недеља, 31. јануар 2021.

ZABRANE KOJE VELIKE TEHNOLOŠKE KOMPANIJE SPROVODE PREDSTAVLJAJU POČETAK KRAJA TIH KOMPANIJA

Link - Link - The Big Tech Bans Is the Beginning of Their End

Zabrane koje velike tehnološke kompanije sprovode predstavljaju početak kraja tih kompanija

Zabrana koju velike informaciono-tehnološke kompanije stavljaju na naloge predsednika Donalda Trampa na društvenim mrežama i platformama konzervativaca loša je vest za sve. Čak je i nemačka kancelarka Angela Merkel, čija socijalistička gledišta nju često suprotstavljaju predsedniku Trampu, dala izjavu u kojoj se kaže: „Kancelarka razmatra za problematično to što su predsednikovi nalozi trajno suspendovani”. Njena zabrinutost nije zbog Trampa lično, već zato što je „pravo na slobodu mišljenja od suštinske važnosti”.

Slično Merkelovoj, i meksički predsednik Andres Manuel Lopez Obrador oštro je kritikovao društvene medije, rekavši: „Ne volim da iko bude cenzurisan ili da mu se oduzme [sic] pravo da objavi poruku na Tviteru ili Fejsbuku. Ne slažem se s tim, ne prihvatam to”. Još aktivnija je Poljska – prema Ziro Hedžu: „Poljski ministar pravde Zbignjev Zjobro najavio je u četvrtak zakonsku inicijativu koja omogućava pojedincima da podnesu žalbe protiv kompanija društvenih medija koje uklanjaju ili cenzurišu njihove objave, ukoliko one nisu prekršile zakon Poljske”. 

Tokom vremena, ovaj blog se proširio na nefinansijsku analizu, uključujući teorije zavere i retoriku koja je bila povezana s radikalnom desnicom. Komentari na Ziro Hedžu doveli su do brojnih zabrana veb stranica različitih globalnih platformi društvenih medija.

U potpunosti se slažem s kritikama koje su upućene kompanijama društvenih mreža. Niko im nije dao pravo da cenzurišu slobodu govora. Ovaj prerogativ daje se samo ljudima na političkom kormilu država, a ne malim grupama koje odluče da uzmu zakon u svoje ruke. Baš kao što ni električar ne može da isključi nečije napajanje strujom samo zato što mu se to sviđa, tako ni velike kompanije društvenih mreža ne mogu iz hira da zabrane nečije naloge. Još je i više ironično  to što se one izjašnjavaju da to čine da bi zaštitile bezbednost ljudi. Jasno je da će to, ukoliko se nastavi, dovesti do vrlo loših rezultata.

Međutim, verujem da su ovime što su uradile zabile poslednji ekser u svoj kovčeg. Možda misle da vladaju svetom, ali one će nestati. Ljudi će, na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, razumeti da ne mogu da veruju onome što vide u medijima, a ukoliko ne budu imali poverenja, prestaće da dolaze na njihove mreže. Ukoliko sistem, na koji se oslanjamo zbog istinitih vesti, postane tako otvoreno pristrasan, niko neće verovati ni u jednu jedinu reč koja se u njemu izgovori, a to da se odlazi na njegove veb lokacije prestaće da ima smisla.

Ovaj obračun će konačno probuditi ljude da razumeju to da pravi krivac u krizi koja se odvija pred nama nije osoba ili grupa osoba, već osobina ukorenjena u čovekovoj prirodi: egoizam. Čist, nepatvoreni egocentrizam je srž svih naših problema, i on nas ubija i iznutra i spolja.

Kada ovo razumemo, razumećemo i to da čitavu stvarnost osim nas pokreće potpuno drugačije gorivo od našeg. Dok je naše gorivo ego, gorivo za sve ostalo u stvarnosti je ravnoteža i harmonija. Upravo kao što ni mi ne osećamo da smo toliko egoistični, jer je to naša priroda, tako ni ostali deo prirode ne oseća da je uravnotežen i skladan. Ali mi, koji to možemo da posmatramo spolja, budući da smo tome suprotni, možemo da otkrijemo ravnotežu i harmoniju koje vladaju čitavim postojanjem.

Kada to budemo razumeli, i mi ćemo hteti da postanemo uravnoteženi i skladni. A kada načinimo tako, zajedno ćemo početi da učimo kako da istinski gradimo uspešno ljudsko društvo, prosperitetnu privredu koja drugima ne uskraćuje ono što je njihovo. Naučićemo kako da osnažujemo jedni druge umesto da iskorišćavamo svoje sunarodnike i svoje sugrađane na jedinoj planeti koju imamo. Tada nam neće biti potrebne nemilosrdne društvene mreže da bi nas povezale, jer će nam povezanost biti u srcima.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

ZAŠTO JE DUHOVNO BUĐENJE TOLIKO BOLNO?

 

Link - “Why Is Spiritual Awakening So Painful?” (Quora)

Zašto je duhovno buđenje toliko bolno?

Najmračnije doba noći je pred zoru. Slično tome, autori Knjige Zohar su pisali da će najmračnije vreme čovečanstva doći pred njegovo duhovno buđenje.

Kabalisti Rav Isak Lurija (Ari) i Rav Jehuda Ašlag (Baal HaSulam) ukazali su na to da vreme o kojem se govori u Knjizi Zohar jeste period koji traje od kraja 20. veka i u okviru 21. veka.

Baal HaSulam je naše doba nazvao „poslednja generacija”. Izraz opisuje uzvišeno duhovno stanje, koje je konačno i najviše od svih duhovnih stanja, a ne kako bi to možda moglo da zvuči – vreme apokaliptične tragedije.

Upravo je naše doba, ističu kabalisti, ono doba kada ulazimo na početak duhovnog uspona, i na kraju postižemo konačno stanje ljudske evolucije.

Međutim, da bi se dogodila pozitivna duhovna transformacija, potrebno je da se dobrovoljno podvrgnemo procesu duhovne transformacije.

To je kao da sada imamo porođajne bolove koji prate rađanje u novom dobu i novoj generaciji, a kao i kod svakog rađanja, proces je prilično težak i izazovan.

Sve do našeg vremena, razvijali smo se u skladu sa korporalnim željama za hranom, seksom, porodicom, novcem, čašću, kontrolom i znanjem, a u našem dobu počinjemo da osećamo novu želju koju ne možemo da odredimo poput ostalh želja. Umesto toga da nas privlači novo i više stanje, mi radije osećamo sve veće nezadovoljstvo u našem trenutnom stanju, a to je da nas želje koje imamo ne ispunjavaju. Što više postajemo podeljeni jedni između drugih i ogorčeni jedni na druge, to više otkrivamo da nam je teško da se ispunimo.

Takvo je buđenje nove duhovne želje među našim korporalnim željama. Naposletku, takva želja se i pojavljuje da bismo tražili to na koji način da je ispunimo, ali da bismo to uradili, potrebni su obrazovni i društveni uticaji koji ovu želju vode ka njenom ostvarenju.

Sve dok ne otkrijemo i ne primenimo metodu za ispunjenje ove nove želje, do tada ćemo – što se više budemo trudili da je ispunimo svojim nekadašnjim pristupima i učenjima – više nailaziti na krizu.

To je i razlog iz kojeg je naše početno duhovno buđenje tako bolno: mi osećamo rastuću potrebu za duhovnim, a nemamo smernice kako da se optimalno povežemo sa ovom novom potrebom.

Bez smernica za ovu novu metodu za ispunjenje naše novonastale duhovne želje, mi se suočavamo sa sve više problema i kriza širom sveta, na ličnom, društvenom, ekonomskom, ekološkom i globalnom planu. 

Mudrost kabale razvijena je specifično kao metoda za ispunjenje ove novonastale želje. Iako se prvi put pojavila pre 5.000 godina, kabalisti su je uglavnom držali u tajnosti tokom generacija, jer su znali da čovečanstvo još nije sazrelo u svojoj potrebi za mudrošću. Međutim, glavni kabalisti, poput Arija i Baal HaSulama, autora Knjige Zohar, precizirali su da je naše doba ono u kojem će čovečanstvo masovno postati spremno za mudrost i biće otvoreno za učenje koje ona pruža.

Drugim rečima, naše doba se opisuje poput tame pred zoru, a jedino što mi treba da uradimo jeste to da naučimo kako da svoju novonastalu želju vodimo u duhovno-produktivnom pravcu, i to zarad toga da osećaje koji u našem dobu preovladavaju preokrenemo – one osećaje koji nam donose nevolje i krize, u takve koji postoje u višim stanjima povezanosti i uzvišenosti, kakve nikada ranije nismo iskusili.



Autor:
  Dr Mihael Lajtman

петак, 29. јануар 2021.

KAKO MOŽETE DA OKONČATE PATNJU U ŽIVOTU?

 

Link - “How Can You End Suffering In Life?” (Quora)

Kako možete da okončate patnju u životu?

Prvo, mi moramo da razumemo šta je izvor patnje u životu, a onda ćemo moći i da primenimo metod da bismo je okončali.

Da bi se razumeo izvor patnje, mudrost kabale objašnjava ključnu interakciju dve osnovne sile u prirodi: jedna je sila koja se naziva „Svetlost”, sila ljubavi, davanja i povezanosti, znana i kao „Viša sila” i „Stvoritelj” („Bore” na hebrejskom), što znači „dođi i vidi” („Bo” i „Re”), jer ovu silu treba da postignemo kao jasnu percepciju i osećaj da bismo verovali u nju. Ova početna sila stvorila je drugu silu: stvorenje, koje se naziva i „stvoreno biće” ili „želja za užitkom” – nedostatak ispunjenja, suprotan početnoj Višoj sili. 

Viša sila razvija želju za užitkom, navodeći nas da osećamo kao da nam je potrebno  nekoliko različitih vrsta ispunjenja i da njih hoćemo. U osnovi, mi smo sastavljeni od niza želja – hrana, seks, porodica, novac, čast, kontrola i znanje – i svako od nas oseća nagonski poriv da se kroz te želje ispuni u različitom obimu.

Ukoliko ne uspemo u tome da ispunimo ove želje, mi patimo, i ta patnja se proteže od osećaja praznine do osećaja pravog bola, koji može da postane nepodnošljiv. 

Želje za hranom, seksom i porodicom su prirodni telesni instinkti koje dele sve životinje. Suprotno tome, želje za novcem, čašću, kontrolom i znanjem su socijalne želje, zasnovane na upoređivanju onoga što mi imamo u odnosu na druge, i takve želje su svojstvene svim ljudima.

Otuda, izvor patnje je to da ispunjenja ovih želja nije moguće. U kabalističkom smislu, kada Svetlost (zadovoljstvo/ispunjenje) ne ispunjava želju, tada ona pati, i ta patnja može da bude intenzivna ili blaga, dugotrajna ili trenutna, kolektivna ili pojedinačna.

Time što razumemo da izvor naše patnje jeste to što naše želje nisu ispunjene, otkrivamo da smo u stalnoj trci za tim da se one ispune. Problem je u tome što naša želja za užitkom može da uživa jedino na štetu drugih ljudi i prirode, i tako se mi postavljamo jedni nasuprot drugima kao da povlačimo konop, gde svako vuče na svoju stranu. Zbog toga je svako ispunjenje koje osećamo u ovoj trenutnoj postavci samo prolazno, nakon čega se ponovo osećamo prazno, i stalno iznova želimo drugačije ispunjenje. 

Rešenje ove nevolje je u obrtanju smera u kojem uživamo. Ukoliko bismo, umesto toga da želimo da primimo ispunjenje jedino za sebe, a na račun drugih, razvili novu želju – onu kada dobrobit želimo drugima – tada bismo ušli u novi nivo života gde bismo osećali stalno ispunjenje.

Levo: direktno primanje zadovoljstva u želju dovodi do njenog gašenja. Desno: namera koja je za dobrobit drugih preusmerava zadovoljstvo, omogućavajući stalno ispunjenje.

Naša želja da uživamo jedino zarad svoje koristi uveliko ograničava i sužava naš osećaj ispunjenja na vrlo male i prolazne trenutke, i većinu vremena mi osećamo prazninu i patnju, što je zbog toga da bi nas to guralo da tražimo ispunjenje. Nasuprot tome, želja koja je za dobrobit drugih ima neograničen potencijal za ispunjenje, jer mi, dok težimo ka dobrobiti za druge, ulazimo u ravnotežu s početnom silom –  što je sila ljubavi, davanja i povezanosti, i koja je na suprotnoj strani stvarnosti – želeći da dajemo upravo poput nje.

Mudrost kabale je metoda koja nas uči kako da se podvrgnemo takvom prelasku. Kabala na hebrejskom znači „primanje”, jer nas uči kako da primimo ispunjenje na način koji je, zapravo, prilagođen prirodi, ispunjenje koje ne nestaje, već se neprestano povećava. 

S jedne strane, kabala je postala prilično popularna, ali s druge strane to je skrivena mudrost, jer se njeni rezultati osećaju u osećajima i željama svake osobe. Ipak, kabala je otvorena za sve i omogućava nam da razumemo to kako da radimo sa svojim željama da bismo neograničeno primali ispunjenje. Radeći tako, mi postajemo istinski srećni, dok se patnje oslobađamo na samom njenom izvoru.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

KA NEOGRANIČENOJ PERCEPCIJI

 

Link - Toward Unlimited Perception

Ka neograničenoj percepciji

Pitanje: Kažete da Viši svet ne može da se otvori jednoj osobi. To znači da on nije savršen, ali duhovni svet jeste savršen. U čemu je ovde kontradikcija?

Odgovor: Ne, ovo nije kontradikcija. Zapravo, duhovni svet se otkriva osobi u njenom ispravnom osećaju. U našem svetu, osećaj koji osoba ima je egoističan, zatvoren i ograničen. Otuda, mi jednostavno nismo u stanju da upijemo čitavu, ogromnu sliku prirode.

Mi moramo da načinimo tako da naša percepcija bude  neograničena, a za to je potrebno da naučimo da izađemo iz sebe. Izlazak iz sebe se sprovodi u grupi, u kojoj svako može da se ujedini sa drugima i tako stvori u sebi neograničenu želju za ispunjenjem, u kombinaciji s drugima.

Kada je osoba u stanju da, kroz ujedinjenje s drugima, proširi svoje želje i sposobnosti na račun njih, ona istovremeno postaje stvaran organ percepcije duhovnog prostora, budući da taj organ nije ograničen ni u jednom tro-osnom vremenskom okviru. To jeste, to je u potpunosti n-dimenzionalni prostor. Ali, kako da to  počnete da percipirate? Da biste to načinili, potrebno je da se prilagodite, promenite.

Ovde nastaje problem. Mi moramo da radimo na sebi da bismo izgradili takav osećaj za percipiranje okoline koji neće uneti greške na strani osobe koja percipira, već će se u njenim osećajim apsolutno ispravno selektovati: predmet  percepcije osobe i ono što ona percipira.

Drugim rečima, treba da dostignemo takav nivo percepcije gde će naš osećaj i osećaj sveta oko nas biti isti, jednaki. Za ovo morate veoma naporno da radite na svom egoizmu, da izađete iz njega i da se uzdignete iznad njega.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

понедељак, 25. јануар 2021.

ŽEJA DA SE RAZUME SMISAO ŽIVOTA


Link - The Desire To Understaad The Meaning Of Life

Želja da se razume smisao života

Zarad toga da stvorenje realizuje Plan stvaranja, da se približi Stvoritelju, da otkrije Njega i da s Njim bude u uzajamnoj usklađenosti, zadovoljstvu i povezanosti, ono mora da prođe kroz nekoliko akcija.

Prva akcija je da otkrijemo da postojanje u jednostavnom egoizmu, što je kada od Stvoritelja primamo samo nešto malo i korporalno, nas ograničava. To su mali užici u hrani, seksu, porodici, bogatstvu, slavi, znanju. I to je sve.

Ljudska i društvena evolucija za posledicu ima to da smo stigli u stanje u kojem nam takva ispunjenja više ne odgovaraju. I, tada se javlja žudnja za još nečim, želja da razumemo zbog čega smo stvoreni.

Tada, kada više ne možemo da ispunimo sebe i uživamo u egoističnim užicima ovog sveta, počinjemo da pitamo: „Šta je smisao mog života? Zašto postojim?” Mnogi ljudi danas postavljaju ova pitanja. Zato je depresija tako česta. Ali, u principu, ovo nas tera da razmišljamo o stvarnom smislu života i da razumemo da se on ne sastoji samo od uživanja u okviru našeg života. Postoji i nešto više od toga.

Ta žudnja za još nečim javlja se u nama nakon što smo prošli sva razdoblja razvoja u našem svetu i došli do kraja našeg zemaljskog razvoja.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

понедељак, 18. јануар 2021.

NAJVAŽNIJA IGRA

 

Link - The Most Important Game

Najvažnija igra

Za igru se čini da nije ozbiljna tema. Ali, ukoliko je igra sredstvo za uzdizanje sa životinjskog na govorni nivo, proizlazi da je to nešto najvažnije u našem razvoju, u ljudskom društvu.

Naposletku, decu podučavamo kroz igre, odvajamo/uzdižemo ljude od životinja da bi bili sposobni za društvo i vreme u kojem žive; podučavamo ih da imaju ispravan stav prema svetu oko sebe i prema ljudima koji ih okružuju. Sve to određuje govorni stepen.

Zbog toga je najvažnije igrati se, učiti, i tako se osoba prilagođava svetu. A najvažnije je da se osoba edukuje i da se dovede u sklad s Višim svetom, što se takođe naziva igra. I tu igru moramo da tretiramo kao najozbiljniju aktivnost.

Ukoliko ispravno gradimo odnos s Višim svetom, odnosno sa Stvoriteljem, mi tada postajemo bliži Njemu. I, usput mi proučavamo Njega, razumemo Njega, ulazimo u povezanost s Njim, u međusobnu komunikaciju, sve do spajanja s Njim i postizanja potpune jednakosti forme. 

Tako, za reč “igra” se čini da nije ozbiljna, ali to je u stvari najozbiljnija aktivnost. Sve promene koje želimo da napravimo u svetu zavise jedino od promena nas kroz igru. Ništa se ne menja izvan nas, već jedino naša percepcija/u našoj percepciji. 

Svet je moja senzacija. A igra je sredstvo pomoću kojeg možemo lako da izvršimo unutrašnje promene kako ne bismo izgubili svoj put i uvek prelazili na novi, sve više i više napredniji nivo percepcije.

Moguće je da me buduća stanja previše ne privlače, zato što moram da volim one koje sada mrzim ili sam barem ravnodušan. I, moram da se ponašam drugačije nego ranije, da steknem nove kvalitete i misli, neke da preferiram, a druge da odbijam. Da bih to uradio, potrebne su mi vežbe koje moram da dam sebi i da prođem kroz njih, to jest da se igram.

Moram neprestano da utvrđujem kroz koja stanja želim da prođem; to jest, moram svoje želje i misli, svoj egoizam, da povučem u nova stanja. U mudrosti kabale mi učimo kako da gradimo igre kroz koje ćemo da rastemo. A najvažnija igra je igra u grupi.

Uz pomoć igre mi možemo da pređemo iz stanja udobnosti u takva stanja koja nam se ne čine baš udobna: davanje, ljubav, povezanost. Ta stanja će se iz neželjenih pretvoriti u željena stanja, iz odbojnih u privlačna, iz mrskih u voljena. Sve promene nastaju usled činjenice da sebe zamišljamo u novim stanjima, gradimo sisteme i postepeno se menjamo i pretvaramo u nove ljude.

Ono šta se pre činilo odvratnim: davanje, ljubav, uključenost, sada izgleda kao najatraktivnije i dobro. Ono što smo mrzeli i odbacivali postaje poželjno, i mi smo spremni da uradimo sve da postignemo novo stanje.

Igra je prelazak iz trenutnog stanja u željeno ili čak u još neželjeno. Alat za prelazak iz stanja u stanje naziva se igra, u kojoj moram da budem stručnjak i da svaki put usavršavam svoje veštine.

A, ako kroz ovu igru promenim sebe, tada se, kao rezultat toga, menja ceo svet. Počinjem da menjam svoje prioritete i sve procenjujem drugačije u skladu s promenom sebe. Prema tome, kroz takvu igru, ne prilagođavam sebe svetu, već ja menjam, ispravljam i poboljšavam svet.

Ako možemo da se igramo da bismo promenili svoja stanja, onda je ovo najefikasnije sredstvo za postizanje cilja i ono je u centru sveg našeg rada.

Rastemo poput dece – kako odrastaju, tako se njihov svet menja. Ne možete sebe da razmatrate za odraslu osobu a da ne podležete promenama. Suprotno tome, ako se neprestano menjamo, mi ćemo videti kako se svet neprestano menja. Tako ćemo uvek ostati deca, mlada i puna života, stalno se menjajući i krećući napred.

Prema tome, igranje je najvažnije sredstvo da se postigne cilj stvaranja, da sebe dovedemo u jednakost forme sa Stvoriteljem, odnosno spajanje s Njim. Igra uključuje obrazovanje, učenje, teorijske i praktične vežbe i sve vrste povezanosti.

Glavno je tražiti sredstva koja će nam pomoći da se promenimo, da stalno proveravamo da li se moj pogled na okolinu, sebe i svrhu stvaranja promenio u odnosu na juče. Šta se tačno promenilo u meni u odnosu na moje prijatelje, na desetku? Tako igra postaje veoma važna za osobu.

Deca se stalno igraju. A onda odrastemo i prestanemo da se igramo. Mi sanjamo o tome da budemo odrasli, ali to samo znači da mi prestajemo da se razvijamo. S gledišta razvoja, mi postajemo mrtvi. Zbog toga, mi moramo da ostanemo mladi duhom, to jest celo vreme da se menjamo, da se igramo na višem nivou u odnosu na sadašnjost, i tako da napredujemo sve više i više.

U svakodnevnom životu, mi se trudimo da deci kupimo edukativne igre koje proširuju njihove vidike i podstiču razvoj. Na isti način, u duhovnom radu uvek moramo da tražimo ono kroz šta možemo da rastemo. A glavni alat su tekstovi kabalista i njihova primena u desetki gde ocenjujemo svoj napredak: što smo bliži jedni drugima, bliži smo Stvoritelju.

U ovoj igri mi moramo da dajemo primer jedni drugima i da se probudimo kako bismo se na kraju ujedinili tako da se sva srca spoje u centru desetke, i mi ćemo postići svoj prvi duhovni stepen.

U materijalnom svetu igranje se razmatra za neozbiljno, a nasuprot tome, u duhovnom, to je najozbiljnija aktivnost. Igrajući buduće stanje i nastojeći da ga postignemo, mi napredujemo i razvijamo se. 

Ceo naš život je igra. Uostalom, Stvoritelj nas je u početku izbacio iz Njegovog sistema, i mi moramo da se igramo da bismo se tamo vratili i postali Adam, to jeste jedan čovek u jednom srcu.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

недеља, 17. јануар 2021.

DA LI OSOBA KOJA NIJE RELIGIOZNA MOŽE DA BUDE RAZMATRANA ZA DUHOVNU?

 

Link - “Is It Possible For A Person To Be Considered Spiritual Without Being Religious?” (Quora)

Da li osoba koja nije religiozna može da bude razmatrana za duhovnu?

Da, može. Duhovno je usmereno isključivo na davanje, a religija postoji unutar korporalne sfere, koja se odnosi na primanje i koja ima odgovarajuće namere. Međutim, ukoliko se o ovome procenjuje iz postupaka ljudi, to može da bude prilično nejasno.

U duhovnom se zahteva to da se stvaranje nikada ne odvaja na sile koje su različite, suprostavljene i kontradiktorne , već umesto toga da se sve pripisuje jednoj sili ljubavi i davanja koja postoji iza svega.

Duhovno uzdizanje se postiže tako što se jedinstvena sila pripisuje svemu – i onome što nam izgleda dobro i onome što nam izgleda zlo. Drugim rečima, Viša sila, koja se prema nama odnosi kroz davanje i ljubav, „razgovara” s nama kroz sile dobra i zla, da bi naš razvoj usmerila ka konačnom otkriću jedinstvene sile, koja postoji iza svega. Mi prianjamo, u tom procesu, uz duhovnu silu, iznad onoga što opažamo u našoj korporalnoj stvarnosti, i uzdižemo se prečkama duhovnih lestvi.

Međutim, na svom duhovnom putu, ljudi  mogu da sve vrste verskih običaja izvršavaju kao rezultat svog vaspitanja, obrazovanja, kulture i narodne tradicije. Mislim da je pozitivno da religiju  tretiramo na takav način.

Tako, religija ne sme da bude zamena za duhovni napredak, jer uzvišeno postizanje duhovne sile davanja i ljubavi treba da bude iznad i izvan svega ostalog. Religija sama po sebi ne ometa ovo postizanje. Ono što može da nas  udalji od duhovnog postizanja je pogrešno mišljenje o tome da religija može da zameni duhovno. Drugim rečima, izvršavanje raznih korporalnih akcija, kao i molitva po napisanim rečima i po određenom rasporedu, neće nas dovesti do duhovnog postizanja. Duhovno otkrivamo kroz težnju da osobine duhovne sile – ljubav i davanje – uvrstimo među naše lične kvalitete i odnose, kao što je opisano u načelu: „Voli drugog kao sebe samog”.

Drugim rečima, namere, misli i želje su od najveće važnosti, a naše akcije su sporedne. Mnogi religiozni ljudi izvršavaju akcije kroz običaje, zbog toga što su od detinjstva odgajani da to rade bez razmišljanja, i u tome nema duhovnog uzdizanja.

Otuda, duhovno, to jest namera ljubavi i davanja, ne postiže se religijskim akcijama, već pozitivnim povezivanjem s drugima u zajedničkoj nameri. Međutim, religijske akcije ne treba da budu ukinute. One su poput grane koja simbolizuje duhovni koren, i ljudi mogu da ostanu u toj kulturi. Takvi običaji niti ometaju duhovni napredak niti pomažu duhovnom napretku. Jednostavno, oni nas podsećaju da duhovne akcije postoje, što je i razlog njihovog očuvanja kroz generacije.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

субота, 16. јануар 2021.

LJUDI, PROBUDITE SE PRE NEGO ŠTO NAS TALASI POTOPE

 

Link - “Wake Up Humanity, Before The Waves Drown Us” (Linkedin)

Ljudi, probudimo se pre nego što nas talasi potope

U većini rekapitulacija života u 2020. godini, oni koji su ih ipak uradili o toj godini govore kao o tragediji, kao da im je neko ukrao život. Po mom mišljenju, ovo nije zrela percepcija. Kada se mali dečak igra napolju sa prijateljima i majka ga pozove da završi domaći zadatak, dečak misli da je ona užasna majka, ali mi, odrasli, radimo i gore od toga. Mi smo poput tog dečaka, ali izlivamo bes na insistiranje majke prirode da radimo ono što moramo. Priroda nije učinila ništa loše čovečanstvu; samo nas je pozvala da uradimo domaći zadatak. I, kao što svi znamo, ukoliko ne uradimo domaći zadatak, mi ćemo test uraditi loše. A kada se test odnosi na naš život, to nije test koji bismo hteli da uradimo loše.

Dok smo bili kod kuće, tokom prvog zatvaranja koje nam je nametnula Majka Priroda, trebalo je da počnemo da radimo domaći zadatak. Trebalo je da razumemo to da nam je ona poslala virus koji je nas poslao kući, i to jedino zato što smo bili loši jedni prema drugima, poput braće koja toliko ne mogu da se slože i koja se toliko svađaju da njihova majka nema drugog izbora nego da svakog pošalje u svoju sobu. Nada se da će nakon nekog vremena oni sami razumeti da ne treba da se jedni prema drugima ponašaju onako kako je to bilo ranije i da će odlučiti da pronađu način kako da se slože.

Posle nekog vremena, majka ih pušta da izađu, jer je ona ipak njihova majka i hoće da oni uživaju u životu. Međutim, umesto da se pomire, oni počinju da se svađaju još gore nego pre. Jadna majka nema drugi izbor nego da ih strožije kazni, nadajući se da će oni ovog puta naučiti. Deca znaju: kada su tiha, Majka je dobra prema njima. Ali, braća se tako žestoko mrze da, u trenutku kada se ponovo vide, zaborave šta je za njih najbolje, te ponovo  počinju da se prepiru.

Mi smo sada u takvoj situaciji. Udarci prirode su poput majčine opomene ili kazne, a mi smo tvrdoglava deca. Umesto da učimo, mi računamo na to da nam vakcine omoguće da skinemo maske da bismo opet mogli da govorimo ružne reči jedni drugima, i isto tako da se socijalna distanca obustavi zbog toga da bismo mogli da se međusobno potučemo, i da ovaj emotivni pokolj uz odobravanje nazovemo „sloboda” i „normalnost”.

Svaki put kada priroda pošalje kaznu, to je poput talasa koji nas udari i prisili na povlačenje. Tokom povlačenja trebalo bi da razmišljamo o svom ponašanju jednih prema drugima. Ali, mi to ne radimo. Na kraju, voda se povlači, a mi iz svojih skloništa izlazimo samo da bismo se prepirali, ponižavali i iskorišćavali još više nego ranije. Ovo uzrokuje da naredni talas bude još veći, s ciljem da nas primora na to da se preispitujemo. Ukoliko uskoro ne počnemo da se preispitujemo, talasi će nas udaviti. Mogli bi da dođu na sve načine; priroda je vrlo maštovita kada su kazne u pitanju, ali nema razloga za to da ih neposredno iskusimo. Umesto toga, mi možemo da izaberemo to da maštovitost prirode otkrijemo kroz njeno davanje i brigu.

Pogledajte virus korona. Nismo još ni vakcinisali sve ljude protiv originalnog soja virusa, a već imamo posla sa dva nova soja – iz Velike Britanije i Južne Afrike, koji su mnogo više zarazni i za koje ne znamo da li će vakcina koja je već odobrena delovati i protiv njih. To je znak da priroda neće popustiti. Ona se neće zaustaviti dok ne naučimo.

Pogledajte kako se odnosimo jedni prema drugima kada je u pitanju vakcina. Zašto zemlje koje ne mogu da priušte da je kupe moraju za to da mole? Zar nismo naučili da smo svi zajedno u ovome? Zar nismo videli da kada virus postoji negde, on postoji svuda? Izdavanje vakcine svim zemljama, da nijedna ne bude isključena, je naš prvi test uzajamne odgovornosti. Za sada, mi u tome ne uspevamo.

Kako sada vidim stvari, mislim da ćemo živeti sa virusom korona i njegovim mutacijama dugi niz godina. Došao je da nas nauči da živimo drugačije, sa više brige, pažnje i odgovornosti jednih prema drugima. Dok to ne naučimo, neće nestati. Talasi će dolaziti i odlaziti, ali što više budemo odugovlačili sa učenjem, talasi će postajati sve opasniji. U početku virus nije napadao decu, a sada napada. U početku je napadao uglavnom naša pluća; sada napada naš mozak i srce. Šta bismo još hteli da nam uradi pre nego što naučimo ono što pokušava da nam kaže?

Zapamtite alegoriju o majci: Ukoliko ne prestanemo da se svađamo, Majka Priroda će nas poslati u naše odvojene sobe ili pronaći će druge načine da nas kazni, načine koji će biti još bolniji.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

петак, 15. јануар 2021.

DESET UVIDA O ŽIVOTU U 2020. GODINI I NAKON NJE


Deset uvida o životu u 2020. godini i nakon nje

Godina 2020. bila je puna događaja, traumatična po mnogo čemu, isto tako i revolucionarna, a svakako nepredvidiva. Po mom mišljenju, 2020. nas je uvela u novu eru, kada ćemo  na sve što se bude događalo gledati na potpuno drugačiji način. I, kao zaključak za 2020. godinu, želeo bih da ponudim svoje uvide o nekoliko tema na koje je uticala ova turbulentna godina, a isto tako i neka razmišljanja o našoj budućnosti u ljudskom društvu.

1. Porodični odnosi: U 2020. godini  naučili smo o važnosti porodice –  to je, naposletku, naš prvi, najintimniji i najprirodniji krug ljudi, krug o kojem zaista moram da brinem. Mnogo smo skrutinizovali u vezi s porodicom i mislim da će to, na kraju, stvoriti čvršću povezanost unutar nje.

2. Hrana: Ove godine, barem u Izraelu, prestali smo da se hranimo van kuće, jer su restorani uglavnom bili zatvoreni, i počeli smo da kuvamo. Po mom mišljenju, ovo za nas može da bude samo korisno. Nadam se da ćemo uspeti da smanjimo obim onoga što se prodaje u supermarketima, tako da u njima ostane samo deset posto proizvoda – jedino ono što je zdravo i prirodno. To je sve što nam je potrebno. Za nas nema ništa bolje od toga da za sebe sami kuvamo hranu. A ukoliko žudimo za nečim novim, uvek možemo da odemo u goste svojim komšijama ili da oni dođu nama.

3. Kupovina: Mislim da će se naše navike pri kupovini drastično promeniti. Sve zavisi od uticaja okoline, ali mislim da ono što budemo kupovali neće biti isto ono što smo kupovali i pre virusa, jer društvo sve diktira. Ako bi nam bilo rečeno da van kuće hodamo u papučama, mi bismo tako i uradili. Ako bi nam rekli da su cipele sa štiklom smešne, nijedna žena se ne bi usudila da ih obuje.

Umesto da tražimo nešto novo što ćemo kupiti, tražićemo nove percepcije, nove odnose sa ljudima. Mi ćemo hteti da „kupimo” novi pristup prema svakome, pristup koji je prijatniji i topliji. Biće nas stid ukoliko budemo imali loše misli o drugima; osećaćemo se kao da hodamo goli i da svi mogu da vide ko smo zapravo, da su naše misli izložene. Odeća će postati duhovnija, tako da će ulepšavati naše misli o drugima, a ne naše telo.

4. Zdravlje: Kao što sam već mnogo puta rekao, na KOVID 19 ne gledam kao na bolest. Mislim da je to lek koji leči naše društvo, naše odnose, i naposletku, naše zdravlje. Mislim da će se nakon pandemije društvo osećati zdravije nego što se osećalo pre nje, posebno ukoliko krizu koristimo za to da ojačamo svoju povezanost i međusobnu odgovornost.

5. Škola: Mislim da moramo da unesemo radikalne promene u obrazovni sistem, da ga okrenemo naglavačke. Ovde ima dosta toga o čemu treba da se razgovara, ali jasno je da sadašnji sistem ne funkcioniše i da je potrebno da se promeni. Jednostavno, nije prikladan za 21. vek. Škole su postale mesto samo za razuzdanost, drogu i mnoštvo drugih korupcija. Nema smisla vraćati se na to.

6. Monitori i ekrani: Iako provodimo više vremena nego ikad gledajući u svoje male ekrane na mobilnim telefonima ili računarima, od njih ništa nismo naučili. Ono što smo naučili je to da su ljudi koji kontrolišu glavni tok u društvu i društvene medije toliko korumpirani da ja nemam dovoljno reči da opišem ono što mislim o njima; to je jednostavno užasno. Isključio bih sve one koji sada prave program na medijima i poslao ih u neku ustanovu u kojoj bi se edukovali o tome kako biti čovek, ukoliko je to za njih još moguće.

Mediji nisu sredstvo za komunikaciju; oni su sredstvo za manipulaciju. Mislim da je tu radikalna promena nužna ili ćemo svi zbog toga pretrpeti strašan udarac, i tek nakon toga početi da se oporavljamo i da bolje radimo. Pre nego što ljudi u medijima uopšte i pristupe svom poslu, moraju da budu podučeni tome šta znači postupati sa ljudima sa poštovanjem. Tek nakon što oni budu, u tom duhu, reformisani, može da im bude dozvoljeno da rade na ovom polju.

7. Poslovi i karijere: Sada je jasno to da ne moramo da radimo toliko sati. U 2020. godini naučili smo da možemo da radimo manje sati, da se zadovoljimo time što su nam najosnovnije potrebe podmirene, ali da je to i dalje dobro za nas i za svu prirodu.

8. Novac: Za sada, mi i dalje obožavamo novac. Međutim, krećemo se ka tome da se iz toga probudimo i nadam se da ćemo uskoro početi da osećamo to da ne možemo da pobegnemo od preokreta u vrednovanju stvari. Mi ćemo početi da tragamo za novim nagradama, za tim da korist imamo iz poboljšanih ljudskih odnosa, za osećajem uzajamnog poštovanja, jednakosti i uzajamne odgovornosti. Kada budemo mogli da ono što nam je potrebno nabavimo kroz naše ispravne odnose, novac više neće imati značaja.

9. Životni uslovi: Naučili smo da možemo da živimo van grada, a da i dalje ostanemo povezani. Ovo je veoma važno. Siguran sam da će se ovaj trend i proširiti. Danas nema razloga da ne živim tamo gde mi je najudobnije, a da ipak mogu da obavljam gotovo svaki posao.

10. Putovanja: Mislim da su se putovanja znatno promenila. Ljudi gube želju, žudnju da vide novo. Postojalo je razdoblje kad je čovečanstvo jurilo za ovakvim putovanjima, ali izgleda da smo to prerasli. Mislim da ulazimo u razdoblje u kojem ljudi jednostavno neće biti u stanju da se zadovolje putovanjima. Razgledanje građevina ili prirode nam više neće značiti.

Ovaj trend je još i snažniji među mlađom generacijom. Mladi su potpuno zaokupljeni svojim mobilnim telefonima. Mogu da budu u Amsterdamu ili bilo gde drugde, ali prijateljima koji su kod kuće šalju poruke. Ono što imaju na ekranu je ono što je važno i njih ništa drugo ne zanima. 


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

четвртак, 14. јануар 2021.

POSTAVLJANJE CILJEVA U STVARNOSTI KOJA SE VRLO BRZO MENJA

 

Link - “Setting Goals In A Rapidly Changing Reality” (Medium)

Postavljanje ciljeva u stvarnosti koja se vrlo brzo menja

Svet se menja sve većom brzinom. To je činjenica. Ali, pravac u kojem se čovečanstvo razvija se ne menja. Danas mnoge nedoumice muče ljude. Iznenada se pojavljuje nova mutacija virusa korona, zajedno sa novom neizvesnošću – da li će to prolongirati ovu pošast na još duži vremenski period? U međuvremenu, mi nastavljamo da živimo od jednog do drugog perioda izolacije. Kako možemo da postavimo usmerenja i ciljeve u stvarnosti koja se menja svakog trenutka? 

Problem je u tome što namere jednih prema drugima kvarimo time što hoćemo da svoje načine nametnemo drugima. Ego, koji u svakoj osobi raste, dovodi do toga da se svako fokusira samo na sebe, a druge ljude sve više i više eksploatiše za sopstvenu korist. To stvara veštački svet u kojem nijedan čovek ne radi tako da drugog čoveka približi ravnoteži, već upravo radi suprotno.

Stres, puno posla, zdravstveni problemi i beskrajne brige samo su neki od mnogih otežavajućih faktora koji nas izbacuju iz ravnoteže. To je moderan život. Tako, mi tragamo za putem koji će nam vratiti smirenost, stanje u kojem ćemo se osećati prijatno i u kojem ćemo uživati u životu koji teče. Međutim, po prirodi, svi ljudi su različito sazdani, a to se vidi od malih nogu. Neka deca uživaju da dugo sede i igraju se, dok su druga prinuđena da trče za loptom uzduž i popreko. 

Čak i u zrelom dobu ima onih koji uživaju u izazovu da naleću na probleme i improvizuju rešenja. Kada nema akcije, oni upadaju u dosadu ili čak u depresiju. Drugi, u svakom trenutku moraju da osete obnovu u odnosu na postizanje ciljeva koje su sebi postavili. Bez promene, oni se osećaju mrtvo. Konačno, svakako, ima i mnogo onih koji nisu u stanju da tolerišu promene. Kakve god osobine da posedujemo, svako od nas teži tome da oseti zadovoljstvo u životu.

Problem je u tome što namere jednih prema drugima kvarimo time što hoćemo da svoje načine nametnemo drugima. Ego, koji u svakoj osobi raste, dovodi do toga da se svako fokusira samo na sebe, a druge ljude sve više i više eksploatiše za sopstvenu korist. To stvara veštački svet u kojem nijedan čovek ne radi tako da drugog čoveka približi ravnoteži, već upravo radi suprotno.

Kako da se ispravno nosimo sa promenama

Osećaj da smo sasvim sami glavni je izvor svakog stresa i anksioznosti koje doživljavamo, naročito kada prolazimo kroz promene. Rešenje je u tome da dobijemo podršku od naše okoline.

Kada nas život dovede u zbunjujuće i teške situacije, razgovor sa onima koji su prošli slične situacije može da nam vrati mir i ravnotežu. To nam pruža nove misli i dodatne vidike koji nam pomažu da u sebi izgradimo najbolji stav prema promenama kroz koje prolazimo. Grupa koja pruža podršku može doslovno da ublaži tugu i bol svakog pojedinca. 

Sile evolucije će nas postepeno transformisati tako da budemo sastavni delovi većeg društvenog sistema, gde će svaki deo, svesno i sa puno razumevanja, izvršavati akcije prema drugima, takve akcije koje imaju zajednički cilj. Ovo se jednostavno odnosi na izgradnju dodatne povezanosti između nas po svakom pitanju i na svakom nivou – od odnosa unutar porodice, preko posla i zajednice, sve do nivoa države. 

Tako, glavni kapacitet koji će biti potreban u budućnosti jesu veštine za uređenje integralnog načina života i sveta. Ovo je generalni pravac ka kojem se današnja stvarnost kreće. 

Dugoročno gledano, područja svih profesija, sve funkcije i poslovi će ili propasti ili napredovati – u skladu sa integralnim razvojnim kriterijumima. To znači da će uspeti sve ono što nas vodi ka uzajamno korisnoj povezanosti između ljudi, a sve ono što deluje u suprotnom smeru neće preživeti. Tako, ovo svako od nas treba već danas da uzme u obzir prilikom postavljanja svojih usmerenja i ciljeva.

Isto tako, i vlasnici kompanija će morati da se prilagode novim zahtevima ovog vremena. Oni biznisi koji će moći da budu usmereni ka povezivanju između ljudi će cvetati, a oni koji za koje će fokus isključivo biti na tome kako tehnički da budu izvedeni će nestati. Polako ćemo videti da takvi biznisi neće imati klijente.

Kada budemo birali profesiju, važno će biti da ne obraćamo pažnju samo na to ka kojoj profesiji imamo najviše sklonosti, već da isto tako obratimo pažnju i na to kakvi odnosi između ljudi u toj profesiji dominiraju. Sposobnost da osoba oseti da biva ispunjena na najbolji mogući način i zadovoljstvo iz toga zavisiće od uzajamne pomoći. Da se ​​ne bi osećala izgubljeno i usamljeno pred radnim zadacima, osoba treba da oseća kao da je deo tima koji joj pruža podršku.

Kada je u pitanju organizacija, duh koji će dominirati među zaposlenima odrediće i nivo njenog uspeha. Otuda, vredno je truda potražiti pomoć stručnjaka za uspostavljanje integralnih odnosa,  koji znaju kako da pravilno organizuju zaposlene, nudeći svakome od njih da uvidi i oseti to da će upravo kroz optimalnu povezanost sa drugima biti otkrivena posebna atmosfera koja može da unapredi organizaciju na putu ka zajedničkom uspehu.

Integracija treba da dostigne nivo na kojem će svako osećati da su on i svi drugi jedno telo, u kojem saradnja između njegovih organa određuje nivo njegovog zdravog funkcionisanja. Pri bilo kojem zadatku gde se želi uspeh, svima će biti jasno da je vredno to da se izgradi i održi inkluzivno okruženje u kojem se svako mišljenje ceni. Ovo je jedini način da se nađu najbolja moguća rešenja i donesu najmudrije odluke za savršenu budućnost u našem integralnom svetu.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

уторак, 12. јануар 2021.

ŠTA JE SLOBODA GOVORA I KOJA OGRANIČENJA ZA SLOBODAN GOVOR POSTOJE

 

Link - “What Is Freedom Of Speech And What Are The Limits Of Free Speech?” (Quora)

Šta je sloboda govora i koja ograničenja za slobodan govor postoje?

Sloboda govora i sloboda izražavanja nesumnjivo zahtevaju ograničenja. Prvo ograničenje je u tome da ne smemo nikoga da povredimo ili uvredimo.

To, da se drugima ne nanosi šteta, treba u nama da deluje kao usađeno „ustavno načelo” koje, kao prvo i osnovno, određuje ograničenja koja naš slobodan govor mora da ima. Ovo je slično tome da provalu u nečiju kuću ili nanošenje štete nečijoj imovini razmatramo za krivično delo. 

Pretpostavimo da imam komšiju, čiji je otac preminuo, i ja počnem da se rugam njegovom ocu. To bi bilo sramno i bez poštovanja prema mom komšiji, i time bih u njemu probudio mržnju. Kako bih mogao sebi tako nešto da dozvolim? To bi bilo potpuno nerazumno.

Ukoliko mi hoćemo da povredimo i uvredimo druge, baš su to one želje koje zahtevaju ispravku. A za tu ispravku, prvo je potrebno da ograničimo spoljne manifestacije tih želja. Posle toga, moramo da se dovedemo u stanje u kojem se ne protivimo nikome na svetu osim samima sebi, i tada zaista možemo da razmatramo da smo slobodni. Ukratko, možemo da budemo slobodni u svim aspektima života pod uslovom da se svako od nas uzdržava od toga da povredi druge.

U takvom stanju možemo da kritikujemo, da imamo nesuglasice i rasprave, ali trebalo bi da naučimo kako da pri tome ne probudimo mržnju jednih prema drugima. Zato je potrebno da se redovno angažujemo u učenju o povezanosti i da stalno oplemenjujemo našu povezanost, čime podižemo svoju osetljivost, empatiju i unutrašnju inteligenciju, tako da naš zajednički cilj – da živimo skladno, mirno i srećno jedni s drugima – obuhvati sve naše misli i težnje.

Ukratko, ne možemo da dozvolimo to da jedni druge vređamo. Upravo suprotno – treba da poštujemo jedni druge. Svako od nas različite ideje, ljude i predmete oseća na različitim nivoima važnosti, u zavisnosti od toga gde smo rođeni i kako smo odrasli. Jedna osoba razmatra nešto za veoma važno, a druga to isto radi za nešto sasvim drugo. Međutim, treba da pokušamo to da, iznad onoga što svako od nas razmatra za važno, vidimo šta je to što nam je svima zajedničko.



Autor:
  Dr Mihael Lajtman

VIDETI S KRAJA NA KRAJ SVETA

 

Link - See The World From End To End

Videti s kraja na kraj sveta

Knjigu Zohar napisali su ljudi koji su unutrašnje postizanje univerzuma imali na stepenu najvišeg sveta, sveta beskonačnosti. Bili su to veliki kabalisti, njih deset, koji su uspeli da se međusobno povežu. Svako od njih je, u suštini, predstavljao određenu duhovnu kategoriju, koja se naziva Sefira.

Zajedno su formirali deset Sefirot, što je jedinstvena celina na najvišem stepenu, i otuda su mogli da kroz sebe načine povezanost između najvišeg nivoa prirode i njenog najnižeg nivoa – našeg sveta. Time što su načinili sistem međusobne povezanosti, pružili su priliku da se mi uspinjemo tim sistemom, sa našeg niskog, primitivnog, zlog stepena do najvišeg stepena.

Tokom tog uspinjanja, mi se menjamo toliko da postajemo sastavni deo Više prirode, večne i savršene. Mi se više ne identifikujemo sa našim telom. U duši osećamo potpuno drugačije stanje, počinjemo da osećamo sile koje upravljaju nama, prelazimo iz stanja materije u stanje sila, i materija postupno nestaje iz naših oseta. Ne pridajemo joj nikakvu važnost, izgleda kao da se udaljava iz naše percepcije.

Komentar: Ipak, zastrašujuće je izgubiti svoju materiju.

Moj odgovor: Nije. Suprotno je. Jer tada naši utisci postaju mnogo jasniji, svetliji, delotvorniji i snažniji.

I, čovek postaje poput Stvoritelja. Počinje da vidi s kraja na kraj sveta. Njegovi horizonti se šire. Uviđa uzroke i posledice svega što se događa, razume konačan cilj, i može da odabere pravu odluku u bilo kojim okolnostima.

To mu daje priliku da radi inteligentno, racionalno, što u našem svetu apsolutno ne postoji. U našem svetu, mi se svaki čas sapletemo o greške, idemo i pravimo sledeće grešeke i sledeće, i nikada ih ne ispravljamo. Mi nemamo sposobnost ni sebe da ispravimo.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

KAKO SPASITI BRAK

 

Link - How To Save A Marriage

Kako spasti brak?

Pitanje: Nedavno sam gledao Vaš video u kojem kažete da ne biste mogli da se razvedete ukoliko imate decu, osim u nekom krajnjem slučaju.

A šta da radim tada kada više ne postoje osećaji jedno za drugo, i deca to vide? Kada se jedino svađamo i iritiramo jedno drugo? Kako za decu može da bude dobro da odrastaju u takvoj atmosferi? Ne volim ga, da li to razumeš? Ne zadržavaj me.

Moj odgovor: Zadržavam te. Hteo bih da zadržim i tebe i njega. Budući da niste deca – niste više poput vaše dece – morate da razumete da je i dalje mnogo bolje za vas, za vašu decu, za vašu porodicu i za društvo da se ne razvedete, već da jednostavno prestanete da obraćate pažnju na određene osećaje.

Pitanje: Ali, kako supružnici mogu da koliko-toliko postignu mir?

Odgovor: Potrebno je da se dogovore u vezi s tim da ne iritiraju jedno drugo. To je sve! Šta tu treba još da se uradi? Neka vaš odnos uključi malo političkog manira, malo dogovaranja i rasuđivanja, uzdizanja iznad samih sebe.

Sasvim je detinjasto reći: „Ne sviđa mi se to i to u vezi s njim, njemu se ne sviđa to i to u vezi sa mnom”.

Pitanje: U generalnom, da li je uopšte moguće dogovoriti se u vezi sa onim što su zapravo „zone za izbegavanje”?

Odgovor: Apsolutno! Ukoliko oni već imaju decu, onda su to očigledno zreli ljudi. Ako imate decu, nemate pravo na razvod. Zbog vaše dece. Deca vam neće oprostiti. Nosiće to sa sobom tokom čitavog života.

Pitanje: I, supruga tada treba da misli na decu, a ne na sebe, niti na ono što je iritira?

Odgovor: U tom slučaju je neće iritirati.

Pitanje: Šta to uključuje? To da svom suprugu oprosti sve njegove greške ili nešto drugo? Kako da se ovde naprave ustupci?

Odgovor: Osetljivost koju imate jedno za drugo zahteva od oboje da smanjite svoja nastojanja da se međusobno ranjavate. Zamislite to da svako od vas ima pravo na svoje ponašanje, na svoj život. A u isto vreme imate i zajednički život. I, taj zajednički život se pre svega tiče vaše dece, a ne vas lično. Ne budite tako sebični! Živite za dobrobit svoje dece. Vaš zajednički život ne treba da bude izvor patnje za vašu decu.

Pitanje: Da li je to prava odgovornost?

Odgovor: Da. Naravno.

Komentar: Ljudi ne misle o tome da to utiče na decu tokom čitavog njihovog života.

Moj odgovor: Ne misle. A to će imati veliki uticaj na decu. I ona će se razvoditi od svojih budućih supružnika zbog toga što su to uradili njihovi roditelji.

Pitanje: Kao da se prati niz?

Odgovor: Da.

Pitanje: I, širi se i na sledeću generaciju?

Odgovor: Da. A ukoliko deca nisu videla razvod svojih roditelja, tada će deca ipak sačuvati svoje porodice koje su oformila, uprkos činjenici da i u njihovom braku postoje vrlo velike razlike i da se svađaju.

Pitanje: Vi isto gledate i na druge generacije?

Odgovor: Naravno. Jer „ono što roditelji rade služi deci kao primer”.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

понедељак, 11. јануар 2021.

EVOLUCIJA SVETA JE NAŠ UNUTRAŠNJI RAZVOJ

 

Link -The Evolution Of The World Is Our Inner Development 

Evolucija sveta je naš unutrašnji razvoj

Postoji vrlo važno objašnjenje moderne, materijalističke percepcije stvarnosti, u skladu s kojim svet jeste rezultat evolucije, postepenog razvoja materije iz atoma. To su razmišljanja savremenog čoveka, bazirana na naučnim dostignućima 20. veka.

Ali, Studija o deset Sefirot objašnjava to da je čitavu stvarnost stvorila jedna misao, koja nastavlja da deluje. „U suštini, ova misao je i uzrok, i akcija, i očekivana nagrada, i esencija svih napora”.

To jeste, sve je stvoreno u trenutku, željom Stvoritelja koji je savršen, koji ne deli na delove i ne stvara ništa nepotpuno. Kada je u pitanju Stvoritelj – ne postoji postepena evolucija duž lanca uzroka i posledica.

Evolucija se otkriva jedino tada kada smo u pitanju mi, kao manifestacija Njegove percepcije, Njegove slike, Njegove stvarnosti, koja je apsolutno savršena, i nikada nije imala potrebu za tim da se formira, uspostavlja, niti da iz međustanja napreduje ka konačnom stanju. Sve ovo se događa jedino kada je u pitanju stvorenje.

Ispravan odnos prema stvarnosti treba da bude: sve već stvoreno i nema nijednog nepotpunog detalja od početka stvaranja do konačne ispravke. Sve postoji kao savršena stvarnost, što je sam Stvoritelj. On hoće jedino to da stvorenja Njega otkriju u procesu razumevanja koji je nezavistan.

U meri njihovih sposobnosti i želja, stvorenje će proći ovaj put duhovnog, unutrašnjeg razvoja. Ali na kraju, otkrivamo već postojeću stvarnost, kao što je rečeno: „I, vi ćete jesti stare zalihe, dugo čuvane”*. Otuda, trebalo bi da promenimo svoju isključivo materijalističku percepciju stvarnosti, u skladu s kojom je svet sada u procesu slobodnog razvoja, i da ga sebi oslikamo tako kao da je sistem Adam HaRišon – jedino što postoji. Sve je uključeno u ovaj sistem zajedničke duše. A to da se on razbija, skriva i postepeno otkriva pojavljuje se jedino ukoliko je u pitanju osoba koja ga postiže.

*Knjiga Levitska, 26:10:
I ješćete žito staro, od mnogo godina, i izasipaćete staro kad dođe novo.

Zapravo, izvan čoveka je jedino beskonačna Svetlost koja postoji u apsolutnom savršenstvu, i nije podložna nikakvim promenama.

Sva razlika je u mojoj percepciji stvarnosti: da li ja jedino sebe osećam, i to tako da sam poput dela sveta – što je prividna slika koju sam izmislio, ili osećam čitav sistem stvaranja, to jest postojanje Više uprave, Stvoritelja, i da taj sistem uključuje sve – SVE – što je Stvoritelj ili sistem zajedničke duše Adam. Kada osetimo Stvoritelja i postignemo otkrivenost Stvoritelja, tada se ja nazivam čovek, Adam, to jest – poput (Edome) Više sile.

Ljudi (sinovi Adama) su oni delovi stvaranja koji hoće da otkriju savršenu formu, opšti sistem u kojem se otkriva Stvoritelj.

Ukoliko sebe ne percipiramo tako kao da smo deo opšteg sistema Adam, onda nemamo nikakve veze sa duhovnim svetom, sa Stvoriteljem. Prema tome, ispravan razvoj započinje time da stalno postojim u generalnom sistemu, koji je poput integralne, zatvorene sfere i osim koje ništa drugo ne postoji.

Ova percepcija stvarnosti određuje svu razliku između korporalnog i duhovnog. Da li verujemo u to da se stvarnost razvija, ili u to da se otkriva stvarnost koja već postoji. Ovde postoji vrlo velika razlika. U prvom slučaju percipiramo to da je stvarnost nesavršena i da se ona postepeno razvija.

A u drugom slučaju, stvarnost nam se postepeno otkriva i mi to nazivamo proces evolucije. Ali, ova evolucija je otkrivanje istinske, nepromenljive, postojeće stvarnosti, stvorene odjednom na zahtev Stvoritelja, kao što se kaže: „Jedna misao je stvorena i ona je stvorila čitav univerzum, što je uzrok i akcija, i očekivana nagrada i suština svih napora”, to jest, ona uključuje apsolutno sve.

Ova stvarnost već postoji, i nama se manifestuje samo u meri naših napora da je otkrijemo, to jest u meri sličnosti naših svojstava. Razlika između egoistične i istinite percepcije sveta je upravo u tome kakvo iskustvo imamo kada je u pitanju ova stvarnost. Ako želim da odredim sopstveni duhovni razvoj, onda moram da kažem da sve zavisi od mene, od mojih ispravnih napora. Otuda, evolucija je moj unutrašnji razvoj.

I, sile koje su unutar mene – alati za otkrivanje postojeće stvarnosti – ja, u suštini, ne razvijam već ih samo otključavam. Ovo je razlika između individualistične, varljive, sebične percepcije i opšte, istinite, duhovne percepcije.

Ukoliko stvarnost percipiramo kao potpunu i savršenu, onda to da se ujedinimo zarad toga da budemo podudarni tom savršenstvu zavisi jedino od naših napora. I, tada ćemo otkriti stvarnost u kojoj postojimo i videćemo novi svet.

Mi nismo izgradili taj novi svet, već kroz razvoj svojih želja i svojstava otkrivamo ono što postoji između nas, oko nas i unutar nas. Sve zavisi od toga koliko naša želja, koja je lična i individualistična, postaje sve više i više  generalna, društvena. To nam omogućava da budemo u velikom društvenom sistemu gde je sve međusobno povezano i u jedinstvu.

Ukoliko u povezanosti između nas stvorimo nove čulne organe za percepciju stvarnosti, tada se ona iz skrivene preokreće u otkrivenu stvarnost.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

недеља, 10. јануар 2021.

IMPLANTIRANJE ČIPA I BUĐENJE

 

Link - Implanting A Chip And Waking Up

Implantiranje čipa i buđenje

Pitanje: U poslednje vreme, ljudi u Švedskoj počinju da se interesuju za biohakovanje. Biohakovanje je implantiranje, pod kožu, čipa veličine zrna pirinča, na kojem su zabeleženi svi podaci neke osobe: broj njene kreditne kartice, broj pasoša i drugi lični podaci i dokumenta. Skandinavci tvrde da je mnogo jednostavnije živeti na ovaj način.

Kuda nas vodi ovaj trend, koji sve više raste?

Odgovor: Mislim da će ovo dovesti ljude do toga da utvrde i prepoznaju veliku prazninu unutar sebe, i oni će biti primorani da nešto preduzmu povodom toga. Čip im neće pomoći i moraće da traže izvor koji će ih ispuniti.

Osoba će se suočiti sa večnim pitanjima: „Gde sam? Zbog čega živim? Čemu sve ovo? Do čega su me svi čipovi, svi ekrani računara i telefona doveli? Imam sve, i zaista mogu da vidim čitav svet na malom ili velikom ekranu, i mogu da komuniciram sa svima, ali šta je sledeće? I čemu sve ovo služi? Evo me, sedim ispred praznog ekrana i ne znam kako da se povežem ni sa samim sobom ni sa drugima”.

Ovo je dobra stvar. Navešće nas na to da tražimo pravi i istinit odgovor na pitanje: „Čemu sve ovo služi?“

Pitanje: Da li osoba koja sebi postavlja takvo pitanje dolazi do odgovora?

Odgovor: Ona bi trebalo da dođe do odgovora. Ne odmah, ona usput pati i traga, ali ovo je pravi put. Potražiće odgovor o sebi! „Gde sam ja? Gde je moje mesto na ovom svetu?” Radi se o čudesnoj potrazi i o sticanju mudrosti!

Pitanje: U čemu je tu sreća osobe?

Odgovor: Sreća je u pronalaženju odgovora. Čovek će iznenada otkriti to da postoji takva sila, takva misao, koja čeka na ovo pitanje i koja je spremna da na njega odgovori. To je susret, čovek se sreće sa svojom dušom.

Pitanje: Da li će čovek razumeti to da je zapravo duša ono što ga je dovelo do ovog susreta?

Odgovor: Da. Tada će čovek videti i razumeti sve. Biće to poput Otkrovenja sveta, od početka njegovog stvaranja do kraja, sve to zajedno! Sve će biti jasno.



Autor:
  Dr Mihael Lajtman

KAKO DA LJUDI OTKRIJU ISTINITU LJUBAV

 

Link - “How Do People Discover True Love?” (Quora)

Kako da ljudi otkriju istinitu ljubav?

Mi moramo najpre da razumemo to da ne znamo šta je istinita ljubav. Dok ne postignemo istinitu ljubav, mi ljubav tumačimo na sve vrste korporalnih i egoističnih načina, to jest tako da treba prvenstveno da imamo koristi od svega onoga što zamišljamo da je ljubav. 

Istinita ljubav je, međutim, nešto potpuno drugačije. Istinita ljubav je sposobnost da budemo – na korist drugima, da osetimo želje drugih i uživamo u tome što se te želje ispunjavaju. Ostvarenje istinite ljubavi je, po prirodi, suprotno onome kako ljubav definišemo u korporalnom smislu.

Na kraju, istinita ljubav je to kada se svi ljudi ujedine u jedinstven zajednički sistem. Ali, iskustvo koje u ovom sistemu sada stičemo zapravo je u suprotnom obliku, zbog toga što ga stičemo kroz egoistična sočiva – stalno pokušavajući da imamo korist za sebe, a na štetu drugih i na štetu prirode – i dok tako radimo, osećamo određeni stepen odvojenosti i udaljenosti u našem pristupu jednih prema drugima. Time što se usmeravamo na to da se ujedinimo iznad ovog egoističnog stanja u kojem se nalazimo, mi otkrivamo to da odbacujemo jedni druge, i na kraju dolazimo do toga da razumemo to da moramo da se uzdignemo iznad svojih različitosti, i da načinimo tako da ono što nas povezuje bude istinita ljubav. Što više budemo osećali sve veću udaljenost između nas, to ćemo više razvijati iskrenu želju da ovu udaljenost i premostimo, i to kroz genuini pristup ljubavi i brige jednih za druge.

Otuda, istinita ljubav je jedinstvo suprotnosti, što je tada kada se mržnja i odbacivanje pokriju zajedničkim kišobranom ljubavi. Što se više krećemo ka tome da se ujedinimo iznad naše urođene egoistične udaljenosti, to ćemo više osećati novu atmosferu koja u naš život ulazi pružajući nam osećaj ispunjenosti, takav osećaj koji je mnogo puniji od svega ostalog u čemu smo uživali do sada.

I, otkrivanje istinite ljubavi, koja ulazi u naš život, jeste prolaz za otkrivanje savršenstva, to jest celovitosti koja postoji u stvarnosti. I, umesto toga da, u skladu s našim urođenim egoističnim kvalitetama, imamo osećaj da je život nešto usko i odvojeno, mi bismo kao na „klik“ ušli u percepciju i osećaj stvarnosti koji je poput toga kako ćelije i organi funkcionišu, osećajući čitav organizam kojem pripadaju. Mi bismo, u takvom stanju, osećali stalno smenjivanje dva pola stvarnosti – negativan, to jest egoističan, i pozitivan, to jest altruističan, jer bismo svoje razlike i podele neprestano pokrivali mnogo većom silom ujedinjenja. I, tada bismo osećali da smo u večnom svetu gde život neprestano pulsira poput plime i oseke.  

Kada iz svog urođenog egoističnog načina,  u kojem želimo da korist steknemo na račun drugih, pređemo na altruističan način, u kojem hoćemo to da drugima budemo na korist, mi svoje instinktivne egoistične impulse osećamo poput negativnih sila, iznad kojih se uzdižemo. I, uzdizanjem iznad ega, mi osećamo sile povezivanja, davanja i ljubavi – pozitivne i večne sile koje obitavaju u prirodi – i mi jedni druge nadopunjujemo u našoj zajedničkoj tendenciji da taj prelaz i načinimo.

Ovaj sudbonosni prelaz zavisi isključivo od stepena našeg ujedinjenja, gde se uzdižemo iznad svojih razlika i podela i počinjemo da ispunjavamo jedni druge. Osjećaj uzajamnog ispunjenja daje nam osećaj večnog života.

Da bismo otkrili istinitu ljubav, potrebno je jedino to da naučimo kako da našu povezanost unapredimo, da jedni druge međusobno nadopunimo i jedni druge ispunimo. I, tada kada u drugima vidimo mane, svoja egoistična sočiva treba da zamenimo onim sočivima kojima svaki egoističan impuls osećamo kao poziv na ujedinjenje iznad razlika.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

четвртак, 7. јануар 2021.

KAKO DA NAM 2021. BUDE NAJBOLJA GODINA DO SADA

 

Link - “How To Make 2021 Our Best Year Ever” (Linkedin)

Kako da nam 2021. bude najbolja godina do sada

Svake godine, 28. decembra, ljudi proslavljaju Praznik oslobađanja, kada bacaju, razbijaju ili spaljuju predmete, slike ili zapise koji predstavljaju loše uspomene iz prethodne godine. Ove godine je ovaj događaj, koji je nadahnut latinoameričkom tradicijom, privukao posebnu pažnju, budući da su ljudi napravili red na Tajms Skveru da bi na predviđenom mestu uništili svoje loše uspomene. Naposletku, zar 2020. nije omogućila da puno toga bude bačeno i uništeno?

*Good Riddance Day je nezvanični praznik koji je 2007. godine ustanovila njujorška organizacija Tajms Skver Alijansa, i obeležava se 28. decembra na Tajms Skveru u Njujorku.

Razumem zašto ljudi hoće da unište loše uspomene i zašto se nadaju da se one više neće vratiti. Ali, isto tako znam da je „uništavanje” loših uspomena, to jest da se one ostave iza sebe i da se zaboravi na njih, najbolji način da se zagarantuje njihov povratak, ali i to da one verovatno budu intenzivnije nego pre.

Neugodne događaje razmatramo za nedaće, ali oni to nisu. Ukoliko neugodni događaji nemaju svrhu, ma koliko da su bolni, da li onda svrhu imaju prijatni događaji, oni koji nam prijaju i zbog kojih se osećamo dobro? To jeste, ukoliko nešto nema smisla, kako njegova suprotnost može da ima smisla?

Ono što se u protekloj godini pojavilo, posebno u Sjedinjenim Državama, jeste mržnja, najviše između levice i desnice. Kad bi oni mogli to da nadiđu, napredovali bi u svemu – u zdravstvu, obrazovanju, ekonomiji, kao i u svakom drugom smislu. Ono što uništava Ameriku je mržnja između levice i desnice, i između crnaca i belaca.

Otkrivanje mržnje samo po sebi nije loše. Ono što je loše jeste to da u vezi s tim ne uradite ništa. Mržnja između ljudi se otkriva da bismo se uzdigli iznad nje. Koliko god da se trudimo da je ugušimo – to ne vredi. Amerikanci pokušavaju da suzbiju mržnju između crnaca i belaca, koja je verovatno nastala još onda kada je počelo ropstvo. Vodili su građanski rat zbog rasne mržnje, ali rasizam je sada snažan i besan isto onoliko koliko je uvek i bio. Štaviše, sada uništava čitavo američko društvo. 

Ovo bi trebalo da nas nauči nečemu: ne možemo da iskorenimo mržnju; možemo samo da se uzdignemo iznad nje. To jeste, možemo jedino da povećamo svoju želju za tim da se ujedinimo, za tim da razumemo to da je jedinstvo bitno za naše preživljavanje, čak toliko da to da se ujedinimo precizno sa onim koga mrzimo jeste mnogo važnije od toga da pokažemo svoju antipatiju prema njemu.

Kada uradimo to, kad načinimo jedinstvo koje nam je važno, razumećemo da je u tome sva svrha toga da prvo iskusimo mržnju. Da ovo nije bilo zarad toga da se otkrije mržnja, ne bi bilo potrebno da načinimo tako snažnu uniju. Sada smo, zahvaljujući mržnji koja prethodi, stvorili jedinstvo na nivoima za koje nismo ni znali da postoje.

Iz tog razloga, mi ne treba da kažemo „oslobađam se” nečemu što nam se ne sviđa. Naprotiv, moramo u tome da tražimo manu koja je i došla da bi nam nešto pokazala. A ta mana će se, na ovaj ili na onaj način, uvek odnositi na naš nedostatak ljubavi jednih prema drugima.

Tako, želim svima da nadolazeća godina bude godina razmišljanja, godina razumevanja toga zašto se stvari događaju, zašto treba da se ujedinimo i kako to možemo i da postignemo. To će 2020. godini dati svrhu i značenje, i to će 2021. godinu učiniti našom najboljom godinom do sada.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman