понедељак, 18. јануар 2021.

NAJVAŽNIJA IGRA

 

Link - The Most Important Game

Najvažnija igra

Za igru se čini da nije ozbiljna tema. Ali, ukoliko je igra sredstvo za uzdizanje sa životinjskog na govorni nivo, proizlazi da je to nešto najvažnije u našem razvoju, u ljudskom društvu.

Naposletku, decu podučavamo kroz igre, odvajamo/uzdižemo ljude od životinja da bi bili sposobni za društvo i vreme u kojem žive; podučavamo ih da imaju ispravan stav prema svetu oko sebe i prema ljudima koji ih okružuju. Sve to određuje govorni stepen.

Zbog toga je najvažnije igrati se, učiti, i tako se osoba prilagođava svetu. A najvažnije je da se osoba edukuje i da se dovede u sklad s Višim svetom, što se takođe naziva igra. I tu igru moramo da tretiramo kao najozbiljniju aktivnost.

Ukoliko ispravno gradimo odnos s Višim svetom, odnosno sa Stvoriteljem, mi tada postajemo bliži Njemu. I, usput mi proučavamo Njega, razumemo Njega, ulazimo u povezanost s Njim, u međusobnu komunikaciju, sve do spajanja s Njim i postizanja potpune jednakosti forme. 

Tako, za reč “igra” se čini da nije ozbiljna, ali to je u stvari najozbiljnija aktivnost. Sve promene koje želimo da napravimo u svetu zavise jedino od promena nas kroz igru. Ništa se ne menja izvan nas, već jedino naša percepcija/u našoj percepciji. 

Svet je moja senzacija. A igra je sredstvo pomoću kojeg možemo lako da izvršimo unutrašnje promene kako ne bismo izgubili svoj put i uvek prelazili na novi, sve više i više napredniji nivo percepcije.

Moguće je da me buduća stanja previše ne privlače, zato što moram da volim one koje sada mrzim ili sam barem ravnodušan. I, moram da se ponašam drugačije nego ranije, da steknem nove kvalitete i misli, neke da preferiram, a druge da odbijam. Da bih to uradio, potrebne su mi vežbe koje moram da dam sebi i da prođem kroz njih, to jest da se igram.

Moram neprestano da utvrđujem kroz koja stanja želim da prođem; to jest, moram svoje želje i misli, svoj egoizam, da povučem u nova stanja. U mudrosti kabale mi učimo kako da gradimo igre kroz koje ćemo da rastemo. A najvažnija igra je igra u grupi.

Uz pomoć igre mi možemo da pređemo iz stanja udobnosti u takva stanja koja nam se ne čine baš udobna: davanje, ljubav, povezanost. Ta stanja će se iz neželjenih pretvoriti u željena stanja, iz odbojnih u privlačna, iz mrskih u voljena. Sve promene nastaju usled činjenice da sebe zamišljamo u novim stanjima, gradimo sisteme i postepeno se menjamo i pretvaramo u nove ljude.

Ono šta se pre činilo odvratnim: davanje, ljubav, uključenost, sada izgleda kao najatraktivnije i dobro. Ono što smo mrzeli i odbacivali postaje poželjno, i mi smo spremni da uradimo sve da postignemo novo stanje.

Igra je prelazak iz trenutnog stanja u željeno ili čak u još neželjeno. Alat za prelazak iz stanja u stanje naziva se igra, u kojoj moram da budem stručnjak i da svaki put usavršavam svoje veštine.

A, ako kroz ovu igru promenim sebe, tada se, kao rezultat toga, menja ceo svet. Počinjem da menjam svoje prioritete i sve procenjujem drugačije u skladu s promenom sebe. Prema tome, kroz takvu igru, ne prilagođavam sebe svetu, već ja menjam, ispravljam i poboljšavam svet.

Ako možemo da se igramo da bismo promenili svoja stanja, onda je ovo najefikasnije sredstvo za postizanje cilja i ono je u centru sveg našeg rada.

Rastemo poput dece – kako odrastaju, tako se njihov svet menja. Ne možete sebe da razmatrate za odraslu osobu a da ne podležete promenama. Suprotno tome, ako se neprestano menjamo, mi ćemo videti kako se svet neprestano menja. Tako ćemo uvek ostati deca, mlada i puna života, stalno se menjajući i krećući napred.

