понедељак, 05. април 2021.

KAKO DA NAUČITE DA BUDETE POTREBNI

 

Link - How Do You Learn To Be Needed?

Kako da naučite to da budete potrebni?

Pitanje: Neko Vam je pisao: „Otkako mi je muž umro, osećam se beskorisno. Deci nisam potrebna, ćerka mi je nedavno rekla: ’Samo se mešaš’. Mislila sam da ću biti potrebna svojim unucima, ali oni su zauzeti svojim računarima i telefonima i ja ih samo nerviram. Naučila sam da pletem i mislila sam da ću plesti za njih, ali oni sve kupuju onlajn. Pokušavala sam nešto da osmislim za sebe, poput igranja karata, rešavanja ukrštenih reči, ali nisam zainteresovana za to. Izgleda da nikome nisam potrebna”.  

Šta ova žena treba da radi? Kako čovek može da nauči da bude potreban?

Odgovor: Mislim da ovde ne treba tražiti nekoga kome biste bili potrebni u nekom ličnom smislu, već šta je to što ja mogu da uradim a da to bude korisno i dobro velikom broju ljudi, čitavom čovečanstvu. Danas se sve radi zarad toga da se osigura to da smo što nezavisniji jedni od drugih. A, kada neko hoće da nam ponudi svoju pomoć, nas to ometa, mi to ne želimo.

Pitanje: Znači, obična baka može sebe da otkrije svetu? Može li ona odjednom da bude korisna svetu, korisna ljudima?

Odgovor: Nesumnjivo! Samo ukoliko razume šta je to što je od koristi za svet, za ljude, ona može sebe da pronađe u tome.

Pitanje: U čemu ona može da bude korisna svetu?

Odgovor: U tome što će da uči sebe i druge ljude da budu međusobno pravilno povezani. Ovo će svetu doneti ogromnu pozitivnu snagu, koja će svet načiniti boljim mestom.

Pitanje: Da li je svrha života u tome da osoba hoće da bude potrebna? Da li je to svrha mog života?

Odgovor: To nema smisla. To je samo lek. Svrha života bi već trebalo da bude iznad toga.

Pitanje: Da li je svrha života ono što ste rekli – uspostavljanje povezanosti sa drugima, uzrokujući time da oni budu ljubazni? Da li će ova svrha ispuniti čoveka?

Odgovor: Svakako će ga ispuniti. Čovek će početi da oseća da ima tu svrhu. Unutar ovog punjenja, ove povezanosti između nas, idemo na sledeći nivo, možemo da se ispunimo za još 100 narednih godina.

Ulazimo u sistem u kojem smo svi povezani. Ovo je potpuno nova svrha života. Živimo kao da smo u zajedničkom telu.

Pitanje: Da li je moguće da živimo i drugu mladost nakon 70-te i 80-te godine života?

Odgovor: Nesumnjivo!  unutar ovog novog društva u kojem je, koje i on gradi, čovek se odvaja od sebe. Mi ovo moramo da radimo.


Autor:
  Dr Mihail Lajtman


петак, 02. април 2021.

KADA SE INKLUZIJA OKREĆE PROTIV SEBE

 

Link - When Inclusion Turns against Itself

Zabrana dečjih knjiga i filmova je preteće upozorenje – društvo se urušava

Tokom proteklih nekoliko meseci bombardovani smo vestima o „ispravkama” koje se događaju u raznim svetskim kompanijama, korporacijama, ali one najznačajnije su u obrazovnom sistemu.

Ove mere, koje se navodno preduzimaju da bi se društvo načinilo takvim da usebe više uključuje, zapravo zabranjuju, ograničavaju i osuđuju mnoge najosnovnije slobode ljudi u jednoj demokratskoj zemlji, poput slobode izražavanja, a čak i slobode mišljenja. Previše je primera koje treba pomenuti, ali evo nekoliko tipičnih: Amazon je uklonio kultne knjige za decu doktora Susa, a Dizni+ je sa dečjih profila skinuo tako omiljene filmove kao što su Dambo, Petar Pan i Švajcarska porodica Robinson, i dodao je, u profilima za odrasle, upozorenje pored naslova da filmovi sadrže kulturološki neprikladan sadržaj.

„Zaista, mnogo vekova unazad, sve do danas, mi smo se udaljavalji sve više i više. Do sada smo se toliko otuđili da ne možemo da podnesemo nikoga ko nije isti kao što smo i mi. Kao rezultat toga, mi uvodimo „pravednost”, koja pokušava da forsira pravičnost i nametne nepristrasnost i jednakost, a zapravo govori da ukoliko ne mislite kao što donosilac odluke misli da „treba” da bude, vi bivate prognani, izloženi raznim socijalnim kaznama kao što su zabrana udruživanja, gubitak posla, sramoćenje na društvenim mrežama i druge društvene kazne koje su često štetnije od zatvora, i ponekad uzrokuju to da ljudi sebi oduzmu život.”

Ima još: Koka-kola je ozbiljno tražila od svojih radnika da budu „manje beli” u borbi protiv rasizma. Megin Keli je u intervjuu za Bila Mara rekla da je povukla svoju decu iz privatne škole jer je, između ostalih probuđenih neobičnosti, sproveden program „tronedeljnog eksperimentalnog transobrazovanja“ u odeljenju njenog sina u trećem razredu.

Postoji još mnogo toga: Velika crkvena škola na Menhetnu nudi vodič na 12 stranica o „inkluzivnom jeziku”. Vodič destimuliše decu da koriste reči „roditelji”, „mama” i „tata” i sugeriše im da umesto njih koriste reči „ljudi” ili „odrasli”. U Njujorku, Ministarstvo obrazovanja ukloniće sva „rešeta” za selekciju za upis u srednje škole za školsku 2021–2022. godinu, i za sve srednje škole eliminisaće prioritet upisa prema okrugu. Da bi se povećala raznolikost, lutrija će zameniti testove za odabir. I, na kraju, Bari Vajs piše o svojoj prijateljici, majci četvorogodišnje devojčice sa Menhetna, koja je gledala kako njena ćerka crta, kada je devojčica ležerno rekla: „Moram da crtam u svojoj boji kože”. Boja kože, rekla je svojoj majci, „zaista je važna”. To je naučila u školi.

Ironija u vezi sa ovim primerima i sa bezbroj drugih jeste u tome da su svi oni posledice kampanje za povećanje inkluzije i različitosti. Jasno je da pregovarači ne razumeju to da kada sprečavate slobodu misli i slobodu izražavanja, ukidate inkluziju, uklanjate različitost i cepate društvo na komade. Ne mislim da će ova ideologija prevladati, ali ukoliko bude prevladala, Amerika će, na ovaj način, dokrajčiti sebe.

Ova kampanja ide ka jasnom ishodu, koji ja  nazivam „prepoznavanje zla”. Drugim rečima, pokazaće nam da je naša priroda, ljudska priroda, trula i zla do srži. U tom procesu će nam takođe pokazati da mi nemamo pojma o ispravnom načinu obrazovanja dece ili odraslih.

Uspešno obrazovanje zahteva da znate krajnji ishod pre nego što ga uopšte i započnete. A što se tiče kampanje za inkluziju, priroda ljude nije stvorila kao iste; stvorila ih je različite! Nije ih stvorila ni kao bolje ni gore, već drugačije! Mi, ljudi, pripisujemo vrednost jednoj rase nad drugom, jednoj kulturi nad drugom kulturom, jednoj veri nad drugom i jednom gledištu na svet nad drugim gledištima. Zato smo mi, ljudi, ti koji su problem, a ne rasa, pol, vera ili kultura u kojoj smo rođeni. Mi uzrokujemo to da ljudi nisu jednaki, jer tako razmišljamo o njima. Raznolikost je blagoslov; to ljude čini jedinstvenima, a samim tim i izuzetno vrednima! Pokušaj da eliminišemo razlike između nas načiniće razdvojenost, otuđenje i mržnju, a neće stvoriti inkluziju ili jednakost.

Zaista, mnogo vekova unazad, sve do danas, mi smo se udaljavalji sve više i više. Do sada smo se toliko otuđili da ne možemo da podnesemo nikoga ko nije isti kao što smo i mi. Kao rezultat toga, mi uvodimo „pravednost”, koja pokušava da forsira pravičnost i nametne nepristrasnost i jednakost, a zapravo govori da ukoliko ne mislite kao što donosilac odluke misli da „treba” da bude, vi bivate prognani, izloženi raznim socijalnim kaznama kao što su zabrana udruživanja, gubitak posla, sramoćenje na društvenim mrežama i druge društvene kazne koje su često štetnije od zatvora, i ponekad uzrokuju to da ljudi sebi oduzmu život.

Pokušaji da se promeni ljudska priroda mudri su isto koliko i borba Don Kihota sa vetrenjačama, čak su i mnogo štetniji. To povređuje duše ljudi, posebno dece, i narušava njihovu psihu. Ne možete da vežete ljude za Prokrustovu postelju i očekujete da će sa nje ustati neoštećeni. Oni više nikada neće biti isti, niti će biti zdravi pojedinci.

Ono što treba da uradite je da iskoristite jedinstvenost svake osobe u korist društva. Treba da istaknete razlike i pokažete da doprinos svake osobe uzrokuje to da ona bude jedinstvena i nezamenljiva. Kada načinite tako da ljudi budu ponosni na ono što jesu, oni neće hteti da se promene; neće hteti da menjaju druge i osećaće samopouzdanje dok se povezuju i komuniciraju s drugima. Ovo je sva taktika potrebna da se izgradi uspešno društvo.

U društvu koje podržava jedinstvenost ljudi, oni neće oklevati da se okupljaju, druže u različitim grupama i upoznaju druge ljude i kulture. Među njima neće biti rasizma ili diskriminacije, neće biti presude i neće biti ksenofobije, jer će znati da od svake osobe koju sretnu imaju šta da dobiju. Takvi ljudi će formirati društva koja cvetaju, i koja će biti suštinski raznolika i prirodno inkluzivna. Biće živahni i gostoljubivi upravo zato što su sva gledišta dobrodošla, kao i rase, polovi, vere i kulture.

Nadam se da će 330 miliona ljudi koji žive u Americi razumeti ovo pre nego što pretrpe nezamislive patnje zbog pokušaja da promene sopstvenu prirodu.


Autor:
  Dr Mihail Lajtman

среда, 31. март 2021.

ŠTA JE TO ŠTO JE POTREBNO DA SE UČI U ŠKOLI, ALI SE JOŠ NE UČI?

 

Link - “What Is The One Thing That Should Be Taught In School That Isn’t Already?” (Quora)

Šta je to što je potrebno da se uči u školi, ali se još ne uči?

Potrebno je da prijateljstvo u školi bude više naglašeno, da bi se izgradila prijateljska povezanost između svih učenika.

Mi bismo morali da se fokusiramo najviše na to kako da pozitivno povežemo učenike da bismo izgradili društvo koje pruža podršku, u kojem su srećni i samopouzdani pojedinci. Naposletku, ljudi bi trebalo da školu završe sa osećajem da njihova sreća i uspeh u životu zavise od toga u kojoj se meri pozitivno povezuju jedni s drugima.

Cilj koji škola treba da ima spram učenika ne bi trebalo da bude profesionalna orijentacija, već to da od učenika izgradi srećne, samopouzdane i uspešne ljude.

Ukoliko učenici neprestano moraju da održavaju egoistične odnose, gde svako od njih nastoji da maksimalno uveća svoju ličnu korist na štetu drugih, oni nikada neće biti istinski srećni, samouvereni ili uspešni u životu.

Takođe, mi moramo da razumemo to da današnja generacija nije slična nijednoj drugoj generaciji do sada. To je zato što mi ulazimo u vreme koje je, više nego ikada ranije, vreme globalne međusobne povezanosti i međusobne zavisnosti, i mi treba da naučimo da  takvu međusobnu povezanost i međusobnu zavisnost u potpunosti realizujemo, čime ćemo svoju sreću, uspeh i samopouzdanje osigurati na način koji odgovara vremenu u kojem smo sada. Profesije, koje sada tretiramo kao primarne, ponovo treba da rangiramo i postavimo ih na mesto broj dva, a da mesto broj jedan damo pozitivnoj povezanosti između ljudi.

Kada učenici idu u školu, oni treba da se osećaju ugodno i da žele da se povezuju sa ostalim učenicima, a strah ili kritika ne treba da se širi među učenicima. Da bi uspostavili pozitivnu atmosferu, punu podrške, u kojoj bi učenici razvijali svoju povezanost, nastavnici, kao prvo i osnovno, treba da prođu kroz proces osnaživanja povezanosti. U tom procesu oni će učiti kako da se pozitivno odnose jedni prema drugima i prema učenicima, zarad toga da učenici osete srećan život, pun samopouzdanja, sigurnosti, ravnoteže i prosperiteta, kroz to što učestvuju u izgradnji društva koje je vođeno vrednostima jedinstva i uzajamne brige.


Autor:
  Dr Mihail Lajtman

субота, 20. март 2021.

KOVID - KATALIZATOR ZA PROMENE U DRUŠTVU

 

Link - “Covid – A Catalyst For Social Change” (Linkedin)

KOVID – katalizator za promene u društvu

Dok svi žure da se vakcinišu ili, nasuprot tome, izjavljuju da su vakcine vladin plan usmeren protiv ljudi, izgleda da ignorišemo nešto veoma važno: zašto se virus uopšte pojavio? Dok ne odgovorimo na ovo pitanje, nećemo ga se otarasiti, bez obzira na to što se objavljuje da vakcine mogu da budu efikasne.

Virus neće prestati dok ne obnovimo svu našu povezanost, na svim nivoima. Dok ne naučimo kako da se pažljivo i brižno odnosimo jedni prema drugima, kako da gradimo zajednice u kojima ljudi osećaju da su sigurni i dobrodošli, kako da gradimo društva koja ne eksploatišu slabe i ranjive, kako da prigrlimo različitost umesto da izbegavamo svakoga ko misli drugačije od javnog mnjenja, i dok sve to ne naučimo, KOVID nam neće dozvoliti da vodimo normalan život.

Iako virus korona izgleda poput običnog virusa, on je mnogo više od toga. Virus menja naše misli i želje, odnose među ljudima i zemljama i to radi u čitavom svetu. KOVID 19 je višeslojna bolest; ne treba samo da nas nauči da moramo da peremo ruke i da nosimo maske. Umesto toga, njegov glavni cilj je da nas nauči kako da se odnosimo prema svom životu.

Odnosno, trebalo bi da nas nauči ne samo kako treba da se odnosimo jedni prema drugima, već i kako da se odnosimo prema životu u celini, prema suštini života i njegovoj svrsi! Iz tog razloga, KOVID neće nestati tek tako. Mutiraće i modifikovaće se sve dok nas potpuno ne iscrpi, dok ne pristanemo na promenu svih naših društvenih sistema, sve dok ne vidimo nameru koja stoji iza onoga što se pojavljuje: da transformišemo ljudske odnose.

Zapravo, SARS-KoV-2, nazvan „virus korona“, iscrpljivaće nas dok ne potražimo jedini lek koji ga zaista može izlečiti. Ovaj lek nema nikakve veze sa biološkim inovacijama, a sve ono sa čime ima veze jeste emocionalna transformacija. Lek za SARS-KoV-2 je da naučimo da volimo jedni druge, ali zaista, iskreno. Ovaj lek, koliko god bizarno zvučalo, leči ne samo od KOVID-a 19, već i od svih naših bolesti, u koje je i KOVID uključen, i sve dok ne budemo iskorenili uzrok, nećemo ugasiti izdanak, odnosno virus.

Imajte na umu da nas je KOVID prvo razdvojio, zatvorio i primorao da eliminišemo naše otrovne odnose u školama, na radnim mestima, u takmičarskim sportskim igrama, u industriji i na svim mestima na kojima se takmičimo jedni protiv drugih, umesto da pomažemo jedni drugima. Kada smo pokušali da se tome suprotstavimo, da ponovo otvorimo ekonomiju i obnovimo naše društvene veze, KOVID se pogoršao i počeo da utiče na sve mlađe i mlađe ljude, uz pogoršanje posledica tako što prelazi iz pluća u krv, i iz krvi u mozak, i time postaje još zarazniji nego što je bio ranije. U isto vreme, KOVID je takođe razdvojio članove porodice, uzrokujući da patnja zbog razdvajanja bude još bolnija, a da bi nas primorao da preispitamo svoju povezanost sa ljudima na svim nivoima.

Virus neće prestati dok ne obnovimo svu našu povezanost, na svim nivoima. Dok ne naučimo kako da se pažljivo i brižno odnosimo jedni prema drugima, kako da gradimo zajednice u kojima ljudi osećaju da su sigurni i dobrodošli, kako da gradimo društva koja ne eksploatišu slabe i ranjive, kako da prigrlimo različitost umesto da izbegavamo svakoga ko misli drugačije od javnog mnjenja, i dok sve to ne naučimo, KOVID nam neće dozvoliti da vodimo normalan život.

To da mi znamo zbog čega je KOVID ovde i da poštujemo njegove zabrane jeste naš jedini izlaz iz pandemije. Sve dok neprestano idemo samo ka tome da pokušavamo da se iskrademo iz njegovog stiska, virus će nas još jače daviti. Čim se predamo i prihvatimo to da moramo da brinemo jedni o drugima, virus će odmah popustiti.


Autor:
  Dr Mihail Lajtman

среда, 17. март 2021.

DA LI SMO VEĆ VIDELI SVE KADA JE U PITANJU KOVID?

 

Link - “Have We Seen The Last Of Covid?” (Linkedin)

Da li smo već videli sve kada je u pitanju KOVID? 

Država Izrael se ubrzano približava tome da je pedeset posto stanovništva revakcinisano vakcinom protiv KOVID-a. Izrael opet otvara škole, teretane, bioskope, tržne centre i hotele. Da li smo već videli sve kada je u pitanju KOVID? Razumem da su ljudi bili na ivici i da im je ponestalo strpljenja, ali ukoliko pogledam šta stručnjaci kažu, ne vidim da su toliko oduševljeni onime što veoma liči na nepromišljeno ponašanje.

Ukoliko hoćemo da vidimo kraj KOVID-a, moramo da se fokusiramo na: 1) da zdravstveni radnici međusobno razmene rešenja, da se u to ne mešaju političari i druge zainteresovane organizacije, a zatim da se njihove smernice slede, 2) da mi, kao nacija, ujedinimo naše redove, ojačamo našu solidarnost .

Deca se, na primer, ne vakcinišu. Ukoliko ih budemo poslali nazad u školu, znamo šta će se dogoditi.  Virus danas nije onakav kakav je bio kada se prvi put pojavio. Utiče i na decu, čak i na embrione, i kako onda možemo da dopustimo deci da se okupljaju u skučenim učionicama gde će se sigurno međusobno zaraziti? A, ukoliko se razbole, kako će to uticati na njihove roditelje? Kako će to uticati na njihovu braću i sestre? Još jednom, odluke se donose u skladu s političkim interesima, a ne u skladu s medicinskim razmatranjima, ali svi plaćaju cenu. 

Razumem da ljudi žele da se zabave, ali od kada je to faktor za odluke koje donosi vlada? Ljudi vole da leti odlaze na plažu i da plivaju. Ali, ukoliko je voda zagađena, a kupanje u vodi ugrožava živote ljudi, da li bi ljudi i dalje odlazili na plivanje? Da li bi im vlasti dozvolile da rizikuju i uđu u vodu? U uređenoj zemlji vlasti imaju ovlašćenje da čine ono što je ispravno za javnost; zbog toga se i nazivaju „vlasti”.

Nažalost, činjenica da političari podržavaju politiku koja im donosi bodove javnog mnjenja na izborima koji se približavaju, bez obzira na bezbednost javnosti, samo dokazuje da njihov interes nije naše zdravlje, već promocija sopstvene političke karijere. Trebalo bi da budemo manje popustljivi u onome što tražimo od naših izabranih zvaničnika.

Ukoliko hoćemo da vidimo kraj KOVID-a, moramo da se fokusiramo na: 1) da zdravstveni radnici međusobno razmene rešenja, da se u to ne mešaju političari i druge zainteresovane organizacije, a zatim da se slede njihove smernice. 2) da mi, kao nacija, ujedinimo naše redove, ojačamo našu solidarnost. Ne možemo da izbrišemo naše brojne razlike, ali možemo i moramo da podignemo vrednost jedinstva iznad bilo kojeg ličnog mišljenja. Ovo su jedini alati koje mi imamo da bismo pobedili virus. U stvari, prethodno navedeni alat će rešiti ne samo krizu u kojoj smo usled KOVID-a, već i sve krize s kojima se suočavamo sada ili one sa kojima ćemo se suočiti u budućnosti.


Autor:
  Dr Mihail Lajtman

уторак, 16. март 2021.

GLOBALNA KRIZA JE POROĐAJNA MUKA NOVOG SVETA

 

Link - The Global Crisis Is The Labor Pains Of Birthing A New World

Globalna kriza je porođajna muka novog svijeta

Objavljeno 3. februar 2009.

Naš svijet je sada na kraju svog intrauterinog razvoja. Trenutna kriza je poput porođajnih muka - posljednjih faza našeg egoističnog razvoja. A izlaz iz ovog stanja je rođenje.

Baal HaSulam objašnjava da je "izlazak iz Egipta" duhovno rođenje. Čitavo čovječanstvo sada završava svoj razvoj kao embrion, a globalna kriza su porođajne muke koje prethode duhovnom rođenju čovječanstva. Te porođajne muke mogu trajati dugo, kao što se to često događa u našem svijetu kada porođajna bol iznenada prođe, pa se vrati, smanji i opet poveća.

Otuda, ne možemo da se opustimo kada se kriza naglo smanji i stabilizuje na neko vrijeme, kao da se stvari vraćaju u uobičajenu rutinu. Svi se možda smiju kabalistima, govoreći: „Zašto ste nas plašili govoreći da dolazi nešto grozno i da će to trajati sve dok ne odbacimo svoj egoizam? Sad se sve vraća u normalu i vraćamo se da opet slavimo život". Činjenica je da treba da budemo strpljivi, jer nam dolaze drugi i treći talas, poput porođaja koji će rezultirati rođenjem - izlaskom iz našeg egoizma i ulaskom u kvalitet davanja.

Međutim, mi treba što više da želimo da skratimo period trajanja tih muka, da bi se porođaj dogodio brzo, čak i odmah - u jednom naletu. To je moguće; vrijeme između kontrakcija može se značajno smanjiti, kao i broj kontrakcija. Na ovaj način možemo ubrzati proces rađanja.

Dijete se rađa kada se kontrakcije toliko ubrzaju da se stope u jednu kontrakciju, umjesto da dolaze jedna za drugom. One više ne dolaze malo po malo, već se koncentrišu u jednom naporu. Zato, uradimo da se naše rođenje dogodi brzo, jer je to neugodan proces, a najbolji način da se kroz to prođe jeste kroz jedan napor - u trenutnoj krizi, a ne kroz krize koje se ponavljaju.

To je tako u duhovnom procesu. U duhovnom rađanju, kontrakcije označavaju da se događa rađanje. To nije kao u našem korporalnom svijetu, koji je korumpiran egoizmom, gdje žena može osjetiti kontrakcije i mjesec dana prije porođaja. U ispravljenom duhovnom objektu kontrakcije se brzo koncentrišu oko embriona i guraju ga. Trudovi treba da otvore "vrata" kroz koja će novorođenče doći u novi svijet.

(Isječak iz lekcije 29. januara 2009. od 34:08 - 37:59)


Autor:
  Dr Mihail Lajtman



понедељак, 15. март 2021.

LIČNA CENA KOJU PLAĆAMO ZBOG RAVNODUŠNOSTI U DRUŠTVU



Lična cena koju plaćamo zbog ravnodušnosti u društvu

Izgleda kao da ljudi danas ne brinu gotovo ni o čemu. Mi smo ravnodušni prema svim delovima društva u kojem ljudi pate, sve dok ne dođe do toga da na nas direktno nešto utiče. Gledamo vesti, nerviramo se i gunđamo, i to je mera našeg učestvovanja u zajednici. Zašto je apatija stalno u porastu? Mi smo ravnodušni zbog toga što smo sve više odvojeni od svoje okoline. Nama nedostaje osećaj pripadnosti, iako je taj osećaj važan jednako koliko i kiseonik koji udišemo. Svako od nas mora da razume to da je naša budućnost neraskidivo povezana sa budućnošću drugih.

Kako dobre veze između nas budu jačale i produbljivale se, mi ćemo početi da osećamo da kroz našu mrežu  komunikacije teče posebna snaga – sila koja nas oživljava, uvećava nas i daje nam razumevanje, osećaje, misli i želje na nivou koji je potpuno neuporediv sa bilo kojim prethodnim. Naše integrisanje jednih s drugima uzrokovaće to da osetimo novu stvarnost, koja je izvan ograničenja naše trenutne lične percepcije. 

Ono što je bazično za osobu može da se definiše kao želja za užitkom i uživanjem, želja za zadovoljstvom. A, ono u čemu uživamo različito je u svakoj razvojnoj fazi, i to je generalno tako i u našim pojedinačnim životima i u životu ljudske vrste. Naš stepen razvoja utiče na naš nivo uključenosti u društvo ili nivo ravnodušnosti prema društvu. Na primer, nekada su deca mogla da osete prirodnu tendenciju ka društvenom životu; danas su ona od samog početka zatvorena između ekrana.

Dalje, u prošlosti su ljudi bili ponosni na svoju pripadnost grupi poput profesionalnih saveza i sindikata; u njima su pronalazili zadovoljstvo, samopouzdanje i moć. Danas niko nema strpljenja ni da čuje reč o nečemu takvom, a sigurno je da nema ni želju da pripada bilo kojem sličnom udruženju. Staž, sigurnost posla i stabilnost na radnom mestu pripadaju prošlosti. Uobičajeno je da ljudi uopšte ne znaju da li će čak i imati posao za godinu dana.

Kao rezultat ovih i drugih promena koje se događaju u odnosu između pojedinca i društva, savremeni čovek ne oseća da ičemu pripada. Za razliku od toga da je u davnim vremenima ljudima bila potrebna povezanost u društvu da bi fizički opstali, danas nagrađujemo svoju nezavisnost i pokušavamo da izbegnemo društvene zahteve i obaveze. Plaćamo porez koji moramo i tu je kraj priče. Kako je ljudska priroda nastavila svoj unutrašnji razvoj, osoba se manje poistovećuje sa državom ili gradom i postala je mnogo egoističnija. Kao rezultat toga, društvo se sada sastoji od skupa nepovezanih elemenata koji su sve ravnodušniji jedni prema drugima.

Jedino mesto na kojem možda mogu da se vide visoki nivoi društvenog angažovanja su onlajn društvene platforme. Na društvenim mrežama su ljudi zapravo veoma aktivni. Ipak, uprkos tome što se tu i tamo naiđe na lepe društvene inicijative, ono što uglavnom ispunjava virtuelni prostor je cinizam, netrpeljivost, svađa, maltretiranje i zlostavljanje.

Kakvoj sudbini nas vodi ovakav trend ? Šta nas očekuje u narednim godinama? Želja za uživanjem nastaviće da se razvija u svakom pojedincu, ali istovremeno, ljudi više neće pronalaziti ništa što ih ispunjava. Gubitak dobre povezanosti sa društvom postepeno će ostaviti osećaj da se osoba guši u svojoj ličnoj ljusci. Današnja ravnodušnost dovešće do sutrašnjeg očaja. Ljudi će početi da osećaju da ne postoji ništa zbog čega vredi živeti. Duboko u srcu izrašće osećaj da nemamo čime da se ispunimo, nema strasti, nema izazova, nema nade. Ništa osim suvoće nalik smrti.

Iznenađujućim preokretom na kraju, ovaj egzistencijalni očaj dovešće do proboja na sledeći nivo u evoluciji individualnih i društvenih odnosa. Onlajn virtuelni svet zapravo će poslužiti kao odskočna daska za novu stvarnost. U trenutku kada razumemo da nanosimo štetu načinom na koji trenutno koristimo visoku tehnologiju, počećemo da je koristimo inteligentno. Počećemo da se društvenim mrežama služimo tako kao da su one alat kojim se društvo oblikuje u skladu sa celovitim pogledom na svet, a koji se temelji na uzajamnosti i nadopunjavanju, i to i promoviše. Umesto da ih čovečanstvo koristi kao pomoć za trenutnu prisilu u tome da se stiče sve više i više stvari i u tome da se podstiče materijalni razvoj, ono će tražiti načine da se društvene mreže koriste tako da pomognu u nastajanju stvarne povezanosti između srca svih nas.

Pametni softver promovisaće načelo „Voli svoga bližnjeg kao sebe samog” kao jedinu formulu za život kakav odgovara povezanom svetu 21. veka. Zajedno ćemo definisati sledeći korak u razvoju odnosa između nas, a zatim ćemo raditi na tome da uvežbamo svoje mišiće koji služe za davanje i podršku.

Kako dobre veze između nas budu jačale i produbljivale se, mi ćemo početi da osećamo da kroz našu mrežu za komunikaciju teče posebna snaga – sila koja nas oživljava, uvećava nas i daje nam razumevanje, osećaje, misli i želje na nivou koji je potpuno neuporediv sa bilo kojim prethodnim. Naše integrisanje jednih s drugima uzrokovaće to da osetimo novu stvarnost, koja je izvan ograničenja naše trenutne lične percepcije. U takvom svetu ravnodušno društvo više neće postojati jer će svaki pojedinac osećati da kroz druženje s drugima prima mnogo više – veće ispunjenje, zadovoljstvo i svrhu do tačke bezgranične radosti.



Autor:
  Dr Mihail Lajtman