ZAŠTO JE VEĆINA LJUDI RAZOČARANA TEHNOLOGIJOM

Čak iako tehnologija ima mogućnost da ubrza napredak i stvori materijalno obilje, ikao rezultat toga veliki napredak za sva ljudska bića, zašto je većina ljudi razočarana tehnologijom?

Tehnologija, bez obzira na to koliko je postala napredna i koliko nudi prividnih rešenja za mnoge naše probleme, ona ne uspeva da reši koren problema u našim životima: naše narušene ljudske odnose. Na primer, ako par ne želi da živi zajedno, tu neće pomoći ni najbolji uslovi života. Čak će i palata koju dele izgledati bedno. Ali ukoliko se vole, onda će i malu sobu osećati velikom. Želja određuje sve. 

Kada ispitujemo sebe i svoj razvoj, vidimo da sav napredak u svetu proizlazi iz evolucije naših želja i težnji. Tokom generacija, naše želje su rasle i stalno smo želeli više. 

Nekada, kao seljaci, bili smo zadovoljni kravama, kozama, komadom zemlje, žitom, porodicom i decom. To je bilo dovoljno za preživljavanje jer je tada ljudska želja bila mala. Kasnije, veće želje su nas naterale da počnemo da prodajemo robu na gradskim pijacama i da robu menjamo za odeću ili druge predmete. U gradu smo videli mašine koje su efikasnije orale zemlju. Radili smo više da bismo ih sebi priuštili. Na kraju smo pozajmili novac da bismo kupili više mašina, usmereni na to da povećamo proizvodnju i prodamo više žita. 

Od rasta do stagnacije 

Ljudska istorija se zasniva na rastu naših želja. Jasno je da uvek želimo više. Ne znamo zašto, ali stalno žudimo za nečim novim. Primećujemo šta drugi žele i imitiramo ih, vođeni prirodnim sklonostima ka zavisti, požudi, časti i kontroli. Ovi nagoni nam pomažu da usvojimo ono što nam se čini korisnim iz našeg okruženja i da težimo ka tome. Niko ne uživa u osećaju inferiornosti u odnosu na druge. 

Kada posmatramo evoluciju čovečanstva, postaje očigledno da težimo da postignemo sve više i više ciljeva. Tokom 20. veka, počeli smo da istražujemo svemir, zaronili smo duboko u okeane i stigli do udaljenih delova univerzuma. Ali već 1960-ih, pojavili su se znaci stagnacije. 

Osećali smo se zaglavljeno, nesigurno u odnosu na to šta je sledeće. To se može uporediti sa umorom koji se javlja u našim ličnim životima, kada počinjemo da želimo da sve napustimo. Pojavila se nova generacija koja odbacuje moderni napredak, izjavljujući: „Koja je svrha svega ovoga? Ovo nas više uopšte ne interesuje.“ 

Njih su nazvali „deca cveća“. Mnogi su mislili da njihova apatija potiče od razmaženosti, da su prva generacija koja je odrasla u izobilju. Ali uistinu, oni obeležavaju novu fazu u ljudskoj evoluciji. Na kraju krajeva, ono što su govorili je: „Krećemo se prema ponoru kroz mašinu za mlevenje mesa, gubimo svoje živote u tom procesu pretvarajući se u robote koji nekom drugom uvećavaju bogatstvo. Dosta! Nećemo dalje ovim putem!“ 

Nekako smo nastavili da se krećemo napred. Ali danas, ta ista stagnacija dovela je do depresije, pa čak i očaja. Mnogi su se pomirili sa osećajem „ne možemo ništa da uradimo, to je život“. Nažalost, depresija je zaslužila naziv „epidemija 21. veka“. 

Slom ljudske povezanosti 

Psiholozi, sociolozi, ekonomisti, politikolozi i globalni mislioci naše vreme definišu zajedničkim mišljenjem - ne možemo da napredujemo samo kroz promenu ekonomskih ili političkih sistema niti naprednih tehnologija. Ovi napori velikih razmera koji su nas nekada pokretali ka napretku, sada neće biti dovoljni. Ono što nam je potrebno je dubinsko poboljšanje kvaliteta ljudskih odnosa. 

Evo nekoliko primera potrebe za popravkom ljudskih odnosa: 

* Zdravstvo: Ljudi širom sveta gube veru u zdravstveni sistem. Zašto? To je zato što je prenaduvani ljudski ego pretvorio medicinu u komercijalnu industriju. Bez privatne ili alternativne medicine, opstanak je težak. Lekovi su komercijalni proizvodi koji se prodaju u prekomernim količinama. Istraživanja često služe slavi svojih istraživača ili da uvećaju bogatstvo proizvođača, a ne zdravlju ljudi. Nažalost, bogati ili pacijenti koji imaju vezu često dobijaju bržu negu od onih bez sredstava. 

* Društvo u celini: Bilo da imamo posla sa vlastima, poslodavcima ili stojimo u redu u prodavnici, stalno se susrećemo sa ljudima kojima nije stalo do nas, a ponekad pokušavaju da nas iskoriste ili da nama manipulišu. Drugi kao da uživaju u našoj nelagodnosti. Malo ljudi danas gleda na druge sa dobrom voljom. Sve se procenjuje po finansijskoj dobiti: „Nije me briga ko si, samo šta mogu od tebe da dobijem.“ Emocije su nestale. 

* Ekonomija i biznis: Finansijski i industrijski sektori su pogođeni krizama jer lični interes sve nadvladava. Organizacije ulažu bogatstvo u sabotiranje konkurenata zarad profita. Ljudi se prema drugima odnose hladno i na tehnički način, nastojeći da ih iskoriste koliko god je to moguće. Ali se ovaj pristup sve više obija o glavu. 

Sistemi ne funkcionišu dobro, sve se usporava i staje. Postaje jasno: ljudi nisu mašine za sticanje profita. Hladni, proračunati, utilitarni odnosi više nisu dovoljni. Bez topline i poverenja, sve će se srušiti. 

Zašto je empatija važna 

Osim zdravog razuma, potrebni su nam i brižni odnosi. Moramo da osetimo da ulažemo jedni u druge, da pravimo kompromise i da dajemo malo i sebe. Bez toga, život ne može da se nastavi. Naša osnovna želja je da osetimo ispunjenost, koja se ne meri novcem. 

Uživam u osmehu svog deteta jer ga volim, i nikakvo bogatstvo to ne može da kupi. Verujem onima koji su mi bliski da će se brinuti o meni koliko to bude potrebno. Ni ovo ne može da se kupi. 

Mi patimo od narušenih odnosa u svim oblastima, od svakodnevnog života do zdravstvene zaštite, obrazovanja, kulture, ekonomije, trgovine i bezbednosti. To nije slučajnost. Niko nas nije naučio kako da formiramo prave ljudske veze. Nekada je komunikacija bila prirodna. Osećali smo povezanost sa svojom zemljom, gradom, državom i rodnim mestom. Danas su takvi koncepti izgubili svoje značenje. Ali osećaj doma i čežnja za toplinom i povezanošću su i dalje duboko važni. Njihov gubitak donosi otuđenje i nesigurnost.

Svi čeznemo za povezanošću, toplim kutkom, osećajem pripadnosti. To je ukorenjeno u nama. 

Kriza kao tačka preokreta 

Povezanost nastaje onda kada nam je stalo do drugih. Istina je da je danas teško da se otvorimo prema drugima ili čak da osetimo da se neko prema nama ophodi ljubazno. Odmah se pitamo: „Šta oni hoće od mene?” Ipak, bez međusobnog poverenja i povezanosti, nećemo moći da nastavimo da živimo.

Krize, koje obuhvataju svaki aspekt života, usmeravaju nas u novom pravcu. Na primer, finansijska kriza iz 2008. godine  počela je kao unutrašnja ljudska borba, proširila se na parove i porodice, zatim obrazovanje, kulturu, bezbednost, i tek nedavno je stigla do ekonomije. Ali, mi je nismo razumeli ozbiljno sve dok nije udarila po novcu, nečemu što je najhladnije i najudaljenije od emocija.

Godinama smo zanemarivali emocije. Ali sada ne možemo da ih ignorišemo, jer nas to udara po džepu. Ako obrnemo proces, gledajući ka unutra, a ne prema spolja, doći ćemo do jednog zaključka: ukoliko ne obnovimo poverenje, međusobnu brigu i odgovornost, nećemo imati budućnost. 

Od krize ka novom životu 

Prava emocionalna veza ne može da se nametne na silu. Novac može da kupi skoro sve, ali ne ljubav ili empatiju. Ove osobine bolno nedostaju mnogim parovima, porodicama, preduzećima i globalnim poslovima. Život nam signalizira da moramo da preokrenemo svoje odnose iz jedne krajnosti u drugu. Između, tačno u sredini, između otuđenja i ljubavne povezanosti, nalazi se kriza. 

Ova kriza jasno pokazuje da u našem međusobno povezanom globalnom svetu moramo da počnemo da se stvarno brinemo jedni za druge. U suprotnom, nećemo imati šta da jedemo. Više ne možemo da ignorišemo ovu potrebu za razvijanjem međusobnog uvažavanja. Primeri onoga što se dogodilo tokom domino efekta ekonomske krize 2008. godine i pandemije koronavirusa početkom 2020-ih, pokazali su koliko brzo je ljudsko telo osetilo ovaj udar, pri čemu mnogi više nisu bili u stanju da obezbede svoje osnovne potrebe i potrebe svojih porodica. Kada vlade nisu uspele da se uspešno izbore sa ovim problemima, ljudi su izašli na ulice i počeli da uništavaju sve pred sobom. 

Naša navika da zanemarujemo druge ostaviće bespomoćnim čak i najbogatije nacije poput Nemačke ili SAD. Čak i ukoliko je zemlja bogata skladištima punim robe, neće postojati način da se potrepštine raspodele u skladu sa uvažavanjem potreba, jednostavno zato što ljudi nisu navikli da brinu jedni o drugima. 

Što je još gore, polovina sveta gladuje, dok druga polovina baca hranu koja je dovoljna  da se svi nahrane. 

Ukoliko ne promenimo pravac, rizikujemo potpuni kolaps. Moramo da unapredimo sve ljudske odnose da bismo istinski brinuli o kolektivnom blagostanju. 

Vizija nade 

Poboljšanje naših odnosa omogućiće nam da postignemo sve što želimo i dovešće nas do srećnog života. Većina trenutnih globalnih resursa troši se na nešto što nam  u boljem društvu ne bi bilo potrebno. U miru, troškovi za bezbednost bi se smanjili. Sa manje anksioznosti i bolesti, smanjili bi se troškovi zdravstva. Manje birokratije značilo bi više resursa za javno dobro. 

U pravednom i ravnopravnom društvu, zajedno ćemo odlučiti koje su grane industrije neophodne i prestaćemo da nepotrebno zagađujemo Zemlju. Priroda će se vratiti u ravnotežu. Sa zajedničkim ciljem i međusobnim razmatranjem, preispitaćemo svaki naš sistem i proces. 

Žedni smo ljudske povezanosti. Demonstranti širom sveta izveštavaju da se zajedno osećaju dobro. Oni pronalaze solidarnost u ujedinjenju protiv nečega. Ali da li je to idealan put? Ovaj osećaj zajedništva možemo da pronađemo ne samo kroz nerede i nasilje, već i kroz festivale, radionice, masovne izlete i društvena okupljanja. 

Bilo bi mudrije da sedimo za okruglim stolovima, vodimo velike javne diskusije i zajedno razmišljamo o tome kako da promenimo društvo. Kada počnemo da gradimo novo društvo, svi ćemo se osećati kao ravnopravni i ujedinjeni partneri. Jednostavno ćemo osetiti novi život. 

Iz ovog novog pristupa, brzo ćemo razumeti koliko je bliskost blagotvorna i da svet postaje bezbedniji i zdraviji. Naša deca više neće patiti od školskog nasilja niti će se noću plašiti ulice, koje sada na mnogim mestima liče na džungle. Postaćemo ljubazniji na putevima, smanjićemo saobraćajne nezgode i eliminisaćemo bes u saobraćaju. Zaustavićemo trku u naoružanju, popravićemo zdravstvenu zaštitu i poboljšati podršku starijima, mladima i samohranim majkama, i uopšte, svima.

Rođenje ovog novog sveta neće se dogoditi samo od sebe. Moramo da ga izgradimo ovde i sad. Došlo je vreme da krenemo napred ka novom, harmoničnom i mirnom svetu.

Link - 𝗘𝘃𝗲𝗻 𝗧𝗵𝗼𝘂𝗴𝗵 𝗧𝗲𝗰𝗵𝗻𝗼𝗹𝗼𝗴𝘆 𝗛𝗮𝘀 𝘁𝗵𝗲 𝗔𝗯𝗶𝗹𝗶𝘁𝘆 𝘁𝗼 𝗔𝗰𝗰𝗲𝗹𝗲𝗿𝗮𝘁𝗲 𝗣𝗿𝗼𝗴𝗿𝗲𝘀𝘀 𝗮𝗻𝗱 𝗖𝗿𝗲𝗮𝘁𝗲 𝗠𝗮𝘁𝗲𝗿𝗶𝗮𝗹 𝗔𝗯𝘂𝗻𝗱𝗮𝗻𝗰𝗲 𝗮𝗻𝗱 𝗧𝗵𝗲𝗿𝗲𝗯𝘆 𝗥𝗲𝘀𝘂𝗹𝘁 𝗶𝗻 𝗔𝗯𝘂𝗻𝗱𝗮𝗻𝘁 𝗣𝗿𝗼𝘀𝗽𝗲𝗿𝗶𝘁𝘆 𝗳𝗼𝗿 𝗔𝗹𝗹 𝗛𝘂𝗺𝗮𝗻 𝗕𝗲𝗶𝗻𝗴𝘀, 𝗪𝗵𝘆 𝗔𝗿𝗲 𝗠𝗼𝘀𝘁 𝗣𝗲𝗼𝗽𝗹𝗲 𝗗𝗶𝘀𝗶𝗹𝗹𝘂𝘀𝗶𝗼𝗻𝗲𝗱 𝗪𝗶𝘁𝗵 𝗧𝗲𝗰𝗵𝗻𝗼𝗹𝗼𝗴𝘆?