ZBOG ČEGA JE SVET TAKO DEPRESIVAN IAKO JE ŽIVOTNI STANDARD DRASTIČNO PORASTAO

 
Zbog čega je svet tako depresivan iako je životni standard drastično porastao 

Depresija, zavisnosti i razvodi proizilaze iz nedostatka sreće. Naše bake i deke su živeli u težim uslovima, a ipak izgleda da su se osećali bolje. Šta se dogodilo sa nama u doba izobilja? Šta sivilu života može da doda boju?  

Do pre nekoliko decenija vrata se nisu zaključavala. Ljudi su slobodno navraćali kod svojih komšija. Vikendom su postavljali zajednički sto i svako je donosio hranu. Sredstva za život su bila ograničena, a ipak je atmosfera bila porodična. 

Zatim se ego razvio, kako po kvantitetu tako i po kvalitetu. U skladu sa tim, promenio se i naš odnos prema svemu. Veći ego na sve gleda drugačije, i odjednom, više nam se ne sedi sa drugima na kafi. Osećamo se udobnije u svom ćošku, ispred plazma ekrana koji prekriva pola zida.  

Iako nemamo kontrolni mehanizam koji pokazuje koliko je naš ego porastao od juče do danas, upravo je to unutrašnji faktor koji uzrokuje sve vrste promena u nama. Kako ego raste, naša perspektiva se menja, a sa njom se menjaju i naše vrednosti. 

Odavde dolazi potreba da se poredimo sa drugima. Koliko mi imamo? Koliko oni imaju? Kako da osiguramo da nemamo manje, jer ako imamo manje, onda patimo? Zbog toga radimo više i ulažemo velike napore da uvećamo svoj profit. Dokazujemo svima svoju vrednost. Ovo je doba konkurencije u kome svi pokušavaju da nadmaše jedni druge, na ovaj ili onaj način.

KAKO MOŽEMO DA POSTIGNEMO VIŠI SVET

Kako možemo da postignemo Viši svet 

Prvo, šta je Viši svet? Viši svet nije neko udaljeno mesto negde iznad zvezda. To je stanje percepcije, stanje ispravnog preispitivanja samog sebe. Njega postižemo temeljnim unutrašnjim preispitivanjem u kojem svoja osećanja, misli, namere i postupke procenjujemo iz perspektive istine, umesto iz iskrivljenosti ličnog egoizma, to jeste želje da uživamo zarad sopstvene koristi na račun drugih. 

Kada ljudi razmišljaju o duhovnom, često se pitaju da li se život nastavlja posle smrti. Ipak, osnovno pitanje nije da li telo umire ili opstaje, već da li možemo da se rastanemo od svog egoizma. 

Sve dok stvarnost percipiramo kroz egoistične želje, vidimo samo ograničenu sliku postojanja. Sve se meri prema ličnoj koristi, gubitku, zadovoljstvu ili patnji. Ova uska perspektiva definiše ono što u kabali nazivamo „ovaj svet“. 

Ipak, kada se uzdignemo iznad egoizma, otkriva se potpuno nova percepcija. Više ne percipiramo stvarnost kroz filter lične koristi. Umesto toga, počinjemo da vidimo postojanje onakvim kakvo zaista jeste. Ova percepcija se naziva „Viši svet“ ili „sledeći svet“. 

Važno je napomenuti da ovaj Viši svet nema nikakve veze sa mestom na koje odlazimo nakon smrti fizičkog tela. Viši svet možemo da postignemo dok još živimo u ovom svetu i boravimo u istom fizičkom telu. Ne postoji prepreka koja sprečava takvo postizanje.

Izazov nije u postizanju Višeg sveta, već u pripremi za njega. 

DA LI TREBA DA SE NADMEĆEMO ILI DA SARAĐUJEMO

 
Da li treba da se nadmećemo ili da sarađujemo sa drugima da bismo živeli najlepši mogući život 

Moderno društvo je izgrađeno na egoizmu, to jeste na želji za uživanjem zarad sopstvene koristi a na račun drugih. Ljudi se od detinjstva uče da uspeh znači biti ispred drugih, uzdići se iznad drugih, zarađivati više, postizati više i obezbediti bolji položaj od svih ostalih. Što je veći egoizam osobe, to ona misli da su njene šanse za uspeh veće. 

Ipak, ovaj egoistični sistem dostiže svoje granice. 

Čovečanstvo je došlo do stanja iscrpljenosti. Nakon vekova težnje ka ličnoj koristi, moći, bogatstvu, statusu i dostignućima, jasno je da su takva ispunjenja prolazna i da nas istinski ne ispunjavaju. Zbog toga, svet je pregoreo od egoizma. Više ne može da nastavi da napreduje istim egoističnim modelima uspeha. Snovi, koji su nekada motivisali čovečanstvo, postepeno blede i mnogi više ne veruju da će više uspeha, bogatstva ili moći rešiti njihove probleme. 

U takvom stanju, sve više ljudi se suočava sa osnovnim pitanjem o našim životima: kako možemo da nastavimo da postojimo?

Odgovor je u potpuno novom razvojnom pravcu. Umesto što cenimo nadmetanje i razdvojenost, mi moramo da naučimo da cenimo povezanost. Budućnost čovečanstva ne zavisi od toga koliko se uspešno takmičimo jedni sa drugima, već od toga koliko se uspešno povezujemo jedni sa drugima.

U takvoj povezanosti, otkrićemo nove ciljeve, nove mogućnosti, pa čak i novu percepciju stvarnosti. Ono što danas izgleda kao iscrpljen i rasparčan svet, otkriće se kao živi, međusobno povezan i zavisan sistem kroz koji možemo da otkrijemo smisao i svrhu života. 

ZAŠTO DOLAZI DO PREKIDA U KOMUNIKACIJI IZMEĐU LJUDI

 
Zašto dolazi do prekida u komunikaciji između ljudi, i kako može da se spreči ili da se popravi kada se to dogodi? 

Uopšteno govoreći, komunikacija je suština života. Svet je nastao sa određenom česticom energije koja je stvorila dve suprotstavljene čestice, i od tada se celokupna evolucija odvija kroz povezivanje – različite oblike povezanosti i stepene suprotstavljanja i udaljenosti između povezanih elemenata. Ipak, sve je to komunikacija. 

Na nepokretnom, vegetativnom, životinjskom i ljudskom nivou, kako se intenzitet suprotnosti povećava, tako se povećava i snaga povezanosti koja je potrebna za razvoj života, i novi način povezivanja dovodi do sledećeg oblika života. 

Iz godine u godinu, otkrivamo koliko su svi delovi prirode međusobno povezani, koliko je visok nivo integracije među svim njenim elementima. Na Zemlji, na primer, okeani, atmosfera, toplotna energija, vulkanske erupcije, uragani i vetrovi čine jedinstveni ekološki sistem koji teži ravnoteži između suprotnosti. Ravnoteža zahteva suprotstavljene sile, ali one koje su povezane. Ova ravnoteža se izražava u stvaranju sve više oblika povezivanja, unutar sve složenijih sistema.

Temelj svake komunikacije je da određeni element oseća potrebu da se ispuni i da izlazi izvan sopstvenih granica da bi pronašao ispunjenje. Svaka veza koja se formira zasniva se na kalkulaciji: „Šta ovde ima za mene?” Ovo važi na nivou atoma i galaksija, kao i u ljudskim odnosima. Romantični odnosi, porodične veze i poslovne veze formiraju se prema istoj kalkulaciji: „Da li se to meni isplati?”

Ipak, danas se približavamo stanju u kojem ovaj program komunikacije više ne funkcioniše na nivou ljudske svesti i percepcije. 

KAKO ĆE U BUDUĆNOSTI RAD BITI PREOBLIKOVAN AUTOMATIZACIJOM I VEŠTAČKOM INTELIGENCIJOM

 
Kako će u budućnosti rad biti preoblikovan automatizacijom i veštačkom inteligencijom 

Nema sumnje da je tehnološki razvoj transformisao čovečanstvo. Doveo nas je bliže jedne drugima i načinio da budemo više međusobno slični i povezani. 

Postepeno se formirala globalna kultura koja je danas prihvaćena skoro svuda u svetu. U Americi, Evropi i Aziji vidimo iste turističke hotele, globalni lanci su se proširili po planeti, a na univerzitetima se uče slični predmeti. Vesti izveštavaju o istim međunarodnim događajima. Organizacije i kompanije su osnovale svoje ogranke na različitim kontinentima. 

Svet je postao „okrugao“, to jeste čovečanstvo je postalo jedno međusobno povezano i integralno društvo. U takvom društvu, ukoliko se dogodi promena u jednom delu sveta, čitav sistem je pogođen. Na primer, ukoliko velika međunarodna korporacija propadne, njeni ogranci u različitim zemljama se zatvaraju, pokreću se lančane reakcije i mnogi ljudi širom sveta trpe posledice. Na taj način otkrivamo da smo svi međusobno povezani i zavisni jedni od drugih. 

Stručnjaci predviđaju da će, kako se u budućunosti tehnologija bude dalje razvijala, sve više ljudi biti uklonjeno sa tržišta rada. Dodatno, ekološka kriza će nas primorati da smanjimo nepotrebnu industriju i potrošnju.

Takva realnost može da ostavi milijarde ljudi bez mogućnosti da zarađuju za život. Ovo će zahtevati od nas da promenimo društveno-ekonomski model i osiguramo da svakoj osobi i svakoj porodici na svetu budu zadovoljene osnovne potrebe: stanovanje, odeća, hrana, voda, struja, gas i sve drugo što je neophodno za normalan život. Glavno zanimanje 21. veka biće usmereno na izgradnju globalnih sistema i organizacija podesnih da obezbede ove potrebe. „Usluga”  će postati ključni koncept. 

PRELEPA DALJINO, NE BUDI SUROVA PREMA MENI

 
Prelepa daljino, ne budi surova prema meni  

Prošli smo dug put u svom razvoju, ali uprkos činjenici da je već jasno da smo zapali u ćorsokak, nama se i dalje čini da ovaj put negde vodi. I po inerciji nastavljamo da koristimo stare metode koje su nas u taj ćorsokak i dovele.

Kapitalizam umire 

Zapadni svet je zasnovan na kapitalizmu, a u osnovi kapitalizma je konkurencija, što se na na engleskom kaže competition. Glagol compete (nadmetati se, takmičiti se, konkurisati) potiče od kasnolatinske reči competere, što znači zajedno tražiti. A ranije  je ova reč značila sastati se, složiti se, podudarati se. Ovo izgleda kao loša šala, ali je istina. Eto kako rastući egoizam vremenom iskrivljuje pojmove dajući im suprotna značenja. 

A mi smo na osnovu ovoga načinili beskonačno međusobno nadmetanje. Kao rezultat toga ogroman deo modernog poslovanja odvojio se od zdravog razuma. I mi pred tim zatvaramo oči.  

Izgrađeni su gigantski „lanci hrane” koji hrane milione ljudi i organizacija, koji apsolutno nikome nisu potrebni osim njima samima. Njihova snaga je u međusobnom podržavanju i u neznanju obmanutih masa. Ali u tome je i njihova slabost. 

Sa svakim novim globalnim udarom, suvišna preduzeća – velika i mala – počeće da nestaju. Otpašće kao nepotrebna. Nikakvi milioni ih neće spasiti; naprotiv, potonuće na dno poput mrtvog tereta. A ako nam ni ovo ne otvori oči, onda će se čitav kapitalizam srušiti na nas u opštem kolapsu sistema. Na kraju krajeva, on nije stvoren za krize; razmažen je, arogantan i star. Granice njegove izdržljivosti gotovo da su iscrpljene. 

KOJI JE NEOČEKIVAN NAČIN NA KOJI SE LJUDSKE ŽELJE ISPOLJAVAJU U POTROŠAČKOM PONAŠANJU, A KOJI VEĆINA LJUDI PREVIDI

 
Koji je neočekivani način na koji se ljudske želje ispoljavaju u potrošačkom ponašanju, a koji većina ljudi previdi  

Osnovna sila koja pokreće čitavu prirodu je želja za uživanjem. Ono što razlikuje nepokretan, vegetativan, životinjski i ljudski nivo je intezitet i vrsta želje za uživanjem i bivanjem u blagostanju. Ljudska želja za uživanjem stalno se razvija i budi nove potrebe. Danas smo na početku integralne ere, potpuno nove evolutivne faze, u kojoj se ljudska bića preobražavaju iz bića koja se bore jedna protiv drugih u jedinstveni integralni sistem u kojem su svi delovi povezani i međusobno se dopunjuju. Zbog toga je svet postao toliko međusobno povezan i zbog toga međusobna zavisnost raste. 

Organizacije koje uspevaju da prepoznaju ovaj pravac razvoja i da ulažu u učenje, praktikovanje i primenu integralnog pristupa među svojim zaposlenima, unapred će moći da se prilagode promenama koje će se događati u okruženju. Ovom širom perspektivom možemo da sagledamo tržišta, potrošače i novu atmosferu koja nastaje. 

Nekada smo jurili kroz deset prodavnica odeće i tražili nešto lepo, uživali u svakom trenutku, da bismo na kraju kupili lepu košulju. To je bilo pravo zadovoljstvo. Uživanje je dolazilo iz samog procesa kupovine, iz same nabavke, ali prvenstveno iz osećaja da šetamo lepim mestima sa novcem u džepu i da možemo da biramo šta god želimo. To je bio okus dobrog života. 

Danas mnogo manje sledimo stalno promenljive zahteve mode i nosimo ono što nam je udobno. Sam proces kupovine postaje manje uzbudljiv za ljude. Postao je praktičniji: treba mi nešto, kupim i to je to. Nema razloga da gubimo vreme lutajući po prodavnicama. Šta je ono zbog čega se osećamo dobro? Dolazak na mesta gde vlada atmosfera povezanosti između ljudi. Pozitivna atmosfera nas privlači i to je ono na šta rado trošimo novac. Odmori, slobodno vreme, putovanja i avanture zajedno sa drugim ljudima, a ne sami. 

DA LI JE DUŠA ZAJEDNIČKA ILI INDIVIDUALNA?

 
Da li je duša zajednička ili individualna

Kada govorimo o duši, prvo moramo da razjasnimo jednu fundamentalnu zabludu: duša nije nešto lično što postoji unutar pojedinca od rođenja. Duša je više kolektivni fenomen, uzajamna želja koja postoji između ljudi. 

Tora opisuje jedno stvoreno biće koje naziva Adam, a koje se kasnije podelilo na mnoge delove. Mi smo njeni delovi. U skladu sa tim, duša nije nešto individualno, već sistem veza između tih delova, kolektivna želja u kojoj smo svi međusobno povezani. 

Ukoliko želimo da ovo razumemo na praktičan način, treba da posmatramo naš svet. Kada se ljudi povežu u međusobnoj ljubavi, uzajamnosti i davanju „kao jedan čovek u jednom srcu”, kada se istinski odnose jedni prema drugima po principu „ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”, tada se između njih stvara posebna sila. Ova kolektivna sila, koja se pojavljuje u njihovoj povezanosti, je ono što nazivamo „duša”. 

To znači da nijedna osoba, sama po sebi, ne poseduje dušu. Duša osobe je njena povezanost sa drugima. Ona se nalazi van nje, u njenom odnosu prema drugima. Kada osoba izađe iz sebe, uzdigne se iznad svoje egoistične želje, koja je za sopstvenu korist, i želi da bude uključena u druge, da se poveže sa njima u jednakosti i međusobnom davanju, tada takva povezanost postaje njena duša. 

Čak i ako niko ne zna za to, čak i ako osoba sedi mirno i u sebi razvija želju da se poveže sa drugima i da im pomogne da se ujedine, ona već učestvuje u ovom kolektivnom sistemu. Kroz ovo, ona stiče dušu, zajedničko polje povezanosti. 

KAKO ISPRAVAN ODNOS IZMEĐU ZAPOSLENIH I RUKOVODILACA MOŽE DA POMOGNE UNAPREĐENJU ORGANIZACIONOG USPEHA

 
Kako ispravan odnos između zaposlenih i rukovodilaca može da pomogne unapređenju organizacionog uspeha u bilo kojoj poslovnoj organizaciji? 

Ukoliko preventivno ne započnemo proces brige za unapređenje odnosa između zaposlenih, organizacije bi mogle da se nađu u ozbiljnim teškoćama u predstojećim godinama.

Jačanje egoizma među zaposlenima dovodi do pogoršanja njihovih odnosa do te mere da ljudi gotovo uopšte neće „videti“ svoje kolege. Svaka osoba će biti fokusirana samo na lični zadatak koji mora da obavi, bez zainteresovanosti za to šta se dogodilo pre ili šta će se desiti posle. Udaljenost, nepovezanost i nerazumevanje među zaposlenima značajno će uticati na produktivnost i sposobnost razvoja novih inicijativa. 

Već danas je uobičajena pojava da su odnosi između kolega i rukovodilaca obeleženi nepoštovanjem i grubošću. Pored toga što se time narušava radna atmosfera, zadovoljstvo i motivacija zaposlenih su takođe snažno povezani sa radnim učinkom. Kada zaposleni postanu frustrirani, profit organizacije opada, njen imidž se pogoršava i povećava se broj slučajeva kada zaposleni prevarom i krađom namerno nanose štetu organizaciji.

Kriza zaposlenih na radnom mestu preneće se i u porodice, unoseći pritisak, nestrpljenje i frustraciju u njihov lični život. Bezbrojni problemi kod kuće snažno će uticati na zaposlene. Njihov pristup životu, raspoloženje, zdravlje i slični aspekti biće pod negativnim uticajem, a kao rezultat toga organizacija će trpeti štetu daleko veću od samih bolovanja i čestih izostanaka. Zaposleni će postati još više napeti, pod stresom i ogorčeni. 

Iz šire perspektive, nedostatak ispravne povezanosti među ljudima je koren svih naših trenutnih problema. Sviđalo se nama ili ne, svet u kome živimo postaje integralan – sve u njemu je međusobno povezano – osim nas samih. Integralni pristup dolazi upravo da bi se rešio ovaj problem. On uči kako da se stvore integralni odnosi i duboka povezanost među ljudima. 

KAKO PRINCIPI KABALE MOGU DA SE PRIMENE DANAS U IZGRADNJI INTEGRALNOG LJUDSKOG DRUŠTVA

 Kako principi kabale mogu da se primene danas u izgradnji integralnog   ljudskog društva  

 Da bismo razumeli kako principi mudrosti kabale mogu da se primene danas u izgradnji integralnog ljudskog društva, prvo treba da razumemo  koncept duše onako kako ga kabala opisuje. Moramo da se odvojimo od našeg trenutnog razumevanja duše, od onoga kako se ona uobičajeno razume u svetu. Ljudi obično zamišljaju dušu kao nešto lično, ono što postoji unutar svake osobe. Međutim, prema kabali, duša nije nešto lično što pripada jednoj osobi. Duša je kolektivni fenomen. To je zajednička želja koja postoji među ljudima kada se harmonično međusobno povežu. 

Tora na početku govori o jedinstvenom ljudskom biću koje se naziva „𝘈𝘥𝘢𝘮 𝘏𝘢𝘙𝘪𝘴𝘩𝘰𝘯“, što na hebrejskom znači „Prvi čovek“. Ovo se ne odnosi na čoveka u biološkom smislu, već na jedinstveni kolektivni sistem želje. Kasnije je ovaj sistem podeljen na mnoge delove, koji nam danas izgledaju kao odvojena ljudska bića. U stvarnosti, međutim, svi smo delovi te jedinstvene prvobitne duše. 

Otuda, duša nije nešto što postoji unutar pojedinca. Duša se stvara između ljudi kada se pravilno povežu, u uzajamnom odnosu ljubavi i davanja. Kada ljudi ujedine svoja srca, kada grade odnose zasnovane na međusobnoj ljubavi, uzajamnosti i principu „ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”, između njih se pojavljuje specifična sila. Ta kolektivna sila, stvorena njihovom povezanošću, je ono što kabala naziva „duša”. 

Nijedna osoba ne poseduje dušu sama za sebe. Duša postoji samo u odnosu sa drugima. Kada osoba želi da se poveže sa drugima u jednakosti, uzajamnosti i davanju, kada se uzdigne iznad svog ega i trudi se da bude uključena u druge, ovakva veza formira posudu nazvanu „duša”. Nije bitno da li drugi ljudi znaju za to ili ne. Kabalista bi mogao mirno da sedi u sobi, a da niko ne zna za njega, ali ako u sebi razvije istinsku želju da se poveže sa srcima drugih i da im pomogne da se povežu jedni sa drugima, onda počinje da učestvuje u toj kolektivnoj želji. Ovo učešće se naziva „sticanje duše”.