KAKO DA NAUČITE DA BUDETE POTREBNI

 

Kako da naučite to da budete potrebni?

Pitanje: Neko Vam je pisao: „Otkako mi je muž umro, osećam se beskorisno. Deci nisam potrebna, ćerka mi je nedavno rekla: ’Samo se mešaš’. Mislila sam da ću biti potrebna svojim unucima, ali oni su zauzeti svojim računarima i telefonima i ja ih samo nerviram. Naučila sam da pletem i mislila sam da ću plesti za njih, ali oni sve kupuju onlajn. Pokušavala sam nešto da osmislim za sebe, poput igranja karata, rešavanja ukrštenih reči, ali nisam zainteresovana za to. Izgleda da nikome nisam potrebna”.  

Šta ova žena treba da radi? Kako čovek može da nauči da bude potreban?

Odgovor: Mislim da ovde ne treba tražiti nekoga kome biste bili potrebni u nekom ličnom smislu, već šta je to što ja mogu da uradim a da to bude korisno i dobro velikom broju ljudi, čitavom čovečanstvu. Danas se sve radi zarad toga da se osigura to da smo što nezavisniji jedni od drugih. A, kada neko hoće da nam ponudi svoju pomoć, nas to ometa, mi to ne želimo.

Pitanje: Znači, obična baka može sebe da otkrije svetu? Može li ona odjednom da bude korisna svetu, korisna ljudima?

Odgovor: Nesumnjivo! Samo ukoliko razume šta je to što je od koristi za svet, za ljude, ona može sebe da pronađe u tome.

Pitanje: U čemu ona može da bude korisna svetu?

Odgovor: U tome što će da uči sebe i druge ljude da budu međusobno pravilno povezani. Ovo će svetu doneti ogromnu pozitivnu snagu, koja će svet načiniti boljim mestom.

Pitanje: Da li je svrha života u tome da osoba hoće da bude potrebna? Da li je to svrha mog života?

Odgovor: To nema smisla. To je samo lek. Svrha života bi već trebalo da bude iznad toga.

KADA SE INKLUZIJA OKREĆE PROTIV SEBE

 

Zabrana dečjih knjiga i filmova je preteće upozorenje – društvo se urušava

Tokom proteklih nekoliko meseci bombardovani smo vestima o „ispravkama” koje se događaju u raznim svetskim kompanijama, korporacijama, ali one najznačajnije su u obrazovnom sistemu.

Ove mere, koje se navodno preduzimaju da bi se društvo načinilo takvim da usebe više uključuje, zapravo zabranjuju, ograničavaju i osuđuju mnoge najosnovnije slobode ljudi u jednoj demokratskoj zemlji, poput slobode izražavanja, a čak i slobode mišljenja. Previše je primera koje treba pomenuti, ali evo nekoliko tipičnih: Amazon je uklonio kultne knjige za decu doktora Susa, a Dizni+ je sa dečjih profila skinuo tako omiljene filmove kao što su Dambo, Petar Pan i Švajcarska porodica Robinson, i dodao je, u profilima za odrasle, upozorenje pored naslova da filmovi sadrže kulturološki neprikladan sadržaj.

„Zaista, mnogo vekova unazad, sve do danas, mi smo se udaljavalji sve više i više. Do sada smo se toliko otuđili da ne možemo da podnesemo nikoga ko nije isti kao što smo i mi. Kao rezultat toga, mi uvodimo „pravednost”, koja pokušava da forsira pravičnost i nametne nepristrasnost i jednakost, a zapravo govori da ukoliko ne mislite kao što donosilac odluke misli da „treba” da bude, vi bivate prognani, izloženi raznim socijalnim kaznama kao što su zabrana udruživanja, gubitak posla, sramoćenje na društvenim mrežama i druge društvene kazne koje su često štetnije od zatvora, i ponekad uzrokuju to da ljudi sebi oduzmu život.”

Ima još: Koka-kola je ozbiljno tražila od svojih radnika da budu „manje beli” u borbi protiv rasizma. Megin Keli je u intervjuu za Bila Mara rekla da je povukla svoju decu iz privatne škole jer je, između ostalih probuđenih neobičnosti, sproveden program „tronedeljnog eksperimentalnog transobrazovanja“ u odeljenju njenog sina u trećem razredu.

Postoji još mnogo toga: Velika crkvena škola na Menhetnu nudi vodič na 12 stranica o „inkluzivnom jeziku”. Vodič destimuliše decu da koriste reči „roditelji”, „mama” i „tata” i sugeriše im da umesto njih koriste reči „ljudi” ili „odrasli”. U Njujorku, Ministarstvo obrazovanja ukloniće sva „rešeta” za selekciju za upis u srednje škole za školsku 2021–2022. godinu, i za sve srednje škole eliminisaće prioritet upisa prema okrugu. Da bi se povećala raznolikost, lutrija će zameniti testove za odabir. I, na kraju, Bari Vajs piše o svojoj prijateljici, majci četvorogodišnje devojčice sa Menhetna, koja je gledala kako njena ćerka crta, kada je devojčica ležerno rekla: „Moram da crtam u svojoj boji kože”. Boja kože, rekla je svojoj majci, „zaista je važna”. To je naučila u školi.

ŠTA JE TO ŠTO JE POTREBNO DA SE UČI U ŠKOLI, ALI SE JOŠ NE UČI?

 

Šta je to što je potrebno da se uči u školi, ali se još ne uči?

Potrebno je da prijateljstvo u školi bude više naglašeno, da bi se izgradila prijateljska povezanost između svih učenika.

Mi bismo morali da se fokusiramo najviše na to kako da pozitivno povežemo učenike da bismo izgradili društvo koje pruža podršku, u kojem su srećni i samopouzdani pojedinci. Naposletku, ljudi bi trebalo da školu završe sa osećajem da njihova sreća i uspeh u životu zavise od toga u kojoj se meri pozitivno povezuju jedni s drugima.

Cilj koji škola treba da ima spram učenika ne bi trebalo da bude profesionalna orijentacija, već to da od učenika izgradi srećne, samopouzdane i uspešne ljude.

Ukoliko učenici neprestano moraju da održavaju egoistične odnose, gde svako od njih nastoji da maksimalno uveća svoju ličnu korist na štetu drugih, oni nikada neće biti istinski srećni, samouvereni ili uspešni u životu.

Takođe, mi moramo da razumemo to da današnja generacija nije slična nijednoj drugoj generaciji do sada. To je zato što mi ulazimo u vreme koje je, više nego ikada ranije, vreme globalne međusobne povezanosti i međusobne zavisnosti, i mi treba da naučimo da  takvu međusobnu povezanost i međusobnu zavisnost u potpunosti realizujemo, čime ćemo svoju sreću, uspeh i samopouzdanje osigurati na način koji odgovara vremenu u kojem smo sada. Profesije, koje sada tretiramo kao primarne, ponovo treba da rangiramo i postavimo ih na mesto broj dva, a da mesto broj jedan damo pozitivnoj povezanosti između ljudi.

Kada učenici idu u školu, oni treba da se osećaju ugodno i da žele da se povezuju sa ostalim učenicima, a strah ili kritika ne treba da se širi među učenicima. Da bi uspostavili pozitivnu atmosferu, punu podrške, u kojoj bi učenici razvijali svoju povezanost, nastavnici, kao prvo i osnovno, treba da prođu kroz proces osnaživanja povezanosti. U tom procesu oni će učiti kako da se pozitivno odnose jedni prema drugima i prema učenicima, zarad toga da učenici osete srećan život, pun samopouzdanja, sigurnosti, ravnoteže i prosperiteta, kroz to što učestvuju u izgradnji društva koje je vođeno vrednostima jedinstva i uzajamne brige.

Link - “What Is The One Thing That Should Be Taught In School That Isn’t Already?” (Quora)

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

KOVID - KATALIZATOR ZA PROMENE U DRUŠTVU

 

KOVID – katalizator za promene u društvu

Dok svi žure da se vakcinišu ili, nasuprot tome, izjavljuju da su vakcine vladin plan usmeren protiv ljudi, izgleda da ignorišemo nešto veoma važno: zašto se virus uopšte pojavio? Dok ne odgovorimo na ovo pitanje, nećemo ga se otarasiti, bez obzira na to što se objavljuje da vakcine mogu da budu efikasne.

Virus neće prestati dok ne obnovimo svu našu povezanost, na svim nivoima. Dok ne naučimo kako da se pažljivo i brižno odnosimo jedni prema drugima, kako da gradimo zajednice u kojima ljudi osećaju da su sigurni i dobrodošli, kako da gradimo društva koja ne eksploatišu slabe i ranjive, kako da prigrlimo različitost umesto da izbegavamo svakoga ko misli drugačije od javnog mnjenja, i dok sve to ne naučimo, KOVID nam neće dozvoliti da vodimo normalan život.

Iako virus korona izgleda poput običnog virusa, on je mnogo više od toga. Virus menja naše misli i želje, odnose među ljudima i zemljama i to radi u čitavom svetu. KOVID 19 je višeslojna bolest; ne treba samo da nas nauči da moramo da peremo ruke i da nosimo maske. Umesto toga, njegov glavni cilj je da nas nauči kako da se odnosimo prema svom životu.

Odnosno, trebalo bi da nas nauči ne samo kako treba da se odnosimo jedni prema drugima, već i kako da se odnosimo prema životu u celini, prema suštini života i njegovoj svrsi! Iz tog razloga, KOVID neće nestati tek tako. Mutiraće i modifikovaće se sve dok nas potpuno ne iscrpi, dok ne pristanemo na promenu svih naših društvenih sistema, sve dok ne vidimo nameru koja stoji iza onoga što se pojavljuje: da transformišemo ljudske odnose.

Zapravo, SARS-KoV-2, nazvan „virus korona“, iscrpljivaće nas dok ne potražimo jedini lek koji ga zaista može izlečiti. Ovaj lek nema nikakve veze sa biološkim inovacijama, a sve ono sa čime ima veze jeste emocionalna transformacija. Lek za SARS-KoV-2 je da naučimo da volimo jedni druge, ali zaista, iskreno. Ovaj lek, koliko god bizarno zvučalo, leči ne samo od KOVID-a 19, već i od svih naših bolesti, u koje je i KOVID uključen, i sve dok ne budemo iskorenili uzrok, nećemo ugasiti izdanak, odnosno virus.

DA LI SMO VEĆ VIDELI SVE KADA JE U PITANJU KOVID?

 

Da li smo već videli sve kada je u pitanju KOVID? 

Država Izrael se ubrzano približava tome da je pedeset posto stanovništva revakcinisano vakcinom protiv KOVID-a. Izrael opet otvara škole, teretane, bioskope, tržne centre i hotele. Da li smo već videli sve kada je u pitanju KOVID? Razumem da su ljudi bili na ivici i da im je ponestalo strpljenja, ali ukoliko pogledam šta stručnjaci kažu, ne vidim da su toliko oduševljeni onime što veoma liči na nepromišljeno ponašanje.

Ukoliko hoćemo da vidimo kraj KOVID-a, moramo da se fokusiramo na: 1) da zdravstveni radnici međusobno razmene rešenja, da se u to ne mešaju političari i druge zainteresovane organizacije, a zatim da se njihove smernice slede, 2) da mi, kao nacija, ujedinimo naše redove, ojačamo našu solidarnost .

Deca se, na primer, ne vakcinišu. Ukoliko ih budemo poslali nazad u školu, znamo šta će se dogoditi.  Virus danas nije onakav kakav je bio kada se prvi put pojavio. Utiče i na decu, čak i na embrione, i kako onda možemo da dopustimo deci da se okupljaju u skučenim učionicama gde će se sigurno međusobno zaraziti? A, ukoliko se razbole, kako će to uticati na njihove roditelje? Kako će to uticati na njihovu braću i sestre? Još jednom, odluke se donose u skladu s političkim interesima, a ne u skladu s medicinskim razmatranjima, ali svi plaćaju cenu. 

Razumem da ljudi žele da se zabave, ali od kada je to faktor za odluke koje donosi vlada? Ljudi vole da leti odlaze na plažu i da plivaju. Ali, ukoliko je voda zagađena, a kupanje u vodi ugrožava živote ljudi, da li bi ljudi i dalje odlazili na plivanje? Da li bi im vlasti dozvolile da rizikuju i uđu u vodu? U uređenoj zemlji vlasti imaju ovlašćenje da čine ono što je ispravno za javnost; zbog toga se i nazivaju „vlasti”.

GLOBALNA KRIZA JE POROĐAJNA MUKA NOVOG SVETA

 

Globalna kriza je porođajna muka novog svijeta

Objavljeno 3. februar 2009.

Naš svijet je sada na kraju svog intrauterinog razvoja. Trenutna kriza je poput porođajnih muka - posljednjih faza našeg egoističnog razvoja. A izlaz iz ovog stanja je rođenje.

Baal HaSulam objašnjava da je "izlazak iz Egipta" duhovno rođenje. Čitavo čovječanstvo sada završava svoj razvoj kao embrion, a globalna kriza su porođajne muke koje prethode duhovnom rođenju čovječanstva. Te porođajne muke mogu trajati dugo, kao što se to često događa u našem svijetu kada porođajna bol iznenada prođe, pa se vrati, smanji i opet poveća.

Otuda, ne možemo da se opustimo kada se kriza naglo smanji i stabilizuje na neko vrijeme, kao da se stvari vraćaju u uobičajenu rutinu. Svi se možda smiju kabalistima, govoreći: „Zašto ste nas plašili govoreći da dolazi nešto grozno i da će to trajati sve dok ne odbacimo svoj egoizam? Sad se sve vraća u normalu i vraćamo se da opet slavimo život". Činjenica je da treba da budemo strpljivi, jer nam dolaze drugi i treći talas, poput porođaja koji će rezultirati rođenjem - izlaskom iz našeg egoizma i ulaskom u kvalitet davanja.

Međutim, mi treba što više da želimo da skratimo period trajanja tih muka, da bi se porođaj dogodio brzo, čak i odmah - u jednom naletu. To je moguće; vrijeme između kontrakcija može se značajno smanjiti, kao i broj kontrakcija. Na ovaj način možemo ubrzati proces rađanja.

Dijete se rađa kada se kontrakcije toliko ubrzaju da se stope u jednu kontrakciju, umjesto da dolaze jedna za drugom. One više ne dolaze malo po malo, već se koncentrišu u jednom naporu. Zato, uradimo da se naše rođenje dogodi brzo, jer je to neugodan proces, a najbolji način da se kroz to prođe jeste kroz jedan napor - u trenutnoj krizi, a ne kroz krize koje se ponavljaju.

LIČNA CENA KOJU PLAĆAMO ZBOG RAVNODUŠNOSTI U DRUŠTVU

Lična cena koju plaćamo zbog ravnodušnosti u društvu

Izgleda kao da ljudi danas ne brinu gotovo ni o čemu. Mi smo ravnodušni prema svim delovima društva u kojem ljudi pate, sve dok ne dođe do toga da na nas direktno nešto utiče. Gledamo vesti, nerviramo se i gunđamo, i to je mera našeg učestvovanja u zajednici. Zašto je apatija stalno u porastu? Mi smo ravnodušni zbog toga što smo sve više odvojeni od svoje okoline. Nama nedostaje osećaj pripadnosti, iako je taj osećaj važan jednako koliko i kiseonik koji udišemo. Svako od nas mora da razume to da je naša budućnost neraskidivo povezana sa budućnošću drugih.

Kako dobre veze između nas budu jačale i produbljivale se, mi ćemo početi da osećamo da kroz našu mrežu  komunikacije teče posebna snaga – sila koja nas oživljava, uvećava nas i daje nam razumevanje, osećaje, misli i želje na nivou koji je potpuno neuporediv sa bilo kojim prethodnim. Naše integrisanje jednih s drugima uzrokovaće to da osetimo novu stvarnost, koja je izvan ograničenja naše trenutne lične percepcije. 

Ono što je bazično za osobu može da se definiše kao želja za užitkom i uživanjem, želja za zadovoljstvom. A, ono u čemu uživamo različito je u svakoj razvojnoj fazi, i to je generalno tako i u našim pojedinačnim životima i u životu ljudske vrste. Naš stepen razvoja utiče na naš nivo uključenosti u društvo ili nivo ravnodušnosti prema društvu. Na primer, nekada su deca mogla da osete prirodnu tendenciju ka društvenom životu; danas su ona od samog početka zatvorena između ekrana.

Dalje, u prošlosti su ljudi bili ponosni na svoju pripadnost grupi poput profesionalnih saveza i sindikata; u njima su pronalazili zadovoljstvo, samopouzdanje i moć. Danas niko nema strpljenja ni da čuje reč o nečemu takvom, a sigurno je da nema ni želju da pripada bilo kojem sličnom udruženju. Staž, sigurnost posla i stabilnost na radnom mestu pripadaju prošlosti. Uobičajeno je da ljudi uopšte ne znaju da li će čak i imati posao za godinu dana.

PODESI SE PREMA OPSEGU OTKRIVENOSTI STVORITELJA

 

Podesiti se prema opsegu otkrivenosti Stvoritelja

Moj egoizam traži mane kod mojih prijatelja, ali ukoliko ja hoću da napredujem u duhovnom, moram, nasuprot tome, da vidim njihove zasluge i da im zavidim na njihovom uspehu. Naposletku, ja nemam dovoljno želje za postizanjem cilja, i gde bih drugo mogao da je dobijem?

Jednom sam bio Adam HaRišon, jedna zajednička duša, jedna velika želja. Ali, zatim se ta želja razbila na mnogo delova, a meni je ostao samo mali delić čitave ogromne posude sistema zajedničke duše. Sada moram da pređem sa ovog oskudnog dela na ogromnu želju koju sam imao kada sam bio uključen u čitav sistem.

To može da se postigne jedino zavišću. Zavist je vrlo važno sredstvo koje povećava naše želje i mogućnosti. Jer, bez toga da želja poraste nije moguće krenuti ka cilju. Da bi se Stvoritelj otkrio potreban je određeni opseg, koji se naziva „puna mera” (Seah). Stvoritelj ne može da se otkrije u posudi koja može da primi samo nekoliko grama punjenja.

Recimo da duhovno iskustvo počinje primanjem deset kilograma punjenja. Kada nađem potrebu da primim takvo ispunjenje, počinjem da osećam da moja želja od prazne postaje ispunjena. A, ukoliko je moj nedostatak manji od toga, ja ne osećam ništa.

Svi naši organi za oset uređeni su na isti način, i rade samo u određenom opsegu. Uređaji otkrivaju da postoji mnogo različitih talasa oko nas: zvuk, svetlost, ali mi ih ne vidimo i ne čujemo. Signal počinjemo da percipiramo, počev od jednog njegovog nivoa sve do nekog drugog njegovog nivoa, to jest u ograničenom opsegu.

SRAMOĆENJEM PRESTUPNIKA POSTIŽE SE SUPROTAN REZULTAT

Sramoćenjem prestupnika postiže se suprotan rezultat

Objavljeno 18. februara, 2021. 

Nedavno je pokrenuta inicijativa da se  imena i lica ubica i seksualnih prestupnika prikažu na bilbordima u Izraelu, da bi ih to osramotilo. Podizanje svesti o kriminalu je sjajno, ali javna objava o tome ko su kriminalci i koji su njihovi zločini postići će upravo suprotno željenom cilju: dovešće do toga da oni postanu ponosni na ono što su učinili i podstaći će ostale potencijalne prestupnike na akciju.

Budući da naše društvo postaje sve narcisoidnije, a narcizam je, kako je tačno primetio časopis Time, vodeći uzrok takvih postupaka, moramo da izađemo na kraj s narcizmom u društvu, ukoliko želimo da sprečimo buduće počinitelje da deluju. Da bismo to učinili, moramo da negujemo društvenu solidarnost.

Stiv Čapman iz Čikago Tribjuna napisao je u kolumni pod naslovom “Lišiti masovne ubice slave koju traže” da “Što su njihova imena više poznata, to je veća verovatnoća da će inspirisati imitatore koji teže da  budu priznati na sličan način. Mladić od 26 godina koji je 2015. godine ubio devetoro ljudi u kampusu koledža u Oregonu, pre toga je napisao o drugom ubici: ‘Čoveka kojeg niko nije poznavao sada svi znaju. ... Izgleda da što više ljudi ubijete, to ste više u centru pažnje’”.

Časopis Tajm je takođe pisao o problemu da se zločinci tretiraju kao poznate osobe, fokusirajući se na to da kriminalci koriste društvene mreže da bi slavu stekli tako što povređuju druge ljude. U članku pod naslovom “Zašto objave na Fejsebuku koje idu uživo izazivaju kriminalce koji traže slavu?”, Adam Lankford je napisao: “Prema istraživanjima Centra Pju Risrč, 51% Amerikanaca u dobi od 18 do 25 godina kaže da je “biti poznat”njihovoj generaciji jedan od najvažnijih ciljeva u životu. Slično tome, mnogi odrasli se, kao deo svojih profesionalnih ambicija, sada takmiče da bi povećali svoju bazu na Tviteru i promovisali sebe na mreži. Nažalost, ova raširena želja za slavom praćena je time da se sve manje raspoznaje razlika između slave i sramote”. Uz ovo, što je veoma važno, Lankford dodaje da „s obzirom na ovaj društveni kontekst, nije iznenađujuće to da će neki ljudi, koji ne mogu legalno da steknu slavu, počiniti zločin da bi se na suprotan način stekli slavu. Ovaj rizik je posebno velik za ljude koji imaju narcisoidnih sklonosti, jer im je pažnja očajnički potrebna, a nemaju empatiju za ljude koje moraju da gaze da bi postigli svoje ciljeve”. U članku u časopisu “Psihologija danas", dr Skot Bon je takve ljude nazvao “selebriti čudovišta”, i dodao da neke “serijske ubice zapravo traže da su javno poznati i aktivno uključeni u stvaranje svoje slike za javnost”.

NEMA MESTA ZASTOJIMA IZMEĐU USPONA I PADOVA

 

Nema mesta zastojima između uspona i padova

Usponi i padovi nam daju osećaj života. I, da u životu nema promena, to ne bi bio život već smrt. Pandemija nas je uvela u paralizovanost i prisiljeni smo da vodimo pospan život, zatvoreni u svojim domovima.

Očigledno je da će nam to pomoći da otkrijemo nove forme života, uspone i padove, ali ne onakve kakvi postoje na berzi ili u svakodnevnim prepirkama koje ispunjavaju naš život, već uspone i padove druge vrste.

Dospeli smo u karantin gde osećamo da promene u životu mogu da budu različitog stepena, i da se sve one nazivaju život. Mi ćemo početi da cenimo padove bez kojih usponi nisu mogući.

Na samom početku stvaranja, Stvoritelj nam je priredio veliki pad kroz razbijanje zajedničke duše. I, mi moramo svojom snagom da uzdignemo tu posudu i vratimo je u njeno prethodno stanje. Jer time što dodajemo našu participaciju, naše traženje, našu prazninu, našu molitvu, zahteve, napor u tome da se ujedinimo, mi osećaj početnog uspona povećavamo 620 puta.

Pre razbijanja duše Adam HaRišon, naše postojanje je bilo nesvesno. Tek sada, usled svega onoga što postoji tokom pripreme, počinjemo da osećamo uspone i padove, a i sami pokušavamo da se uzdignemo nakon svakog pada: sa nivoa neživog na nivo vegetativnog, zatim na nivo životinjskog i na nivo čovek. Konačno, počeli smo da osećamo to šta znači biti čovek, zbog čega živim, koliko je moje stanje daleko ili blizu života na nivou čovek.

Tako, mi u padovima i usponima postepeno otkrivamo suštinu života, njegovu svrhu, smisao našeg postojanja, razvijamo organe za oset, otkrivamo šta znači to biti mrtav ili živ, ili biti u padu ili u usponu.

Jedno ne može da postoji bez onog drugog. A sve počinje padom. Stvoritelj razbija posudu da bismo se pripremili za sva naša buduća stanja. Stvoritelj je uspostavio tako da sve počinje u tami, kroz razdvajanje, uz osećaj odvojenosti od Stvoritelja, cilja, prijatelja. Jedino iz ovog stanja možemo da počnemo da uzdižemo naše delove da bismo došli do velikog, poslednjeg uspona.

NIJE SLUČAJNO

 

Nije slučajno

Ništa u ovom svetu se ne događa slučajno; sve se događa samo sa jednom jedinom svrhom – da napredujemo ka cilju da smo ujedinjeni kao jedan čovek u jednom srcu i da se povežemo sa Stvoriteljem.

To je svrha čitave stvarnosti. I, ukoliko težimo ka tome, mi ćemo svaki problem doživljavati kao priliku da ubrzamo naš napredak i da nas to vodi ka tome na najkraći i najbolji način.

Najvažnije je da otkrijemo centar desetke, i da iz tog centra žudimo za Stvoriteljem i da tražimo i zahtevamo Njegovu pomoć da napredujemo, i da zahvalimo Njemu što nas je povezao u desetke i dao nam um i osećaje da napredujemo ka Njemu.

Molitva treba da se sastoji od zahvalnosti i zahteva. Zahvalnost se zasniva na činjenici da nas Stvoritelj nije ostavio u nesvesnom stanju poput ostalih ljudi na svetu, već nam je dao razumevanje o tome gde smo i da treba da se krećemo ka istini, ka svetu istine, ka stanju istine, i da nas na taj način nauči da kontrolišemo svoju sudbinu.

Sve ovo je u cilju toga da damo zadovoljenje Stvoritelju kroz to što ćemo se približiti Njemu i privući i druge ljude ovog sveta ka tome. Stvoritelj želi da vidi sve ljude ujedinjene u jednu desetku, u deset Sefirot duše Adam HaRišon.

To je naša dužnost u odnosu na Stvoritelja i čitavo čovečanstvo, jer mi smo u sredini između njih i moramo da povežemo Stvoritelja sa drugim ljudima. I, zato smo mi nazvani - sluge Stvoritelja. S jedne strane, nalazimo se u korporalnom svetu i povezani smo sa svim ljudima, a s druge strane povezani smo sa Stvoriteljem i trebalo bi da služimo kao provodnik između Njega i stvorenih bića.

Mi imamo oba ova dela, deo Stvoritelja i deo stvorenih bića koja moramo da povežemo unutar sebe kao Galgalta ve Einaim i AHP i  da uspostavimo svoju dušu.

MEDICINA KAKVU BI IMALA PRIRODA

 

Medicina kakvu bi imala priroda 

Jedan izraelski lekar je pre nekoliko dana napisao, da je nakon više od 20 godina bavljenja medicinom, suviše često morao da kaže - Ne znam. Rekao je da je Kovid oborio sve u njegovoj profesiji, i da on i mnoge njegove kolege veoma često nisu znali šta da rade.

Ako želimo da postanemo zdravi, moramo da izlečimo svoj društveni stav. Ovo će izlečiti naše društvo, koje će zauzvrat izlečiti naša tela i svet će biti zdravo, srećno mesto za život.

Čini se kao da nas stvarnost sustiže u svim aspektima našeg života. Sve ono što smo stavili na pijedestal - propada, uključujući, ako ne i prvo i najvažnije, modernu medicinu. Zdravlje smo pretvorili u posao, a u poslu je bitan novac, a ne ljudi.

Još gore, u proteklih godinu dana, borba protiv Kovid-19 postala je borba za političku moć, a odluke koje koštaju živote i egzistenciju miliona, udovoljavaju stranačkim interesima, a ne interesima ljudi. Kao i u svemu ostalom, Kovid je razotkrio našu prirodu i ona nije lepa.

Zaboravili smo to da je na kraju, ljudsko telo - telo životinje. Baš kao što se životinje leče prirodom, tako bismo mogli i mi, samo kada bismo bili pažljivi prema prirodi. Ako stav odvojenosti, zamenimo i vratimo se unazad, mogli bismo da znamo kako da održavamo svoje zdravlje i kako da se, kad nam to zatreba, lako i brzo izlečimo. Ali biti zdrav nije unosno, pa smo naučeni da prestanemo da slušamo sebe, i mi postajemo  bolesni.

NA IVICI OČAJA

 

Na ivici očaja

Malo-pomalo, realizacija tone: izgleda kao da ništa ne može da poboljša ovu situaciju: ni nova godina, ni nova administracija, ni vakcine. Život na brzoj traci jednostavno više ne funkcioniše. To ne funkcioniše u posljednjih godinu dana i izgleda da neće uskoro ni početi da funkcioniše. I, što više mi to razumijemo, to više postajemo očajni.

Postoji dobar razlog zašto izgleda tako kao da svijet ostaje bez goriva. Oduvijek je naše gorivo bilo u tome da tražimo novo zadovoljstvo, postignemo nešto novo ili iznova budemo u prednosti u odnosu na druge. Funkcionisali smo na gorivu koje pojačava ego; tamo gdje ego nije vidio nikakvu korist, mi nismo imali goriva za rad.

Tokom protekle godine, naš ego je imao toliko padova da su mnogi počeli da sumnjaju u to da je  ego zaista kralj kojem treba da služimo. Možda je uzaludno traganje za zadovoljstvima, koja prestajemo da želimo ubrzo nakon što ih dobijemo, razotkrilo njihovu neizbježnu besmislenost. Naposlijetku, ukoliko već znate da će vam ono što želite dosaditi kada to i dobijete, u čemu je uopšte poenta da se to dobije?

Naše vrijeme je vrijeme prepoznavanja istine o našim motivacijama, našoj civilizaciji, našim vrijednostima i na kraju o tome ko smo mi kao ljudska bića. Slika koju ova spoznaja daje nije lijepa, ali je veoma iskrena, a iz tačke iskrenosti započinje zdrav razvoj. Zbog toga mislim da je naše vrijeme toliko nevjerovatno, bez obzira na sve poteškoće.

MI smo u vremenu velike promjene; prelazimo sa percepcije svijeta kao svijeta pojedinaca,  na percepciju svijeta kao integralnog sistema u kojem smo svi mi djelovi i u kojem smo svi jedno. Percepcija svijeta kao svijeta pojedinaca primorala nas je da tražimo samo sopstvenu korist. Međutim, ovo nas dovodi u suprotnost sa smjerom kojim se priroda razvija. Priroda se razvija ka sve većoj složenosti, međuzavisnosti i uzajamnosti. Kada pokušavate da idete smjerom koji je suprotan smjeru čitave stvarnosti, sigurno će se događati loše stvari. Ovaj sukob između puta prirode i našeg puta osnovni je uzrok svih naših nedaća, posebno otkad smo počeli da ističemo našu individualnost, početkom 20. vijeka, jer je od početka novog vijeka izuzetno ubrzao tempo.

NAJJAČA OD SVIH SILA

 

Najjača od svih sila

U našim odnosima na poslu, u društvu, u zemlji, u svijetu, u svim vrstama odnosa na bilo kojem nivou, pojedinac može da vidi silu, eksploataciju i kontrolu. Odakle ovo dolazi i na koji način mi možemo da izađemo na kraj sa ovim destruktivnim impulsima?

Materija od koje smo mi načinjeni je želja za uživanjem. Zbog toga mi konstantno postavljamo norme koje uzrokuju prekomjernu aktivaciju naše želje za primanjem na račun drugih – nasilno i bez osnova. Za razliku od životinja koje djeluju u skladu sa instiktom, priroda ljudskim bićima daje slobodu izbora da odluče o tome na koji način će se odnositi prema drugima u zajednici.

To je razlog zašto uznemiravajuće stanje današnjice upućuje na potrebu da privučemo suprotnu, balansirajuću, pozitivnu silu da bismo bili u stanju da izgradimo dobre odnose između nas i sa prirodom. To je sila ljubavi, najjača od svih. Ukoliko otvorimo mogućnost da živimo u skladu s pravilom „voli drugog kao sebe samog“, tada ćemo načiniti prijatnu i ohrabrujuću atmosferu koja će nas osloboditi potrebe da iskorišćavamo druge.

Obrazovanje koje smo dobili, sredina koja nas okružuje, naše lične osobine, kao i okolnosti u kojima živimo, u nama formiraju sveobuhvatnu kalkulaciju koja određuje to kada ćemo prema drugima koristiti silu, u kojem obliku, kao i to u kojoj mjeri ćemo dozvoliti našem egoizmu da djeluje u cilju toga da kontrolišemo druge da bismo postigli svoj cilj.

Borbe postoje i u prirodi, ali jedino u ljudima postoji egoizam – zla inklinacija. Nijedna životinja neće da naudi drugoj životinji i ne uživa u kontroli i zlostavljanju druge životinje. Ljudi sa druge strane, nemaju granica, nemaju ograničenja. Usled toga što se egoizam razvija, mi hoćemo da progutamo čitav svijet i da svakoga potčinimo sebi. Nije nam dovoljno to da sve što želimo i imamo na raspolaganju; mi se od životinja razlikujemo po našoj želji za kontrolom.

NEMA VIŠE SVETIH KRAVA

 

Nema više svetih krava

Uprkos tome što se očekivalo da se uz zatvaranje, stroge mere i nove vakcine izborimo sa KOVID-om 19, zaraza se neprestano povećava, a smrtnost je na svom vrhuncu. Bez obzira na to ko je na vlasti, svetske vođe otkrivaju da nisu u stanju da pronađu izvodljiva rešenja za izlazak iz krize. Nemoć da izađu na kraj s pandemijom i njenim post-efektima naposletku će ozlojediti i iscrpeti ljude koji upravljaju, otkriće to koliko je njihova uprava neuspešna i krhka, a nas će motivisati da uvidimo da svete krave više ne postoje. Svet zahteva više vođstvo: vođstvo prirode.

„Niti povezanosti između ljudi i njihovih vođa već dugo su pokidane, iako se to tek sada u potpunosti otkriva. Sada više ne možemo da se oslonimo na oronulo i klimavo vođstvo iz prošlih vremena. Umesto toga, moramo da naučimo da pravilno komuniciramo i da podržavamo jedni druge. Unutar ove nove mreže povezanosti izgradićemo infrastrukturu za potpuno novu vrstu vođstva, što je vrhovna sila prirode, sila koja će nas uzdići iz krize i pomoći nam u izgradnji novog života.

Priroda ima svoj tempo razvoja, a on je trenutno ubrzan usled pandemije. Ukoliko ne možemo da pobedimo prirodu u njenoj igri, bolje je da joj se pridružimo na njenom putu koji vodi ka uravnoteženijem ljudskom društvu. Sistemi koje smo izgradili – porodica, naša okolina, gradovi, društva i države – svi se temelje na čisto egoističnim odnosima, na iskorišćavanju i takmičenju, na preziru i aroganciji. U takvim sistemima raste duh razdvojenosti, i oni su u potpunoj suprotnosti sa formom prirode, koja teži povezanosti i jedinstvu.

Sukob između zakona društva i zakona prirode – jaz između egoističnog i altruističnog – jeste ono što nas je dovelo do krize u kojoj smo sada. Ovaj sukob je postao prelomna tačka sa koje smo gurnuti u zarazu virusom korona na globalnom nivou.

No, ipak ima mesta za suptilni optimizam. Uz bolest i teškoće, očaj i nemoć, javlja se i velika nova želja; želja koja je uvek bila prisutna, ali tek sada jasno izranja iz grubog stiska pandemije, od kojeg gubimo dah. Javnost počinje da razume to da nam svi putevi kojima smo prošli kroz istoriju nisu od koristi u ovim teškim vremenima krize. Čak ni od svih istraživanja koja smo sproveli, ni od akademskog znanja koje smo akumulirali, a isto tako ni od sofisticirane tehnologije i sve naprednije medicine, nema trajne koristi. U roku od godinu dana, kula od karata koju smo tako naporno gradili kroz generacije srušila se pred našim očima. 

Virus koji nam je priroda poslala zahteva da prepoznamo to da nas priroda podstiče na  suprotan smer od naših sebičnih ljudskih kalkulacija, na putanju na kojoj postoji komplementarnost, podrška i pomoć, obzirnost i solidarnost, briga jednih za druge i uzajamno jemstvo. Ponašanje u društvu koje uključuje to da se biraju vrednosti bratstva i prijateljstva, takvo ponašanje jača povezanost između nas i približava nas tome da načinimo potpuno novo tkivo društva koje je primer sklada s prirodom.

Ukoliko pozitivno odgovorimo na to što nas priroda preusmerava i težimo ka tome da povežemo naša srca, otkrićemo da nas jača velika sila povezivanja, vrhovna sila koja nam omogućava da nadiđemo suprotnosti i suprotstavljanja, sila koja učvršćuje ljudski rod u novu kohezivnu celinu. I, što više budemo povećavali ljubav iznad greha i razdvojenosti, time ćemo više pozivati ovu pozitivnu silu prirode, i tako će se sve više pojavljivati izvor između nas koji nas ujedinjuje i dovodi u viša stanja.

Nema koristi od toga da se nadamo i očekujemo da će nas vlade ili organizacije i političari voditi ka pozitivnoj promeni. Jer, ono što nam oni obećavaju –  pikove i nakon njih stanja na mnogo višem nivou od stanja pre pika, nije u smeru društvenog jedinstva, njihove ponude su isprazne i nemaju uticaja.

Iako naša želja da se uskladimo s prirodom kao ujedinjenim čovečanstvom postepeno raste, i svest o tome raste i na organskom nivou, još postoji zahtev i obaveza da se proaktivno usredsredimo i temeljno objasnimo program i evoluciju prirode. U suprotnom, naša rastuća egoistična tendencija preti da nas i dalje razdvaja dok gazimo druge.

Nije nam potrebna povezanost zarad toga da upravljamo, niti nam je potrebna razdvojenost zarad toga da vladamo, već ono što nam je potrebno jeste takva vrsta povezanosti čija je svrha da se međusobno dopunjujemo zarad toga da nastane osećaj jednakosti. Ova jednakost, koju ćemo izgraditi, nije takva da ljude obeshrabri zbog toga što su različiti, već je to jednakost koja osnažuje razlike, ona koja poštuje želje i individualnost svakog pojedinca, i pametno ih nadopunjuje i oblikuje u obrasce povezivanja slične trendovima koji se uočavaju u prirodi.

Niti povezanosti između ljudi i njihovih vođa već dugo su pokidane, iako se to tek sada u potpunosti otkriva. Sada više ne možemo da se oslonimo na oronulo i klimavo vođstvo iz prošlih vremena. Umesto toga, moramo da naučimo da pravilno komuniciramo i da podržavamo jedni druge. Unutar ove nove mreže povezanosti izgradićemo infrastrukturu za potpuno novu vrstu vođstva, što je vrhovna sila prirode, sila koja će nas uzdići iz krize i pomoći nam u izgradnji novog života.

Link - No More Sacred Cows

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

HEROJ JE ONAJ KOJI POBEĐUJE SAMOG SEBE

 

Heroj je onaj koji pobeđuje samog sebe

Pitanje: Vaš učitelj Rabaš je napisao  da je heroj među herojima onaj koji može, da kada nekoga mrzi to preokrene tako da ga voli, heroj je onaj koji nadilazi svoju zlu inklinaciju.

Gledajući druge ljude kroz svoju egoističnu prizmu, vidim ih kao niske i bezvredne, a sebe kao uzvišenog. Ali, ako se potrudim da ih vidim kao uzvišene u svojim očima, onda postajem heroj. Da li biti heroj znači nadići svoju urođenu egoističnu prirodu?

Odgovor: Da. Heroj je onaj koji pobedi sebe. U principu, ne treba nam ništa drugo osim ovoga. Ukoliko nadiđemo svoju egoističnu prirodu, onda ćemo u toj meri jednostavno ući u stanje generalnog dobra.

Činjenica je da nas je priroda stvorila kao egoistične ljude, koji o svemu sude prema meri svoje izopačenosti. Uvek vidim negativna svojstva kod drugih. Zbog toga moram nekako da razumem da su sva ova svojstva unutar mene. Ovo je otkrivanje zla.

Pitanje: Ali da nije bilo drugih ljudi, nikada ne bih u sebi video ova negativna svojstva?

Odgovor: Da, kao i svaka životinja.

Pitanje: Odnosno, živim od jednog do drugog životnog ciklusa, vidim negativna svojstva kod svih i žalim se na sve. A onda, u nekoj fazi, odjednom počinjem da razumem da je to sve u meni?

Odgovor: Ali, do takvog razumevanja nije lako doći. Kabalisti su ovo otkrili i o tome su nam pisali.

VEŠTAČKO DISANJE

 

Veštačko disanje

Stvoritelj od nas očekuje da se svaki put sve pravilnije ujedinimo nad sve većom tamom, koja raste iz dana u dan. Ne bojimo se ove tame, i mi već možemo da podržavamo jedni druge, kao što je rečeno: „Pomogoše svakome od prijatelja“.

Sam, bez svojih prijatelja, ja ne bih mogao da se uzdignem. Ponekad na nastavu dođemo potpuno prazni, i bez tračka svetlosti u srcu i glavi. Ali, kada uđemo u kontakt sa drugima mi primamo buđenje od njih.

I, ovo je tačno. Ne plašite se i ne stidite se toga. To je ono što se naziva centar stvaranja, kada ja, prazan, razočaran i nesposoban da bilo šta učinim, primim snagu povezanosti sa prijateljima i počinjem da se budim kao da primam veštačko disanje.

Moramo da osećamo sve veću zavisnost od desetke, koja nam daje život. Bez desetke nema života, osim jedino životinjskog postojanja, koje je osuđeno na smrt.

Sve vreme koje nam je dato za život u životinjskom telu, dato nam je jedino da bismo uspostavili kanal od svakog od nas do središta njegove desetke i između svih desetki do njihovog zajedničkog centra, dok sve zajedno ne bude povezano sa generacijama kabalista iz prošlosti. Postepeno, svi ćemo biti uvezani u jedan snop, u jednu tačku u centru - Adam HaRišon. To je kao da ponovo urolavamo tepih koji je  prostrt za nas i tako postižemo veličinu Stvoritelja.

Iz ovoga možemo da razumemo našu zavisnost jednih od drugih, jer je naše spasenje samo u desetki. Svako ko ispadne iz ovakve povezanosti bačen je u život životinje i ko zna ima li šanse da se ponovo vrati.

Zbog toga je potrebno da što više ojačamo povezanost unutar desetki. Iako padamo svaki dan u sve veći i veći egoizam, jučerašnja povezanost će nam danas pomoći. Kada padnem u stanje zveri, ostaje mi zapis (Rešimo) od jučerašnje povezanosti sa prijateljima, što me ponovo oživljava i gradi temelj za novo duhovno stanje.

VELIKA ILUZIJA VELIKOG RESETA

 

Velika iluzija velikog reseta

Pre otprilike nedelju dana, Svetski ekonomski forum okupio se na konvenciji u Davosu, koja je ove godine bila na internet platformi. Ovogodišnja tema bila je Veliko resetovanje, veliki plan za spas sveta, ili kako to forum opisuje: „Postoji hitna potreba za saradnjom zainteresovanih strana u čitavom svetu... Da bi se poboljšalo stanje u svetu, Svetski ekonomski forum započinje Veliku inicijativu za resetovanje“.

Resetovanje neće biti u ponovnovnom pokretanju, već u instalaciji novog operativnog sistema. Umesto da iscrpljujemo svoju energiju time što se penjemo društvenom lestvicom, dobićemo energiju svaki put kada uspostavljamo nove povezanosti. Naša srca će se otvoriti jedna za druge, i kako budemo jačali našu povezanost, naši napori će nas nagrađivati još energičnije pre nego što se potrošimo gradeći nove veze, jer će nas same veze vitalizovati, i to je kao što nikada ne osećamo umor među dobrim prijateljima.

Mnogo toga je uključeno u ovaj plan, s formalnim ciljem da se, naravno, spasi svetska ekonomija. Ali u svetlu rastućeg nepoverenja između šire javnosti i velikih kompanija informcione tehnologije, preduzetnika i monetarnih moćnika koji drže ključeve naših ekonomija, ljudi su zabrinuti za svoju budućnost. Ne veruju da će ti tajkuni imati na umu njihovu nezavisnost, slobodu ili čak egzistenciju.

Lično ne verujem da će ljudi biti gladni ili da će im imovina biti oduzeta na bilo koji način. Takav proces se ne može dogoditi ako ga ljudi ne žele i ako ga ne prihvate nakon dugog i temeljnog obrazovnog procesa i ukoliko ne budu uvereni da će od njega imati koristi. U suprotnom, to neće uspeti, baš kao što nije uspelo ni u sovjetskoj Rusiji.

Nije da ja monetarne moćnike i svetske lidere, učesnike konvencije u Davosu vrednujem na nekakav moralni način; samo mislim da je cela ideja nepraktična. Čak i oni koji imaju manji udeo, kao što je evropsko tržište, nisu uspeli, i time takve inicijative ne zaslužuju da se o njima imalo razmišlja. Odnosno, zagovornici ove inicijative  dobiće nekoliko milijardi dolara da izrade svoje planove i primene ih, ali neće se dogoditi ništa drugo osim što će se oduvati novac.

ZAŠTO SMO RAVNODUŠNI U VEZI SA TIM ŠTO JE KOVID ODNEO OKO DVA MILIONA LJUDSKIH ŽRTAVA

 

Zašto smo ravnodušni u vezi s tim što je KOVID odneo oko dva miliona ljudskih žrtava

Tokom prošle godine, oko dva miliona ljudi je umrlo od posledica virusa korona. I, koliko smo uznemireni zbog toga? Suočimo se s tim; nismo. Užasno smo zabrinuti zbog zatvaranja preduzeća, bioskopa, sportskih arena, škola i drugih uskraćivanja zabava i angažovanja, ali šta je sa dva miliona žrtava virusa? U vezi s tim smo sasvim ravnodušni.

Zaista, ukoliko uzmemo u obzir svetsku populaciju, dva miliona žrtava KOVID-a 19 nije mnogo. Tretiramo to kao prirodni fenomen, slučaj više sile, da tako kažem, pa smo prilično mirni u vezi s tim.

Ali, ovde postoji veći problem: nesvesni smo svrhe ove pošasti i zbog toga nam se sprema sledeći udarac koji će biti bolniji i većih razmera od samog virusa korona. Ukoliko sve ono o čemu brinemo jeste samo to što ne možemo da idemo u barove i bioskope, onda prizivamo na sebe veću katastrofu od virusa, nešto što će nas prisiliti da tražimo koren ovih katastrofa, a ne da svoje nade polažemo u vakcine koje su dobre samo dok ne dođe sledeći, otporan mutirani virus. 

Osnovni uzrok pošasti su naši korumpirani odnosi jednih prema drugima. Ovi odnosi ne razbijaju tkivo jednog društva, kao što to sada vidimo širom SAD-a. Eksploatacija i zlovolja razaraju tkivo čitavog sveta. Štetni su za naše društvo, našu planetu, naše zdravlje i sve životinjske vrste. Oni nas sprečavaju u tome da sarađujemo i da to bude u korist čitavog čovečanstva; ne daju nam da radimo rame uz rame u cilju  spašavanja naše planete. Nepoverenje nam ne dozvoljava da popravimo rane našeg društva, što dovodi do nasilja, agresije, tvrdoglavosti, siromaštva, depresije, bolesti zavisnosti i ratova.

IZGRADI SVOJU LJUBAV

Prava ljubav počinje tamo gde ne očekujete ništa zauzvrat.

Antoan de Sent Egziperi 

KAKO DA ZNAMO DA SMO SE DUHOVNO PROBUDILI?

 

Link - “How Do You Know When You Have Awakened Spiritually?” (Quora)

Kako da znamo da smo se duhovno probudili?

Vi prelazite iz sadašnje stvarnosti, koja je razdvajajuća, u stvarnost koja ujedinjuje.

Ovaj osećaj je poput toga da se probudite iz sna, vidite zao i nepravedan svet svuda oko sebe, a zatim zatvorite oči i, nakon toga, ponovno se probudite u savršeno skladnom svetu.

Odvratan svet koji ste prvo videli je samo san, i vi niste više hteli da budete u njemu.

Kada se probudite drugi put, vidite uravnotežen svet, a ne onaj koji ste videli u snu. Kabalisti su o ovakvom otkrivanju u duhovnom napisali: „Bili su poput onih koji spavaju”.

Postavlja se pitanje: kako da se iz svoje noćne more, koja je sve gora, probudimo u mirnom, uravnoteženom i skladnom svetu? Odgovor je: promenom svoje percepcije stvarnosti.

Sada živimo u savršenom svetu, koji nije ništa manji od Nebesa, gde postoji apsolutno dobro i ni mrva zla. Jedina prepreka tome da na ovakav način osećamo stvarnost jeste naša percepcija. Otuda, promenom svoje percepcije, mi menjamo svet u kojem živimo.

Naša sadašnja percepcija stvarnosti je najniža od svih, i u njoj se sve dobro preokreće u svoju suprotnu formu. Izvan ove percepcije je miran i uzvišen svet Ein Sof (Beskonačnost), ali mi to večno dobro opažamo kroz čula koja ga neizmerno ograničavaju, svodeći ga na sićušnu, prolaznu i negativnu sliku.

Kroz to što učimo kako da se uzdignemo iznad svoje sadašnje percepcije stvarnosti, videćemo da smo pokriveni toplinom ljubavi, i da je mi, na svom trenutnom nivou, nismo svesni.

U mudrosti kabale, proces uzdizanja iznad svoje sadašnje percepcije stvarnosti do one koja je u savršenoj povezanosti, skladu i koja je večna, naziva se „ispravka”. Promene kroz koje prolazimo u našoj percepciji stvarnosti i u tome kako osećamo stvarnost, razmatraju se za ispravku, i što više postanemo ispravljeni, svet koji se pojavljuje biće pozitivniji i skladniji.

U osnovi, ispravka sebe i transformisanje svoje percepcije je proces uzdizanja iznad svojih nagona koji teže razdvajanju, i kada tako radimo, mi vidimo da se i pristupi drugih prema nama menjaju.

Ukratko, nije potrebno da ikoga menjamo niti da ispravljamo svet. Potrebno je jedino da ispravimo sebe i tada ćemo otkriti da živimo u savršenoj stvarnosti.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

OTKRIJTE ŠTA JE TO SREĆA

 Link - Find Out What Happiness Is!

Otkrijte šta je to sreća!

Razbijenost se otkriva unutar naših prirodnih egoističnih želja u kojima smo u stanju da vidimo, osećamo i imamo iskustvo. Tako, na raspolaganju nam je bogat rečnik da izrazimo svoju nespremnost, patnju, nesporazume, zbrku osećanja – sve negativne osećaje.

Napisano je mnogo romana i snimljeno je mnogo filmova o teškim, bolnim, dramatičnim situacijama u kojima ljudi pate. Imamo mnogo reči, osećaja i izraza kojima opisujemo patnju. A ništa ne govorimo o dobrim stanjima – mi se jednostavno osećamo dobro, i to je sve!

Zašto u sreći nemamo takvu suptilnost kao što je imamo u nesreći? Naposletku, zar one ne postoje jedna naspram druge? A sve to je zbog toga što ne razumemo i nismo u stanju da duboko osećamo sreću, mi ne gradimo dobro povrh zla.

A da jesmo u stanju da tako radimo, našli bismo mnogo više reči da izrazimo ljubav nego što ih trenutno imamo. Možemo beskrajno da razgovaramo o patnji, da napišemo romane i snimimo filmove. A dobar kraj je veoma kratak: oni se grle, ljube, smeju se jedno drugom i film se tako završava.

Problem je u tome što mi ne znamo šta znači biti istinski srećan. U našem svetu, mi ne gradimo dobro nasuprot zla na način da se sve zlo pokriva ljubavlju. Ukoliko zaista hoćemo da otkrijemo ljubav i sve aspekte povezanosti, sve nijanse i osete u povezanosti, onda ne bi trebalo da uklanjamo protivrečnosti koje su ranije postojale, već jedino da ih pokrijemo ljubavlju.

Tada će naša povezanost apsorbovati sve nijanse, svu suptilnost koju smo imali za patnju, za razbijenost. Tako, Stvoritelj je stvorio jednostavnu posudu, ispunio je jednostavnom Svetlošću, a zatim ju je razbio da bismo mogli da otkrijemo to koliko je suptilnosti u tom razbijanju, mnoge protivrečnosti između nas i različite manifestacije mržnje, odbijanja i privlačenja. 

U našem svetu mi kopamo samo po našim  neprijatnim iskustvima i neprestano sortiramo naše međusobne odnose. Sve je to u cilju toga da ih prekrijemo ljubavlju. Mi sada nemamo živopisne izraze i reči za ljubav, ali možemo da ih osetimo u istim bogatim bojama kakve su u patnji, i tako ćemo otkriti Stvoritelja.

U suprotnom, mi nemamo osećaje koji su dostojni Njega, mi nemamo reči kojima bismo mogli da se izrazimo. Postoji samo bela nepokretna Svetlost i ništa drugo. Ne mogu da je osetim, nemam čime da  prionem uz nju. Ona u istoj meri ispunjava čitav Univerzumi, a ja ni na koji način to ne osećam.

Otuda, mi moramo da pokušamo da spojimo tugu i radost, zlo i dobro. I, tada sav bogati rečnik koji imamo da bismo izrazili neprijatna osećanja i akcije, sav ponor patnje i nezadovoljstva, možemo da projektujemo i prenesemo na pozitivne utiske i osećaje sreće, zarad toga da, u skladu s njima, otkrijemo Stvoritelja.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

TU BIŠVAT - POČETAK BUĐENJA ŽIVOTA

 

Link - Tu BiShvat—The Beginning Of Awakening To Life

Tu BiŠvat - početak buđenja života

Tu BiŠvat (15. Ševat) je praznik koji se naziva „Nova godina drveća“. Na ovaj dan drveće počinje da se budi u susret “novom letu” - u susret prazniku Nova godina (drveća).

Napisano je da je čovek poput drveta u polju. Otuda, Tu BiŠvat predstavlja početak cvetanja čoveka, njegovog duhovnog razvoja.

U godini postoje četiri godišnja slavlja koja korespondiraju sa četiri nivoa: nepokretan, vegetativan, životinjski i ljudski. Nova godina drveća odnosi se na vegetativni nivo, koji nije nepokretan, već raste i razvija se, te se zbog toga odnosi na čoveka.

Na ovaj dan osoba treba da razume da ona sama određuje svoj put, proces razvoja i cilj. Nema prinude od Gore, jer ovde, na ovom mestu u povezanosti između nas, mi smo ti koji određuju i izvršavaju sopstveni razvoj. Zbog toga, moramo da proverimo da li su naš cilj i svaki naš korak ispravni. Ako je sve ovo usmereno ka povezivanju, onda ćemo sigurno uspeti.

Nova godina je uvek vreme suda, to jeste mi treba da sudimo sebe i svet da bismo odredili direktan put ka izabranom cilju. U stvari, trebalo bi da sudimo sebe svakog dana, a naročito danas, na dan Nove godine drveća. Naposletku, ovo više nije nepokretno, već vegetativno stanje, odnosno živo stanje koje hoće nešto da postigne. Zbog toga ćemo danas ponovo da pokušamo  da razmislimo o tome na koji način da sve više i više napredujemo ka cilju.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

DUHOVNO STANJE GREH

 

Šta je to greh sa tačke gledišta kabale? Greh je pogrešno korišćenje svih uslova koji su nam dati zbog toga da bi se kretali ispravno ka cilju i da bi postigli Stvoritelja brzo, bezbolno i to tokom ovog života. Kabala kaže da je greh to kada čovek moli za sebe, to je sa jedne strane, sa druge strane, kakav mi izbor imamo? Naš jedini izbor je u tome da molimo da se na dobar i ispravan način odnosimo prema drugima, kako bi nam Stvoritelj pomogao u tome. Sloboda izbora je jedino u tome da li ja delujem ispravno ili ne, da li pokrećemo sebe ka cilju brže nego što je to uslovljeno prirodom, a to je moguće.

VIŠI PRINCIPI KOJI GARANTUJU ŽIVOT

 

Link - “The Superior Principles That Guarantee Life” (Medium)

Viši principi koji garantuju život

Nije samo Amerika u raspadu. Kompletna holandska vlada je dala ostavku, njemačka kancelarka Angela Merkel se povlači, italijanska vlada je na ivici pada, a virus korona pravi ogromnu štetu u čitavom svijetu. Vakcine su već razvijene, ali nove mutacije virusa se šire velikom brzinom, zaraznije su i izazivaju veću smrtnost od onog tipa virusa koji je postojao prije vakcina. I, što je najgore od svega, krećemo se ka novoj fazi propasti starog svijeta: od ponestajanja radnih mjesta ka nestašici hrane. Ukoliko se ubrzo ne probudimo, probudićemo se u epidemiji gladi, a ljudi će rušiti sve pred sobom za komad hljeba za svoju djecu.

Jedini način da spriječimo prijeteći slom jeste u tome da rekonstruišemo društvo po novim, ne-egoističnim principima. Ovo ne znači da moramo da postanemo altruisti, već da moramo da razumemo to da ćemo, ukoliko nastavimo da se sebično ophodimo jedni prema drugima, umrijeti; prosto, situacija je takva.

Novi princip koji mora da bude osnov novog društva jeste povezanost, to jest uzajamnost. Ukratko, uzajamnost znači da svakoga moramo da tretiramo podjednako, ko god to bio. Moramo da obezbijedimo to da svaki pojedinac dobija osnovne potrepštine koje mu omogućavaju normalan život. Ovaj princip mora da nadilazi sve granice, gledišta, rase, rodni identitet, religije, i druge razlike među ljudima.

Budući da problem s kojim će se svijet suočiti jeste nestašica osnovne, sirove, hrane, prvi i najvažniji izraz naše povezanosti mora da bude to da se obezbijedi dovoljno hrane za svakoga. Bilo da su ljudi komunisti, nacisti ili bilo koji drugi ekstrem koji možete da zamislite, mi ćemo morati da svakome, bez izuzetka, obezbijedimo osnovne životne potrebe.

Kako budemo pokušavali da ovo postignemo, razumjećemo to da nam je potrebna globalna, sveobuhvatna organizacija koja će garantovati da svi, u svakoj zemlji, dobiju ono što je osnovno. Jasno, jedna takva krovna organizacija nama odmah liči na neku globalnu vladu, i imamo opravdanu zabrinutost u vezi sa prekomjernom upotrebom sile. Međutim, ukoliko ne bude postojala globalna koordinacija u proizvodnji i distribuciji hrane, svuda će doći do haosa.

Era samoodrživih nacionalnih država je završena. Upravo onako kako se virus korona raširio po čitavom svijetu brže od šumskog požara, tako će se širiti i bilo koja kriza. Bez globalne saradnje koja genuino traži dobrobit za svakoga, mi nećemo preživjeti. I, ništa nije prikladnije za početak globalne saradnje od toga da se svakoj osobi na planeti garantuje snabdijevenost hranom. To neće biti samo naš najveći test do sada, već i pravi osnov na kojem treba graditi nove postavke, koje će služiti dobrobiti čitavog čovječanstva.

Već se pokazalo – a ja sam, takođe, o tome mnogo pisao – da izgleda da je niz kriza beskrajan, i one su sve povezane s našim stavom prema drugim ljudima i prema prirodi. Brojni naučnici i naučne institucije objavili su studije koje povezuju naše loše postupanje prema drugim ljudima i prema prirodi sa urušavanjem globalnog ekosistema. Sadašnje globalne institucije su nemoćne; one su nijeme, nemaju stvarnu snagu, a možda je to i dobro jer one u stvari predstavljaju interese svojih zemalja, bez ikakve brige za dobrobit čovječanstva.

Kao što sam rekao na početku ovog članka, globalna institucija koja će nadgledati projekat obezbjeđenja hrane ne treba da bude sastavljena od altruista. Uostalom, kao što znamo, alruiste je teško naći ovih dana. Zapravo, ljudi koji će voditi ovaj projekat biće oni koji razumiju da je u našem egoističnom interesu da garantujemo dobrobit za sve, inače će nam se globalni sistem urušiti. Razumijevanje ovoga je imperativ, i realno je da ćemo naći takve ljude.

Razumljivo, vlade neće biti srećne s tim da će morati da daju određenu moć takvoj instituciji, ali možemo da vjerujemo da će priroda učiniti svoje i da ćemo ih natjerati da idu tim težim putem, uz žrtvu svih nas. Pred nama su izazovna vremena, ali ako shvatimo da su nam životi ugroženi, kao i kako možemo da ih spasimo, možda ćemo uspjeti.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

2020. JE GODINA ROĐENJA NOVOG ČOVEČANSTVA

 

Link - 2020 Is The Year Of The Birth Of A New Humanity

2020. je godina rođenja novog čovečanstva

Čovečanstvo će 2020. godinu pamtiti kao veoma čudnu i neobičnu. Napala nas je poput udara i potpuno zaustavila naše živote. Život se, kada su u pitanju posao, zabava i putovanja, do tada odvijao prema ustaljenoj rutini; to jest uz maksimalnu upotrebu ljudskog ega.

Iznenada, kada je virus korona došao, nastupio je takav udar da nam nije dozvolio da izlazimo iz kuće, da putujemo po svetu, niti da se zabavljamo. Pozorišta, bioskopi, parkovi, restorani i barovi su pozatvarani. Virus korona je prekinuo životnu trku u kojoj smo gledali jedni na druge i pokušavali da pratimo jedni druge.

To ne znači da sam imao prirodnu želju da odem u bar, bioskop, pozorište ili da putujem. Međutim, gledao sam šta drugi rade i kopirao ih zahvaljujući svojoj prirodnoj želji da ne budem ništa gori od drugih – osećaj horde. A ko je vladao ovom hordom? Ljudi koji imaju novac i moć, koji hoće da nas pošalju na koncerte, u barove, restorane i na putovanja u različite delove sveta, da bi na nama zaradili.

Sada je sve gotovo i mi nikada više nećemo biti isti. Čak i ukoliko nam se učini da postoji mogućnost da se vratimo starom načinu života, toga neće biti. Čak i ukoliko bismo otišli na putovanje, ne bismo mogli da uživamo u njemu kao nekada. Otišli ​​bismo u restoran ili bar i videli da sve to više nije isto, da je nekako jadno i smešno.

I, tako će biti svuda. Priroda nas odgaja i uči da imamo drugačiji pristup životu, prirodnim resursima i ljudskom društvu. Postepeno razumemo to da je epidemija virusa korona u 2020. godini bila jedinstveni period koji je izrodio novu vrstu čovečanstva.

Godina koja je za nama bila je poput toga da vozimo automobil, a ne koristimo volan ili kočnice. Kako možemo ponovo da preuzmemo kontrolu nad volanom? Pre svega, moramo da razumemo to da nije čovek načinio virus korona, već da je virus došao od Gore. Zbog toga se sve dogodilo odjednom, a da nismo bili ni pitani. Viša sila i snaga prirode sa svih strana vrše pritisak na nas i čitav ljudski život ponovo oblikuju, da se on odvija na nov način.

Godina za nama bila je ulaz u novi svet u kojem ćemo živeti u skladu sa novim vrednostima. Biće nam važno da naučimo kako da se jedni drugima približimo da bismo postali bliski, i da otkrijemo svrhu svog života i njegov smisao. Moramo i dalje da prolazimo ove lekcije i da ih razumemo. Mi još ne osećamo posebnu povezanost koja je nastala između nas. Ovo će biti novo čovečanstvo u kojem će ljudi biti povezani novim odnosima – i jedni sa drugima i sa prirodom.

Biće to dobar život. Neophodno je da razumemo to da ovaj udar jeste lek, jer  zapisano je da „Udarci Stvoritelja leče”. Izlečenje već polako nastaje i vrlo je uspešno.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

ČUDO RAĐANJA NOVOG ŽIVOTA

 

Link - The Miracle Of The Birth Of A New Life

Čudo rađanja novog života 

Začeće, trudnoća i rođenje glavni su elementi svakog razvojnog procesa. Čak i u korporalnim procesima postoji mnogo toga što je nepoznato, skriveno i izvan naše kontrole. 

Teško je da se razume suptilnost mehanizma ovog rada, a još je teže da se kontroliše i otkrije njegov unutrašnji pogon. Naravno, začeće je u relaciji sa snagom Stvoritelja. 

Ljudsko telo, kada se rodi, pripada životinjskom nivou, a rođenje na ljudskom nivou je duhovno rođenje. Govorimo o osobi koja je u našem svetu, u kojoj, zahvaljujući njenim naporima i procesima koje od Gore kontroliše Stvoritelj, počinje da se rađa Viša sila, Viši sistem. Zahvaljujući tome, osoba će moći da bude nazvana “čovek”, Adam, to jest slična Višem sistemu koji se u njoj razvija – Stvoritelj. 

Mi osećamo da postoji neka misterija u tome što novi život odjednom počinje da se razvija iz jedne ćelije. Ovo uključuje neku nepoznatu silu koja ćeliji daje podsticaj za razvoj. Mi imamo iskustvo ovoga i u našem uobičajenom, korporalnom, životu i zbog toga trudnoću i rođenje osobe percipiramo kao čudo. 

I, to je, još i više, čudo u duhovnom. Ono što je najteže jeste prvi ulazak u duhovni svet, to jest u osjećaj duhovnih sila koje deluju na čoveka. On oseća da njegova duša počinje da se razvija iz jedne tačke i da se povezuje sa silama koje na nju deluju. Ovo je početak duše, duhovno začeće iz kapi duhovnog semena. 

Potrebno je mnogo godina da se postigne duhovno začeće, da se uspostavi povezanost između Više sile i sila čoveka. Kada u čoveku prvi put nastane takav osetilni kontakt, to jest prva povezanost između čoveka i Više sile, što je Stvoritelj, to iz korena menja čitav pristup čoveka. 

Čovek počinje sebe i Stvoritelja da doživljava kao partnere i razume to da će – tek u trenutku kada je spreman da se potpuno poništi – moći da započne novi život. Sav njegov pristup koji on ima prema životu, prema sebi i prema Stvoritelju – menja se. 

Prethodno je sve dolazilo iz njegove prirodne, egoistične želje. Ali sada, on oseća da je spreman da se otrgne od svog egoizma, da za to ima neophodno razumevanje i snagu, i da je spreman da zamisli da on postoji izvan svog egoizma i da radi tako da to bude zarad davanja. To jeste, on hoće da radi zarad Stvoritelja, a da tada nema nikakvu korist za sebe. 

Ova odvojenost od želje za primanjem jeste jedna od komponenti procesa začeća, a zatim i rođenja u duhovnom svetu. 

Sve akcije koje vode ka rođenju u duhovnom osoba može da izvrši jedino u grupi, tako što kroz grupu prima sile od Gore, od Stvoritelja. Stvoritelj je unutar grupe. U meri u kojoj je osoba spremna da se tome podredi, ona prima sile davanja koje joj pomažu da se izgradi u čoveka. U suprotnom, ostaće mrtva kap semena koja još nije počela da se razvija. 

Sva snaga za razvoj dolazi kroz grupu, kroz desetku. Zbog toga, jedino ukoliko znate kako da okupite desetku, da se ujedinite, i da budete uključeni u nju, možete da započnete da govorite o rođenju u duhovnom.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

SLEDITI UČITELJA KOJI VIDI PUT

 

Link - Following The Teacher Who Sees The Way

Slediti učitelja koji vidi put 

Maimonid je o tome već dao istinitu alegoriju: „Ukoliko hiljadu slepih u koloni ide putem, a među njima postoji barem jedan vođa koji može da vidi, oni će sigurno ići ispravnim putem i neće upasti u jame niti pasti pred preprekama, jer slede onoga koji vidi. 

Ali, ukoliko ta osoba nestane, svi oni će se sigurno saplesti o svaku prepreku na putu i svi će upasti u jamu”. (Baal HaSulam, „Uvod u Knjigu Zohar”, stav 57) 

Pitanje: Da li je moguće da osoba koja je već pronašla učitelja i koja je krenula pravim putem kasnije izgubi pravac? 

Odgovor: To ukazuje na nedostatak povezanosti s učiteljem. Učenik mora neprestano da ovu povezanost održava živom. Ukoliko je ne obnavlja, učitelj nastavlja da ide napred, a učenik se postupno povlači na tangenti, dok se veza između njih potpuno ne izgubi. 

Vrlo je zanimljivo posmatrati taj proces, kako učenik sve manje i manje sluša, sve manje i manje dolazi na nastavu, a zatim nestaje. 

Glavno je to da učitelj ne može učeniku ništa da kaže o tome. Učenik mora sam da skrutinizuje i da razume kako da deluje u međusobnoj saradnji s učiteljem. 

Ali, učeniku mora da bude jasno da onog trenutka kad se ne drži učitelja, poput deteta koje se drži odrasle osobe, on ne zna gde je. Uostalom, postoje mnoge situacije kada je on poput malog deteta koje se izgubilo u gužvi, i ne zna uz koga treba da se drži i kuda da ide. Taj osećaj blizine učitelju i udaljenosti od učitelja on mora da stekne.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman