KAKO DA NAUČITE DA BUDETE POTREBNI

 

Kako da naučite to da budete potrebni?

Pitanje: Neko Vam je pisao: „Otkako mi je muž umro, osećam se beskorisno. Deci nisam potrebna, ćerka mi je nedavno rekla: ’Samo se mešaš’. Mislila sam da ću biti potrebna svojim unucima, ali oni su zauzeti svojim računarima i telefonima i ja ih samo nerviram. Naučila sam da pletem i mislila sam da ću plesti za njih, ali oni sve kupuju onlajn. Pokušavala sam nešto da osmislim za sebe, poput igranja karata, rešavanja ukrštenih reči, ali nisam zainteresovana za to. Izgleda da nikome nisam potrebna”.  

Šta ova žena treba da radi? Kako čovek može da nauči da bude potreban?

Odgovor: Mislim da ovde ne treba tražiti nekoga kome biste bili potrebni u nekom ličnom smislu, već šta je to što ja mogu da uradim a da to bude korisno i dobro velikom broju ljudi, čitavom čovečanstvu. Danas se sve radi zarad toga da se osigura to da smo što nezavisniji jedni od drugih. A, kada neko hoće da nam ponudi svoju pomoć, nas to ometa, mi to ne želimo.

Pitanje: Znači, obična baka može sebe da otkrije svetu? Može li ona odjednom da bude korisna svetu, korisna ljudima?

Odgovor: Nesumnjivo! Samo ukoliko razume šta je to što je od koristi za svet, za ljude, ona može sebe da pronađe u tome.

Pitanje: U čemu ona može da bude korisna svetu?

Odgovor: U tome što će da uči sebe i druge ljude da budu međusobno pravilno povezani. Ovo će svetu doneti ogromnu pozitivnu snagu, koja će svet načiniti boljim mestom.

Pitanje: Da li je svrha života u tome da osoba hoće da bude potrebna? Da li je to svrha mog života?

Odgovor: To nema smisla. To je samo lek. Svrha života bi već trebalo da bude iznad toga.

Pitanje: Da li je svrha života ono što ste rekli – uspostavljanje povezanosti sa drugima, uzrokujući time da oni budu ljubazni? Da li će ova svrha ispuniti čoveka?

Odgovor: Svakako će ga ispuniti. Čovek će početi da oseća da ima tu svrhu. Unutar ovog punjenja, ove povezanosti između nas, idemo na sledeći nivo, možemo da se ispunimo za još 100 narednih godina.

Ulazimo u sistem u kojem smo svi povezani. Ovo je potpuno nova svrha života. Živimo kao da smo u zajedničkom telu.

Pitanje: Da li je moguće da živimo i drugu mladost nakon 70-te i 80-te godine života?

Odgovor: Nesumnjivo!  unutar ovog novog društva u kojem je, koje i on gradi, čovek se odvaja od sebe. Mi ovo moramo da radimo.

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

Link - How Do You Learn To Be Needed?

KADA SE INKLUZIJA OKREĆE PROTIV SEBE

 

Zabrana dečjih knjiga i filmova je preteće upozorenje – društvo se urušava

Tokom proteklih nekoliko meseci bombardovani smo vestima o „ispravkama” koje se događaju u raznim svetskim kompanijama, korporacijama, ali one najznačajnije su u obrazovnom sistemu.

Ove mere, koje se navodno preduzimaju da bi se društvo načinilo takvim da usebe više uključuje, zapravo zabranjuju, ograničavaju i osuđuju mnoge najosnovnije slobode ljudi u jednoj demokratskoj zemlji, poput slobode izražavanja, a čak i slobode mišljenja. Previše je primera koje treba pomenuti, ali evo nekoliko tipičnih: Amazon je uklonio kultne knjige za decu doktora Susa, a Dizni+ je sa dečjih profila skinuo tako omiljene filmove kao što su Dambo, Petar Pan i Švajcarska porodica Robinson, i dodao je, u profilima za odrasle, upozorenje pored naslova da filmovi sadrže kulturološki neprikladan sadržaj.

„Zaista, mnogo vekova unazad, sve do danas, mi smo se udaljavalji sve više i više. Do sada smo se toliko otuđili da ne možemo da podnesemo nikoga ko nije isti kao što smo i mi. Kao rezultat toga, mi uvodimo „pravednost”, koja pokušava da forsira pravičnost i nametne nepristrasnost i jednakost, a zapravo govori da ukoliko ne mislite kao što donosilac odluke misli da „treba” da bude, vi bivate prognani, izloženi raznim socijalnim kaznama kao što su zabrana udruživanja, gubitak posla, sramoćenje na društvenim mrežama i druge društvene kazne koje su često štetnije od zatvora, i ponekad uzrokuju to da ljudi sebi oduzmu život.”

Ima još: Koka-kola je ozbiljno tražila od svojih radnika da budu „manje beli” u borbi protiv rasizma. Megin Keli je u intervjuu za Bila Mara rekla da je povukla svoju decu iz privatne škole jer je, između ostalih probuđenih neobičnosti, sproveden program „tronedeljnog eksperimentalnog transobrazovanja“ u odeljenju njenog sina u trećem razredu.

Postoji još mnogo toga: Velika crkvena škola na Menhetnu nudi vodič na 12 stranica o „inkluzivnom jeziku”. Vodič destimuliše decu da koriste reči „roditelji”, „mama” i „tata” i sugeriše im da umesto njih koriste reči „ljudi” ili „odrasli”. U Njujorku, Ministarstvo obrazovanja ukloniće sva „rešeta” za selekciju za upis u srednje škole za školsku 2021–2022. godinu, i za sve srednje škole eliminisaće prioritet upisa prema okrugu. Da bi se povećala raznolikost, lutrija će zameniti testove za odabir. I, na kraju, Bari Vajs piše o svojoj prijateljici, majci četvorogodišnje devojčice sa Menhetna, koja je gledala kako njena ćerka crta, kada je devojčica ležerno rekla: „Moram da crtam u svojoj boji kože”. Boja kože, rekla je svojoj majci, „zaista je važna”. To je naučila u školi.

Ironija u vezi sa ovim primerima i sa bezbroj drugih jeste u tome da su svi oni posledice kampanje za povećanje inkluzije i različitosti. Jasno je da pregovarači ne razumeju to da kada sprečavate slobodu misli i slobodu izražavanja, ukidate inkluziju, uklanjate različitost i cepate društvo na komade. Ne mislim da će ova ideologija prevladati, ali ukoliko bude prevladala, Amerika će, na ovaj način, dokrajčiti sebe.

Ova kampanja ide ka jasnom ishodu, koji ja  nazivam „prepoznavanje zla”. Drugim rečima, pokazaće nam da je naša priroda, ljudska priroda, trula i zla do srži. U tom procesu će nam takođe pokazati da mi nemamo pojma o ispravnom načinu obrazovanja dece ili odraslih.

Uspešno obrazovanje zahteva da znate krajnji ishod pre nego što ga uopšte i započnete. A što se tiče kampanje za inkluziju, priroda ljude nije stvorila kao iste; stvorila ih je različite! Nije ih stvorila ni kao bolje ni gore, već drugačije! Mi, ljudi, pripisujemo vrednost jednoj rase nad drugom, jednoj kulturi nad drugom kulturom, jednoj veri nad drugom i jednom gledištu na svet nad drugim gledištima. Zato smo mi, ljudi, ti koji su problem, a ne rasa, pol, vera ili kultura u kojoj smo rođeni. Mi uzrokujemo to da ljudi nisu jednaki, jer tako razmišljamo o njima. Raznolikost je blagoslov; to ljude čini jedinstvenima, a samim tim i izuzetno vrednima! Pokušaj da eliminišemo razlike između nas načiniće razdvojenost, otuđenje i mržnju, a neće stvoriti inkluziju ili jednakost.

Zaista, mnogo vekova unazad, sve do danas, mi smo se udaljavalji sve više i više. Do sada smo se toliko otuđili da ne možemo da podnesemo nikoga ko nije isti kao što smo i mi. Kao rezultat toga, mi uvodimo „pravednost”, koja pokušava da forsira pravičnost i nametne nepristrasnost i jednakost, a zapravo govori da ukoliko ne mislite kao što donosilac odluke misli da „treba” da bude, vi bivate prognani, izloženi raznim socijalnim kaznama kao što su zabrana udruživanja, gubitak posla, sramoćenje na društvenim mrežama i druge društvene kazne koje su često štetnije od zatvora, i ponekad uzrokuju to da ljudi sebi oduzmu život.

Pokušaji da se promeni ljudska priroda mudri su isto koliko i borba Don Kihota sa vetrenjačama, čak su i mnogo štetniji. To povređuje duše ljudi, posebno dece, i narušava njihovu psihu. Ne možete da vežete ljude za Prokrustovu postelju i očekujete da će sa nje ustati neoštećeni. Oni više nikada neće biti isti, niti će biti zdravi pojedinci.

Ono što treba da uradite je da iskoristite jedinstvenost svake osobe u korist društva. Treba da istaknete razlike i pokažete da doprinos svake osobe uzrokuje to da ona bude jedinstvena i nezamenljiva. Kada načinite tako da ljudi budu ponosni na ono što jesu, oni neće hteti da se promene; neće hteti da menjaju druge i osećaće samopouzdanje dok se povezuju i komuniciraju s drugima. Ovo je sva taktika potrebna da se izgradi uspešno društvo.

