ŠTA JE TO ŠTO JE POTREBNO DA SE UČI U ŠKOLI, ALI SE JOŠ NE UČI?

 

Šta je to što je potrebno da se uči u školi, ali se još ne uči?

Potrebno je da prijateljstvo u školi bude više naglašeno, da bi se izgradila prijateljska povezanost između svih učenika.

Mi bismo morali da se fokusiramo najviše na to kako da pozitivno povežemo učenike da bismo izgradili društvo koje pruža podršku, u kojem su srećni i samopouzdani pojedinci. Naposletku, ljudi bi trebalo da školu završe sa osećajem da njihova sreća i uspeh u životu zavise od toga u kojoj se meri pozitivno povezuju jedni s drugima.

Cilj koji škola treba da ima spram učenika ne bi trebalo da bude profesionalna orijentacija, već to da od učenika izgradi srećne, samopouzdane i uspešne ljude.

Ukoliko učenici neprestano moraju da održavaju egoistične odnose, gde svako od njih nastoji da maksimalno uveća svoju ličnu korist na štetu drugih, oni nikada neće biti istinski srećni, samouvereni ili uspešni u životu.

Takođe, mi moramo da razumemo to da današnja generacija nije slična nijednoj drugoj generaciji do sada. To je zato što mi ulazimo u vreme koje je, više nego ikada ranije, vreme globalne međusobne povezanosti i međusobne zavisnosti, i mi treba da naučimo da  takvu međusobnu povezanost i međusobnu zavisnost u potpunosti realizujemo, čime ćemo svoju sreću, uspeh i samopouzdanje osigurati na način koji odgovara vremenu u kojem smo sada. Profesije, koje sada tretiramo kao primarne, ponovo treba da rangiramo i postavimo ih na mesto broj dva, a da mesto broj jedan damo pozitivnoj povezanosti između ljudi.

Kada učenici idu u školu, oni treba da se osećaju ugodno i da žele da se povezuju sa ostalim učenicima, a strah ili kritika ne treba da se širi među učenicima. Da bi uspostavili pozitivnu atmosferu, punu podrške, u kojoj bi učenici razvijali svoju povezanost, nastavnici, kao prvo i osnovno, treba da prođu kroz proces osnaživanja povezanosti. U tom procesu oni će učiti kako da se pozitivno odnose jedni prema drugima i prema učenicima, zarad toga da učenici osete srećan život, pun samopouzdanja, sigurnosti, ravnoteže i prosperiteta, kroz to što učestvuju u izgradnji društva koje je vođeno vrednostima jedinstva i uzajamne brige.

Link - “What Is The One Thing That Should Be Taught In School That Isn’t Already?” (Quora)

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

KOVID - KATALIZATOR ZA PROMENE U DRUŠTVU

 

KOVID – katalizator za promene u društvu

Dok svi žure da se vakcinišu ili, nasuprot tome, izjavljuju da su vakcine vladin plan usmeren protiv ljudi, izgleda da ignorišemo nešto veoma važno: zašto se virus uopšte pojavio? Dok ne odgovorimo na ovo pitanje, nećemo ga se otarasiti, bez obzira na to što se objavljuje da vakcine mogu da budu efikasne.

Virus neće prestati dok ne obnovimo svu našu povezanost, na svim nivoima. Dok ne naučimo kako da se pažljivo i brižno odnosimo jedni prema drugima, kako da gradimo zajednice u kojima ljudi osećaju da su sigurni i dobrodošli, kako da gradimo društva koja ne eksploatišu slabe i ranjive, kako da prigrlimo različitost umesto da izbegavamo svakoga ko misli drugačije od javnog mnjenja, i dok sve to ne naučimo, KOVID nam neće dozvoliti da vodimo normalan život.

Iako virus korona izgleda poput običnog virusa, on je mnogo više od toga. Virus menja naše misli i želje, odnose među ljudima i zemljama i to radi u čitavom svetu. KOVID 19 je višeslojna bolest; ne treba samo da nas nauči da moramo da peremo ruke i da nosimo maske. Umesto toga, njegov glavni cilj je da nas nauči kako da se odnosimo prema svom životu.