Prema tome, igranje je najvažnije sredstvo da se postigne cilj stvaranja, da sebe dovedemo u jednakost forme sa Stvoriteljem, odnosno spajanje s Njim. Igra uključuje obrazovanje, učenje, teorijske i praktične vežbe i sve vrste povezanosti.

Glavno je tražiti sredstva koja će nam pomoći da se promenimo, da stalno proveravamo da li se moj pogled na okolinu, sebe i svrhu stvaranja promenio u odnosu na juče. Šta se tačno promenilo u meni u odnosu na moje prijatelje, na desetku? Tako igra postaje veoma važna za osobu.

Deca se stalno igraju. A onda odrastemo i prestanemo da se igramo. Mi sanjamo o tome da budemo odrasli, ali to samo znači da mi prestajemo da se razvijamo. S gledišta razvoja, mi postajemo mrtvi. Zbog toga, mi moramo da ostanemo mladi duhom, to jest celo vreme da se menjamo, da se igramo na višem nivou u odnosu na sadašnjost, i tako da napredujemo sve više i više.

U svakodnevnom životu, mi se trudimo da deci kupimo edukativne igre koje proširuju njihove vidike i podstiču razvoj. Na isti način, u duhovnom radu uvek moramo da tražimo ono kroz šta možemo da rastemo. A glavni alat su tekstovi kabalista i njihova primena u desetki gde ocenjujemo svoj napredak: što smo bliži jedni drugima, bliži smo Stvoritelju.

U ovoj igri mi moramo da dajemo primer jedni drugima i da se probudimo kako bismo se na kraju ujedinili tako da se sva srca spoje u centru desetke, i mi ćemo postići svoj prvi duhovni stepen.

U materijalnom svetu igranje se razmatra za neozbiljno, a nasuprot tome, u duhovnom, to je najozbiljnija aktivnost. Igrajući buduće stanje i nastojeći da ga postignemo, mi napredujemo i razvijamo se. 

Ceo naš život je igra. Uostalom, Stvoritelj nas je u početku izbacio iz Njegovog sistema, i mi moramo da se igramo da bismo se tamo vratili i postali Adam, to jeste jedan čovek u jednom srcu.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

недеља, 17. јануар 2021.

DA LI OSOBA KOJA NIJE RELIGIOZNA MOŽE DA BUDE RAZMATRANA ZA DUHOVNU?

 

Link - “Is It Possible For A Person To Be Considered Spiritual Without Being Religious?” (Quora)

Da li osoba koja nije religiozna može da bude razmatrana za duhovnu?

Da, može. Duhovno je usmereno isključivo na davanje, a religija postoji unutar korporalne sfere, koja se odnosi na primanje i koja ima odgovarajuće namere. Međutim, ukoliko se o ovome procenjuje iz postupaka ljudi, to može da bude prilično nejasno.

U duhovnom se zahteva to da se stvaranje nikada ne odvaja na sile koje su različite, suprostavljene i kontradiktorne , već umesto toga da se sve pripisuje jednoj sili ljubavi i davanja koja postoji iza svega.

Duhovno uzdizanje se postiže tako što se jedinstvena sila pripisuje svemu – i onome što nam izgleda dobro i onome što nam izgleda zlo. Drugim rečima, Viša sila, koja se prema nama odnosi kroz davanje i ljubav, „razgovara” s nama kroz sile dobra i zla, da bi naš razvoj usmerila ka konačnom otkriću jedinstvene sile, koja postoji iza svega. Mi prianjamo, u tom procesu, uz duhovnu silu, iznad onoga što opažamo u našoj korporalnoj stvarnosti, i uzdižemo se prečkama duhovnih lestvi.

Međutim, na svom duhovnom putu, ljudi  mogu da sve vrste verskih običaja izvršavaju kao rezultat svog vaspitanja, obrazovanja, kulture i narodne tradicije. Mislim da je pozitivno da religiju  tretiramo na takav način.

