четвртак, 29. октобар 2020.

ŠTA JE TO "PANDEMIJSKI UMOR"

 

Link - “What Is ‘Pandemic Fatigue’?” (Quora)

Šta je to “pandemijski umor“? (Kuora)

Pandemijski umor se javlja onda kada su ljudi iscrpljeni ograničenjima koja nameće pandemija tokom dužeg vremenskog perioda, i postanu manje skloni tome da se pridržavaju smernica javnog zdravstva.

Ljudi sa pandemijskim umorom skreću svoju pažnju sa propisa zdravstvenih institucija, i mada različiti ljudi drugačije osećaju i reaguju na ovu pojavu, simptomi najčešće uključuju nemir, razdražljivost, slabu motivaciju i poteškoće u koncentraciji. To isto tako može da uključuje socijalno povlačenje ili promenu načina ishrane i spavanja.

Takođe, ljudi koji pate od pandemijskog umora mogu da reaguju i tako što će se otvoreno suprotstaviti propisima koje nameće pandemija: prisustvovaće zabavama, protestima, ići će u kafiće, restorane, barove i generalno će odbijati socijalno udaljavanje, nošenje maski i preporučeni nivo lične higijene.

Međutim, uprkos raznim vrstama pandemijskog umora koje mnogi ljudi doživljavaju dok napredujemo u ovim vremenima iskušenja, sam virus korona ostaje nepromenjen. Kako se nepažnja povećava, povećava se i broj ljudi koji imaju pozitivne testove na virus. I, vidimo da, gde god vlade popuste u ograničenjima koja su donele u cilju opšteg zdravlja, infekcije se povećavaju .

Stresni paradoks s kojim se danas mnogi ljudi suočavaju, gde s jedne strane, što dublje ulaze u tunel pandemije ne vide svetlost na njegovom kraju, a s druge strane, izgaraju u očaju, kod sve više ljudi će izazvati  otpor prema propisima.

Pandemijski umor treba da posluži tome da ubrza našu potragu za isprobavanjem novih lekova za virus korona. Umesto toga da vrtimo palčevima čekajući vakcine, možemo da pokušamo da primenimo lek koji je bez rizika i koji nas ništa ne košta. Pre nego što razmotrimo ovaj lek, izneću važnu zadršku koja je u tome da ovaj lek ni na koji način ne sugeriše to da nije potrebno da obraćamo pažnju na smernice javnog zdravstva, već upravo suprotno – dok strogo sledimo propise javnog zdravstva, možemo da pokušamo da primenimo sledeći lek za virus korona: da prilagodimo svoj odnos jednih prema drugima da bismo razmišljali pozitivno, pažljivo i odgovorno jedni prema drugima.

Ako bismo mogli dublje da pogledamo šta je prouzrokovalo ovu pandemiju, tada bismo videli da negativni stavovi jednih prema drugima stvaraju najveću neravnotežu u prirodi, što podstiče negativan odgovor prirode na nas. Isto tako, ako promenimo svoje pristupe jednih prema drugima iz negativnih u pozitivne, iz nepažljivih i eksploatatorskih u pažljive i odgovorne, tada bismo ušli u ravnotežu sa prirodom – a priroda bi nam zauzvrat odgovorila pozitivno.

Tako, dok držimo fizičku distancu jednih od drugih, bilo bi pametno da tražimo to kako da postanemo bliži u svojoj mentalnoj i emocionalnoj distanci. Jedan od praktičnih načina za to je povezivanje uz poštovanje propisa javnog zdravstva, ne za ličnu zaštitu pojedinca, već upravo suprotno, poštovanje propisa zdravstvenog sistema, držanje socijalne distance i nošenje maski itd, da druge ne bismo zarazili. Drugim rečima, ako bismo svi mislili samo na „sebe“ kao na domaćina virusa i da sada ne želimo nikog drugog da zarazimo, tada bismo bili na putu da vidimo kako virus brzo jenjava iz naših života.

Preusmeravanje fokusa sa lične zaštite i koristi na zaštitu i korist drugih ima neizmernu moć. Kada bismo ovaj period upotrebili za značajno poboljšanje naše brige i odgovornosti prema drugim ljudima, tada bismo svedočili o velikim pozitivnim efektima koji se šire u čitavom ljudskom društvu, počevši od očuvanja našeg zdravlja.