Odnosno, trebalo bi da nas nauči ne samo kako treba da se odnosimo jedni prema drugima, već i kako da se odnosimo prema životu u celini, prema suštini života i njegovoj svrsi! Iz tog razloga, KOVID neće nestati tek tako. Mutiraće i modifikovaće se sve dok nas potpuno ne iscrpi, dok ne pristanemo na promenu svih naših društvenih sistema, sve dok ne vidimo nameru koja stoji iza onoga što se pojavljuje: da transformišemo ljudske odnose.

Zapravo, SARS-KoV-2, nazvan „virus korona“, iscrpljivaće nas dok ne potražimo jedini lek koji ga zaista može izlečiti. Ovaj lek nema nikakve veze sa biološkim inovacijama, a sve ono sa čime ima veze jeste emocionalna transformacija. Lek za SARS-KoV-2 je da naučimo da volimo jedni druge, ali zaista, iskreno. Ovaj lek, koliko god bizarno zvučalo, leči ne samo od KOVID-a 19, već i od svih naših bolesti, u koje je i KOVID uključen, i sve dok ne budemo iskorenili uzrok, nećemo ugasiti izdanak, odnosno virus.

Imajte na umu da nas je KOVID prvo razdvojio, zatvorio i primorao da eliminišemo naše otrovne odnose u školama, na radnim mestima, u takmičarskim sportskim igrama, u industriji i na svim mestima na kojima se takmičimo jedni protiv drugih, umesto da pomažemo jedni drugima. Kada smo pokušali da se tome suprotstavimo, da ponovo otvorimo ekonomiju i obnovimo naše društvene veze, KOVID se pogoršao i počeo da utiče na sve mlađe i mlađe ljude, uz pogoršanje posledica tako što prelazi iz pluća u krv, i iz krvi u mozak, i time postaje još zarazniji nego što je bio ranije. U isto vreme, KOVID je takođe razdvojio članove porodice, uzrokujući da patnja zbog razdvajanja bude još bolnija, a da bi nas primorao da preispitamo svoju povezanost sa ljudima na svim nivoima.

Virus neće prestati dok ne obnovimo svu našu povezanost, na svim nivoima. Dok ne naučimo kako da se pažljivo i brižno odnosimo jedni prema drugima, kako da gradimo zajednice u kojima ljudi osećaju da su sigurni i dobrodošli, kako da gradimo društva koja ne eksploatišu slabe i ranjive, kako da prigrlimo različitost umesto da izbegavamo svakoga ko misli drugačije od javnog mnjenja, i dok sve to ne naučimo, KOVID nam neće dozvoliti da vodimo normalan život.

To da mi znamo zbog čega je KOVID ovde i da poštujemo njegove zabrane jeste naš jedini izlaz iz pandemije. Sve dok neprestano idemo samo ka tome da pokušavamo da se iskrademo iz njegovog stiska, virus će nas još jače daviti. Čim se predamo i prihvatimo to da moramo da brinemo jedni o drugima, virus će odmah popustiti.

Link - “Covid – A Catalyst For Social Change” (Linkedin)

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

DA LI SMO VEĆ VIDELI SVE KADA JE U PITANJU KOVID?

 

Da li smo već videli sve kada je u pitanju KOVID? 

Država Izrael se ubrzano približava tome da je pedeset posto stanovništva revakcinisano vakcinom protiv KOVID-a. Izrael opet otvara škole, teretane, bioskope, tržne centre i hotele. Da li smo već videli sve kada je u pitanju KOVID? Razumem da su ljudi bili na ivici i da im je ponestalo strpljenja, ali ukoliko pogledam šta stručnjaci kažu, ne vidim da su toliko oduševljeni onime što veoma liči na nepromišljeno ponašanje.

Ukoliko hoćemo da vidimo kraj KOVID-a, moramo da se fokusiramo na: 1) da zdravstveni radnici međusobno razmene rešenja, da se u to ne mešaju političari i druge zainteresovane organizacije, a zatim da se njihove smernice slede, 2) da mi, kao nacija, ujedinimo naše redove, ojačamo našu solidarnost .

Deca se, na primer, ne vakcinišu. Ukoliko ih budemo poslali nazad u školu, znamo šta će se dogoditi.  Virus danas nije onakav kakav je bio kada se prvi put pojavio. Utiče i na decu, čak i na embrione, i kako onda možemo da dopustimo deci da se okupljaju u skučenim učionicama gde će se sigurno međusobno zaraziti? A, ukoliko se razbole, kako će to uticati na njihove roditelje? Kako će to uticati na njihovu braću i sestre? Još jednom, odluke se donose u skladu s političkim interesima, a ne u skladu s medicinskim razmatranjima, ali svi plaćaju cenu. 

Razumem da ljudi žele da se zabave, ali od kada je to faktor za odluke koje donosi vlada? Ljudi vole da leti odlaze na plažu i da plivaju. Ali, ukoliko je voda zagađena, a kupanje u vodi ugrožava živote ljudi, da li bi ljudi i dalje odlazili na plivanje? Da li bi im vlasti dozvolile da rizikuju i uđu u vodu? U uređenoj zemlji vlasti imaju ovlašćenje da čine ono što je ispravno za javnost; zbog toga se i nazivaju „vlasti”.

Nažalost, činjenica da političari podržavaju politiku koja im donosi bodove javnog mnjenja na izborima koji se približavaju, bez obzira na bezbednost javnosti, samo dokazuje da njihov interes nije naše zdravlje, već promocija sopstvene političke karijere. Trebalo bi da budemo manje popustljivi u onome što tražimo od naših izabranih zvaničnika.

Ukoliko hoćemo da vidimo kraj KOVID-a, moramo da se fokusiramo na: 1) da zdravstveni radnici međusobno razmene rešenja, da se u to ne mešaju političari i druge zainteresovane organizacije, a zatim da se slede njihove smernice. 2) da mi, kao nacija, ujedinimo naše redove, ojačamo našu solidarnost. Ne možemo da izbrišemo naše brojne razlike, ali možemo i moramo da podignemo vrednost jedinstva iznad bilo kojeg ličnog mišljenja. Ovo su jedini alati koje mi imamo da bismo pobedili virus. U stvari, prethodno navedeni alat će rešiti ne samo krizu u kojoj smo usled KOVID-a, već i sve krize s kojima se suočavamo sada ili one sa kojima ćemo se suočiti u budućnosti.

Link - “Have We Seen The Last Of Covid?” (Linkedin)

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

GLOBALNA KRIZA JE POROĐAJNA MUKA NOVOG SVETA

 

Globalna kriza je porođajna muka novog svijeta

Objavljeno 3. februar 2009.

Naš svijet je sada na kraju svog intrauterinog razvoja. Trenutna kriza je poput porođajnih muka - posljednjih faza našeg egoističnog razvoja. A izlaz iz ovog stanja je rođenje.

Baal HaSulam objašnjava da je "izlazak iz Egipta" duhovno rođenje. Čitavo čovječanstvo sada završava svoj razvoj kao embrion, a globalna kriza su porođajne muke koje prethode duhovnom rođenju čovječanstva. Te porođajne muke mogu trajati dugo, kao što se to često događa u našem svijetu kada porođajna bol iznenada prođe, pa se vrati, smanji i opet poveća.

Otuda, ne možemo da se opustimo kada se kriza naglo smanji i stabilizuje na neko vrijeme, kao da se stvari vraćaju u uobičajenu rutinu. Svi se možda smiju kabalistima, govoreći: „Zašto ste nas plašili govoreći da dolazi nešto grozno i da će to trajati sve dok ne odbacimo svoj egoizam? Sad se sve vraća u normalu i vraćamo se da opet slavimo život". Činjenica je da treba da budemo strpljivi, jer nam dolaze drugi i treći talas, poput porođaja koji će rezultirati rođenjem - izlaskom iz našeg egoizma i ulaskom u kvalitet davanja.

Međutim, mi treba što više da želimo da skratimo period trajanja tih muka, da bi se porođaj dogodio brzo, čak i odmah - u jednom naletu. To je moguće; vrijeme između kontrakcija može se značajno smanjiti, kao i broj kontrakcija. Na ovaj način možemo ubrzati proces rađanja.

Dijete se rađa kada se kontrakcije toliko ubrzaju da se stope u jednu kontrakciju, umjesto da dolaze jedna za drugom. One više ne dolaze malo po malo, već se koncentrišu u jednom naporu. Zato, uradimo da se naše rođenje dogodi brzo, jer je to neugodan proces, a najbolji način da se kroz to prođe jeste kroz jedan napor - u trenutnoj krizi, a ne kroz krize koje se ponavljaju.

To je tako u duhovnom procesu. U duhovnom rađanju, kontrakcije označavaju da se događa rađanje. To nije kao u našem korporalnom svijetu, koji je korumpiran egoizmom, gdje žena može osjetiti kontrakcije i mjesec dana prije porođaja. U ispravljenom duhovnom objektu kontrakcije se brzo koncentrišu oko embriona i guraju ga. Trudovi treba da otvore "vrata" kroz koja će novorođenče doći u novi svijet.

(Isječak iz lekcije 29. januara 2009. od 34:08 - 37:59)

Link - The Global Crisis Is The Labor Pains Of Birthing A New World

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

LIČNA CENA KOJU PLAĆAMO ZBOG RAVNODUŠNOSTI U DRUŠTVU

Lična cena koju plaćamo zbog ravnodušnosti u društvu

Izgleda kao da ljudi danas ne brinu gotovo ni o čemu. Mi smo ravnodušni prema svim delovima društva u kojem ljudi pate, sve dok ne dođe do toga da na nas direktno nešto utiče. Gledamo vesti, nerviramo se i gunđamo, i to je mera našeg učestvovanja u zajednici. Zašto je apatija stalno u porastu? Mi smo ravnodušni zbog toga što smo sve više odvojeni od svoje okoline. Nama nedostaje osećaj pripadnosti, iako je taj osećaj važan jednako koliko i kiseonik koji udišemo. Svako od nas mora da razume to da je naša budućnost neraskidivo povezana sa budućnošću drugih.

Kako dobre veze između nas budu jačale i produbljivale se, mi ćemo početi da osećamo da kroz našu mrežu  komunikacije teče posebna snaga – sila koja nas oživljava, uvećava nas i daje nam razumevanje, osećaje, misli i želje na nivou koji je potpuno neuporediv sa bilo kojim prethodnim. Naše integrisanje jednih s drugima uzrokovaće to da osetimo novu stvarnost, koja je izvan ograničenja naše trenutne lične percepcije. 

Ono što je bazično za osobu može da se definiše kao želja za užitkom i uživanjem, želja za zadovoljstvom. A, ono u čemu uživamo različito je u svakoj razvojnoj fazi, i to je generalno tako i u našim pojedinačnim životima i u životu ljudske vrste. Naš stepen razvoja utiče na naš nivo uključenosti u društvo ili nivo ravnodušnosti prema društvu. Na primer, nekada su deca mogla da osete prirodnu tendenciju ka društvenom životu; danas su ona od samog početka zatvorena između ekrana.

Dalje, u prošlosti su ljudi bili ponosni na svoju pripadnost grupi poput profesionalnih saveza i sindikata; u njima su pronalazili zadovoljstvo, samopouzdanje i moć. Danas niko nema strpljenja ni da čuje reč o nečemu takvom, a sigurno je da nema ni želju da pripada bilo kojem sličnom udruženju. Staž, sigurnost posla i stabilnost na radnom mestu pripadaju prošlosti. Uobičajeno je da ljudi uopšte ne znaju da li će čak i imati posao za godinu dana.

Kao rezultat ovih i drugih promena koje se događaju u odnosu između pojedinca i društva, savremeni čovek ne oseća da ičemu pripada. Za razliku od toga da je u davnim vremenima ljudima bila potrebna povezanost u društvu da bi fizički opstali, danas nagrađujemo svoju nezavisnost i pokušavamo da izbegnemo društvene zahteve i obaveze. Plaćamo porez koji moramo i tu je kraj priče. Kako je ljudska priroda nastavila svoj unutrašnji razvoj, osoba se manje poistovećuje sa državom ili gradom i postala je mnogo egoističnija. Kao rezultat toga, društvo se sada sastoji od skupa nepovezanih elemenata koji su sve ravnodušniji jedni prema drugima.

Jedino mesto na kojem možda mogu da se vide visoki nivoi društvenog angažovanja su onlajn društvene platforme. Na društvenim mrežama su ljudi zapravo veoma aktivni. Ipak, uprkos tome što se tu i tamo naiđe na lepe društvene inicijative, ono što uglavnom ispunjava virtuelni prostor je cinizam, netrpeljivost, svađa, maltretiranje i zlostavljanje.

Kakvoj sudbini nas vodi ovakav trend ? Šta nas očekuje u narednim godinama? Želja za uživanjem nastaviće da se razvija u svakom pojedincu, ali istovremeno, ljudi više neće pronalaziti ništa što ih ispunjava. Gubitak dobre povezanosti sa društvom postepeno će ostaviti osećaj da se osoba guši u svojoj ličnoj ljusci. Današnja ravnodušnost dovešće do sutrašnjeg očaja. Ljudi će početi da osećaju da ne postoji ništa zbog čega vredi živeti. Duboko u srcu izrašće osećaj da nemamo čime da se ispunimo, nema strasti, nema izazova, nema nade. Ništa osim suvoće nalik smrti.

Iznenađujućim preokretom na kraju, ovaj egzistencijalni očaj dovešće do proboja na sledeći nivo u evoluciji individualnih i društvenih odnosa. Onlajn virtuelni svet zapravo će poslužiti kao odskočna daska za novu stvarnost. U trenutku kada razumemo da nanosimo štetu načinom na koji trenutno koristimo visoku tehnologiju, počećemo da je koristimo inteligentno. Počećemo da se društvenim mrežama služimo tako kao da su one alat kojim se društvo oblikuje u skladu sa celovitim pogledom na svet, a koji se temelji na uzajamnosti i nadopunjavanju, i to i promoviše. Umesto da ih čovečanstvo koristi kao pomoć za trenutnu prisilu u tome da se stiče sve više i više stvari i u tome da se podstiče materijalni razvoj, ono će tražiti načine da se društvene mreže koriste tako da pomognu u nastajanju stvarne povezanosti između srca svih nas.

Pametni softver promovisaće načelo „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog” kao jedinu formulu za život kakav odgovara povezanom svetu 21. veka. Zajedno ćemo definisati sledeći korak u razvoju odnosa između nas, a zatim ćemo raditi na tome da uvežbamo svoje mišiće koji služe za davanje i podršku.

Kako dobre veze između nas budu jačale i produbljivale se, mi ćemo početi da osećamo da kroz našu mrežu za komunikaciju teče posebna snaga – sila koja nas oživljava, uvećava nas i daje nam razumevanje, osećaje, misli i želje na nivou koji je potpuno neuporediv sa bilo kojim prethodnim. Naše integrisanje jednih s drugima uzrokovaće to da osetimo novu stvarnost, koja je izvan ograničenja naše trenutne lične percepcije. U takvom svetu ravnodušno društvo više neće postojati jer će svaki pojedinac osećati da kroz druženje s drugima prima mnogo više – veće ispunjenje, zadovoljstvo i svrhu do tačke bezgranične radosti.

Link - “The Personal Price Of Social Indifference” (Linkedin)

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

PODESI SE PREMA OPSEGU OTKRIVENOSTI STVORITELJA

 

Podesiti se prema opsegu otkrivenosti Stvoritelja

Moj egoizam traži mane kod mojih prijatelja, ali ukoliko ja hoću da napredujem u duhovnom, moram, nasuprot tome, da vidim njihove zasluge i da im zavidim na njihovom uspehu. Naposletku, ja nemam dovoljno želje za postizanjem cilja, i gde bih drugo mogao da je dobijem?

Jednom sam bio Adam HaRišon, jedna zajednička duša, jedna velika želja. Ali, zatim se ta želja razbila na mnogo delova, a meni je ostao samo mali delić čitave ogromne posude sistema zajedničke duše. Sada moram da pređem sa ovog oskudnog dela na ogromnu želju koju sam imao kada sam bio uključen u čitav sistem.

To može da se postigne jedino zavišću. Zavist je vrlo važno sredstvo koje povećava naše želje i mogućnosti. Jer, bez toga da želja poraste nije moguće krenuti ka cilju. Da bi se Stvoritelj otkrio potreban je određeni opseg, koji se naziva „puna mera” (Seah). Stvoritelj ne može da se otkrije u posudi koja može da primi samo nekoliko grama punjenja.

Recimo da duhovno iskustvo počinje primanjem deset kilograma punjenja. Kada nađem potrebu da primim takvo ispunjenje, počinjem da osećam da moja želja od prazne postaje ispunjena. A, ukoliko je moj nedostatak manji od toga, ja ne osećam ništa.

Svi naši organi za oset uređeni su na isti način, i rade samo u određenom opsegu. Uređaji otkrivaju da postoji mnogo različitih talasa oko nas: zvuk, svetlost, ali mi ih ne vidimo i ne čujemo. Signal počinjemo da percipiramo, počev od jednog njegovog nivoa sve do nekog drugog njegovog nivoa, to jest u ograničenom opsegu.

Na isti način ovo funkcioniše i u duhovnom svetu. Ukoliko hoćemo da počnemo da iskušavamo duhovno, moramo da povećamo svoju želju za uživanjem, dodajući je onoj koju smo dobili nakon razbijanja. Na račun čega mogu jedan gram želje koji imam da pretvorim u deset grama? Jedino time što preuzimam želje drugih, što je kada sam impresioniran njihovim kvalitetima i potrebama.

I, mi se okupljamo u grupama, učimo zajedno, diskutujemo i tako se svako uključuje u želje svakoga. A za onoga ko se ne meša sa željama drugih nikako nema izgleda za to da on otkrije Stvoritelja. Jer, Stvoritelj se otkriva između nas u mojoj želji za primanjem koja je povećana povezivanjem sa mojim prijateljima. Otuda, bez zavisti, koja nam omogućava da proširimo Kli, nećemo moći da otkrijemo Stvoritelja.

Činjenica je da smo pre greha – Drvo znanja i razbijanja Adam HaRišon svi bili povezani, i uključeni jedni u druge na idealan način. Ali, kao rezultat razbijanja, svako se odvojio od ostalih i sada mu nedostaje ono što postoji u drugima.

Pre razbijanja, svi su imali istu zajedničku želju, a sada je za svakoga ostala samo lična svrha, i kvaliteti svih ostalih su za njega izgubljeni. I, ukoliko ove kvalitete ne pripoji sebi, neće moći  da otkrije Stvoritelja, jer Stvoritelj se u njima otkriva. Otuda, otkrivanje Stvoritelja zavisi od toga koliko sam se uključio u kvalitete prijatelja.

O ovome se kaže: „Vama ništa ne nedostaje, osim da izađete u polje koje je Gospod blagoslovio, i sakupite sve one slabe organe koji su se spustili iz vaše duše i spojite ih u jedno telo”. To je naš posao. U ovom polju, koje je Stvoritelj blagoslovio, mi nalazimo sve naše želje, to jest sve delove razbijene želje, i hoćemo da ih sakupimo i da tu želju sastavimo.

I, sve ovo je zbog zavisti. Sada sam u svom egoizmu i zavidim svojim prijateljima na onome što imaju. Zbog toga im prilazim, bavim se njihovim željama i obnavljam čitavu posudu Adam HaRišon. Na taj način ispravljam razbijanje i pristupam cilju života, cilju stvaranja.

Link - Tuning To The Range Of The Revelation Of The Creator

Autor:
  Dr Mihail Lajtman