Tako, religija ne sme da bude zamena za duhovni napredak, jer uzvišeno postizanje duhovne sile davanja i ljubavi treba da bude iznad i izvan svega ostalog. Religija sama po sebi ne ometa ovo postizanje. Ono što može da nas  udalji od duhovnog postizanja je pogrešno mišljenje o tome da religija može da zameni duhovno. Drugim rečima, izvršavanje raznih korporalnih akcija, kao i molitva po napisanim rečima i po određenom rasporedu, neće nas dovesti do duhovnog postizanja. Duhovno otkrivamo kroz težnju da osobine duhovne sile – ljubav i davanje – uvrstimo među naše lične kvalitete i odnose, kao što je opisano u načelu: „Voli drugog kao sebe samog”.

Drugim rečima, namere, misli i želje su od najveće važnosti, a naše akcije su sporedne. Mnogi religiozni ljudi izvršavaju akcije kroz običaje, zbog toga što su od detinjstva odgajani da to rade bez razmišljanja, i u tome nema duhovnog uzdizanja.

Otuda, duhovno, to jest namera ljubavi i davanja, ne postiže se religijskim akcijama, već pozitivnim povezivanjem s drugima u zajedničkoj nameri. Međutim, religijske akcije ne treba da budu ukinute. One su poput grane koja simbolizuje duhovni koren, i ljudi mogu da ostanu u toj kulturi. Takvi običaji niti ometaju duhovni napredak niti pomažu duhovnom napretku. Jednostavno, oni nas podsećaju da duhovne akcije postoje, što je i razlog njihovog očuvanja kroz generacije.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

субота, 16. јануар 2021.

LJUDI, PROBUDITE SE PRE NEGO ŠTO NAS TALASI POTOPE

 

Link - “Wake Up Humanity, Before The Waves Drown Us” (Linkedin)

Ljudi, probudimo se pre nego što nas talasi potope

U većini rekapitulacija života u 2020. godini, oni koji su ih ipak uradili o toj godini govore kao o tragediji, kao da im je neko ukrao život. Po mom mišljenju, ovo nije zrela percepcija. Kada se mali dečak igra napolju sa prijateljima i majka ga pozove da završi domaći zadatak, dečak misli da je ona užasna majka, ali mi, odrasli, radimo i gore od toga. Mi smo poput tog dečaka, ali izlivamo bes na insistiranje majke prirode da radimo ono što moramo. Priroda nije učinila ništa loše čovečanstvu; samo nas je pozvala da uradimo domaći zadatak. I, kao što svi znamo, ukoliko ne uradimo domaći zadatak, mi ćemo test uraditi loše. A kada se test odnosi na naš život, to nije test koji bismo hteli da uradimo loše.

Dok smo bili kod kuće, tokom prvog zatvaranja koje nam je nametnula Majka Priroda, trebalo je da počnemo da radimo domaći zadatak. Trebalo je da razumemo to da nam je ona poslala virus koji je nas poslao kući, i to jedino zato što smo bili loši jedni prema drugima, poput braće koja toliko ne mogu da se slože i koja se toliko svađaju da njihova majka nema drugog izbora nego da svakog pošalje u svoju sobu. Nada se da će nakon nekog vremena oni sami razumeti da ne treba da se jedni prema drugima ponašaju onako kako je to bilo ranije i da će odlučiti da pronađu način kako da se slože.

Posle nekog vremena, majka ih pušta da izađu, jer je ona ipak njihova majka i hoće da oni uživaju u životu. Međutim, umesto da se pomire, oni počinju da se svađaju još gore nego pre. Jadna majka nema drugi izbor nego da ih strožije kazni, nadajući se da će oni ovog puta naučiti. Deca znaju: kada su tiha, Majka je dobra prema njima. Ali, braća se tako žestoko mrze da, u trenutku kada se ponovo vide, zaborave šta je za njih najbolje, te ponovo  počinju da se prepiru.

Mi smo sada u takvoj situaciji. Udarci prirode su poput majčine opomene ili kazne, a mi smo tvrdoglava deca. Umesto da učimo, mi računamo na to da nam vakcine omoguće da skinemo maske da bismo opet mogli da govorimo ružne reči jedni drugima, i isto tako da se socijalna distanca obustavi zbog toga da bismo mogli da se međusobno potučemo, i da ovaj emotivni pokolj uz odobravanje nazovemo „sloboda” i „normalnost”.

Svaki put kada priroda pošalje kaznu, to je poput talasa koji nas udari i prisili na povlačenje. Tokom povlačenja trebalo bi da razmišljamo o svom ponašanju jednih prema drugima. Ali, mi to ne radimo. Na kraju, voda se povlači, a mi iz svojih skloništa izlazimo samo da bismo se prepirali, ponižavali i iskorišćavali još više nego ranije. Ovo uzrokuje da naredni talas bude još veći, s ciljem da nas primora na to da se preispitujemo. Ukoliko uskoro ne počnemo da se preispitujemo, talasi će nas udaviti. Mogli bi da dođu na sve načine; priroda je vrlo maštovita kada su kazne u pitanju, ali nema razloga za to da ih neposredno iskusimo. Umesto toga, mi možemo da izaberemo to da maštovitost prirode otkrijemo kroz njeno davanje i brigu.

Pogledajte virus korona. Nismo još ni vakcinisali sve ljude protiv originalnog soja virusa, a već imamo posla sa dva nova soja – iz Velike Britanije i Južne Afrike, koji su mnogo više zarazni i za koje ne znamo da li će vakcina koja je već odobrena delovati i protiv njih. To je znak da priroda neće popustiti. Ona se neće zaustaviti dok ne naučimo.

Pogledajte kako se odnosimo jedni prema drugima kada je u pitanju vakcina. Zašto zemlje koje ne mogu da priušte da je kupe moraju za to da mole? Zar nismo naučili da smo svi zajedno u ovome? Zar nismo videli da kada virus postoji negde, on postoji svuda? Izdavanje vakcine svim zemljama, da nijedna ne bude isključena, je naš prvi test uzajamne odgovornosti. Za sada, mi u tome ne uspevamo.

Kako sada vidim stvari, mislim da ćemo živeti sa virusom korona i njegovim mutacijama dugi niz godina. Došao je da nas nauči da živimo drugačije, sa više brige, pažnje i odgovornosti jednih prema drugima. Dok to ne naučimo, neće nestati. Talasi će dolaziti i odlaziti, ali što više budemo odugovlačili sa učenjem, talasi će postajati sve opasniji. U početku virus nije napadao decu, a sada napada. U početku je napadao uglavnom naša pluća; sada napada naš mozak i srce. Šta bismo još hteli da nam uradi pre nego što naučimo ono što pokušava da nam kaže?

Zapamtite alegoriju o majci: Ukoliko ne prestanemo da se svađamo, Majka Priroda će nas poslati u naše odvojene sobe ili pronaći će druge načine da nas kazni, načine koji će biti još bolniji.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

петак, 15. јануар 2021.

DESET UVIDA O ŽIVOTU U 2020. GODINI I NAKON NJE


Deset uvida o životu u 2020. godini i nakon nje

Godina 2020. bila je puna događaja, traumatična po mnogo čemu, isto tako i revolucionarna, a svakako nepredvidiva. Po mom mišljenju, 2020. nas je uvela u novu eru, kada ćemo  na sve što se bude događalo gledati na potpuno drugačiji način. I, kao zaključak za 2020. godinu, želeo bih da ponudim svoje uvide o nekoliko tema na koje je uticala ova turbulentna godina, a isto tako i neka razmišljanja o našoj budućnosti u ljudskom društvu.

1. Porodični odnosi: U 2020. godini  naučili smo o važnosti porodice –  to je, naposletku, naš prvi, najintimniji i najprirodniji krug ljudi, krug o kojem zaista moram da brinem. Mnogo smo skrutinizovali u vezi s porodicom i mislim da će to, na kraju, stvoriti čvršću povezanost unutar nje.

2. Hrana: Ove godine, barem u Izraelu, prestali smo da se hranimo van kuće, jer su restorani uglavnom bili zatvoreni, i počeli smo da kuvamo. Po mom mišljenju, ovo za nas može da bude samo korisno. Nadam se da ćemo uspeti da smanjimo obim onoga što se prodaje u supermarketima, tako da u njima ostane samo deset posto proizvoda – jedino ono što je zdravo i prirodno. To je sve što nam je potrebno. Za nas nema ništa bolje od toga da za sebe sami kuvamo hranu. A ukoliko žudimo za nečim novim, uvek možemo da odemo u goste svojim komšijama ili da oni dođu nama.

3. Kupovina: Mislim da će se naše navike pri kupovini drastično promeniti. Sve zavisi od uticaja okoline, ali mislim da ono što budemo kupovali neće biti isto ono što smo kupovali i pre virusa, jer društvo sve diktira. Ako bi nam bilo rečeno da van kuće hodamo u papučama, mi bismo tako i uradili. Ako bi nam rekli da su cipele sa štiklom smešne, nijedna žena se ne bi usudila da ih obuje.

Umesto da tražimo nešto novo što ćemo kupiti, tražićemo nove percepcije, nove odnose sa ljudima. Mi ćemo hteti da „kupimo” novi pristup prema svakome, pristup koji je prijatniji i topliji. Biće nas stid ukoliko budemo imali loše misli o drugima; osećaćemo se kao da hodamo goli i da svi mogu da vide ko smo zapravo, da su naše misli izložene. Odeća će postati duhovnija, tako da će ulepšavati naše misli o drugima, a ne naše telo.

4. Zdravlje: Kao što sam već mnogo puta rekao, na KOVID 19 ne gledam kao na bolest. Mislim da je to lek koji leči naše društvo, naše odnose, i naposletku, naše zdravlje. Mislim da će se nakon pandemije društvo osećati zdravije nego što se osećalo pre nje, posebno ukoliko krizu koristimo za to da ojačamo svoju povezanost i međusobnu odgovornost.

5. Škola: Mislim da moramo da unesemo radikalne promene u obrazovni sistem, da ga okrenemo naglavačke. Ovde ima dosta toga o čemu treba da se razgovara, ali jasno je da sadašnji sistem ne funkcioniše i da je potrebno da se promeni. Jednostavno, nije prikladan za 21. vek. Škole su postale mesto samo za razuzdanost, drogu i mnoštvo drugih korupcija. Nema smisla vraćati se na to.

6. Monitori i ekrani: Iako provodimo više vremena nego ikad gledajući u svoje male ekrane na mobilnim telefonima ili računarima, od njih ništa nismo naučili. Ono što smo naučili je to da su ljudi koji kontrolišu glavni tok u društvu i društvene medije toliko korumpirani da ja nemam dovoljno reči da opišem ono što mislim o njima; to je jednostavno užasno. Isključio bih sve one koji sada prave program na medijima i poslao ih u neku ustanovu u kojoj bi se edukovali o tome kako biti čovek, ukoliko je to za njih još moguće.

Mediji nisu sredstvo za komunikaciju; oni su sredstvo za manipulaciju. Mislim da je tu radikalna promena nužna ili ćemo svi zbog toga pretrpeti strašan udarac, i tek nakon toga početi da se oporavljamo i da bolje radimo. Pre nego što ljudi u medijima uopšte i pristupe svom poslu, moraju da budu podučeni tome šta znači postupati sa ljudima sa poštovanjem. Tek nakon što oni budu, u tom duhu, reformisani, može da im bude dozvoljeno da rade na ovom polju.

7. Poslovi i karijere: Sada je jasno to da ne moramo da radimo toliko sati. U 2020. godini naučili smo da možemo da radimo manje sati, da se zadovoljimo time što su nam najosnovnije potrebe podmirene, ali da je to i dalje dobro za nas i za svu prirodu.

8. Novac: Za sada, mi i dalje obožavamo novac. Međutim, krećemo se ka tome da se iz toga probudimo i nadam se da ćemo uskoro početi da osećamo to da ne možemo da pobegnemo od preokreta u vrednovanju stvari. Mi ćemo početi da tragamo za novim nagradama, za tim da korist imamo iz poboljšanih ljudskih odnosa, za osećajem uzajamnog poštovanja, jednakosti i uzajamne odgovornosti. Kada budemo mogli da ono što nam je potrebno nabavimo kroz naše ispravne odnose, novac više neće imati značaja.

