Ne čekajte povratak
Svi mi ćemo napustiti karantin i ući ćemo u novi svet sa drugačijom ekonomijom, sa drugačijim prioritetima i izgledima, s drugim ograničenjima i mogućnostima. Što bolje to sada razumemo, biće nam lakše da se aklimatizujemo.
Uprkos drami koju mediji toliko vole kada adekvatni stručnjaci i trezveni ljudi razmišljaju o trenutnom stepenu razvoja, oni ne žale za prošlošću i suočavaju se sa budučnošču s nadom.
Njihov zajednički imenilac je nesporan: naučni i tehnološki napredak kakav smo znali, davno je usporio i stavio svet pred globalne pretnje, koje su njegove integralne nuspojave. Jednostavno rečeno, na prethodnom putu nemilosrdno smo se uništili, rasipajući resurse i namećući primer degradacije potrošača u svesti ljudi.
Kolumnista Gardiana Deni Dorling veruje da je koronavirus postao alarm za slučaj nužde, pritisnuto dugme kočnice za slučaj nužde koje će pomoći čovečanstvu da se probudi i pređe na druge staze. Vreme je da prekinete uspavanost.
Rečeno nam je da se krećemo ka svetlom, prosvetljenom, kulturnom, civilizovanom svetu, ali istovremeno, bili smo dovedeni u mračnu stvarnost međunarodnih korporacija, međunarodnog kapitala, beskrajnog rada, beznadežne nezaposlenosti, stalne krize u okruženju i totalna dosade.
Međutim, trendovi se ruše bez obzira da li želimo ili ne. Budućnost kuca na vrata, a to nije ono što smo videli u prošlosti. Ako to odbacimo i ignorišemo, svet rizikuje da upadne u turbulencije u poređenju sa kojima će se koronavirus pojaviti kao dečja igra. I zato je neophodno da se odmah odazovete ovom alarmu.
Prema mudrosti Kabale, svaka nova faza uključuje pet koraka. Prvo, ono se implicitno rađa, zatim se ono zapravo i pojavljuje, zatim počinjemo da obraćamo pažnju na njega, zatim se odupiremo promenama sa kojima se suočavamo i na kraju ih prihvatamo zbog nedostatka drugog izlaza.
U ovom algoritmu sazrevanja sam koronavirus neće biti presudan okidač. Do neke mere nas izvodi iz starog, ali ne dozvoljava nam da se naviknemo na novo i ne otkriva ili razjašnjava sebe u našoj svesti tako brzo.
Ipak, proces je započeo, a s vremenom, desiće nam se da zaborav na to, kao na noćnu moru, ne deluje. Tada ćemo razmišljati o tome kako da gradimo svoje buduće živote i neminovno ćemo morati da lebdimo iznad magle.
Suština trenutne situacije je da zahteva promenu društveno-ekonomskih odnosa i prihvatanje novog pristupa raspodeli budžeta. Od 2008. godine postalo je jasno da će ljudima u kriznim vremenima morati da se obezbedi dostojan život.
Sada počinjemo sa razumevanjem: život ne treba da bude samo podnošljivo obezbeđenje na ekonomskom nivou, već i smislen, celovit, uzajamno se obogaćujući na ljudskom nivou.
To je ono ka čemu nas period samoizolacije dovodi, a svet ne može da dočeka kraj toga. Sada se iz beznađa odričemo svojih nekadašnjih radosti, jer shvatamo da su svi odgovorni jedni za druge. Ali odgovorni smo jedni za druge čak i bez virusa!
Ovo je ključna lekcija i ne smete da je propustite! Konture budućeg društva postaju jednoličnije, brižnije i međusobno povezane; sve zbog toga mora da se postepeno restruktuiraju: škole, profesije, sistemi i pogledi.
U početku će vam se sve činiti veštačkim, sirovim i nespretnim. Šta možete da uradite? Cipele moraju da se nose, voće mora da se uzgaja, deca moraju da se školuju. Ali ovo će omogućiti svetu da uđe u neizbežnu, novu eru bez ekscesa izazvanih potpunim odbacivanjem.
I mi, narod Izraela, imamo odlučujuću ulogu. Zašto? Jer smo uvek bili otvoreni za novo. Nismo ga samo prihvatili, već smo ga približili i oblikovali. Iznenađujuće, dve suprotnosti žive u nama: nepokolebljiva posvećenost našim izvornim osnovama i fantastična spremnost na promene, neviđena prilagodljivost, večna potraga i večni nagon.
Nažalost, ne želimo sami sebi da objasnimo odakle dolazi i šta to znači. Ali vreme ne čeka; jasno pokazuje svetu da ove naše osobine sada postaju kritično važne. U stanju smo da razumemo i prihvatimo novo, pokazujući dobar primer svima.
U međuvremenu, dok spavamo u karantinu, druge nacije nas sve više i više mrze. Ne prepoznaju prave uzroke ove mržnje, ali osećaju da im nanosimo štetu. Danas smo, naravno, optuženi za ovu pandemiju, a u isto vreme se od nas očekuju i vakcine.
U stvarnosti, svet neselektivno očekuje od Jevreja lek za glavnu bolest - sebičnost. Dok ljudi to ne dobiju, antisemitizam će cvetati. Uostalom, on je prožet čovečanstvom otkad su Jevreji postali narod u podnožju planine Sinaj.
Zato, na kraju, samo jedna stvar će pomoći nama i svetu: buđenje Izraela iz hibernacije. Ovo je još jedna lekcija koronavirusa. Koliko god da slegnemo ramenima, to neće pomoći. Oni još uvek očekuju pomoć od nas, čak i kada smo žigosani i optuženi za potpuno obmanjujuće grehe.
Šta možemo da damo svetu? Šta će on da prihvati od nas sa iskrenom zahvalnošću i da prepozna kao „otplatu dugova“? Komunikaciju. Možemo da damo svetu povezanost među ljudima koja će rešiti sve probleme. Možemo da formiramo društvo koje se suočava sa izazovima vremena.
U našem veku, to se naziva pogrdnim izrazom „socijalizam“, ali ja se ne plašim ove reči. Da, socijalizam je takođe naš izdanak. Iako na njemu stoji sramota sovjetskog eksperimenta, samo zato što ne smete da bacite nezreli plod, nemoguće je nametati odnose za koje nisu sazreli ni ljudi ni okolnosti.
To je najbolje opisao Mark Golanski, doktor ekonomije, koji je 1987. govorio o predstojećem raspadu SSSR-a kao da ga je video svojim očima: „Vreme kapitalizma“, piše on, „je moderni razvojni period, a vreme socijalizma je budući period zrelosti. Ova dva sistema su zapravo dve uzastopne faze postojanja čovečanstva, i bolje je da se one ne presecaju u vremenu.
Kapitalizam neće biti pogodan za zrelo društvo. Da bi održao dostignuti životni standard, društvu je potreban sistem koji je otporniji na nerede u okruženju i manje osetljiv na profitabilnost. Takav je zaključak nedvosmisleno vođen prognozama koje su, u vreme transformacije kapitalizma u socijalizam, predviđale kao visok nivo integracije svetskog kapitalističkog sistema kako on postaje jedan i nedeljiv“.
Sada se približavamo ovoj prekretnici. A koronavirus je u stvari deo ekoloških problema sa kojima se suočava čovečanstvo.
Kabala ovome dodaje još jedan sloj koji sve povezuje zajedno: danas smo suočeni ne sa prirodom, već sa sobom. Priroda nije spontana, to je naša majka i ona uvek ispunjava naš nivo razvoja. I danas pritisak na prirodu izaziva činjenica da je došlo vreme da se razvijamo i menjamo. Svet je skoro zreo. I ko će da mu pomogne da shvati šta se dešava ako ne mi?
Autor
Dr Mihael Lajtman
