KAKO DA NAUČITE DA BUDETE POTREBNI

 

Kako da naučite to da budete potrebni?

Pitanje: Neko Vam je pisao: „Otkako mi je muž umro, osećam se beskorisno. Deci nisam potrebna, ćerka mi je nedavno rekla: ’Samo se mešaš’. Mislila sam da ću biti potrebna svojim unucima, ali oni su zauzeti svojim računarima i telefonima i ja ih samo nerviram. Naučila sam da pletem i mislila sam da ću plesti za njih, ali oni sve kupuju onlajn. Pokušavala sam nešto da osmislim za sebe, poput igranja karata, rešavanja ukrštenih reči, ali nisam zainteresovana za to. Izgleda da nikome nisam potrebna”.  

Šta ova žena treba da radi? Kako čovek može da nauči da bude potreban?

Odgovor: Mislim da ovde ne treba tražiti nekoga kome biste bili potrebni u nekom ličnom smislu, već šta je to što ja mogu da uradim a da to bude korisno i dobro velikom broju ljudi, čitavom čovečanstvu. Danas se sve radi zarad toga da se osigura to da smo što nezavisniji jedni od drugih. A, kada neko hoće da nam ponudi svoju pomoć, nas to ometa, mi to ne želimo.

Pitanje: Znači, obična baka može sebe da otkrije svetu? Može li ona odjednom da bude korisna svetu, korisna ljudima?

Odgovor: Nesumnjivo! Samo ukoliko razume šta je to što je od koristi za svet, za ljude, ona može sebe da pronađe u tome.

Pitanje: U čemu ona može da bude korisna svetu?

Odgovor: U tome što će da uči sebe i druge ljude da budu međusobno pravilno povezani. Ovo će svetu doneti ogromnu pozitivnu snagu, koja će svet načiniti boljim mestom.

Pitanje: Da li je svrha života u tome da osoba hoće da bude potrebna? Da li je to svrha mog života?

Odgovor: To nema smisla. To je samo lek. Svrha života bi već trebalo da bude iznad toga.

KADA SE INKLUZIJA OKREĆE PROTIV SEBE

 

Zabrana dečjih knjiga i filmova je preteće upozorenje – društvo se urušava

Tokom proteklih nekoliko meseci bombardovani smo vestima o „ispravkama” koje se događaju u raznim svetskim kompanijama, korporacijama, ali one najznačajnije su u obrazovnom sistemu.

Ove mere, koje se navodno preduzimaju da bi se društvo načinilo takvim da usebe više uključuje, zapravo zabranjuju, ograničavaju i osuđuju mnoge najosnovnije slobode ljudi u jednoj demokratskoj zemlji, poput slobode izražavanja, a čak i slobode mišljenja. Previše je primera koje treba pomenuti, ali evo nekoliko tipičnih: Amazon je uklonio kultne knjige za decu doktora Susa, a Dizni+ je sa dečjih profila skinuo tako omiljene filmove kao što su Dambo, Petar Pan i Švajcarska porodica Robinson, i dodao je, u profilima za odrasle, upozorenje pored naslova da filmovi sadrže kulturološki neprikladan sadržaj.

„Zaista, mnogo vekova unazad, sve do danas, mi smo se udaljavalji sve više i više. Do sada smo se toliko otuđili da ne možemo da podnesemo nikoga ko nije isti kao što smo i mi. Kao rezultat toga, mi uvodimo „pravednost”, koja pokušava da forsira pravičnost i nametne nepristrasnost i jednakost, a zapravo govori da ukoliko ne mislite kao što donosilac odluke misli da „treba” da bude, vi bivate prognani, izloženi raznim socijalnim kaznama kao što su zabrana udruživanja, gubitak posla, sramoćenje na društvenim mrežama i druge društvene kazne koje su često štetnije od zatvora, i ponekad uzrokuju to da ljudi sebi oduzmu život.”

Ima još: Koka-kola je ozbiljno tražila od svojih radnika da budu „manje beli” u borbi protiv rasizma. Megin Keli je u intervjuu za Bila Mara rekla da je povukla svoju decu iz privatne škole jer je, između ostalih probuđenih neobičnosti, sproveden program „tronedeljnog eksperimentalnog transobrazovanja“ u odeljenju njenog sina u trećem razredu.

Postoji još mnogo toga: Velika crkvena škola na Menhetnu nudi vodič na 12 stranica o „inkluzivnom jeziku”. Vodič destimuliše decu da koriste reči „roditelji”, „mama” i „tata” i sugeriše im da umesto njih koriste reči „ljudi” ili „odrasli”. U Njujorku, Ministarstvo obrazovanja ukloniće sva „rešeta” za selekciju za upis u srednje škole za školsku 2021–2022. godinu, i za sve srednje škole eliminisaće prioritet upisa prema okrugu. Da bi se povećala raznolikost, lutrija će zameniti testove za odabir. I, na kraju, Bari Vajs piše o svojoj prijateljici, majci četvorogodišnje devojčice sa Menhetna, koja je gledala kako njena ćerka crta, kada je devojčica ležerno rekla: „Moram da crtam u svojoj boji kože”. Boja kože, rekla je svojoj majci, „zaista je važna”. To je naučila u školi.