9. Životni uslovi: Naučili smo da možemo da živimo van grada, a da i dalje ostanemo povezani. Ovo je veoma važno. Siguran sam da će se ovaj trend i proširiti. Danas nema razloga da ne živim tamo gde mi je najudobnije, a da ipak mogu da obavljam gotovo svaki posao.

10. Putovanja: Mislim da su se putovanja znatno promenila. Ljudi gube želju, žudnju da vide novo. Postojalo je razdoblje kad je čovečanstvo jurilo za ovakvim putovanjima, ali izgleda da smo to prerasli. Mislim da ulazimo u razdoblje u kojem ljudi jednostavno neće biti u stanju da se zadovolje putovanjima. Razgledanje građevina ili prirode nam više neće značiti.

Ovaj trend je još i snažniji među mlađom generacijom. Mladi su potpuno zaokupljeni svojim mobilnim telefonima. Mogu da budu u Amsterdamu ili bilo gde drugde, ali prijateljima koji su kod kuće šalju poruke. Ono što imaju na ekranu je ono što je važno i njih ništa drugo ne zanima. 


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

четвртак, 14. јануар 2021.

POSTAVLJANJE CILJEVA U STVARNOSTI KOJA SE VRLO BRZO MENJA

 

Link - “Setting Goals In A Rapidly Changing Reality” (Medium)

Postavljanje ciljeva u stvarnosti koja se vrlo brzo menja

Svet se menja sve većom brzinom. To je činjenica. Ali, pravac u kojem se čovečanstvo razvija se ne menja. Danas mnoge nedoumice muče ljude. Iznenada se pojavljuje nova mutacija virusa korona, zajedno sa novom neizvesnošću – da li će to prolongirati ovu pošast na još duži vremenski period? U međuvremenu, mi nastavljamo da živimo od jednog do drugog perioda izolacije. Kako možemo da postavimo usmerenja i ciljeve u stvarnosti koja se menja svakog trenutka? 

Problem je u tome što namere jednih prema drugima kvarimo time što hoćemo da svoje načine nametnemo drugima. Ego, koji u svakoj osobi raste, dovodi do toga da se svako fokusira samo na sebe, a druge ljude sve više i više eksploatiše za sopstvenu korist. To stvara veštački svet u kojem nijedan čovek ne radi tako da drugog čoveka približi ravnoteži, već upravo radi suprotno.

Stres, puno posla, zdravstveni problemi i beskrajne brige samo su neki od mnogih otežavajućih faktora koji nas izbacuju iz ravnoteže. To je moderan život. Tako, mi tragamo za putem koji će nam vratiti smirenost, stanje u kojem ćemo se osećati prijatno i u kojem ćemo uživati u životu koji teče. Međutim, po prirodi, svi ljudi su različito sazdani, a to se vidi od malih nogu. Neka deca uživaju da dugo sede i igraju se, dok su druga prinuđena da trče za loptom uzduž i popreko. 

Čak i u zrelom dobu ima onih koji uživaju u izazovu da naleću na probleme i improvizuju rešenja. Kada nema akcije, oni upadaju u dosadu ili čak u depresiju. Drugi, u svakom trenutku moraju da osete obnovu u odnosu na postizanje ciljeva koje su sebi postavili. Bez promene, oni se osećaju mrtvo. Konačno, svakako, ima i mnogo onih koji nisu u stanju da tolerišu promene. Kakve god osobine da posedujemo, svako od nas teži tome da oseti zadovoljstvo u životu.

Problem je u tome što namere jednih prema drugima kvarimo time što hoćemo da svoje načine nametnemo drugima. Ego, koji u svakoj osobi raste, dovodi do toga da se svako fokusira samo na sebe, a druge ljude sve više i više eksploatiše za sopstvenu korist. To stvara veštački svet u kojem nijedan čovek ne radi tako da drugog čoveka približi ravnoteži, već upravo radi suprotno.

Kako da se ispravno nosimo sa promenama

Osećaj da smo sasvim sami glavni je izvor svakog stresa i anksioznosti koje doživljavamo, naročito kada prolazimo kroz promene. Rešenje je u tome da dobijemo podršku od naše okoline.

Kada nas život dovede u zbunjujuće i teške situacije, razgovor sa onima koji su prošli slične situacije može da nam vrati mir i ravnotežu. To nam pruža nove misli i dodatne vidike koji nam pomažu da u sebi izgradimo najbolji stav prema promenama kroz koje prolazimo. Grupa koja pruža podršku može doslovno da ublaži tugu i bol svakog pojedinca. 

Sile evolucije će nas postepeno transformisati tako da budemo sastavni delovi većeg društvenog sistema, gde će svaki deo, svesno i sa puno razumevanja, izvršavati akcije prema drugima, takve akcije koje imaju zajednički cilj. Ovo se jednostavno odnosi na izgradnju dodatne povezanosti između nas po svakom pitanju i na svakom nivou – od odnosa unutar porodice, preko posla i zajednice, sve do nivoa države. 

Tako, glavni kapacitet koji će biti potreban u budućnosti jesu veštine za uređenje integralnog načina života i sveta. Ovo je generalni pravac ka kojem se današnja stvarnost kreće. 

Dugoročno gledano, područja svih profesija, sve funkcije i poslovi će ili propasti ili napredovati – u skladu sa integralnim razvojnim kriterijumima. To znači da će uspeti sve ono što nas vodi ka uzajamno korisnoj povezanosti između ljudi, a sve ono što deluje u suprotnom smeru neće preživeti. Tako, ovo svako od nas treba već danas da uzme u obzir prilikom postavljanja svojih usmerenja i ciljeva.

Isto tako, i vlasnici kompanija će morati da se prilagode novim zahtevima ovog vremena. Oni biznisi koji će moći da budu usmereni ka povezivanju između ljudi će cvetati, a oni koji za koje će fokus isključivo biti na tome kako tehnički da budu izvedeni će nestati. Polako ćemo videti da takvi biznisi neće imati klijente.

Kada budemo birali profesiju, važno će biti da ne obraćamo pažnju samo na to ka kojoj profesiji imamo najviše sklonosti, već da isto tako obratimo pažnju i na to kakvi odnosi između ljudi u toj profesiji dominiraju. Sposobnost da osoba oseti da biva ispunjena na najbolji mogući način i zadovoljstvo iz toga zavisiće od uzajamne pomoći. Da se ​​ne bi osećala izgubljeno i usamljeno pred radnim zadacima, osoba treba da oseća kao da je deo tima koji joj pruža podršku.

Kada je u pitanju organizacija, duh koji će dominirati među zaposlenima odrediće i nivo njenog uspeha. Otuda, vredno je truda potražiti pomoć stručnjaka za uspostavljanje integralnih odnosa,  koji znaju kako da pravilno organizuju zaposlene, nudeći svakome od njih da uvidi i oseti to da će upravo kroz optimalnu povezanost sa drugima biti otkrivena posebna atmosfera koja može da unapredi organizaciju na putu ka zajedničkom uspehu.

Integracija treba da dostigne nivo na kojem će svako osećati da su on i svi drugi jedno telo, u kojem saradnja između njegovih organa određuje nivo njegovog zdravog funkcionisanja. Pri bilo kojem zadatku gde se želi uspeh, svima će biti jasno da je vredno to da se izgradi i održi inkluzivno okruženje u kojem se svako mišljenje ceni. Ovo je jedini način da se nađu najbolja moguća rešenja i donesu najmudrije odluke za savršenu budućnost u našem integralnom svetu.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

уторак, 12. јануар 2021.

ŠTA JE SLOBODA GOVORA I KOJA OGRANIČENJA ZA SLOBODAN GOVOR POSTOJE

 

Link - “What Is Freedom Of Speech And What Are The Limits Of Free Speech?” (Quora)

Šta je sloboda govora i koja ograničenja za slobodan govor postoje?

Sloboda govora i sloboda izražavanja nesumnjivo zahtevaju ograničenja. Prvo ograničenje je u tome da ne smemo nikoga da povredimo ili uvredimo.

To, da se drugima ne nanosi šteta, treba u nama da deluje kao usađeno „ustavno načelo” koje, kao prvo i osnovno, određuje ograničenja koja naš slobodan govor mora da ima. Ovo je slično tome da provalu u nečiju kuću ili nanošenje štete nečijoj imovini razmatramo za krivično delo. 

Pretpostavimo da imam komšiju, čiji je otac preminuo, i ja počnem da se rugam njegovom ocu. To bi bilo sramno i bez poštovanja prema mom komšiji, i time bih u njemu probudio mržnju. Kako bih mogao sebi tako nešto da dozvolim? To bi bilo potpuno nerazumno.

Ukoliko mi hoćemo da povredimo i uvredimo druge, baš su to one želje koje zahtevaju ispravku. A za tu ispravku, prvo je potrebno da ograničimo spoljne manifestacije tih želja. Posle toga, moramo da se dovedemo u stanje u kojem se ne protivimo nikome na svetu osim samima sebi, i tada zaista možemo da razmatramo da smo slobodni. Ukratko, možemo da budemo slobodni u svim aspektima života pod uslovom da se svako od nas uzdržava od toga da povredi druge.

U takvom stanju možemo da kritikujemo, da imamo nesuglasice i rasprave, ali trebalo bi da naučimo kako da pri tome ne probudimo mržnju jednih prema drugima. Zato je potrebno da se redovno angažujemo u učenju o povezanosti i da stalno oplemenjujemo našu povezanost, čime podižemo svoju osetljivost, empatiju i unutrašnju inteligenciju, tako da naš zajednički cilj – da živimo skladno, mirno i srećno jedni s drugima – obuhvati sve naše misli i težnje.

Ukratko, ne možemo da dozvolimo to da jedni druge vređamo. Upravo suprotno – treba da poštujemo jedni druge. Svako od nas različite ideje, ljude i predmete oseća na različitim nivoima važnosti, u zavisnosti od toga gde smo rođeni i kako smo odrasli. Jedna osoba razmatra nešto za veoma važno, a druga to isto radi za nešto sasvim drugo. Međutim, treba da pokušamo to da, iznad onoga što svako od nas razmatra za važno, vidimo šta je to što nam je svima zajedničko.



Autor:
  Dr Mihael Lajtman

VIDETI S KRAJA NA KRAJ SVETA

 

Link - See The World From End To End

Videti s kraja na kraj sveta

Knjigu Zohar napisali su ljudi koji su unutrašnje postizanje univerzuma imali na stepenu najvišeg sveta, sveta beskonačnosti. Bili su to veliki kabalisti, njih deset, koji su uspeli da se međusobno povežu. Svako od njih je, u suštini, predstavljao određenu duhovnu kategoriju, koja se naziva Sefira.

Zajedno su formirali deset Sefirot, što je jedinstvena celina na najvišem stepenu, i otuda su mogli da kroz sebe načine povezanost između najvišeg nivoa prirode i njenog najnižeg nivoa – našeg sveta. Time što su načinili sistem međusobne povezanosti, pružili su priliku da se mi uspinjemo tim sistemom, sa našeg niskog, primitivnog, zlog stepena do najvišeg stepena.

Tokom tog uspinjanja, mi se menjamo toliko da postajemo sastavni deo Više prirode, večne i savršene. Mi se više ne identifikujemo sa našim telom. U duši osećamo potpuno drugačije stanje, počinjemo da osećamo sile koje upravljaju nama, prelazimo iz stanja materije u stanje sila, i materija postupno nestaje iz naših oseta. Ne pridajemo joj nikakvu važnost, izgleda kao da se udaljava iz naše percepcije.

Komentar: Ipak, zastrašujuće je izgubiti svoju materiju.

Moj odgovor: Nije. Suprotno je. Jer tada naši utisci postaju mnogo jasniji, svetliji, delotvorniji i snažniji.

I, čovek postaje poput Stvoritelja. Počinje da vidi s kraja na kraj sveta. Njegovi horizonti se šire. Uviđa uzroke i posledice svega što se događa, razume konačan cilj, i može da odabere pravu odluku u bilo kojim okolnostima.

To mu daje priliku da radi inteligentno, racionalno, što u našem svetu apsolutno ne postoji. U našem svetu, mi se svaki čas sapletemo o greške, idemo i pravimo sledeće grešeke i sledeće, i nikada ih ne ispravljamo. Mi nemamo sposobnost ni sebe da ispravimo.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman