ZAŠTO LEKARI BIRAJU SMRT

  

Zašto lekari biraju smrt 

Savremena medicina je paradoks neverovatnog napretka i duboke sistemske krize. Uprkos eri visoke tehnologije, ona je još uvek daleko od savršenog. Pacijenti se sve više susreću sa birokratijom, visokim cenama usluga i formalnim pristupom, što stvara talas skepticizma, pa čak i otvorenog nepoverenja. 

Potrebno je da priznamo da je ova kritika često opravdana. Sistemski neuspesi i nedostatak ljudske pažnje uzrokuju da se ljudi osećaju kao puki brojevi u redu. Međutim, osuđujući medicinu, često zaboravljamo na one koji se nalaze na prvim linijama borbe.

Ne možeš da odustaneš, ne možeš da umreš: šta raditi? 

Lekari danas rade pod ogromnim pritiskom: hronični stres, prevelika društvena očekivanja, rizik od izgaranja na poslu i teret odgovornosti za živote drugih koji nose svakodnevno. Pre nego što osudimo sistem, važno je da vidimo  da iza njega stoji živ čovek koji se često bori sa bolešću do krajnjih granica sopstvenih snaga. A kada se ta snaga iscrpi, izvršava samoubistvo. 

Samo u izraelskoj bolnici „Soroka”, četiri lekara izvršila su samoubistvo u poslednjih osamnaest meseci. I potrebno je da kažemo istinu: samoubistva medicinskih radnika otkrivaju ne samo hronični umor i prekomerni rad, već i nedostatke čitavog zdravstvenog sistema. 

DA LI FETUS U MATERICI MAJKE OSEĆA LJUBAV

 
Da li fetus u materici majke oseća ljubav 

Šta fetus oseća u materici majke? Kroz šta prolazi? U kojoj meri na njega utiču odnosi između roditelja? 

Fetus je konstantno u nekoj vrsti borbe, jer treba da se prilagodi uslovima okruženja, što je materica. Kako fetus raste ovo okruženje se menja, tako da postoji intenzivan i neprekidan proces adaptacije i usklađivanja. U skladu sa tim, sile prirode deluju na njega iznutra i spolja, grade ga i oblikuju.  

Ukoliko fetus ne može da se prilagodi novim uslovima, tada dolazi do poremećaja u njegovom razvoju. Iz ovoga proizlazi velika briga za stanje trudnice. Za nju je potrebno obezbediti sve ono što je neophodno za pravilan razvoj fetusa u njenoj utrobi na svakom nivou – fizičkom, psihološkom i duhovnom.

Što se fetus više razvija, to on više oseća širu okolinu. Kao što smo nekada mislili da biljke ne osećaju naš odnos prema njima, a sada otkrivamo da osećaju – da percipiraju i reaguju na ono što se događa oko njih – tako je i sa fetusom.

Otuda je važno da fetus negujemo ljubavlju – toplim odnosom, pažnjom i brigom za njegovu dobrobit. Iako nismo navikli da se prema periodu trudnoće odnosimo kao prema nečemu što je deo našeg života, ona to svakako jeste i u velikoj meri utiče na naš razvoj. 

Kad bismo bili dovoljno osetljivi, sećali bismo se sebe čak i u majčinoj utrobi, kako se razvijamo kroz sve etape. Takvo sećanje ostaje u nama, u unutrašnjim sistemima kojima obično nemamo pristup.

KAKO FETUS MOŽE DA BUDE ZAŠTIĆEN OD NEGATIVNOG UTICAJA TOKOM TRUDNOĆE

 

 
Kako fetus može da bude zaštićen od negativnog uticaja tokom trudnoće

Šta možemo da učinimo tokom meseci trudnoće, ne samo da zaštitimo fetus od negativnih uticaja, već i da optimalno utičemo na njegov razvoj? 

Već postoje poznati saveti poput pevanja fetusu, sviranja muzike, pričanja i povezivanja sa njim kao ljudskim bićem koje oseća i razume. Pored takvih alata, integralni pristup obrazovanju naglašava da je vredno da kao budući roditelji zajedno razjasnimo kako mi definišemo dobro koje želimo za naš fetus i buduću bebu, i generalno, za svu decu koja će se uskoro roditi. 

Kakav svet želimo za njih? Oslobodimo se svega što danas postoji i razmišljajmo što otvorenije. Šta bi moglo da bude najbolje za sledeću generaciju? Koja tačno forma života? To verovatno treba da bude život bolji od našeg, lepši, udobniji i harmoničniji.

I sama misao o ovome, odnosno ispitivanje naprednije forme života zajedno sa očekivanjem i nadom da će se to zaista ostvariti za našu decu, već će uneti pozitivne sile u svet i poboljšati ga. 

Generalno, integralni pristup obrazovanju nas podučava da će najbolji život postojati onda kada izgradimo integralnu vezu u ljudskom društvu, poput one koja prirodno postoji u sistemu prirode. Čitava priroda je povezana. Njeni različiti delovi se dopunjuju i funkcionišu kao jedinstveni harmoničan mehanizam. Jedino kod nas postoji poremećaj. Što više učimo da odnose između ljudi prilagodimo integralnim zakonima prirode, to ćemo više unositi ravnotežu i smirenost u svoj život.

ŠTA JE POTREBNO DA RADIM KADA MI SE DOGODI NEŠTO NEGATIVNO

Šta je potrebno da radim kada mi se dogodi nešto negativno 

Sve što se od mene zahteva je da razumem sledeće: sve što primam dolazi iz prirode, iz jedinstvenog izvora koji je sve stvorio i svime upravlja, i koji me vodi ka cilju našeg postizanja ravnoteže sa prirodom.  

I sve što na mene utiče dato je samo da bih se preciznije usmerio prema tom cilju. Otuda, uvek stoji pitanje: kako mogu da iskoristim ono što sada primam da bih se snažnije usmerio prema cilju? Prvo, moram da se povežem sa samim ciljem, i tek onda da pogledam kako to tačno deluje unutar mene. Protiv čega je usmereno? Po pravilu, usmereno je protiv mog egoizma, to jeste protiv moje želje da uživam zarad sopstvene koristi na račun drugih, jer u meni ne postoji ništa drugo. Međutim, sila prirode koja stalno deluje na nas u svim našim željama, mislima i stanjima uvek dodiruje specifičnu stranu egoizma, jedan od njegovih kvaliteta, manifestacija ili skrivenih uglova. 

Uobičajeno, najjači i najbolniji udarac egoizmu je povreda ponosa, urušavanje sopstvenog „ja”. Više od svega se plašimo sramote. Užasnuti smo time da budemo omalovaženi i poniženi u očima drugih, da izgubimo svoj unutrašnji osećaj važnosti. Poraz ponosa, poraz „ja”, je najmoćniji osećaj koji možemo da doživimo. Spremni smo i da umremo samo da ne moramo da prođemo kroz takav osećaj, jer stid poništava ljudsko u nama. On uništava naše „ja”, ostavljajući za sobom samo životinjsko telo. Ne možemo da pristanemo na to da ostanemo samo životinje. Ne možemo da se spustimo na taj nivo. I zbog toga mi smo spremni na sve da izbegnemo stid.

Upravo taj osećaj, pretnja stidom, kolaps egoističnog „ja”, najjači je podsticaj koji nam priroda daje da bi nas gurnula prema cilju. Mudrost kabale objašnjava da je čitav sistem stvaranja, čitav nastanak svetova, počeo iz ovog prvobitnog osećaja stida. Otuda, za nas je to najefikasnije sredstvo za ispravku. 

Ukoliko naučimo da ispravno osećamo sebe, da stalno budimo unutrašnju analizu sebe, da prepoznamo stid i istovremeno se uzdignemo iznad njega, onda nam postaje lakše da radimo na svom egoizmu u svakom obliku. Stid ne postaje destrukcija, već vodič, sila koja nas usmerava ka ravnoteži sa pozitivnom, altruističnom silom prirode, prema duhovnom usponu. 

Link - 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗦𝗵𝗼𝘂𝗹𝗱 𝗜 𝗗𝗼 𝗪𝗵𝗲𝗻 𝗦𝗼𝗺𝗲𝘁𝗵𝗶𝗻𝗴 𝗡𝗲𝗴𝗮𝘁𝗶𝘃𝗲 𝗛𝗮𝗽𝗽𝗲𝗻𝘀 𝘁𝗼 𝗠𝗲?

ŠTA JE NAJVEĆA TRAGEDIJA ČOVEČANSTVA

Šta je najveća tragedija čovečanstva 

Sve negativno što je čovečanstvo doživelo kroz istoriju, među svim narodima i u svim vremenima, nije bilo ništa drugo do patnja koja je proizašla iz našeg sve većeg udaljavanja jednih od drugih. Mi nismo uspeli da razumemo da je zakon prirode suprotan: da treba da se zbližimo, ujedinimo i naučimo kako da se harmonično povežemo. Danas, ova nagomilana patnja počinje jasno da se otkriva, pritiskajući nas sa svih strana, i to ne čini da bi nas uništila već da bi podstakla našu povezanost. 

Kada konačno počnemo da se krećemo u ispravnom smeru, postaćemo čak i zahvalni za svu ovu patnju, jer ćemo razumeti njenu svrhu. Videćemo da to nije bila besmislena bol, već sila koja nas je vodila ka ispravci naše prirode: od urođenog egoističnog stanja želje za uživanjem isključivo zarad sopstvene koristi, do altruističnog stanja koje je u harmoniji sa altruističnom silom prirode. Tada ćemo otkriti da postoji samo jedan opšti pravac našeg razvoja, kretanje ka velikoj i trajnoj sreći koja dolazi iz postizanja ravnoteže sa altruističnom silom prirode. 

Ovo se već događa. Bez izuzetka, sve što se danas odvija je deo tog kretanja. Možda deluje mračno, haotično i okrutno, ali unutrašnji pravac ovog kretanja nas isključivo vodi ka harmoničnoj vezi jednih sa drugima, i kroz tu povezanost da postignemo genuinu formu sreće, onu koja je večna i savršena. 

Link - 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗜𝘀 𝘁𝗵𝗲 𝗚𝗿𝗲𝗮𝘁𝗲𝘀𝘁 𝗧𝗿𝗮𝗴𝗲𝗱𝘆 𝗼𝗳 𝗠𝗮𝗻𝗸𝗶𝗻𝗱?

 

ZAŠTO TAKO MNOGO LJUDI PREISPITUJU SVRHU ŽIVOTA

 

Zašto tako mnogo ljudi preispituje svrhu života 

Danas smo postigli stanje u kojem milioni ljudi širom sveta već počinju da traže odgovore na najosnovnija životna pitanja: Zašto patimo? Zašto smo ovde? Šta je svrha života? Da li za nas priroda ima plan? Ova pitanja se pojavljuju kada čovečanstvo sazri iznutra do tačke u kojoj više ne može da bude zadovoljno običnim postojanjem i počinje da traži smisao života. 

Zbog toga se mudrost Kabale otkriva baš sada. To je metod koji daje odgovore na ova pitanja. Kako daje te odgovore? Kabala to čini na empirijski i praktičan način otkrivajući nam drugačiju stvarnost. 

Kabala je metod otkrivanja Više stvarnosti izvan onoga što trenutno osećamo. Ova Viša stvarnost već postoji oko nas, čak i u nama, ali smo od nje odvojeni unutrašnjom, psihološkom barijerom. Ova barijera blokira našu percepciju druge polovine stvarnosti, gde mi živimo u našoj istinskoj formi postojanja. 

Kada pređemo ovu barijeru, to je kao da se iznenada upali svetlo. To nije obično svetlo, već Viša Svetlost. Unutar ove Više Svetlosti, počinjemo da vidimo drugu stvarnost koja je prethodno bila mračna, skrivena i neprimetna, to jeste stvarnost Višeg sveta. 

Tada počinjemo, sa potpuno nove visine i dubine da razumemo šta se dešava u našim životima, zašto se to dešava i kako naša priroda i priroda oko nas funkcionišu. Otkrivamo da nismo samo fizička tela, nismo samo životinjski deo koji jednostavno živi za opstanak, udobnost i privremeno zadovoljstvo. Mi smo duše, ono unutrašnje ljudskog bića koje je večno i savršeno. 

ZAŠTO SMO STVORILI TAKO ZAHTEVNA RADNA MESTA KOJA NAM ODUZIMAJU MNOGO SATI TOKOM DANA

 

Zašto smo stvorili tako zahtevna radna mesta koja nam oduzimaju mnogo sati tokom dana 

To je zbog toga što smo mislili da će to da nas dovede do boljeg života, da ćemo napredovati, procvetati i postići dobrobit i sreću. Otuda, postalo je uobičajeno da se uspeh u životu meri brojem radnih sati. Ukoliko neko čuje da radim više sati od drugih, mogao bi da pomisli da imam izuzetno veliku platu ili da zauzimam specijalan, visoko cenjen položaj. 

Štaviše, mi generalno ne želimo da se oslobodimo od takvog načina života. Došli smo u stanje u kojem je naš posao naš život. Danas kada nekog sretnemo, prvo što nas zanima je: „Čime se oni bave? Šta je njihov posao? Gde rade?” Svi pričaju o poslu. 

U prošlosti, ljudi su više pričali o hobijima poput sporta, ali danas o tome manje razgovaramo. Posao je zauzeo centralno mesto. Takođe, sasvim je jasno da ukoliko provodimo deset sati dnevno na našim radnim mestima, o čemu još imamo da razgovaramo?  Svoje živote smo usredsredili na naše profesije.

Činjenica da toliko naglašavamo značaj rada je deformacija koja proizilazi iz naših prenaduvanih egoističnih želja. To nije prirodno. Mi nismo rođeni da radimo na način kako radimo, i veći deo posla koji obavljamo je nepotreban. 

Ako nismo rođeni da radimo toliko mnogo, zbog čega smo mi onda rođeni? To je zbog toga da znamo zašto smo ovde, šta se događalo pre nego što smo rođeni, šta će se događati nakon naše smrti i šta se događa sa svetom, sa našim mentalnim i emocionalnim stanjima i kako najbolje moguće da sarađujemo sa silama prirode kroz razvoj našeg unutrašnjeg bića.

Isto tako, ovde smo zbog toga da razvijemo svoju povezanost sa drugim ljudima. Kada ne bismo bili u stalnom individualističko-materijalističkom  nadmetanju jednih sa drugima, tada bi nam bilo lakše da se međusobno zbližimo. Tada bismo se bolje brinuli o svojoj deci i od detinjstva bismo im usadili drugačiji stav jednih prema drugima. 

Link - Why did we create such demanding workplaces that consume so many hours of our days?

KAKO MOŽETE DA POSTANETE SOCIJALNO INTELIGENTNI

Kako možete da postanete socijalno inteligentni 

Mi možemo da postanemo socijalno inteligentni tako što ćemo razvijati stavove podrške, ohrabrenja i brige prema drugima. Na primer, kada se obraćamo nekome, treba da se zapitamo kako možemo da mu pomognemo. 

Kada vidimo nekoga ko je na neki način slabiji od nas, potrebno je da se zapitamo kako možemo da mu pomognemo i da ga podržimo. 

Kada vidimo nekoga ko je na neki način jači od nas, onda je potrebno da se zapitamo koji savet mi možemo da mu damo o tome kako da se odnosi prema drugima. 

Svima nama dati su različiti nivoi inteligencije, ali svako od nas može da razvija visoku socijalnu inteligenciju, jer svako od nas ima svoju ulogu u životu koju treba da ispuni. Ne postoji osoba bez koje bi društvo moglo da bude celovito. 

Što se tiče našeg truda u podršci, ohrabrivanju i brizi za druge, svi smo mi jednaki. Zamislite potpun i savršen sistem u kojem, ako nedostaje čak i najmanji šraf, mašina neće raditi. Uistinu, tako je i sa nama. 

Razvijanjem socijalne inteligencije u ljudskom društvu u celini, svi  ćemo znati kome možemo da se obratimo za pomoć i kome je pomoć potrebna. 

Svi smo međusobno povezani i zavisimo jedni od drugih, i da bismo svoju povezanost i međuzavisnost ostvarili na harmoničan način, moramo da kontinuirano ispoljavamo pozitivan, podržavajući, ohrabrujući i brižan stav jednih prema drugima. 

Link - How can you become socially intelligent?

DA LI MOBILNA TEHNOLOGIJA DONOSI KORIST SVAKOME?

 

Da li mobilna tehnologija donosi korist svakome?

Sledi izjava suosnivača kompanije Epl, Stiva Voznijaka: 

„Kada smo Stiv Džobs i ja pokrenuli Epl, razgovarali smo o tome kako želimo da slepe osobe načinimo jednako sposobnim i ravnopravnim sa ljudima koji mogu da vide. I, reklo bi se da smo u tome uspeli kada pogledate sve te ljude koji hodaju trotoarom i gledaju dole u nešto što drže u svojim rukama, potpuno nesvesni svega oko sebe!” 

Još uvek ne razumemo da nagli razvoj elektronike i tehnoloških inovacija nije proširio ljudske osećaje, već ih je suzio. Svet smo smanjili na mali ekran koji staje na dlan. Čovek gleda u ekran i za njega ništa drugo ne postoji. Misli da je povezan sa svetom, međutim u stvarnosti je povezan sa posrednicima – kancelarijama, sistemima i korporacijama – koji ga hrane čime god oni odluče. Otuda, umesto da čovek postane slobodniji, on je postao još više zavisan. Postajemo sve veći i veći robovi. 

I, ovde postoji nešto što je još ozbiljnije. Sa razvojem elektronike, mnoge uobičajene profesije nestaju. Međutim, profesija nije samo način za zaradu novca. Najvažnija uloga profesije je to što se kroz nju čovek oseća potrebnim u društvu, pogodnim za suživot sa drugima. Profesija je oblik komunikacije između ljudi. Ja sam krojač, ti si obućar, lekar, advokat – šta god da smo, potrebni smo jedni drugima. Razmenjujemo usluge, uzajamno delujemo i živimo jedni kroz druge. 

Međutim, ukoliko ljudi više nisu potrebni jedni drugima, ukoliko samo gledaju u telefone, onda to postaje poput droge. Unutar toga, ljudi će jednostavno zaspati. Vrteće filmove u svojim glavama i biće potpuno udaljeni od stvarnog života.

KOME JE NEOPHODNO VASPITANJE

 

Kome je neophodno vaspitanje  

„Prosledite ovu poruku svojim prijateljima! Napokon ste dočekali! Sada možete da se napijete i da se valjate po žbunju. Doći će tvoj red i ti ćeš reći: ‘Pijana sam, uzmite mene’”. Ovu poruku su dobile petnaestogodišnje devojčice iz Zihron Jakova, putem WhatsApp-a, kao poziv da  proslave Dan nezavisnosti Izraela. 

Malo je reći da je ovaj „poziv” užasnuo i šokirao roditelje. Svi, pre svega, želimo da zaštitimo svoju decu, a u isto vreme ipak osećamo očaj i bespomoćnost pred pretećom opasnošću. Štaviše, to je opasnost za čitavo društvo. Na kraju krajeva, naša najranjivija tačka su naša deca. 

Nažalost, naša zabrinutost je zaista opravdana. Prema podacima Ministarstva prosvete 10% učenika u osnovnoj školi je probalo alkohol. A u srednjoj školi više od 40% učenika konzumira jaka pića poput konjaka i viskija. I, ove brojke su znatno potcenjene. U stvarnosti, situacija je još gora od onoga što statistika pokazuje. 

Svako ko je posmatrao takozvana okupljanja današnje omladine – na obali mora, u omladinskim klubovima, na nekom tavanu ili iznajmljenom stanu – može da pretpostavi šta se tamo dešava. Složićete se, to je neprijatan prizor. Tipična scena: tinejdžer drži čašu alkohola u jednoj ruci, a u drugoj smotanu cigaretu sa nekom čudnom mešavinom. Svi viču, jako pijani ili drogirani. Takve scene su zaista alarmantne. 

Koliko god je bolno da to priznamo, problem nije u deci, već u nama, roditeljima i društvu u celini. Naravno, iskreno volimo svoju decu i spremni smo da žrtvujemo sve za njih. Mi olako sa njima pravimo kompromise kada im dozvoljavamo da se zabave sa prijateljima i popiju nekoliko pića, ako je to ono što im se dopada. Međutim, deca su deca, veoma su povodljiva, i da li ona uopšte mogu da se ponašaju drugačije pod uticajem svojih vršnjaka, bez ikakvih ograničenja sa naše strane?