U društvu koje podržava jedinstvenost ljudi, oni neće oklevati da se okupljaju, druže u različitim grupama i upoznaju druge ljude i kulture. Među njima neće biti rasizma ili diskriminacije, neće biti presude i neće biti ksenofobije, jer će znati da od svake osobe koju sretnu imaju šta da dobiju. Takvi ljudi će formirati društva koja cvetaju, i koja će biti suštinski raznolika i prirodno inkluzivna. Biće živahni i gostoljubivi upravo zato što su sva gledišta dobrodošla, kao i rase, polovi, vere i kulture.

Nadam se da će 330 miliona ljudi koji žive u Americi razumeti ovo pre nego što pretrpe nezamislive patnje zbog pokušaja da promene sopstvenu prirodu.

Link - When Inclusion Turns against Itself

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

ŠTA JE TO ŠTO JE POTREBNO DA SE UČI U ŠKOLI, ALI SE JOŠ NE UČI?

 

Šta je to što je potrebno da se uči u školi, ali se još ne uči?

Potrebno je da prijateljstvo u školi bude više naglašeno, da bi se izgradila prijateljska povezanost između svih učenika.

Mi bismo morali da se fokusiramo najviše na to kako da pozitivno povežemo učenike da bismo izgradili društvo koje pruža podršku, u kojem su srećni i samopouzdani pojedinci. Naposletku, ljudi bi trebalo da školu završe sa osećajem da njihova sreća i uspeh u životu zavise od toga u kojoj se meri pozitivno povezuju jedni s drugima.

Cilj koji škola treba da ima spram učenika ne bi trebalo da bude profesionalna orijentacija, već to da od učenika izgradi srećne, samopouzdane i uspešne ljude.

Ukoliko učenici neprestano moraju da održavaju egoistične odnose, gde svako od njih nastoji da maksimalno uveća svoju ličnu korist na štetu drugih, oni nikada neće biti istinski srećni, samouvereni ili uspešni u životu.

Takođe, mi moramo da razumemo to da današnja generacija nije slična nijednoj drugoj generaciji do sada. To je zato što mi ulazimo u vreme koje je, više nego ikada ranije, vreme globalne međusobne povezanosti i međusobne zavisnosti, i mi treba da naučimo da  takvu međusobnu povezanost i međusobnu zavisnost u potpunosti realizujemo, čime ćemo svoju sreću, uspeh i samopouzdanje osigurati na način koji odgovara vremenu u kojem smo sada. Profesije, koje sada tretiramo kao primarne, ponovo treba da rangiramo i postavimo ih na mesto broj dva, a da mesto broj jedan damo pozitivnoj povezanosti između ljudi.

Kada učenici idu u školu, oni treba da se osećaju ugodno i da žele da se povezuju sa ostalim učenicima, a strah ili kritika ne treba da se širi među učenicima. Da bi uspostavili pozitivnu atmosferu, punu podrške, u kojoj bi učenici razvijali svoju povezanost, nastavnici, kao prvo i osnovno, treba da prođu kroz proces osnaživanja povezanosti. U tom procesu oni će učiti kako da se pozitivno odnose jedni prema drugima i prema učenicima, zarad toga da učenici osete srećan život, pun samopouzdanja, sigurnosti, ravnoteže i prosperiteta, kroz to što učestvuju u izgradnji društva koje je vođeno vrednostima jedinstva i uzajamne brige.

Link - “What Is The One Thing That Should Be Taught In School That Isn’t Already?” (Quora)

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

KOVID - KATALIZATOR ZA PROMENE U DRUŠTVU

 

KOVID – katalizator za promene u društvu

Dok svi žure da se vakcinišu ili, nasuprot tome, izjavljuju da su vakcine vladin plan usmeren protiv ljudi, izgleda da ignorišemo nešto veoma važno: zašto se virus uopšte pojavio? Dok ne odgovorimo na ovo pitanje, nećemo ga se otarasiti, bez obzira na to što se objavljuje da vakcine mogu da budu efikasne.

Virus neće prestati dok ne obnovimo svu našu povezanost, na svim nivoima. Dok ne naučimo kako da se pažljivo i brižno odnosimo jedni prema drugima, kako da gradimo zajednice u kojima ljudi osećaju da su sigurni i dobrodošli, kako da gradimo društva koja ne eksploatišu slabe i ranjive, kako da prigrlimo različitost umesto da izbegavamo svakoga ko misli drugačije od javnog mnjenja, i dok sve to ne naučimo, KOVID nam neće dozvoliti da vodimo normalan život.

Iako virus korona izgleda poput običnog virusa, on je mnogo više od toga. Virus menja naše misli i želje, odnose među ljudima i zemljama i to radi u čitavom svetu. KOVID 19 je višeslojna bolest; ne treba samo da nas nauči da moramo da peremo ruke i da nosimo maske. Umesto toga, njegov glavni cilj je da nas nauči kako da se odnosimo prema svom životu.

Odnosno, trebalo bi da nas nauči ne samo kako treba da se odnosimo jedni prema drugima, već i kako da se odnosimo prema životu u celini, prema suštini života i njegovoj svrsi! Iz tog razloga, KOVID neće nestati tek tako. Mutiraće i modifikovaće se sve dok nas potpuno ne iscrpi, dok ne pristanemo na promenu svih naših društvenih sistema, sve dok ne vidimo nameru koja stoji iza onoga što se pojavljuje: da transformišemo ljudske odnose.

Zapravo, SARS-KoV-2, nazvan „virus korona“, iscrpljivaće nas dok ne potražimo jedini lek koji ga zaista može izlečiti. Ovaj lek nema nikakve veze sa biološkim inovacijama, a sve ono sa čime ima veze jeste emocionalna transformacija. Lek za SARS-KoV-2 je da naučimo da volimo jedni druge, ali zaista, iskreno. Ovaj lek, koliko god bizarno zvučalo, leči ne samo od KOVID-a 19, već i od svih naših bolesti, u koje je i KOVID uključen, i sve dok ne budemo iskorenili uzrok, nećemo ugasiti izdanak, odnosno virus.

Imajte na umu da nas je KOVID prvo razdvojio, zatvorio i primorao da eliminišemo naše otrovne odnose u školama, na radnim mestima, u takmičarskim sportskim igrama, u industriji i na svim mestima na kojima se takmičimo jedni protiv drugih, umesto da pomažemo jedni drugima. Kada smo pokušali da se tome suprotstavimo, da ponovo otvorimo ekonomiju i obnovimo naše društvene veze, KOVID se pogoršao i počeo da utiče na sve mlađe i mlađe ljude, uz pogoršanje posledica tako što prelazi iz pluća u krv, i iz krvi u mozak, i time postaje još zarazniji nego što je bio ranije. U isto vreme, KOVID je takođe razdvojio članove porodice, uzrokujući da patnja zbog razdvajanja bude još bolnija, a da bi nas primorao da preispitamo svoju povezanost sa ljudima na svim nivoima.

Virus neće prestati dok ne obnovimo svu našu povezanost, na svim nivoima. Dok ne naučimo kako da se pažljivo i brižno odnosimo jedni prema drugima, kako da gradimo zajednice u kojima ljudi osećaju da su sigurni i dobrodošli, kako da gradimo društva koja ne eksploatišu slabe i ranjive, kako da prigrlimo različitost umesto da izbegavamo svakoga ko misli drugačije od javnog mnjenja, i dok sve to ne naučimo, KOVID nam neće dozvoliti da vodimo normalan život.

To da mi znamo zbog čega je KOVID ovde i da poštujemo njegove zabrane jeste naš jedini izlaz iz pandemije. Sve dok neprestano idemo samo ka tome da pokušavamo da se iskrademo iz njegovog stiska, virus će nas još jače daviti. Čim se predamo i prihvatimo to da moramo da brinemo jedni o drugima, virus će odmah popustiti.

Link - “Covid – A Catalyst For Social Change” (Linkedin)

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

DA LI SMO VEĆ VIDELI SVE KADA JE U PITANJU KOVID?

 

Da li smo već videli sve kada je u pitanju KOVID? 

Država Izrael se ubrzano približava tome da je pedeset posto stanovništva revakcinisano vakcinom protiv KOVID-a. Izrael opet otvara škole, teretane, bioskope, tržne centre i hotele. Da li smo već videli sve kada je u pitanju KOVID? Razumem da su ljudi bili na ivici i da im je ponestalo strpljenja, ali ukoliko pogledam šta stručnjaci kažu, ne vidim da su toliko oduševljeni onime što veoma liči na nepromišljeno ponašanje.

Ukoliko hoćemo da vidimo kraj KOVID-a, moramo da se fokusiramo na: 1) da zdravstveni radnici međusobno razmene rešenja, da se u to ne mešaju političari i druge zainteresovane organizacije, a zatim da se njihove smernice slede, 2) da mi, kao nacija, ujedinimo naše redove, ojačamo našu solidarnost .

Deca se, na primer, ne vakcinišu. Ukoliko ih budemo poslali nazad u školu, znamo šta će se dogoditi.  Virus danas nije onakav kakav je bio kada se prvi put pojavio. Utiče i na decu, čak i na embrione, i kako onda možemo da dopustimo deci da se okupljaju u skučenim učionicama gde će se sigurno međusobno zaraziti? A, ukoliko se razbole, kako će to uticati na njihove roditelje? Kako će to uticati na njihovu braću i sestre? Još jednom, odluke se donose u skladu s političkim interesima, a ne u skladu s medicinskim razmatranjima, ali svi plaćaju cenu. 

Razumem da ljudi žele da se zabave, ali od kada je to faktor za odluke koje donosi vlada? Ljudi vole da leti odlaze na plažu i da plivaju. Ali, ukoliko je voda zagađena, a kupanje u vodi ugrožava živote ljudi, da li bi ljudi i dalje odlazili na plivanje? Da li bi im vlasti dozvolile da rizikuju i uđu u vodu? U uređenoj zemlji vlasti imaju ovlašćenje da čine ono što je ispravno za javnost; zbog toga se i nazivaju „vlasti”.

Nažalost, činjenica da političari podržavaju politiku koja im donosi bodove javnog mnjenja na izborima koji se približavaju, bez obzira na bezbednost javnosti, samo dokazuje da njihov interes nije naše zdravlje, već promocija sopstvene političke karijere. Trebalo bi da budemo manje popustljivi u onome što tražimo od naših izabranih zvaničnika.

Ukoliko hoćemo da vidimo kraj KOVID-a, moramo da se fokusiramo na: 1) da zdravstveni radnici međusobno razmene rešenja, da se u to ne mešaju političari i druge zainteresovane organizacije, a zatim da se slede njihove smernice. 2) da mi, kao nacija, ujedinimo naše redove, ojačamo našu solidarnost. Ne možemo da izbrišemo naše brojne razlike, ali možemo i moramo da podignemo vrednost jedinstva iznad bilo kojeg ličnog mišljenja. Ovo su jedini alati koje mi imamo da bismo pobedili virus. U stvari, prethodno navedeni alat će rešiti ne samo krizu u kojoj smo usled KOVID-a, već i sve krize s kojima se suočavamo sada ili one sa kojima ćemo se suočiti u budućnosti.

Link - “Have We Seen The Last Of Covid?” (Linkedin)

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

GLOBALNA KRIZA JE POROĐAJNA MUKA NOVOG SVETA

 

Globalna kriza je porođajna muka novog svijeta

Objavljeno 3. februar 2009.

Naš svijet je sada na kraju svog intrauterinog razvoja. Trenutna kriza je poput porođajnih muka - posljednjih faza našeg egoističnog razvoja. A izlaz iz ovog stanja je rođenje.

Baal HaSulam objašnjava da je "izlazak iz Egipta" duhovno rođenje. Čitavo čovječanstvo sada završava svoj razvoj kao embrion, a globalna kriza su porođajne muke koje prethode duhovnom rođenju čovječanstva. Te porođajne muke mogu trajati dugo, kao što se to često događa u našem svijetu kada porođajna bol iznenada prođe, pa se vrati, smanji i opet poveća.

Otuda, ne možemo da se opustimo kada se kriza naglo smanji i stabilizuje na neko vrijeme, kao da se stvari vraćaju u uobičajenu rutinu. Svi se možda smiju kabalistima, govoreći: „Zašto ste nas plašili govoreći da dolazi nešto grozno i da će to trajati sve dok ne odbacimo svoj egoizam? Sad se sve vraća u normalu i vraćamo se da opet slavimo život". Činjenica je da treba da budemo strpljivi, jer nam dolaze drugi i treći talas, poput porođaja koji će rezultirati rođenjem - izlaskom iz našeg egoizma i ulaskom u kvalitet davanja.

Međutim, mi treba što više da želimo da skratimo period trajanja tih muka, da bi se porođaj dogodio brzo, čak i odmah - u jednom naletu. To je moguće; vrijeme između kontrakcija može se značajno smanjiti, kao i broj kontrakcija. Na ovaj način možemo ubrzati proces rađanja.

Dijete se rađa kada se kontrakcije toliko ubrzaju da se stope u jednu kontrakciju, umjesto da dolaze jedna za drugom. One više ne dolaze malo po malo, već se koncentrišu u jednom naporu. Zato, uradimo da se naše rođenje dogodi brzo, jer je to neugodan proces, a najbolji način da se kroz to prođe jeste kroz jedan napor - u trenutnoj krizi, a ne kroz krize koje se ponavljaju.

To je tako u duhovnom procesu. U duhovnom rađanju, kontrakcije označavaju da se događa rađanje. To nije kao u našem korporalnom svijetu, koji je korumpiran egoizmom, gdje žena može osjetiti kontrakcije i mjesec dana prije porođaja. U ispravljenom duhovnom objektu kontrakcije se brzo koncentrišu oko embriona i guraju ga. Trudovi treba da otvore "vrata" kroz koja će novorođenče doći u novi svijet.

(Isječak iz lekcije 29. januara 2009. od 34:08 - 37:59)

Link - The Global Crisis Is The Labor Pains Of Birthing A New World

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

LIČNA CENA KOJU PLAĆAMO ZBOG RAVNODUŠNOSTI U DRUŠTVU

Lična cena koju plaćamo zbog ravnodušnosti u društvu

Izgleda kao da ljudi danas ne brinu gotovo ni o čemu. Mi smo ravnodušni prema svim delovima društva u kojem ljudi pate, sve dok ne dođe do toga da na nas direktno nešto utiče. Gledamo vesti, nerviramo se i gunđamo, i to je mera našeg učestvovanja u zajednici. Zašto je apatija stalno u porastu? Mi smo ravnodušni zbog toga što smo sve više odvojeni od svoje okoline. Nama nedostaje osećaj pripadnosti, iako je taj osećaj važan jednako koliko i kiseonik koji udišemo. Svako od nas mora da razume to da je naša budućnost neraskidivo povezana sa budućnošću drugih.

Kako dobre veze između nas budu jačale i produbljivale se, mi ćemo početi da osećamo da kroz našu mrežu  komunikacije teče posebna snaga – sila koja nas oživljava, uvećava nas i daje nam razumevanje, osećaje, misli i želje na nivou koji je potpuno neuporediv sa bilo kojim prethodnim. Naše integrisanje jednih s drugima uzrokovaće to da osetimo novu stvarnost, koja je izvan ograničenja naše trenutne lične percepcije. 

Ono što je bazično za osobu može da se definiše kao želja za užitkom i uživanjem, želja za zadovoljstvom. A, ono u čemu uživamo različito je u svakoj razvojnoj fazi, i to je generalno tako i u našim pojedinačnim životima i u životu ljudske vrste. Naš stepen razvoja utiče na naš nivo uključenosti u društvo ili nivo ravnodušnosti prema društvu. Na primer, nekada su deca mogla da osete prirodnu tendenciju ka društvenom životu; danas su ona od samog početka zatvorena između ekrana.

Dalje, u prošlosti su ljudi bili ponosni na svoju pripadnost grupi poput profesionalnih saveza i sindikata; u njima su pronalazili zadovoljstvo, samopouzdanje i moć. Danas niko nema strpljenja ni da čuje reč o nečemu takvom, a sigurno je da nema ni želju da pripada bilo kojem sličnom udruženju. Staž, sigurnost posla i stabilnost na radnom mestu pripadaju prošlosti. Uobičajeno je da ljudi uopšte ne znaju da li će čak i imati posao za godinu dana.

Kao rezultat ovih i drugih promena koje se događaju u odnosu između pojedinca i društva, savremeni čovek ne oseća da ičemu pripada. Za razliku od toga da je u davnim vremenima ljudima bila potrebna povezanost u društvu da bi fizički opstali, danas nagrađujemo svoju nezavisnost i pokušavamo da izbegnemo društvene zahteve i obaveze. Plaćamo porez koji moramo i tu je kraj priče. Kako je ljudska priroda nastavila svoj unutrašnji razvoj, osoba se manje poistovećuje sa državom ili gradom i postala je mnogo egoističnija. Kao rezultat toga, društvo se sada sastoji od skupa nepovezanih elemenata koji su sve ravnodušniji jedni prema drugima.

Jedino mesto na kojem možda mogu da se vide visoki nivoi društvenog angažovanja su onlajn društvene platforme. Na društvenim mrežama su ljudi zapravo veoma aktivni. Ipak, uprkos tome što se tu i tamo naiđe na lepe društvene inicijative, ono što uglavnom ispunjava virtuelni prostor je cinizam, netrpeljivost, svađa, maltretiranje i zlostavljanje.

Kakvoj sudbini nas vodi ovakav trend ? Šta nas očekuje u narednim godinama? Želja za uživanjem nastaviće da se razvija u svakom pojedincu, ali istovremeno, ljudi više neće pronalaziti ništa što ih ispunjava. Gubitak dobre povezanosti sa društvom postepeno će ostaviti osećaj da se osoba guši u svojoj ličnoj ljusci. Današnja ravnodušnost dovešće do sutrašnjeg očaja. Ljudi će početi da osećaju da ne postoji ništa zbog čega vredi živeti. Duboko u srcu izrašće osećaj da nemamo čime da se ispunimo, nema strasti, nema izazova, nema nade. Ništa osim suvoće nalik smrti.

Iznenađujućim preokretom na kraju, ovaj egzistencijalni očaj dovešće do proboja na sledeći nivo u evoluciji individualnih i društvenih odnosa. Onlajn virtuelni svet zapravo će poslužiti kao odskočna daska za novu stvarnost. U trenutku kada razumemo da nanosimo štetu načinom na koji trenutno koristimo visoku tehnologiju, počećemo da je koristimo inteligentno. Počećemo da se društvenim mrežama služimo tako kao da su one alat kojim se društvo oblikuje u skladu sa celovitim pogledom na svet, a koji se temelji na uzajamnosti i nadopunjavanju, i to i promoviše. Umesto da ih čovečanstvo koristi kao pomoć za trenutnu prisilu u tome da se stiče sve više i više stvari i u tome da se podstiče materijalni razvoj, ono će tražiti načine da se društvene mreže koriste tako da pomognu u nastajanju stvarne povezanosti između srca svih nas.

Pametni softver promovisaće načelo „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog” kao jedinu formulu za život kakav odgovara povezanom svetu 21. veka. Zajedno ćemo definisati sledeći korak u razvoju odnosa između nas, a zatim ćemo raditi na tome da uvežbamo svoje mišiće koji služe za davanje i podršku.

Kako dobre veze između nas budu jačale i produbljivale se, mi ćemo početi da osećamo da kroz našu mrežu za komunikaciju teče posebna snaga – sila koja nas oživljava, uvećava nas i daje nam razumevanje, osećaje, misli i želje na nivou koji je potpuno neuporediv sa bilo kojim prethodnim. Naše integrisanje jednih s drugima uzrokovaće to da osetimo novu stvarnost, koja je izvan ograničenja naše trenutne lične percepcije. U takvom svetu ravnodušno društvo više neće postojati jer će svaki pojedinac osećati da kroz druženje s drugima prima mnogo više – veće ispunjenje, zadovoljstvo i svrhu do tačke bezgranične radosti.

Link - “The Personal Price Of Social Indifference” (Linkedin)

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

PODESI SE PREMA OPSEGU OTKRIVENOSTI STVORITELJA

 

Podesiti se prema opsegu otkrivenosti Stvoritelja

Moj egoizam traži mane kod mojih prijatelja, ali ukoliko ja hoću da napredujem u duhovnom, moram, nasuprot tome, da vidim njihove zasluge i da im zavidim na njihovom uspehu. Naposletku, ja nemam dovoljno želje za postizanjem cilja, i gde bih drugo mogao da je dobijem?

Jednom sam bio Adam HaRišon, jedna zajednička duša, jedna velika želja. Ali, zatim se ta želja razbila na mnogo delova, a meni je ostao samo mali delić čitave ogromne posude sistema zajedničke duše. Sada moram da pređem sa ovog oskudnog dela na ogromnu želju koju sam imao kada sam bio uključen u čitav sistem.

To može da se postigne jedino zavišću. Zavist je vrlo važno sredstvo koje povećava naše želje i mogućnosti. Jer, bez toga da želja poraste nije moguće krenuti ka cilju. Da bi se Stvoritelj otkrio potreban je određeni opseg, koji se naziva „puna mera” (Seah). Stvoritelj ne može da se otkrije u posudi koja može da primi samo nekoliko grama punjenja.

Recimo da duhovno iskustvo počinje primanjem deset kilograma punjenja. Kada nađem potrebu da primim takvo ispunjenje, počinjem da osećam da moja želja od prazne postaje ispunjena. A, ukoliko je moj nedostatak manji od toga, ja ne osećam ništa.

Svi naši organi za oset uređeni su na isti način, i rade samo u određenom opsegu. Uređaji otkrivaju da postoji mnogo različitih talasa oko nas: zvuk, svetlost, ali mi ih ne vidimo i ne čujemo. Signal počinjemo da percipiramo, počev od jednog njegovog nivoa sve do nekog drugog njegovog nivoa, to jest u ograničenom opsegu.

Na isti način ovo funkcioniše i u duhovnom svetu. Ukoliko hoćemo da počnemo da iskušavamo duhovno, moramo da povećamo svoju želju za uživanjem, dodajući je onoj koju smo dobili nakon razbijanja. Na račun čega mogu jedan gram želje koji imam da pretvorim u deset grama? Jedino time što preuzimam želje drugih, što je kada sam impresioniran njihovim kvalitetima i potrebama.

I, mi se okupljamo u grupama, učimo zajedno, diskutujemo i tako se svako uključuje u želje svakoga. A za onoga ko se ne meša sa željama drugih nikako nema izgleda za to da on otkrije Stvoritelja. Jer, Stvoritelj se otkriva između nas u mojoj želji za primanjem koja je povećana povezivanjem sa mojim prijateljima. Otuda, bez zavisti, koja nam omogućava da proširimo Kli, nećemo moći da otkrijemo Stvoritelja.

Činjenica je da smo pre greha – Drvo znanja i razbijanja Adam HaRišon svi bili povezani, i uključeni jedni u druge na idealan način. Ali, kao rezultat razbijanja, svako se odvojio od ostalih i sada mu nedostaje ono što postoji u drugima.

Pre razbijanja, svi su imali istu zajedničku želju, a sada je za svakoga ostala samo lična svrha, i kvaliteti svih ostalih su za njega izgubljeni. I, ukoliko ove kvalitete ne pripoji sebi, neće moći  da otkrije Stvoritelja, jer Stvoritelj se u njima otkriva. Otuda, otkrivanje Stvoritelja zavisi od toga koliko sam se uključio u kvalitete prijatelja.

O ovome se kaže: „Vama ništa ne nedostaje, osim da izađete u polje koje je Gospod blagoslovio, i sakupite sve one slabe organe koji su se spustili iz vaše duše i spojite ih u jedno telo”. To je naš posao. U ovom polju, koje je Stvoritelj blagoslovio, mi nalazimo sve naše želje, to jest sve delove razbijene želje, i hoćemo da ih sakupimo i da tu želju sastavimo.

I, sve ovo je zbog zavisti. Sada sam u svom egoizmu i zavidim svojim prijateljima na onome što imaju. Zbog toga im prilazim, bavim se njihovim željama i obnavljam čitavu posudu Adam HaRišon. Na taj način ispravljam razbijanje i pristupam cilju života, cilju stvaranja.

Link - Tuning To The Range Of The Revelation Of The Creator

Autor:
  Dr Mihail Lajtman

SRAMOĆENJEM PRESTUPNIKA POSTIŽE SE SUPROTAN REZULTAT

Sramoćenjem prestupnika postiže se suprotan rezultat

Objavljeno 18. februara, 2021. 

Nedavno je pokrenuta inicijativa da se  imena i lica ubica i seksualnih prestupnika prikažu na bilbordima u Izraelu, da bi ih to osramotilo. Podizanje svesti o kriminalu je sjajno, ali javna objava o tome ko su kriminalci i koji su njihovi zločini postići će upravo suprotno željenom cilju: dovešće do toga da oni postanu ponosni na ono što su učinili i podstaći će ostale potencijalne prestupnike na akciju.

Budući da naše društvo postaje sve narcisoidnije, a narcizam je, kako je tačno primetio časopis Time, vodeći uzrok takvih postupaka, moramo da izađemo na kraj s narcizmom u društvu, ukoliko želimo da sprečimo buduće počinitelje da deluju. Da bismo to učinili, moramo da negujemo društvenu solidarnost.

Stiv Čapman iz Čikago Tribjuna napisao je u kolumni pod naslovom “Lišiti masovne ubice slave koju traže” da “Što su njihova imena više poznata, to je veća verovatnoća da će inspirisati imitatore koji teže da  budu priznati na sličan način. Mladić od 26 godina koji je 2015. godine ubio devetoro ljudi u kampusu koledža u Oregonu, pre toga je napisao o drugom ubici: ‘Čoveka kojeg niko nije poznavao sada svi znaju. ... Izgleda da što više ljudi ubijete, to ste više u centru pažnje’”.

Časopis Tajm je takođe pisao o problemu da se zločinci tretiraju kao poznate osobe, fokusirajući se na to da kriminalci koriste društvene mreže da bi slavu stekli tako što povređuju druge ljude. U članku pod naslovom “Zašto objave na Fejsebuku koje idu uživo izazivaju kriminalce koji traže slavu?”, Adam Lankford je napisao: “Prema istraživanjima Centra Pju Risrč, 51% Amerikanaca u dobi od 18 do 25 godina kaže da je “biti poznat”njihovoj generaciji jedan od najvažnijih ciljeva u životu. Slično tome, mnogi odrasli se, kao deo svojih profesionalnih ambicija, sada takmiče da bi povećali svoju bazu na Tviteru i promovisali sebe na mreži. Nažalost, ova raširena želja za slavom praćena je time da se sve manje raspoznaje razlika između slave i sramote”. Uz ovo, što je veoma važno, Lankford dodaje da „s obzirom na ovaj društveni kontekst, nije iznenađujuće to da će neki ljudi, koji ne mogu legalno da steknu slavu, počiniti zločin da bi se na suprotan način stekli slavu. Ovaj rizik je posebno velik za ljude koji imaju narcisoidnih sklonosti, jer im je pažnja očajnički potrebna, a nemaju empatiju za ljude koje moraju da gaze da bi postigli svoje ciljeve”. U članku u časopisu “Psihologija danas", dr Skot Bon je takve ljude nazvao “selebriti čudovišta”, i dodao da neke “serijske ubice zapravo traže da su javno poznati i aktivno uključeni u stvaranje svoje slike za javnost”.

Očigledno je da to što prestupnici dobijaju slavu, koju traže, njih neće osramotiti. Suprotno tome, učiniće ih ponosnima i ohrabriti ostale prestupnike na akciju, i na to da se ponašaju smelije nego što bi to bilo da nisu videli slavu koju drugi prestupnici dobijaju. Umesto da se izborimo sa problemom u vezi s njihovom slavom, problem moramo da rešimo na sistemskom nivou. Budući da naše društvo postaje sve narcisoidnije, a narcizam je, kao što je tačno sagledano u časopisu Tajm, vodeći uzrok takvih postupaka, mi moramo da se izborimo s narcizmom u društvu, ukoliko želimo da buduće počinitelje sprečimo u tome da deluju.

Da bismo to načinili, mi moramo da podstičemo društvenu solidarnost. Kao što je Lankford primetio, ljudi s narcisoidnim tendencijama, koje danas ima skoro svako, “očajnički traže pažnju” i “nemaju empatiju za ljude koje moraju da gaze da bi postigli svoje ciljeve”.

U društvu u kojem postoji solidarnost, svi dobijaju potrebnu pažnju. Članovi takvog društva osećaju da zavise jedni od drugih i zato neguju tople odnose. Uzajamna zavisnost rađa svest grupe, gde ljudi udovoljavaju potrebama svoje grupe ništa manje nego vlastitim potrebama. Kao rezultat, paziće da ne gaze druge, jer bi ih to bolelo kao kada bi naštetili sebi.

Jednom kad ljudi razviju svest grupe, postaje im lakše da apsorbuju ideju da njihova grupa zavisi od drugih grupa, baš kao što oni zavise jedni od drugih u vlastitoj grupi. To bi proširilo njihovu društvenu svest i opseg društvene solidarnosti izvan njihove neposredne grupe, zajednice, škole ili grada. Postepeno će krug svesti da raste sve dok ne obuhvati čitavu državu, i na kraju, zavisno od spremnosti drugih država, obuhvatiće čitav svet.

Zločini se ne događaju zbog toga što ljudi ne osećaju sram; oni se događaju zato što ljudi ne osećaju ispravnu sklonost. Negujte ispravnu sklonost i eliminisaćete zločin. To treba da bude naš glavni cilj u svim našim obrazovnim sistemima širom sveta. Ukoliko to postignemo, imaćemo sigurnu sadašnjost i srećnu budućnost. Ukoliko tako ne radimo, nikakvo sramoćenje, upozorenje ni tehnološka sredstva da se kriminalci spreče u izvršavanju zločina neće pomoći.

Link - “Shaming Offenders Achieves The Opposite Result” (Linkedin)

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

NEMA MESTA ZASTOJIMA IZMEĐU USPONA I PADOVA

 

Nema mesta zastojima između uspona i padova

Usponi i padovi nam daju osećaj života. I, da u životu nema promena, to ne bi bio život već smrt. Pandemija nas je uvela u paralizovanost i prisiljeni smo da vodimo pospan život, zatvoreni u svojim domovima.

Očigledno je da će nam to pomoći da otkrijemo nove forme života, uspone i padove, ali ne onakve kakvi postoje na berzi ili u svakodnevnim prepirkama koje ispunjavaju naš život, već uspone i padove druge vrste.

Dospeli smo u karantin gde osećamo da promene u životu mogu da budu različitog stepena, i da se sve one nazivaju život. Mi ćemo početi da cenimo padove bez kojih usponi nisu mogući.

Na samom početku stvaranja, Stvoritelj nam je priredio veliki pad kroz razbijanje zajedničke duše. I, mi moramo svojom snagom da uzdignemo tu posudu i vratimo je u njeno prethodno stanje. Jer time što dodajemo našu participaciju, naše traženje, našu prazninu, našu molitvu, zahteve, napor u tome da se ujedinimo, mi osećaj početnog uspona povećavamo 620 puta.

Pre razbijanja duše Adam HaRišon, naše postojanje je bilo nesvesno. Tek sada, usled svega onoga što postoji tokom pripreme, počinjemo da osećamo uspone i padove, a i sami pokušavamo da se uzdignemo nakon svakog pada: sa nivoa neživog na nivo vegetativnog, zatim na nivo životinjskog i na nivo čovek. Konačno, počeli smo da osećamo to šta znači biti čovek, zbog čega živim, koliko je moje stanje daleko ili blizu života na nivou čovek.

Tako, mi u padovima i usponima postepeno otkrivamo suštinu života, njegovu svrhu, smisao našeg postojanja, razvijamo organe za oset, otkrivamo šta znači to biti mrtav ili živ, ili biti u padu ili u usponu.

Jedno ne može da postoji bez onog drugog. A sve počinje padom. Stvoritelj razbija posudu da bismo se pripremili za sva naša buduća stanja. Stvoritelj je uspostavio tako da sve počinje u tami, kroz razdvajanje, uz osećaj odvojenosti od Stvoritelja, cilja, prijatelja. Jedino iz ovog stanja možemo da počnemo da uzdižemo naše delove da bismo došli do velikog, poslednjeg uspona.

Uspon nije moguć ukoliko pre njega nije bilo pada. Uspon se tiče i toga da razaberemo pad da bismo se i uzdigli iznad njega. Zato Stvoritelj za nas priređuje padove, da bismo imali iznad čega da se uzdižemo, da razdvojenost preokrećemo u jedinstvo, a mržnju u ljubav.

Iz toga možemo da razumemo šta uspon i pad jesu zapravo, i to ne u odnosu na naš egoizam, već u odnosu na stanje potpune povezanosti koju moramo da postignemo.

Broj padova i uspona, njihova učestalost, dubina, maksimalna brzina i amplituda određuju naš napredak ka kraju ispravke. Svakom pojedincu je, unutar njegove Kli, dodeljen konačan broj uspona i padova do njegovog pridruživanja zajedničkoj duši, kao što je to dodeljeno i svakoj desetki, a isto tako i svima nama zajedno.

U obzir se uzima snaga uspona i padova, kao i brzina kojom se oni smenjuju. Ne produžavajte uspone i padove dugo. U duhovnom nema vremena; za svako stanje dovoljan je jedan trenutak. Čim se jedno stanje otkrije, odmah bi ga trebalo zameniti sledećim stanjem.

Povećajmo intenzitet rada na našoj povezanosti tako da nema mesta zastojima između padova i uspona, i isto tako i između uspona i padova. Glavno je to da stanje brzo razjasnimo, kao i njegovu korist za sledeći korak.

Mi moramo da pokušamo da se i prema usponima i prema padovima odnosimo konstruktivno, kao da su to podaci od Gore. Viša sila ih je već pripremila, i mi smo dužni da prođemo kroz sve njih. Od nas zavisi jedino njihova učestalost.

Sve zavisi od naše pripreme. Ukoliko uspone i padove ne povežemo sa našim osećajima, već sa generalnim procesom ispravke čovečanstva i sa tim da je Stvoritelj naš cilj, tada svaki trenutak postaje dobar i ispravan korak na ovom putu. I, sve što ja moram da radim jeste to da još više guram ka napred da bih se približio konačnom cilju. Tada će se svi usponi i padovi spojiti, i ja ću ta dva stanja osetiti kao jednu celinu: “Tama će zasijati kao Svetlost”.

Link - There Is No Room For Downtime Between Ascents And Descents

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

NIJE SLUČAJNO

 

Nije slučajno

Ništa u ovom svetu se ne događa slučajno; sve se događa samo sa jednom jedinom svrhom – da napredujemo ka cilju da smo ujedinjeni kao jedan čovek u jednom srcu i da se povežemo sa Stvoriteljem.

To je svrha čitave stvarnosti. I, ukoliko težimo ka tome, mi ćemo svaki problem doživljavati kao priliku da ubrzamo naš napredak i da nas to vodi ka tome na najkraći i najbolji način.

Najvažnije je da otkrijemo centar desetke, i da iz tog centra žudimo za Stvoriteljem i da tražimo i zahtevamo Njegovu pomoć da napredujemo, i da zahvalimo Njemu što nas je povezao u desetke i dao nam um i osećaje da napredujemo ka Njemu.

Molitva treba da se sastoji od zahvalnosti i zahteva. Zahvalnost se zasniva na činjenici da nas Stvoritelj nije ostavio u nesvesnom stanju poput ostalih ljudi na svetu, već nam je dao razumevanje o tome gde smo i da treba da se krećemo ka istini, ka svetu istine, ka stanju istine, i da nas na taj način nauči da kontrolišemo svoju sudbinu.

Sve ovo je u cilju toga da damo zadovoljenje Stvoritelju kroz to što ćemo se približiti Njemu i privući i druge ljude ovog sveta ka tome. Stvoritelj želi da vidi sve ljude ujedinjene u jednu desetku, u deset Sefirot duše Adam HaRišon.

To je naša dužnost u odnosu na Stvoritelja i čitavo čovečanstvo, jer mi smo u sredini između njih i moramo da povežemo Stvoritelja sa drugim ljudima. I, zato smo mi nazvani - sluge Stvoritelja. S jedne strane, nalazimo se u korporalnom svetu i povezani smo sa svim ljudima, a s druge strane povezani smo sa Stvoriteljem i trebalo bi da služimo kao provodnik između Njega i stvorenih bića.

Mi imamo oba ova dela, deo Stvoritelja i deo stvorenih bića koja moramo da povežemo unutar sebe kao Galgalta ve Einaim i AHP i  da uspostavimo svoju dušu.

Stvoritelj je  izabrao nas  za ovaj rad: da služimo kao povezujući kanal, sredstvo komunikacije, provodnik između Njega i čovečanstva, i mi želimo da opravdamo Njegovo poverenje. To je naporan posao jer zahteva da brinemo ne samo o svojoj sudbini, već i o sudbini sveta, da osećamo bol svih i da osećamo njihove želje. U isto vreme, posebna je čast primiti takvu misiju.

Centar desetke je mesto u kojem se stalno povezujemo usled toga što se svako poništava pred desetkom, podređuje joj se. Na taj način stižemo do centra desetke iz kojeg se zajedno okrećemo ka Stvoritelju. Ako se svako poništava pred drugima, onda nam ne ostaje ništa drugo osim jedne zajedničke tačke u centru iz koje se okrećemo ka Stvoritelju. U suprotnom, Stvoritelj neće čuti šta mi želimo Njemu da kažemo.

Ako vidim da moji prijatelji gore, a moje srce je gluvo, onda bi trebalo da se osećam kao mali među velikima i da učestvujem najbolje što znam. Čak i ako sedim na času i ništa ne čujem, ne vidim, ne razumem, ako su mi utrnule misli i osećanja, uprkos svemu - ja sam među prijateljima. To znači da postajem embrion unutar desetke, poput deteta unutar ma

Dete u majčinom stomaku leži sklupčano i ne radi ništa, samo se poništava, a Viši ga razvija. Na isti način, moram da poništim sebe u desetki, da se što više uklopim u nju i sačekam da moji prijatelji utiču na mene. Ovo je vrlo visoko stanje i takvo poništavanje sebe omogućava nam da rastemo.

Tako što poništavam sebe i što hoću da se inkorporiram u desetku, ja izvršavam dobro delo, jer izvršavam ispravnu akciju u skladu sa uslovima koje mi Stvoritelj sada postavlja. Mi uvek predstavljamo deset Sefirot u desetki i u ovih deset Sefirot svaki put igramo drugačiju ulogu. Zato prijatelji neće moći da napreduju ako nema nikoga ko se, kao i ja,  poništava među njima.

Link - Not By Chance

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

MEDICINA KAKVU BI IMALA PRIRODA

 

Medicina kakvu bi imala priroda 

Jedan izraelski lekar je pre nekoliko dana napisao, da je nakon više od 20 godina bavljenja medicinom, suviše često morao da kaže - Ne znam. Rekao je da je Kovid oborio sve u njegovoj profesiji, i da on i mnoge njegove kolege veoma često nisu znali šta da rade.

Ako želimo da postanemo zdravi, moramo da izlečimo svoj društveni stav. Ovo će izlečiti naše društvo, koje će zauzvrat izlečiti naša tela i svet će biti zdravo, srećno mesto za život.

Čini se kao da nas stvarnost sustiže u svim aspektima našeg života. Sve ono što smo stavili na pijedestal - propada, uključujući, ako ne i prvo i najvažnije, modernu medicinu. Zdravlje smo pretvorili u posao, a u poslu je bitan novac, a ne ljudi.

Još gore, u proteklih godinu dana, borba protiv Kovid-19 postala je borba za političku moć, a odluke koje koštaju živote i egzistenciju miliona, udovoljavaju stranačkim interesima, a ne interesima ljudi. Kao i u svemu ostalom, Kovid je razotkrio našu prirodu i ona nije lepa.

Zaboravili smo to da je na kraju, ljudsko telo - telo životinje. Baš kao što se životinje leče prirodom, tako bismo mogli i mi, samo kada bismo bili pažljivi prema prirodi. Ako stav odvojenosti, zamenimo i vratimo se unazad, mogli bismo da znamo kako da održavamo svoje zdravlje i kako da se, kad nam to zatreba, lako i brzo izlečimo. Ali biti zdrav nije unosno, pa smo naučeni da prestanemo da slušamo sebe, i mi postajemo  bolesni.

NA IVICI OČAJA

 

Na ivici očaja

Malo-pomalo, realizacija tone: izgleda kao da ništa ne može da poboljša ovu situaciju: ni nova godina, ni nova administracija, ni vakcine. Život na brzoj traci jednostavno više ne funkcioniše. To ne funkcioniše u posljednjih godinu dana i izgleda da neće uskoro ni početi da funkcioniše. I, što više mi to razumijemo, to više postajemo očajni.

Postoji dobar razlog zašto izgleda tako kao da svijet ostaje bez goriva. Oduvijek je naše gorivo bilo u tome da tražimo novo zadovoljstvo, postignemo nešto novo ili iznova budemo u prednosti u odnosu na druge. Funkcionisali smo na gorivu koje pojačava ego; tamo gdje ego nije vidio nikakvu korist, mi nismo imali goriva za rad.

Tokom protekle godine, naš ego je imao toliko padova da su mnogi počeli da sumnjaju u to da je  ego zaista kralj kojem treba da služimo. Možda je uzaludno traganje za zadovoljstvima, koja prestajemo da želimo ubrzo nakon što ih dobijemo, razotkrilo njihovu neizbježnu besmislenost. Naposlijetku, ukoliko već znate da će vam ono što želite dosaditi kada to i dobijete, u čemu je uopšte poenta da se to dobije?

Naše vrijeme je vrijeme prepoznavanja istine o našim motivacijama, našoj civilizaciji, našim vrijednostima i na kraju o tome ko smo mi kao ljudska bića. Slika koju ova spoznaja daje nije lijepa, ali je veoma iskrena, a iz tačke iskrenosti započinje zdrav razvoj. Zbog toga mislim da je naše vrijeme toliko nevjerovatno, bez obzira na sve poteškoće.

MI smo u vremenu velike promjene; prelazimo sa percepcije svijeta kao svijeta pojedinaca,  na percepciju svijeta kao integralnog sistema u kojem smo svi mi djelovi i u kojem smo svi jedno. Percepcija svijeta kao svijeta pojedinaca primorala nas je da tražimo samo sopstvenu korist. Međutim, ovo nas dovodi u suprotnost sa smjerom kojim se priroda razvija. Priroda se razvija ka sve većoj složenosti, međuzavisnosti i uzajamnosti. Kada pokušavate da idete smjerom koji je suprotan smjeru čitave stvarnosti, sigurno će se događati loše stvari. Ovaj sukob između puta prirode i našeg puta osnovni je uzrok svih naših nedaća, posebno otkad smo počeli da ističemo našu individualnost, početkom 20. vijeka, jer je od početka novog vijeka izuzetno ubrzao tempo.

Sve dok nastavljamo da idemo protiv puta prirode, propadaće sve što gradimo. Zbog toga danas ništa ne djeluje: vakcine su ovdje, ali isto tako i virus; izbori su završeni, ali niko nije miran; i što je najvažnije, niko se ne osjeća sigurnim u vezi sa budućnošću i niko ne zna šta da radi po tom pitanju.

Ipak, odgovor se jasno vidi: ukoliko se budemo protivili prirodi i nastavimo da razmišljamo kao pojedinci, nećemo imati budućnost i nijedno rješenje neće biti uspješno. Ukoliko razmišljamo kao integralno čovječanstvo, koje je dio integralne planete, uspjećemo i naši planovi će uspjeti.

Uistinu sam pun nade. Vidim kako nam priroda ne ostavlja drugi izbor nego da sve preispitamo. Jedinstvo je jasan smjer našeg kretanja, jer se ovdje čitava priroda razvija i mi nijesmo isključeni. Pitanje je jedino to u kojoj mjeri ćemo pristati da patimo prije nego što nastavimo dalje. Kraj je sigurno dobar;  put do tamo je ono što me brine.

Link - “On The Verge Of Despair” (Linkedin)

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

NAJJAČA OD SVIH SILA

 

Link - “The Strongest Force Of All” (Linkedin)

Najjača od svih sila

U našim odnosima na poslu, u društvu, u zemlji, u svijetu, u svim vrstama odnosa na bilo kojem nivou, pojedinac može da vidi silu, eksploataciju i kontrolu. Odakle ovo dolazi i na koji način mi možemo da izađemo na kraj sa ovim destruktivnim impulsima?

Materija od koje smo mi načinjeni je želja za uživanjem. Zbog toga mi konstantno postavljamo norme koje uzrokuju prekomjernu aktivaciju naše želje za primanjem na račun drugih – nasilno i bez osnova. Za razliku od životinja koje djeluju u skladu sa instiktom, priroda ljudskim bićima daje slobodu izbora da odluče o tome na koji način će se odnositi prema drugima u zajednici.

To je razlog zašto uznemiravajuće stanje današnjice upućuje na potrebu da privučemo suprotnu, balansirajuću, pozitivnu silu da bismo bili u stanju da izgradimo dobre odnose između nas i sa prirodom. To je sila ljubavi, najjača od svih. Ukoliko otvorimo mogućnost da živimo u skladu s pravilom „voli drugog kao sebe samog“, tada ćemo načiniti prijatnu i ohrabrujuću atmosferu koja će nas osloboditi potrebe da iskorišćavamo druge.

Obrazovanje koje smo dobili, sredina koja nas okružuje, naše lične osobine, kao i okolnosti u kojima živimo, u nama formiraju sveobuhvatnu kalkulaciju koja određuje to kada ćemo prema drugima koristiti silu, u kojem obliku, kao i to u kojoj mjeri ćemo dozvoliti našem egoizmu da djeluje u cilju toga da kontrolišemo druge da bismo postigli svoj cilj.

Borbe postoje i u prirodi, ali jedino u ljudima postoji egoizam – zla inklinacija. Nijedna životinja neće da naudi drugoj životinji i ne uživa u kontroli i zlostavljanju druge životinje. Ljudi sa druge strane, nemaju granica, nemaju ograničenja. Usled toga što se egoizam razvija, mi hoćemo da progutamo čitav svijet i da svakoga potčinimo sebi. Nije nam dovoljno to da sve što želimo i imamo na raspolaganju; mi se od životinja razlikujemo po našoj želji za kontrolom.

Ukoliko bismo mogli da prepoznamo materijal od kojeg smo sačinjeni, otkrili bismo to da mi osobu ispred sebe nikada ne vidimo onakvom kakva jeste, već samo kao objekat nad kojim hoćemo da dominiramo, i koji možemo da iskoristimo za sopstvenu korist. Između nas uvijek postoji podsvjesna komunikacija o tome koliko mogu da te nadjačam i koliko mogu da uživam u onome što mogu da uzmem od tebe. Naš život se vrti oko tih mjerenja i kalkulacija koji se sprovode nad svakim i na svaki mogući način.

Ali, mi ćemo na kraju otkriti da bez obzira na to koliko se snažno trudimo da potčinimo jedni druge, mi ne postižemo trajno zadovoljstvo. Možda izgleda tako da na trenutak i dobijemo nešto kao rezultat toga što smo nekoga iskoristili za naš račun, ali u ovakvim okolnostima mi nikada nismo opušteni, niti možemo da iskusimo potencijalno dobar život koji nam priroda daje da ga realizujemo.

Naša era obilježava jedinstvenu i veoma značajnu tranzicionu tačku, kada postajemo svjesni toga da se naš egoistični razvoj nalazi u ćorsokaku, osjećamo sve veće poteškoće da budemo ispunjeni iz sebičnih pobuda, i to rađa mnoštvo negativnih ponašanja u društvu. Ljudi  svoje nezadovoljstvo sve više i više usmjeravaju jedni  prema drugima, što dovodi do sve veće polarizacije i mržnje u čitavom društvu.

To je razlog zašto uznemiravajuće stanje današnjice utire put za potrebu da privučemo suprotnu, balansirajuću, pozitivnu silu da bismo bili u stanju da izgradimo dobru povezanost između nas i sa prirodom. To je sila ljubavi, najjača od svih. Ukoliko otvorimo mogućnost da živimo pod pravilom „voli drugog kao sebe samog”, tada ćemo načiniti prijatnu i ohrabrujuću atmosferu koja će nas osloboditi potrebe da iskorišćavamo druge.

Najbolji primjer neizmjernog potencijala ljubavi je u našem odnosu prema djeci. Priroda nam je dala ljubav prema njima, tako da neprestano provjeravamo da li je sve dobro za njih, da li su srećna. Niko nas na to ne prisiljava, već osjećamo unutrašnju težnju, i to je i ono što uzrokuje da budemo najsrećniji u životu.

Mi napredujemo ka povezanijem svijetu u kojem ćemo iz dana u dan otkrivati koliko svi zavisimo jedni od drugih. Jedina vrsta odnosa između nas koja će nam omogućiti da živimo bezbjedan život uključuje komplementarnu povezanost između ljudi čije su i životne priče i karakteristike različite, čak i suprotne, i da to bude do nivoa uzajamne ljubavi. I, dok se budemo borili sa sopstvenim egoizmom koji nas gura u suprotnom smjeru, mi ćemo početi da osjećamo koliko je neophodno to da podržavamo i cijenimo jedni druge da bismo uživali u životu u punom smislu te riječi.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

NEMA VIŠE SVETIH KRAVA

 

Link - No More Sacred Cows

Nema više svetih krava

Uprkos tome što se očekivalo da se uz zatvaranje, stroge mere i nove vakcine izborimo sa KOVID-om 19, zaraza se neprestano povećava, a smrtnost je na svom vrhuncu. Bez obzira na to ko je na vlasti, svetske vođe otkrivaju da nisu u stanju da pronađu izvodljiva rešenja za izlazak iz krize. Nemoć da izađu na kraj s pandemijom i njenim post-efektima naposletku će ozlojediti i iscrpeti ljude koji upravljaju, otkriće to koliko je njihova uprava neuspešna i krhka, a nas će motivisati da uvidimo da svete krave više ne postoje. Svet zahteva više vođstvo: vođstvo prirode.

„Niti povezanosti između ljudi i njihovih vođa već dugo su pokidane, iako se to tek sada u potpunosti otkriva. Sada više ne možemo da se oslonimo na oronulo i klimavo vođstvo iz prošlih vremena. Umesto toga, moramo da naučimo da pravilno komuniciramo i da podržavamo jedni druge. Unutar ove nove mreže povezanosti izgradićemo infrastrukturu za potpuno novu vrstu vođstva, što je vrhovna sila prirode, sila koja će nas uzdići iz krize i pomoći nam u izgradnji novog života.

Priroda ima svoj tempo razvoja, a on je trenutno ubrzan usled pandemije. Ukoliko ne možemo da pobedimo prirodu u njenoj igri, bolje je da joj se pridružimo na njenom putu koji vodi ka uravnoteženijem ljudskom društvu. Sistemi koje smo izgradili – porodica, naša okolina, gradovi, društva i države – svi se temelje na čisto egoističnim odnosima, na iskorišćavanju i takmičenju, na preziru i aroganciji. U takvim sistemima raste duh razdvojenosti, i oni su u potpunoj suprotnosti sa formom prirode, koja teži povezanosti i jedinstvu.

Sukob između zakona društva i zakona prirode – jaz između egoističnog i altruističnog – jeste ono što nas je dovelo do krize u kojoj smo sada. Ovaj sukob je postao prelomna tačka sa koje smo gurnuti u zarazu virusom korona na globalnom nivou.

No, ipak ima mesta za suptilni optimizam. Uz bolest i teškoće, očaj i nemoć, javlja se i velika nova želja; želja koja je uvek bila prisutna, ali tek sada jasno izranja iz grubog stiska pandemije, od kojeg gubimo dah. Javnost počinje da razume to da nam svi putevi kojima smo prošli kroz istoriju nisu od koristi u ovim teškim vremenima krize. Čak ni od svih istraživanja koja smo sproveli, ni od akademskog znanja koje smo akumulirali, a isto tako ni od sofisticirane tehnologije i sve naprednije medicine, nema trajne koristi. U roku od godinu dana, kula od karata koju smo tako naporno gradili kroz generacije srušila se pred našim očima. 

Virus koji nam je priroda poslala zahteva da prepoznamo to da nas priroda podstiče na  suprotan smer od naših sebičnih ljudskih kalkulacija, na putanju na kojoj postoji komplementarnost, podrška i pomoć, obzirnost i solidarnost, briga jednih za druge i uzajamno jemstvo. Ponašanje u društvu koje uključuje to da se biraju vrednosti bratstva i prijateljstva, takvo ponašanje jača povezanost između nas i približava nas tome da načinimo potpuno novo tkivo društva koje je primer sklada s prirodom.

Ukoliko pozitivno odgovorimo na to što nas priroda preusmerava i težimo ka tome da povežemo naša srca, otkrićemo da nas jača velika sila povezivanja, vrhovna sila koja nam omogućava da nadiđemo suprotnosti i suprotstavljanja, sila koja učvršćuje ljudski rod u novu kohezivnu celinu. I, što više budemo povećavali ljubav iznad greha i razdvojenosti, time ćemo više pozivati ovu pozitivnu silu prirode, i tako će se sve više pojavljivati izvor između nas koji nas ujedinjuje i dovodi u viša stanja.

Nema koristi od toga da se nadamo i očekujemo da će nas vlade ili organizacije i političari voditi ka pozitivnoj promeni. Jer, ono što nam oni obećavaju –  pikove i nakon njih stanja na mnogo višem nivou od stanja pre pika, nije u smeru društvenog jedinstva, njihove ponude su isprazne i nemaju uticaja.

Iako naša želja da se uskladimo s prirodom kao ujedinjenim čovečanstvom postepeno raste, i svest o tome raste i na organskom nivou, još postoji zahtev i obaveza da se proaktivno usredsredimo i temeljno objasnimo program i evoluciju prirode. U suprotnom, naša rastuća egoistična tendencija preti da nas i dalje razdvaja dok gazimo druge.

Nije nam potrebna povezanost zarad toga da upravljamo, niti nam je potrebna razdvojenost zarad toga da vladamo, već ono što nam je potrebno jeste takva vrsta povezanosti čija je svrha da se međusobno dopunjujemo zarad toga da nastane osećaj jednakosti. Ova jednakost, koju ćemo izgraditi, nije takva da ljude obeshrabri zbog toga što su različiti, već je to jednakost koja osnažuje razlike, ona koja poštuje želje i individualnost svakog pojedinca, i pametno ih nadopunjuje i oblikuje u obrasce povezivanja slične trendovima koji se uočavaju u prirodi.

Niti povezanosti između ljudi i njihovih vođa već dugo su pokidane, iako se to tek sada u potpunosti otkriva. Sada više ne možemo da se oslonimo na oronulo i klimavo vođstvo iz prošlih vremena. Umesto toga, moramo da naučimo da pravilno komuniciramo i da podržavamo jedni druge. Unutar ove nove mreže povezanosti izgradićemo infrastrukturu za potpuno novu vrstu vođstva, što je vrhovna sila prirode, sila koja će nas uzdići iz krize i pomoći nam u izgradnji novog života.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

HEROJ JE ONAJ KOJI POBEĐUJE SAMOG SEBE

 

Link - A Hero Is One Who Conquers Himself

Heroj je onaj koji pobeđuje samog sebe

Pitanje: Vaš učitelj Rabaš je napisao  da je heroj među herojima onaj koji može, da kada nekoga mrzi to preokrene tako da ga voli, heroj je onaj koji nadilazi svoju zlu inklinaciju.

Gledajući druge ljude kroz svoju egoističnu prizmu, vidim ih kao niske i bezvredne, a sebe kao uzvišenog. Ali, ako se potrudim da ih vidim kao uzvišene u svojim očima, onda postajem heroj. Da li biti heroj znači nadići svoju urođenu egoističnu prirodu?

Odgovor: Da. Heroj je onaj koji pobedi sebe. U principu, ne treba nam ništa drugo osim ovoga. Ukoliko nadiđemo svoju egoističnu prirodu, onda ćemo u toj meri jednostavno ući u stanje generalnog dobra.

Činjenica je da nas je priroda stvorila kao egoistične ljude, koji o svemu sude prema meri svoje izopačenosti. Uvek vidim negativna svojstva kod drugih. Zbog toga moram nekako da razumem da su sva ova svojstva unutar mene. Ovo je otkrivanje zla.

Pitanje: Ali da nije bilo drugih ljudi, nikada ne bih u sebi video ova negativna svojstva?

Odgovor: Da, kao i svaka životinja.

Pitanje: Odnosno, živim od jednog do drugog životnog ciklusa, vidim negativna svojstva kod svih i žalim se na sve. A onda, u nekoj fazi, odjednom počinjem da razumem da je to sve u meni?

Odgovor: Ali, do takvog razumevanja nije lako doći. Kabalisti su ovo otkrili i o tome su nam pisali.

Dok čitamo njihove knjige, počinjemo da razumevamo da oni govore istinu, koju mi ne vidimo. Oni su sve otkrili u svojim osećajima i opisali u svojim spisima, ali mi to i dalje ne osećamo. Tako, od onoga što čitamo, postepeno moramo da pređemo na to da i sami realizujemo da je zaista u prirodi sve stvoreno na ovaj način, i da to i percipiramo na taj način.

Prvo stičemo znanje, a zatim razumevanje i dostignuća kroz osete.

Pitanje: Kako se to događa? Šta znači unutar mene?

Odgovor: Sve što se događa u svetu događa se i u vašoj percepciji. I ne možete ništa da kažete o onome što je izvan. Svet se oslikava unutar nas.

Pitanje: Možete li da zamislite koliko se zla svake sekunde događa u svetu? Da li kabalista oseća da je sve to zbog njega samog?

Odgovor: Ne samo ovo. Ako dublje kopaš, sve ovo spolja sam ja.

Ja ne vidim ništa osim onoga što je moje „ja“, moja želja. Svet koji razumem zapravo je ono što se  događa unutar moje želje.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

VEŠTAČKO DISANJE

 

Link - Artificial Respiration

Veštačko disanje

Stvoritelj od nas očekuje da se svaki put sve pravilnije ujedinimo nad sve većom tamom, koja raste iz dana u dan. Ne bojimo se ove tame, i mi već možemo da podržavamo jedni druge, kao što je rečeno: „Pomogoše svakome od prijatelja“.

Sam, bez svojih prijatelja, ja ne bih mogao da se uzdignem. Ponekad na nastavu dođemo potpuno prazni, i bez tračka svetlosti u srcu i glavi. Ali, kada uđemo u kontakt sa drugima mi primamo buđenje od njih.

I, ovo je tačno. Ne plašite se i ne stidite se toga. To je ono što se naziva centar stvaranja, kada ja, prazan, razočaran i nesposoban da bilo šta učinim, primim snagu povezanosti sa prijateljima i počinjem da se budim kao da primam veštačko disanje.

Moramo da osećamo sve veću zavisnost od desetke, koja nam daje život. Bez desetke nema života, osim jedino životinjskog postojanja, koje je osuđeno na smrt.

Sve vreme koje nam je dato za život u životinjskom telu, dato nam je jedino da bismo uspostavili kanal od svakog od nas do središta njegove desetke i između svih desetki do njihovog zajedničkog centra, dok sve zajedno ne bude povezano sa generacijama kabalista iz prošlosti. Postepeno, svi ćemo biti uvezani u jedan snop, u jednu tačku u centru - Adam HaRišon. To je kao da ponovo urolavamo tepih koji je  prostrt za nas i tako postižemo veličinu Stvoritelja.

Iz ovoga možemo da razumemo našu zavisnost jednih od drugih, jer je naše spasenje samo u desetki. Svako ko ispadne iz ovakve povezanosti bačen je u život životinje i ko zna ima li šanse da se ponovo vrati.

Zbog toga je potrebno da što više ojačamo povezanost unutar desetki. Iako padamo svaki dan u sve veći i veći egoizam, jučerašnja povezanost će nam danas pomoći. Kada padnem u stanje zveri, ostaje mi zapis (Rešimo) od jučerašnje povezanosti sa prijateljima, što me ponovo oživljava i gradi temelj za novo duhovno stanje.

Prema tome, padovi nisu ništa manje važni od uspona, jer Svetlost se otkriva upravo iz tame. Što je veća tama, Svetlost je veća, a kroz ujedinjenje Svetlosti i tame otkriva nam se veličina i važnost Stvoritelja što je satkano od oba, kao što je rečeno: „Ja sam Gospod i ne postoji ništa drugo. Onaj koji formira Svetlost i stvara tamu". 

Autor:
  Dr Mihael Lajtman

VELIKA ILUZIJA VELIKOG RESETA

 

Link - The Grand Illusion of The Great Reset

Velika iluzija velikog reseta

Pre otprilike nedelju dana, Svetski ekonomski forum okupio se na konvenciji u Davosu, koja je ove godine bila na internet platformi. Ovogodišnja tema bila je Veliko resetovanje, veliki plan za spas sveta, ili kako to forum opisuje: „Postoji hitna potreba za saradnjom zainteresovanih strana u čitavom svetu... Da bi se poboljšalo stanje u svetu, Svetski ekonomski forum započinje Veliku inicijativu za resetovanje“.

Resetovanje neće biti u ponovnovnom pokretanju, već u instalaciji novog operativnog sistema. Umesto da iscrpljujemo svoju energiju time što se penjemo društvenom lestvicom, dobićemo energiju svaki put kada uspostavljamo nove povezanosti. Naša srca će se otvoriti jedna za druge, i kako budemo jačali našu povezanost, naši napori će nas nagrađivati još energičnije pre nego što se potrošimo gradeći nove veze, jer će nas same veze vitalizovati, i to je kao što nikada ne osećamo umor među dobrim prijateljima.

Mnogo toga je uključeno u ovaj plan, s formalnim ciljem da se, naravno, spasi svetska ekonomija. Ali u svetlu rastućeg nepoverenja između šire javnosti i velikih kompanija informcione tehnologije, preduzetnika i monetarnih moćnika koji drže ključeve naših ekonomija, ljudi su zabrinuti za svoju budućnost. Ne veruju da će ti tajkuni imati na umu njihovu nezavisnost, slobodu ili čak egzistenciju.

Lično ne verujem da će ljudi biti gladni ili da će im imovina biti oduzeta na bilo koji način. Takav proces se ne može dogoditi ako ga ljudi ne žele i ako ga ne prihvate nakon dugog i temeljnog obrazovnog procesa i ukoliko ne budu uvereni da će od njega imati koristi. U suprotnom, to neće uspeti, baš kao što nije uspelo ni u sovjetskoj Rusiji.

Nije da ja monetarne moćnike i svetske lidere, učesnike konvencije u Davosu vrednujem na nekakav moralni način; samo mislim da je cela ideja nepraktična. Čak i oni koji imaju manji udeo, kao što je evropsko tržište, nisu uspeli, i time takve inicijative ne zaslužuju da se o njima imalo razmišlja. Odnosno, zagovornici ove inicijative  dobiće nekoliko milijardi dolara da izrade svoje planove i primene ih, ali neće se dogoditi ništa drugo osim što će se oduvati novac.

KOVID 19, zvanični razlog za pokretanje projekta Veliki reset, zaista nas je promenio i nastaviće da nas menja. Međutim, to nas neće promeniti onako kako zamišljaju učesnici konvencije u Davosu. Verujem da ćemo i dalje imati osnovne životne potrebe što se tiče hrane i skrovišta, ali sve ostalo će se promeniti. Novac i moć, koji su sada najviše težnje ljudi, izgubiće sjaj. Bavljenje akademskim diplomama, koje su ljudi donedavno visoko vrednovali, izgledaće besmisleno. Čovečanstvo će proći duboko preispitivanje i ciljevi, koje su ljudi držali visoko sve do dolaska KOVID-a, će izbledeti i delovati dosadno i besmisleno.

Resetovanje se neće dogoditi u materijalnom životu ljudi, već u njihovim srcima. Imaće hranu, ali život će biti neukusan. Moda, modni detalji, otmeni automobili i skupe kuće, putovanja, sportski događaji i restorani, sve ono što mi definišemo i nazivamo „dobrim životom“ imaće ukus peska.

To je vreme kada veliki reset počinje. Kada materijalni život izbledi, duhovni život će početi da sija. I pod duhovnim životom mislim na život koji postoji između nas, u našim međusobnim vezama. Tek kada ono što je površno izgubi svoj sjaj, shvatićemo da nedostajemo jedni drugima, da želimo i da nam treba društvo i podrška drugih. Tada ćemo početi da razvijamo istinske veze, istinska prijateljstva i otvoriće nam se prelepi svet.

Resetovanje neće biti u ponovnovnom pokretanju, već u instalaciji novog operativnog sistema. Umesto da iscrpljujemo svoju energiju time što se penjemo društvenom lestvicom, dobićemo energiju svaki put kada uspostavljamo nove povezanosti. Naša srca će se otvoriti jedna za druge, i kako budemo jačali našu povezanost, naši napori će nas nagrađivati još energičnije pre nego što se potrošimo gradeći nove veze, jer će nas same veze vitalizovati, i to je kao što nikada ne osećamo umor među dobrim prijateljima.

Ne treba da se plašimo gubitka starih vizija. To su bile iluzije. Stvarni život čeka na nas nakon što se odreknemo svojih lažnih nada. Tek tada će hrane biti u izobilju, a život će postati ukusan.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman