu sposobnost da rešimo probleme u odnosima i društvu? Da li ti problemi mogu da budu rešeni i na koji način?

Mudraci su rekli: oči mudraca su u njegovoj glavi.  Kuda nas vodi današnji haos? Cene rastu, pretnje se pojačavaju, poteškoće u odnosima postaju sve veće, a prirodne katastrofe sve više pogađaju velike grupe ljudi. Zašto odjednom osećamo pritisak sa svih strana? Kuda nas vode sile koje deluju na nas? Kakvu budućnost je vredno da počnemo da gradimo već sada, da bismo se uskladili sa promenama koje dolaze?

Najpre, da se podsetimo. Mi, ljudska bića, smo deo prirode. Ljudski sistem postoji unutar opšteg sistema prirode. Ova dva sistema utiču jedan na drugi. Najprijatnije i najharmoničnije stanje osetićemo onda kada bude postojala ravnoteža između čovečanstva i prirode. 

Na kraju, mi ćemo postići ravnotežu između čoveka i čoveka, a kao rezultat toga i sa prirodom. U to nema sumnje. Ono što je nepoznato je da li će se proces odvijati kroz istraživanje, svesnost i svesni razvoj, ili ćemo morati da primamo oštre udarce nakon kojih ćemo razumeti gde je bila greška. 

Integralni pristup obrazovanju uči nas da u sistemu prirode postoje zakoni razvoja koji deluju na ljudsku vrstu, kao i na neživi, vegetativni i životinjski nivo prirode. Štaviše, oni deluju na svakog pojedinačno i na sve zajedno, kao ljudsko društvo. 

Do 20. veka, prolazili smo kroz linearni proces razvoja ljudskog ega. Ego nas je gurao da napredujemo u jednom pravcu: da dobijemo maksimum za minimalna ulaganja. Takav je zakon egoističnog razvoja. Iznenada, ljudski sistem je doživeo usporavanje u formi Velike depresije 1930-ih. Zatim je došao Drugi svetski rat, koji je promešao karte, a nakon toga su se svi angažovali u sanaciji štete. Šezdesetih godina ponovo se vratio osećaj sloma. 

U suštini, ono što se otkrilo bila je kontradikcija između nas i prirode. Integralne sile su počele da deluju na nas sa svih strana, sve više nas zatvarajući u jednu mrežu, ali mi smo nastavili da delujemo egoistično, gde je svako brinuo isključivo o sebi, radeći za sopstvenu korist na račun drugih, i svaka država radila je na račun drugih i tako dalje. 

USAMLJENOST KOJA UBIJA

 

Usamljenost koja ubija

U oproštajnoj objavi na Fejsbuku, on je napisao: „Loše je kada je čovek sam. Usamljenost ubija. Dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom, a ja sam i dalje sam: na ručku, na poslu, uveče, vikendom, praznicima, na rođendanima kojih se niko ne seća. Nekoliko prijatelja koje sam imao vremenom su nestali. Došlo je vreme da odem”. 

Tragedija usamljenih ljudi 

Ova tragedija je daleko od izolovanog slučaja. Socijalna izolacija, usamljenost i depresija su najčešći uzroci samoubistava. A ima ih više od osamsto hiljada svake godine. 

U svom poslednjem izveštaju, SZO je proglasila usamljenost novom globalnom epidemijom i prepoznala je kao ozbiljnu pretnju po zdravlje. Prema SZO, skoro svaka šesta osoba na Zemlji pati od usamljenosti. U Sjedinjenim Državama, 54% ispitanika priznalo je da nema bliske prijatelje. A to je oko dvesta miliona ljudi. 

Približno jedna trećina Britanaca često se oseća usamljeno. Strah od samoće mnoge ljude primorava da nabave kućne ljubimce. U Engleskoj, polovina ljudi starijih od 65 godina većinu vremena provodi ispred televizora sa psom ili mačkom. 

Usamljenost u mnoštvu ljudi 

Zašto se ljudi osećaju usamljenije nego ikad u tehnološki najkomunaktivnijoj eri u ljudskoj istoriji? Razlog za to je što smo izgubili prirodne veze jedni sa drugima. Nama se samo čini da nastavljamo da komuniciramo kao i ranije. Ali u stvarnosti, sve što smo izumeli: radio, televiziju, internet, računare sa beskrajnim brojem programa - dovelo je do toga da smo se udaljili jedni od drugih. 

ŠTA NEKE VEZE ČINI DUHOVNIM, A NE SAMO ROMANTIČNIM?

Šta neke veze čini duhovnim, a ne samo romantičnim? 

Razvod nije nešto jednostavno. Živci, vreme, novac, zdravlje, a da ne pominjemo decu... Niko ne obećava da će sledeća veza biti bolja, tako da nije ni čudo što sve više ljudi potpuno odustaje od ideje o braku. Zašto ponovo upadati u neuspeh ako može da se izbegne čitav haos od samog početka? Ispostavlja se da raspad porodice u našem vremenu uopšte nije slučajan i da je uloga svega toga da nas pomeri ka novoj eri u odnosima među ljudima uopšte. 

Kada sve detaljnije ispitamo, postaje jasno da ovo nije problem u odnosu između partnera, već opšti problem u ljudskoj komunikaciji. Razvili smo se do stanja u kojem želimo da budemo slobodni od drugih, da nas niko ne ograničava, sve do tačke u kojoj nam je veoma teško da održavamo društvene odnose. Porodični odnos je najintimniji i oduvek je bio temelj društva. Ako se u našem vremenu i to urušava, onda je ovo glavni znak da smo dostigli novu fazu u našoj evoluciji kao ljudska vrsta. Do sada smo razvijali životnu sredinu, pokušavali da izgradimo pravo društvo, konstruisali razne sisteme, razvijali nauku i tehnologiju, ali danas smo dostigli tačku gde nam sve to spoljašnje ne pomaže da osetimo sreću i mi moramo da se približimo suštini: ispravci ljudskog bića. 

Priroda je razvila nepokretno, vegetativno, životinjsko i ljudsko, a zatim je, u nama ljudima, razvila posebno veliki ego da nas sada dovede do sledeće faze procesa. U ovoj fazi moramo da naučimo kako da se uzdignemo iznad svog ega, da iznad njega izgradimo novi kvalitet kroz koji razvijamo novi stav, viziju, perspektivu i svet. Priroda teži da sve svoje delove dovede u savršenu ravnotežu. Za nas kao ljudska bića, to znači da ćemo na vrhuncu naše evolucije morati da budemo harmonično povezani jedni sa drugima, poput organa u jednom telu.

Za razvijanje sposobnosti da se prema drugima odnosimo na novi način, iznad ega, potrebna nam je laboratorija za istraživanje. To je ono što nas stalno čeka kod kuće, u našem najbližem odnosu. Romantični odnos može da bude divno mesto za sprovođenje svih vrsta eksperimenata, da malo promenimo sebe i da vidimo kakav nam se novi svet otvara kao rezultat toga. Baš kao i eksperiment u fizici ili hemiji, mi menjamo različite parametre i posmatramo fenomene. Zatim ponovo menjamo parametre i ponovo proveravamo fenomene koji iz toga proizlaze. Varijable koje menjamo u laboratoriji odnosa nalaze se unutar našeg međusobnog odnosa. Ukoliko unutar odnosa vežbamo da razvijamo nove različite forme stavova prema drugom, to će nam pomoći da uspemo u svakoj oblasti života. Mi ćemo znati kako da sarađujemo sa ljudima da bismo dobili željeni odgovor od njih. Odnosi uvek stoje u srcu svega, a sve ostalo je samo rezultat. 

ŠTA ZNAČI ŽIVOT U RAVNOTEŽI?

Šta znači život u ravnoteži? Kako da napravimo ravnotežu u našem haotičnom životu? 

Koliko ljudi poznajete koji su, kada se osvrnu oko sebe, zadovoljni onim što vide? Štaviše, koliko ljudi poznajete koji su zadovoljni sobom i koji se osećaju prijatno? Priznajmo da većina nas oseća neki nivo nezadovoljstva. Mi ne razumemo koja je korist nedostataka koje vidimo oko sebe i u sebi, i to donosi pitanje: zašto smo stvoreni ovako nesavršeni? Zašto negativne pojave uopšte postoje u našim životima? 

Sve što se razvija u prirodi razvija se postepeno, poput voća koje postaje veliko, lepo i slatko tek kada sazri. Možda i mi, korak po korak, napredujemo ka savršenstvu. Ipak, teško nam je da opravdamo bolne, tužne i neprijatne situacije koje doživljavamo u životu. 

Danas se nalazimo u ćorsokaku, poput lutalica u pustinji. Ovo očigledno nije stanje u kojem želimo da budemo. Pogledajte samo društvo koje smo izgradili, kako čovečanstvo izgleda mudro, moćno i bogato. Ovo nije bio naš san. Ali postoji svetla tačka: počinjemo da razumevamo da je ljudski egoizam koren sveg zla, ključni korak u našem razvoju. Čak i lekari kažu da je najteže dijagnostikovati bolest dovoljno rano, jer tek tada isceljenje može da počne. 

Iz šire perspektive gledano, čini se da mi stalno pravimo iste greške u životu. Na globalnom nivou, ovo se manifestuje kroz dramatične događaje poput borbi za moć, ratove i velike krize. Ali ove greške imaju za cilj da nas vode ka boljoj percepciji, jer ono što nas razlikuje od životinja jeste naš intelekt. 

Zloupotrebljena mudrost 

Iz generacije u generaciju mi postajemo sve mudriji i sve obrazovaniji. Ali, izgleda da ne uspevamo da pravilno koristimo svoje znanje na načine koji su nam zaista korisni. Istorija nas uči da nauka može da bude upotrebljena i za dobro i za zlo. 

Filozofi poput Platona i Aristotela, očevi moderne nauke, upozoravali su svoje učenike da ne prenose znanje svakome. Preporučili su da se ono deli samo sa pojedincima koji bi ga upotrebili za dobrobit čovečanstva i negovanje pozitivnih ljudskih odnosa. Plašili su se da, ukoliko se mudrost i nauka prenose bez opreza, ljudi mogu da ih zloupotrebe iz egoizma, razvijajući smrtonosno oružje i uništavajući životnu sredinu.