Prema tome, mi nemamo šta da izgubimo, a možemo sve da dobijemo, ako samo malo preokrenemo stav koji držimo u sebi tako da se pozitivno, pažljivo i odgovorno odnosimo jedni prema drugima. Tada bismo bili na putu da izlečimo ne samo sebe, već i ljudsko društvo u celini.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

MOJA PTIČICA


Link - Mein Piepmatz

Moja ptičica 

Budući da me veoma interesuje povezanost koja postoji u prirodi, pre nekoliko godina sam stekla predivno iskustvo, koje nikada neću zaboraviti.

U uglu moje terse jedan par lastavica svio je gnezdo. Bila sam puna radosti što su od svih mesta odabrali baš moju terasu, jer poznato je da gnezdo lastavica donosi sreću. Malo-pomalo, i jaja su stigla u gnezdo, a zatim su se izlegli ptići. Roditelji su ih dobro čuvali, i oni su postajali sve jači i jači.

Ali jednog dana, oh, Bože! rano ujutro, mlada lastavica ležala je na tlu s ranom na glavi i slomljenih krila. To je za mene bio pravi šok. Uzela sam mladu lastavicu i stavila je među dlanove, kao da je u pećini, i počela sam da pravim iscjeliteljske REIKI pokrete. Zatim sam stavila vodu na tanjirić i vrhom prsta uzela kapljicu i tako pokušala da napojim lastavicu. Napravila sam malo improvizovano gnezdo i u njega stavila mlado ptiče. Roditelji su zbunjeno lepršali okolo. Budući da su lastavice mesojedi (jedu komarce itd), morala sam prvo da razmislim kako da nahranim malu lastavicu. Tada sam dobila ideju da uzmem mleveno meso i dajem joj da jede vrlo male komadiće. Nije jela odmah, ali postepeno je uspelo.

Rana na glavi polako je zacelila, a sa slomljenog krila nestalo je perje. Pitala sam se da li će perje ponovo da izraste. Više nisam videla roditelje male lastavice. Budući da je ona već bila u mom srcu, vodila sam brigu o njoj. Na kraju je opet počela da skakuće uokolo i divno se oporavila. 

I, šta sam mogla da uradim? Ne mogu da zadržim lastavicu u kavezu. Ona voli svoju slobodu. Pokušavala sam da je naučim da leti. Stavila sam je na jedan svoj prst, a zatim sam brzo spustila ruku prema dole. Krila su joj se automatski pomerila prema gore i osetila je da daju otpor vazduhu. Već je postala puna poverenja. Pokušavala je da sa naslona starog kauča sama sleti na pod. I, to je radila sve bolje i bolje.

Tako, morala sam da donesem odluku. Trebalo bi da pustim moju ptičicu – tako sam je zvala – čak iako me to jako boli. Stavila sam je na ogradu terase i zabrinuto čekala da vidim šta će se dogoditi. Bila je uplašena i neprestano je okretala glavu prema meni.

Tada se dogodilo nešto predivno. Nisam mogla da poverujem svojim očima. Roditelji su doleteli i sleteli na ogradu, sa leve i desne strane moje ptičice. Tada su njih troje zalepršali krilima, i odleteli su do susednog stabla, gde su se spustili da se odmore. Oči su mi bile pune suza od osećaja koji se stvorio dok sam gledala taj prizor, isto tako i od bola zbog rastanka. Ali, bila sam srećna i zbog toga što su roditelji zapravo uvek bili u blizini i pratili sve. Tada sam uzviknula: „Ptičice, molim te vrati se nekad, da znam da si dobro“.

Nakon otprilike dve sedmice moja mala draga se vratila, sletela u gnezdo i počela da cvrkuće i gotovo mrmlja, kao da želi da mi kaže nešto. Bila sam presrećna što sam mogla da pomognem maloj lastavici. I, svake godine kad se lastavice dosele, pitam: ptičice, da li si tu?

I, šta želim da iskažem ovom pričom ..?

Na primer, da je priroda povezana; ili da priroda leči.

Ili, da neko uvek obraća pažnju, čak i ako ne može da se vidi.

Ili, da morate prvo da pustite ukoliko želite da vam se to vrati.

Ili, da zapravo sve mora da se vrati izvoru. Prema mudrosti kabale, ljudi takođe imaju zadatak da se vrate svojoj izvornoj duši – Adam HaRišon.



среда, 28. октобар 2020.

INTERAKCIJA IZMEĐU NAS

 

Link - Die Wechselwirkung zwischen uns

Interakcija između nas

Nedavno sam gledala dokumentarnu seriju o ljudskom ponašanju. U jednoj epizodi, grupi ljudi su pokazane slike padova, nesreća i zaista strašnih događaja. Ovaj video propraćen je veselom muzikom i smehom. Gotovo svi ispitanici bezmalo su se valjali od smeha. Toliko su se zabavljali da su time zarazili jedni druge.

Istovremeno je isti video prikazan drugoj grupi, ali bez zvuka; samo slike. Ljudi su se prestravili, pokazali saosećanje i plakali kao da i sami osećaju bol.

Jednostavno – bila sam fascinirana.

Tako, moguće je da patnju drugih možemo da osetimo samo gledanjem. S druge strane, mi reagujemo onako kako smo naučeni. Ako je nešto što jeste loše prikazano kao smešno, s namerom da bude smešno, mi mislimo da to i jeste smešno. I, ukoliko se svi smeju, tako činimo i mi.

Naravno da mislimo da mi sami odlučujemo šta ćemo raditi, šta volimo, a šta ne. Ali, da li je zaista tako?

Mislim da smo sve vreme u interakciji. Ti utičeš na mene i ja na tebe; upravo tako je i sa prirodom. Onako kako utičemo na prirodu, tako ona utiče i na nas. Sve je to jedan ciklus.

Budući da za nas „čitava priroda“ na neki način jeste apstraktna, mi možemo jedino da naučimo ovu interakciju između nas. Možemo da učestvujemo u njoj, da saosećamo i prepoznajemo gde i kako zavisimo od drugih, i koje mesto sami zauzimamo. I, jedino tada kada možemo da poštujemo jedni druge, možemo da poštujemo i prirodu. 

To bi bilo važno postignuće, jer priroda je ta koja nam daje život.



ŠOLJA BUNIKE

Link - Der Schierlingsbecher

Šolja bunike

Nije dečje ponašanje samo zbunjujuće, već je zaista tužno i na neki način beznadežno. Danas smo timski razgovarali o tome. Deca neprestano trče do kioska i kupuju puno slatkiša i razne vrste slatkih napitaka. Naša ustanova ceni zdravu i uravnoteženu ishranu, i o tome smo razgovarali više puta. Ipak, deca uvek trče da kupe ovaj „lek od šećera“. Ne mogu to drugačije da nazovem.

Mnoga deca su, verovatno, zavisna od ovog „leka“. I, kakva je korist od toga ako ih „nadgledamo“ samo nekoliko sati dnevno? Jesmo li mi, pedagozi, jedini koji brinemo o tome kako treba „reprogramirati“ našu omladinu? Možemo li to uopšte i da uradimo? Često mi se čini da se borimo s vetrenjačama.

Šta će biti s našom decom? To su naša deca! Zašto samo deo društva brine o svojoj budućnosti?

I, ne radi se samo o slatkišima koji našu mladež zavode na blagajni u svakoj trgovini – više je reč o moralu društva, u kojem se s jedne strane brine o svojim bližnjima, ali se s druge strane profit stavlja iznad zdravlja.

Pitam se kada je to sve počelo? Kako smo mogli da postanemo toliko otuđeni da nam nije stalo do zdravlja i dobrobiti sopstvene dece?

Nema svrhe ustajati protiv pojedinačnih korporacija; isto tako nema svrhe pozivati se na zdrav razum i moral samo nekolicine direktora koji vode ekonomiju.

Ali, šta zapravo može da nas uzdrma? Da li je dovoljno to što ovih dana u mnogim grupama dece u vrtićima možete da pronađete male dijabetičare? Pre dvadeset godina na to se nije nailazilo. Zar nije opomena i to što u školama sada ima toliko dece koja su bolesna i koja imaju prekomernu težinu?

Gde je ta čarobna granica, na kojoj bismo svi rekli: ne može se tako dalje, mi želimo nešto najbolje za sledeću generaciju!

Sa sastanka pomenutog tima izašao sam s pomešanim osećanjima. S jedne strane, razumem to da je deci potreban samo pravi primer ili uzor koji će rado da usvoje. I, odmah će osetiti šta je ispravno, a šta pogrešno. S druge strane, isto tako znam da su deca vrlo znatiželjna; hoće da probaju sve, da iskuse puno toga, i ne mogu da odole mnogim iskušenjima.

Zbog toga ćemo verovatno morati da duže vreme živimo s tim strašnim rascepom između našeg pedagoškog primera i šolje bunike nazvane „ulica“.

Bez obzira na to, nadam se da će se u nekom trenutku u bliskoj budućnosti pogledi na društvo (uključujući i ekonomiju) susresti, i da ćemo svu decu koja žive u našoj stambenoj zgradi, u našoj ulici, našem gradu, našoj državi, i na kraju u našem svetu, doživljavajti kao sopstvenu decu. Poželećemo im samo najbolje i pružićemo im samo najbolje!




уторак, 27. октобар 2020.

VEKTOR

 

Link - The Vector

Vektor

Poenta akcije meri se i procenjuje jedino u skladu sa njenom namerom. Namera čoveka da više daje približava ga Stvoritelju, a namera da više dobije udaljava ga od Stvoritelja.

A, na sredini, između namere za davanje i namere za primanje nalazi se neutralna, nulta tačka na kojoj čovek odlučuje gde hoće da bude: u duhovnom ili korporalnom svetu.

Duhovni svet deluje sa namerom da daje i čim delujemo egoistično, mi  tada trenutno osećamo korporalni svet. Koliko davati, a koliko dobiti više nije   toliko važno. Ono što je najvažnije i što  nas stavlja na jednu ili drugu stranu granice između duhovnog i korporalnog jeste naša namera.

Glavni test je u tome ka čemu čovek teži, a ne u tome koliko je jaka njegova želja. Promena namere je poput promene koju vršimo menjačem automobila da bismo išli napred ili  nazad, u zavisnosti da li se krećemo ka Stvoritelju i stvorenjima, ili suprotno.

Namera zavisi od toga gde je moje srce usmereno: prema drugima, prema prijateljima i preko njih ka Stvoritelju, ili prema sebi. Ovo određuje gde ću ja ići. Da li radim za Stvoritelja ili za sebe? Da li se krećem prema svojim prijateljima, a preko njih ka Stvoritelju, ili se krećem ka sebi? Sve ovo zavisi od namere, a tek nakon toga od želje koja se pokorava nameri.

Da bismo testirali nameru, moramo da se distanciramo od same akcije, tako da ona postane nevažna, a ono što je važno jeste: zbog koga ovo radim i ko će od toga imati koristi. Ovo određuje da li sam u svetu Stvoritelja ili u svom svetu, u svojoj ljusci.

Namera, usmerena ka onima spolja ili ka sebi, ka unutra, deli moju stvarnost na dva dela: deo koji se odnosi na mene, što znači „ja“, „moje“ i deo izvan mene, što znači na prijatelje i Stvoritelja. Ako želim da postojim u svetu Stvoritelja, a ne u svom malom, životinjskom svetu, tada moram stalno da proveravam usmerenost svojih misli.

Knjiga Zohar govori o tome da ljudi sa egoističnom namerom imaju oči koje gledaju unutar sebe, potpuno su slepi i ne vide beskrajni svet oko sebe. Oni ne mogu da zamisle ništa osim ovog korporalnog sveta, i zato u njemu žive i umiru.

Ovaj život nam je dat da bismo obrnuli smer našeg gledanja tako da bude ka spolja, i da bismo otkrili svet Stvoritelja koji se naziva Viši svet. A niži svet je onaj koji vidimo kada gledamo unutar sebe i brinemo samo o sebi.

Ja moram da proveravam gde je usmeren  vektor mojih misli i želja – da li prema meni, prema mojoj koristi, ili prema drugima i preko njih ka Stvoritelju? To jeste, ka čemu moje srce žudi?


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

DUŠA

 



Duša 

Vječna potraga za srećom gura nas naprijed
ne da nam ni spokoja ni sna
Dugo padamo u ponor no, nakon toga je let
I, u trenu, odvojenost je jasna

Čovjekova duša tako neprimjetno raste
јedino je mudrom dato da vidi njen rast
davanje bližnjem, i nema drugog načina
Naš put nije lak …

Čovjekova duša raste izvan vremena,
radom u srcu gradi se iznova i iznova
da bi na kraju uz Svjetost iz sjemena izrasla 
Ljubav

Iskra u našem srcu vuče nas ka Gore
ne da nam ni spokoja ni sna 
Pao si, prijatelju ustani i vjeruj iznova:
"Treba da znamo sve"

Čovjekova duša tako neprimjetno raste
jedino je mudrom dato da vidi njen rast
Davanje bližnjem, i nema drugog načina
Naš put nije lak …

Čovjekova duša raste izvan vremena,
radom u srcu gradi se iznova i iznova
da bi na kraju uz Svjetost iz sjemena izrasla 
Ljubav

***

Душа 

Вечный поиск счастья гонит нас вперёд
Не даёт покоя нам и сна
Долго падать,в бездну, но за ней полёт
Миг, и даль ясна

Душа растёт у человека незаметно так,
Лишь мудрецу дано увидеть её рост,
Отдача ближнему – ведь нет другого метода,
Наш путь – не прост...

Душа растёт у человека не по времени,
Работу сердца совершая вновь и вновь,
Чтобы в конце произросла на свет из семени
Любовь

Искра в нашем сердце тянет нас наверх,
Не даёт покоя нам и сна.
Ты упал, товарищ. Встань и вновь поверь:
“Надо всё познать”.

Душа растёт у человека незаметно так,
Лишь мудрецу дано увидеть её рост,
Отдача ближнему – ведь нет другого метода,
Наш путь – не прост...

Душа растёт у человека не по времени,
Работу сердца совершая вновь и вновь,
Чтобы в конце произросла на свет из семени
Любовь


понедељак, 26. октобар 2020.

SUPTILNE JEDINICE ZA MERENJE MISLI

 

Link - Subtle Units Of Measuring Thought

Suptilne jedinice za merenje misli

Svi virusi su rezultat naših loših misli. Ali, ne postoje instrumenti sposobni za merenje ovakve veze, jer je to iznad naše obične fizičke percepcije. 

Postoji mnogo laboratorija i studija koje pokušavaju da razumeju vezu između duhovnog i materijalnog, ali to nije moguće. Naše dobre ili zle misli pripadaju ljudskom nivou jer se zasnivaju na našem egoizmu, na zloj inklinaciji. 

Recite mi koji uređaj može da se koristi za merenje egoizma osobe i sa čime on treba da bude povezan? Naravno, ne sa fizičkim telom, jer je ono samo biološka mašina koja izvršava naređenja. Sa srcem? Ali, srce je samo pumpa koju možemo zameniti i veštačkom pumpom. Možda sa mozgom? Takođe, ne.

Odakle mogu da se izvuku čovekove misli da bismo mogli da ih provučemo kroz uređaj i vidimo koje su misli dobre, a koje nisu, te im  je potrebna ispravka? Da li je to moguće? Možete da izgradite kardiogram, da izmerite frekvencije, električne procese u telu, ali nije moguće da procenite njihovu suštinu. Na kraju krajeva, to ne pripada materijalnom. Prema tome, nauka nije u stanju da dopre dovde. 

Kao studenti, mi smo imali časove na Institutu za ljudski mozak u Sankt Peterburgu. Tada sam čuo od šefa odeljenja, koji je bio poznati naučnik, da mi ne znamo gde su misli i želje neke osobe. 

Naučnici pokušavaju da pronađu ovu vezu, ali ona nas vodi od mozga do sfere koju mi nismo u stanju da opažamo. Tamo, izvan čoveka, nalaze se sve naše misli i želje. Ljudski mozak je modem koji povezuje duhovni prostor u koji se uzdižu sve naše misli i senzacije. 

U našem svetu je uobičajeno da se osoba identifikuje sa svojim životinjskim telom. Ali, proučavajući kabalu, mi gradimo duhovni Parcuf i uzdižemo se do vere iznad razuma. To više nije korporalno. Nauka o kabali povezuje čoveka sa njegovom istinskom esencijom, dok ga odvaja od korporalnog tela i tako ga pripaja duši. Prema tome, fizički svet nestaje iz naših senzacija, jer je taj svet imaginaran. 

Kada postignemo takvu vezu između nas da počinjemo da otkrivamo duhovne pojave, tada ćemo otvoriti knjigu Studija o deset Sefirot i moći ćemo da osetimo sve što je tamo napisano i da to čitamo kao kada muzičar čita note.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman