KAKO ĆE U BUDUĆNOSTI RAD BITI PREOBLIKOVAN AUTOMATIZACIJOM I VEŠTAČKOM INTELIGENCIJOM

 
Kako će u budućnosti rad biti preoblikovan automatizacijom i veštačkom inteligencijom 

Nema sumnje da je tehnološki razvoj transformisao čovečanstvo. Doveo nas je bliže jedne drugima i načinio da budemo više međusobno slični i povezani. 

Postepeno se formirala globalna kultura koja je danas prihvaćena skoro svuda u svetu. U Americi, Evropi i Aziji vidimo iste turističke hotele, globalni lanci su se proširili po planeti, a na univerzitetima se uče slični predmeti. Vesti izveštavaju o istim međunarodnim događajima. Organizacije i kompanije su osnovale svoje ogranke na različitim kontinentima. 

Svet je postao „okrugao“, to jeste čovečanstvo je postalo jedno međusobno povezano i integralno društvo. U takvom društvu, ukoliko se dogodi promena u jednom delu sveta, čitav sistem je pogođen. Na primer, ukoliko velika međunarodna korporacija propadne, njeni ogranci u različitim zemljama se zatvaraju, pokreću se lančane reakcije i mnogi ljudi širom sveta trpe posledice. Na taj način otkrivamo da smo svi međusobno povezani i zavisni jedni od drugih. 

Stručnjaci predviđaju da će, kako se u budućunosti tehnologija bude dalje razvijala, sve više ljudi biti uklonjeno sa tržišta rada. Dodatno, ekološka kriza će nas primorati da smanjimo nepotrebnu industriju i potrošnju.

Takva realnost može da ostavi milijarde ljudi bez mogućnosti da zarađuju za život. Ovo će zahtevati od nas da promenimo društveno-ekonomski model i osiguramo da svakoj osobi i svakoj porodici na svetu budu zadovoljene osnovne potrebe: stanovanje, odeća, hrana, voda, struja, gas i sve drugo što je neophodno za normalan život. Glavno zanimanje 21. veka biće usmereno na izgradnju globalnih sistema i organizacija podesnih da obezbede ove potrebe. „Usluga”  će postati ključni koncept. 

PRELEPA DALJINO, NE BUDI SUROVA PREMA MENI

 
Prelepa daljino, ne budi surova prema meni  

Prošli smo dug put u svom razvoju, ali uprkos činjenici da je već jasno da smo zapali u ćorsokak, nama se i dalje čini da ovaj put negde vodi. I po inerciji nastavljamo da koristimo stare metode koje su nas u taj ćorsokak i dovele.

Kapitalizam umire 

Zapadni svet je zasnovan na kapitalizmu, a u osnovi kapitalizma je konkurencija, što se na na engleskom kaže competition. Glagol compete (nadmetati se, takmičiti se, konkurisati) potiče od kasnolatinske reči competere, što znači zajedno tražiti. A ranije  je ova reč značila sastati se, složiti se, podudarati se. Ovo izgleda kao loša šala, ali je istina. Eto kako rastući egoizam vremenom iskrivljuje pojmove dajući im suprotna značenja. 

A mi smo na osnovu ovoga načinili beskonačno međusobno nadmetanje. Kao rezultat toga ogroman deo modernog poslovanja odvojio se od zdravog razuma. I mi pred tim zatvaramo oči.  

Izgrađeni su gigantski „lanci hrane” koji hrane milione ljudi i organizacija, koji apsolutno nikome nisu potrebni osim njima samima. Njihova snaga je u međusobnom podržavanju i u neznanju obmanutih masa. Ali u tome je i njihova slabost. 

Sa svakim novim globalnim udarom, suvišna preduzeća – velika i mala – počeće da nestaju. Otpašće kao nepotrebna. Nikakvi milioni ih neće spasiti; naprotiv, potonuće na dno poput mrtvog tereta. A ako nam ni ovo ne otvori oči, onda će se čitav kapitalizam srušiti na nas u opštem kolapsu sistema. Na kraju krajeva, on nije stvoren za krize; razmažen je, arogantan i star. Granice njegove izdržljivosti gotovo da su iscrpljene. 

KOJI JE NEOČEKIVAN NAČIN NA KOJI SE LJUDSKE ŽELJE ISPOLJAVAJU U POTROŠAČKOM PONAŠANJU, A KOJI VEĆINA LJUDI PREVIDI

 
Koji je neočekivani način na koji se ljudske želje ispoljavaju u potrošačkom ponašanju, a koji većina ljudi previdi  

Osnovna sila koja pokreće čitavu prirodu je želja za uživanjem. Ono što razlikuje nepokretan, vegetativan, životinjski i ljudski nivo je intezitet i vrsta želje za uživanjem i bivanjem u blagostanju. Ljudska želja za uživanjem stalno se razvija i budi nove potrebe. Danas smo na početku integralne ere, potpuno nove evolutivne faze, u kojoj se ljudska bića preobražavaju iz bića koja se bore jedna protiv drugih u jedinstveni integralni sistem u kojem su svi delovi povezani i međusobno se dopunjuju. Zbog toga je svet postao toliko međusobno povezan i zbog toga međusobna zavisnost raste. 

Organizacije koje uspevaju da prepoznaju ovaj pravac razvoja i da ulažu u učenje, praktikovanje i primenu integralnog pristupa među svojim zaposlenima, unapred će moći da se prilagode promenama koje će se događati u okruženju. Ovom širom perspektivom možemo da sagledamo tržišta, potrošače i novu atmosferu koja nastaje. 

Nekada smo jurili kroz deset prodavnica odeće i tražili nešto lepo, uživali u svakom trenutku, da bismo na kraju kupili lepu košulju. To je bilo pravo zadovoljstvo. Uživanje je dolazilo iz samog procesa kupovine, iz same nabavke, ali prvenstveno iz osećaja da šetamo lepim mestima sa novcem u džepu i da možemo da biramo šta god želimo. To je bio okus dobrog života. 

Danas mnogo manje sledimo stalno promenljive zahteve mode i nosimo ono što nam je udobno. Sam proces kupovine postaje manje uzbudljiv za ljude. Postao je praktičniji: treba mi nešto, kupim i to je to. Nema razloga da gubimo vreme lutajući po prodavnicama. Šta je ono zbog čega se osećamo dobro? Dolazak na mesta gde vlada atmosfera povezanosti između ljudi. Pozitivna atmosfera nas privlači i to je ono na šta rado trošimo novac. Odmori, slobodno vreme, putovanja i avanture zajedno sa drugim ljudima, a ne sami. 

DA LI JE DUŠA ZAJEDNIČKA ILI INDIVIDUALNA?

 
Da li je duša zajednička ili individualna

Kada govorimo o duši, prvo moramo da razjasnimo jednu fundamentalnu zabludu: duša nije nešto lično što postoji unutar pojedinca od rođenja. Duša je više kolektivni fenomen, uzajamna želja koja postoji između ljudi. 

Tora opisuje jedno stvoreno biće koje naziva Adam, a koje se kasnije podelilo na mnoge delove. Mi smo njeni delovi. U skladu sa tim, duša nije nešto individualno, već sistem veza između tih delova, kolektivna želja u kojoj smo svi međusobno povezani. 

Ukoliko želimo da ovo razumemo na praktičan način, treba da posmatramo naš svet. Kada se ljudi povežu u međusobnoj ljubavi, uzajamnosti i davanju „kao jedan čovek u jednom srcu”, kada se istinski odnose jedni prema drugima po principu „ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”, tada se između njih stvara posebna sila. Ova kolektivna sila, koja se pojavljuje u njihovoj povezanosti, je ono što nazivamo „duša”. 

To znači da nijedna osoba, sama po sebi, ne poseduje dušu. Duša osobe je njena povezanost sa drugima. Ona se nalazi van nje, u njenom odnosu prema drugima. Kada osoba izađe iz sebe, uzdigne se iznad svoje egoistične želje, koja je za sopstvenu korist, i želi da bude uključena u druge, da se poveže sa njima u jednakosti i međusobnom davanju, tada takva povezanost postaje njena duša. 

Čak i ako niko ne zna za to, čak i ako osoba sedi mirno i u sebi razvija želju da se poveže sa drugima i da im pomogne da se ujedine, ona već učestvuje u ovom kolektivnom sistemu. Kroz ovo, ona stiče dušu, zajedničko polje povezanosti. 

KAKO ISPRAVAN ODNOS IZMEĐU ZAPOSLENIH I RUKOVODILACA MOŽE DA POMOGNE UNAPREĐENJU ORGANIZACIONOG USPEHA

 
Kako ispravan odnos između zaposlenih i rukovodilaca može da pomogne unapređenju organizacionog uspeha u bilo kojoj poslovnoj organizaciji? 

Ukoliko preventivno ne započnemo proces brige za unapređenje odnosa između zaposlenih, organizacije bi mogle da se nađu u ozbiljnim teškoćama u predstojećim godinama.

Jačanje egoizma među zaposlenima dovodi do pogoršanja njihovih odnosa do te mere da ljudi gotovo uopšte neće „videti“ svoje kolege. Svaka osoba će biti fokusirana samo na lični zadatak koji mora da obavi, bez zainteresovanosti za to šta se dogodilo pre ili šta će se desiti posle. Udaljenost, nepovezanost i nerazumevanje među zaposlenima značajno će uticati na produktivnost i sposobnost razvoja novih inicijativa. 

Već danas je uobičajena pojava da su odnosi između kolega i rukovodilaca obeleženi nepoštovanjem i grubošću. Pored toga što se time narušava radna atmosfera, zadovoljstvo i motivacija zaposlenih su takođe snažno povezani sa radnim učinkom. Kada zaposleni postanu frustrirani, profit organizacije opada, njen imidž se pogoršava i povećava se broj slučajeva kada zaposleni prevarom i krađom namerno nanose štetu organizaciji.

Kriza zaposlenih na radnom mestu preneće se i u porodice, unoseći pritisak, nestrpljenje i frustraciju u njihov lični život. Bezbrojni problemi kod kuće snažno će uticati na zaposlene. Njihov pristup životu, raspoloženje, zdravlje i slični aspekti biće pod negativnim uticajem, a kao rezultat toga organizacija će trpeti štetu daleko veću od samih bolovanja i čestih izostanaka. Zaposleni će postati još više napeti, pod stresom i ogorčeni. 

Iz šire perspektive, nedostatak ispravne povezanosti među ljudima je koren svih naših trenutnih problema. Sviđalo se nama ili ne, svet u kome živimo postaje integralan – sve u njemu je međusobno povezano – osim nas samih. Integralni pristup dolazi upravo da bi se rešio ovaj problem. On uči kako da se stvore integralni odnosi i duboka povezanost među ljudima. 

KAKO PRINCIPI KABALE MOGU DA SE PRIMENE DANAS U IZGRADNJI INTEGRALNOG LJUDSKOG DRUŠTVA

 Kako principi kabale mogu da se primene danas u izgradnji integralnog   ljudskog društva  

 Da bismo razumeli kako principi mudrosti kabale mogu da se primene danas u izgradnji integralnog ljudskog društva, prvo treba da razumemo  koncept duše onako kako ga kabala opisuje. Moramo da se odvojimo od našeg trenutnog razumevanja duše, od onoga kako se ona uobičajeno razume u svetu. Ljudi obično zamišljaju dušu kao nešto lično, ono što postoji unutar svake osobe. Međutim, prema kabali, duša nije nešto lično što pripada jednoj osobi. Duša je kolektivni fenomen. To je zajednička želja koja postoji među ljudima kada se harmonično međusobno povežu. 

Tora na početku govori o jedinstvenom ljudskom biću koje se naziva „𝘈𝘥𝘢𝘮 𝘏𝘢𝘙𝘪𝘴𝘩𝘰𝘯“, što na hebrejskom znači „Prvi čovek“. Ovo se ne odnosi na čoveka u biološkom smislu, već na jedinstveni kolektivni sistem želje. Kasnije je ovaj sistem podeljen na mnoge delove, koji nam danas izgledaju kao odvojena ljudska bića. U stvarnosti, međutim, svi smo delovi te jedinstvene prvobitne duše. 

Otuda, duša nije nešto što postoji unutar pojedinca. Duša se stvara između ljudi kada se pravilno povežu, u uzajamnom odnosu ljubavi i davanja. Kada ljudi ujedine svoja srca, kada grade odnose zasnovane na međusobnoj ljubavi, uzajamnosti i principu „ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”, između njih se pojavljuje specifična sila. Ta kolektivna sila, stvorena njihovom povezanošću, je ono što kabala naziva „duša”. 

Nijedna osoba ne poseduje dušu sama za sebe. Duša postoji samo u odnosu sa drugima. Kada osoba želi da se poveže sa drugima u jednakosti, uzajamnosti i davanju, kada se uzdigne iznad svog ega i trudi se da bude uključena u druge, ovakva veza formira posudu nazvanu „duša”. Nije bitno da li drugi ljudi znaju za to ili ne. Kabalista bi mogao mirno da sedi u sobi, a da niko ne zna za njega, ali ako u sebi razvije istinsku želju da se poveže sa srcima drugih i da im pomogne da se povežu jedni sa drugima, onda počinje da učestvuje u toj kolektivnoj želji. Ovo učešće se naziva „sticanje duše”. 

KAKO DA VOLIMO SVOJU DECU, ČAK I KADA PONESTAJE STRPLJENJA

 

Kako da volimo svoju decu, čak i kada ponestane strpljenja  

Kako ispravno da volimo svoju decu? Pitanje na koje bi svaki roditelj želeo da zna odgovor. Uostalom, to da čujemo od naših najdražih da smo loš otac ili majka je ono što najviše slama naša srca. Kako se ponekad dogodi da naša toliko velika ljubav naiđe na tako negativan odgovor, mržnju, izlive besa i optužbe naše dece?  

Uistinu, u tome nema ničeg čudnog. Suprotstavljeni osećaji ljubavi i mržnje proizlaze iz dve sile koje se nalaze u temelju prirode – sile privlačenja i sile odbijanja, plus i minus. U svakom deliću stvarnosti deluju ove dve sile: na nepokretnom, vegetativnom i životinjskom nivou. Kod životinja, ove sile precizno definišu način na koji se one ophode prema svom potomstvu. Njihovi instinkti definišu precizne granice kako i kada treba da se postupa sa potomstvom da bi se život dalje razvijao na najbolji mogući način.  

Ali nama, ljudima, priroda je ostavila slobodu da sami upravljamo svojim odnosima sa svima oko nas. Sa jedne strane, ovo je odlično jer nam omogućava da se razvijamo, a sa druge strane – to je koren svih problema. Oni proizlaze iz toga što ne znamo kako da ispravno koristimo ove dve osnovne sile na kojima je izgrađen čitav  život – ljubav i mržnja, privlačnost i odbojnost. 

U odnosu između roditelja i dece, ovaj nedostatak orijentacije je veoma izražen. Teško nam je da razumemo kako da se ispravno ophodimo prema našoj voljenoj deci. Gde da postavimo granice, gde da popustimo, kada decu privući i približiti, a kada ih udaljiti. Mudrost koja istražuje osnovne sile prirode, a takođe i uči kakva je struktura ljudske prirode, jeste mudrost kabale. Nama, kao roditeljima, njeni principi mogu mnogo da pomognu, jer pomoću njih možemo da naučimo kako da se ophodimo prema deci na uravnotežen način, na način koji će koristiti njihovom razvoju kao ljudskih bića. Ukoliko deca dobiju ispravne primere od nas, roditelja, znaće kako da se postave u svim situacijama u životu. 

DA LI JE LJUBAV IZMEĐU RODITELJA I DECE NAJVIŠA I KONAČNA

 
Da li je ljubav između roditelja i deteta najviša i konačna, ili postoji još neka podjednako snažna ljubav?

Ljubav između roditelja i deteta je zaista najjače ispoljavanje ljubavi u prirodi. Međutim, potrebno je da dostignemo nivo gde se odnosimo prema drugima kao što se roditelj, pun ljubavi, odnosi prema svojoj deci.  

Ipak, ukoliko preduzmemo korake u razvijanju takve ljubavi prema drugima, kao što se roditelj odnosi prema svojoj deci, ukoliko svakodnevno čitamo o tome kako možemo da postignemo takvu ljubav i istinski preispitamo sebe, tada ćemo otkriti da jednostavno ne možemo to da uradimo. Ne možemo istinski da volimo druge na ovaj način. U tom trenutku, možemo da kažemo da ne možemo da volimo druge u istoj meri u kojoj volimo svoju decu. Ipak, ovo još nije molitva. To je faza preispitivanja. Počinjemo da preispitujemo svoj stav i da razumemo koliko smo daleko od stanja ljubavi za druge. Na taj način otkrivamo u kojoj meri nam je potrebna ispravka. 

Iz ovog razumevanja počinje da se stvara iskrena molitva. Približavamo se izvornoj sili u prirodi, kvalitetu ljubavi, davanja i povezanosti koja stvara i održava sav život, sili koju u mudrosti kabale nazivamo „Stvoritelj“. Upućujemo zahtev ovoj sili, Stvoritelju, i zahtevamo da On ispravi našu prirodu, koja stalno daje prednost samoljublju nad ljubavlju za druge. Mi razumemo da ne možemo da promenimo sebe i jedino ko može da nas ispravi jeste Stvoritelj. Ali, Stvoritelj deluje samo u skladu sa našim zahtevom, molitvom i vapajem. 

Ovo je duhovni proces i u teoriji je veoma jasan. Prvo, oslikavamo idealno stanje postizanja istinskog stava da volimo druge. Zatim pokušavamo da se približimo tom stavu i otkrivamo da mi to ne možemo. Ovo prepoznavanje budi istinski zahtev za pomoć. Tada se okrećemo Stvoritelju i molimo Njega za ispravku koju ne možemo sami da izvršimo. 

Ukoliko zaista želimo da postignemo stanje ljubavi za druge i vidimo da to ne možemo da uradimo sami, mi tražimo za to, i taj zahtev postaje početak istinske molitve. 

Link - 𝗜𝘀 𝗟𝗼𝘃𝗲 𝗕𝗲𝘁𝘄𝗲𝗲𝗻 𝗮 𝗣𝗮𝗿𝗲𝗻𝘁 𝗮𝗻𝗱 𝗖𝗵𝗶𝗹𝗱 𝘁𝗵𝗲 𝗕𝗲-𝗔𝗹𝗹 𝗮𝗻𝗱 𝗘𝗻𝗱-𝗔𝗹𝗹, 𝗼𝗿 𝗜𝘀 𝗧𝗵𝗲𝗿𝗲 𝗘𝗾𝘂𝗮𝗹𝗹𝘆 𝗣𝗼𝘄𝗲𝗿𝗳𝘂𝗹 𝗟𝗼𝘃𝗲?

KADA BUDUĆNOST STEŽE ZA GRLO

Kada budućnost steže za grlo 

Današnje vreme može da se okarakteriše kao period sa stabilnom prošlošću i nestabilnom budućnošću.  Još postoji nešto iza nas na šta možemo da se oslonimo, ali ispred je magla. Jedino što je jasno je da tamo neće biti isto kao ovde. 

Slično se događalo i na prethodnoj istorijskoj prekretnici, o kojoj je Mark Tven rekao: „Metuzalem je živeo 969 godina – pa šta? Uzalud. Sa istim uspehom mogao je doživeti i hiljadu. Vi, dečaci i devojčice, videćete u narednih pedeset godina više nego što je Metuzalem video za čitav svoj život”. 

U to vreme, promena društvenog i industrijskog poretka dovela je do ozbiljnih previranja. Ali ako je tada, uprkos svim „troškovima” prelaznog perioda, budućnost ipak ulivala nadu i pozivala nas napred, danas više ne znamo šta je bolje: prigrliti budućnost ili odložiti njen dolazak. 

To je tako jer budućnost je puna opasnosti. Nikada čovečanstvo nije stajalo pred tako širokim spektrom kardinalnih, globalnih izazova.

Ovoj temi posvećeni su naučni simpozijumi i konferencije, stranice vodećih medija, višemilionska univerzitetska istraživanja. Budućnost nam ne da mira. 

Rubrika BBC Future navela je deset glavnih problema čovečanstva do 2050. godine. Iako je njihova kulminacija tek pred nama, svi oni su već danas aktuelni. 

ZAŠTO LEKARI BIRAJU SMRT

  

Zašto lekari biraju smrt 

Savremena medicina je paradoks neverovatnog napretka i duboke sistemske krize. Uprkos eri visoke tehnologije, ona je još uvek daleko od savršenog. Pacijenti se sve više susreću sa birokratijom, visokim cenama usluga i formalnim pristupom, što stvara talas skepticizma, pa čak i otvorenog nepoverenja. 

Potrebno je da priznamo da je ova kritika često opravdana. Sistemski neuspesi i nedostatak ljudske pažnje uzrokuju da se ljudi osećaju kao puki brojevi u redu. Međutim, osuđujući medicinu, često zaboravljamo na one koji se nalaze na prvim linijama borbe.

Ne možeš da odustaneš, ne možeš da umreš: šta raditi? 

Lekari danas rade pod ogromnim pritiskom: hronični stres, prevelika društvena očekivanja, rizik od izgaranja na poslu i teret odgovornosti za živote drugih koji nose svakodnevno. Pre nego što osudimo sistem, važno je da vidimo  da iza njega stoji živ čovek koji se često bori sa bolešću do krajnjih granica sopstvenih snaga. A kada se ta snaga iscrpi, izvršava samoubistvo. 

Samo u izraelskoj bolnici „Soroka”, četiri lekara izvršila su samoubistvo u poslednjih osamnaest meseci. I potrebno je da kažemo istinu: samoubistva medicinskih radnika otkrivaju ne samo hronični umor i prekomerni rad, već i nedostatke čitavog zdravstvenog sistema.