четвртак, 25. фебруар 2021.

SRAMOĆENJEM PRESTUPNIKA POSTIŽE SE SUPROTAN REZULTAT


Link - “Shaming Offenders Achieves The Opposite Result” (Linkedin)

Sramoćenjem prestupnika postiže se suprotan rezultat

Objavljeno 18. februara, 2021. 

Nedavno je pokrenuta inicijativa da se  imena i lica ubica i seksualnih prestupnika prikažu na bilbordima u Izraelu, da bi ih to osramotilo. Podizanje svesti o kriminalu je sjajno, ali javna objava o tome ko su kriminalci i koji su njihovi zločini postići će upravo suprotno željenom cilju: dovešće do toga da oni postanu ponosni na ono što su učinili i podstaći će ostale potencijalne prestupnike na akciju.

Budući da naše društvo postaje sve narcisoidnije, a narcizam je, kako je tačno primetio časopis Time, vodeći uzrok takvih postupaka, moramo da izađemo na kraj s narcizmom u društvu, ukoliko želimo da sprečimo buduće počinitelje da deluju. Da bismo to učinili, moramo da negujemo društvenu solidarnost.

Stiv Čapman iz Čikago Tribjuna napisao je u kolumni pod naslovom “Lišiti masovne ubice slave koju traže” da “Što su njihova imena više poznata, to je veća verovatnoća da će inspirisati imitatore koji teže da  budu priznati na sličan način. Mladić od 26 godina koji je 2015. godine ubio devetoro ljudi u kampusu koledža u Oregonu, pre toga je napisao o drugom ubici: ‘Čoveka kojeg niko nije poznavao sada svi znaju. ... Izgleda da što više ljudi ubijete, to ste više u centru pažnje’”.

Časopis Tajm je takođe pisao o problemu da se zločinci tretiraju kao poznate osobe, fokusirajući se na to da kriminalci koriste društvene mreže da bi slavu stekli tako što povređuju druge ljude. U članku pod naslovom “Zašto objave na Fejsebuku koje idu uživo izazivaju kriminalce koji traže slavu?”, Adam Lankford je napisao: “Prema istraživanjima Centra Pju Risrč, 51% Amerikanaca u dobi od 18 do 25 godina kaže da je “biti poznat”njihovoj generaciji jedan od najvažnijih ciljeva u životu. Slično tome, mnogi odrasli se, kao deo svojih profesionalnih ambicija, sada takmiče da bi povećali svoju bazu na Tviteru i promovisali sebe na mreži. Nažalost, ova raširena želja za slavom praćena je time da se sve manje raspoznaje razlika između slave i sramote”. Uz ovo, što je veoma važno, Lankford dodaje da „s obzirom na ovaj društveni kontekst, nije iznenađujuće to da će neki ljudi, koji ne mogu legalno da steknu slavu, počiniti zločin da bi se na suprotan način stekli slavu. Ovaj rizik je posebno velik za ljude koji imaju narcisoidnih sklonosti, jer im je pažnja očajnički potrebna, a nemaju empatiju za ljude koje moraju da gaze da bi postigli svoje ciljeve”. U članku u časopisu “Psihologija danas", dr Skot Bon je takve ljude nazvao “selebriti čudovišta”, i dodao da neke “serijske ubice zapravo traže da su javno poznati i aktivno uključeni u stvaranje svoje slike za javnost”.

Očigledno je da to što prestupnici dobijaju slavu, koju traže, njih neće osramotiti. Suprotno tome, učiniće ih ponosnima i ohrabriti ostale prestupnike na akciju, i na to da se ponašaju smelije nego što bi to bilo da nisu videli slavu koju drugi prestupnici dobijaju. Umesto da se izborimo sa problemom u vezi s njihovom slavom, problem moramo da rešimo na sistemskom nivou. Budući da naše društvo postaje sve narcisoidnije, a narcizam je, kao što je tačno sagledano u časopisu Tajm, vodeći uzrok takvih postupaka, mi moramo da se izborimo s narcizmom u društvu, ukoliko želimo da buduće počinitelje sprečimo u tome da deluju.

Da bismo to načinili, mi moramo da podstičemo društvenu solidarnost. Kao što je Lankford primetio, ljudi s narcisoidnim tendencijama, koje danas ima skoro svako, “očajnički traže pažnju” i “nemaju empatiju za ljude koje moraju da gaze da bi postigli svoje ciljeve”.

U društvu u kojem postoji solidarnost, svi dobijaju potrebnu pažnju. Članovi takvog društva osećaju da zavise jedni od drugih i zato neguju tople odnose. Uzajamna zavisnost rađa svest grupe, gde ljudi udovoljavaju potrebama svoje grupe ništa manje nego vlastitim potrebama. Kao rezultat, paziće da ne gaze druge, jer bi ih to bolelo kao kada bi naštetili sebi.

Jednom kad ljudi razviju svest grupe, postaje im lakše da apsorbuju ideju da njihova grupa zavisi od drugih grupa, baš kao što oni zavise jedni od drugih u vlastitoj grupi. To bi proširilo njihovu društvenu svest i opseg društvene solidarnosti izvan njihove neposredne grupe, zajednice, škole ili grada. Postepeno će krug svesti da raste sve dok ne obuhvati čitavu državu, i na kraju, zavisno od spremnosti drugih država, obuhvatiće čitav svet.

Zločini se ne događaju zbog toga što ljudi ne osećaju sram; oni se događaju zato što ljudi ne osećaju ispravnu sklonost. Negujte ispravnu sklonost i eliminisaćete zločin. To treba da bude naš glavni cilj u svim našim obrazovnim sistemima širom sveta. Ukoliko to postignemo, imaćemo sigurnu sadašnjost i srećnu budućnost. Ukoliko tako ne radimo, nikakvo sramoćenje, upozorenje ni tehnološka sredstva da se kriminalci spreče u izvršavanju zločina neće pomoći.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

среда, 24. фебруар 2021.

NEMA MESTA ZASTOJIMA IZMEĐU USPONA I PADOVA

 

Link - There Is No Room For Downtime Between Ascents And Descents

Nema mesta zastojima između uspona i padova

Usponi i padovi nam daju osećaj života. I, da u životu nema promena, to ne bi bio život već smrt. Pandemija nas je uvela u paralizovanost i prisiljeni smo da vodimo pospan život, zatvoreni u svojim domovima.

Očigledno je da će nam to pomoći da otkrijemo nove forme života, uspone i padove, ali ne onakve kakvi postoje na berzi ili u svakodnevnim prepirkama koje ispunjavaju naš život, već uspone i padove druge vrste.

Dospeli smo u karantin gde osećamo da promene u životu mogu da budu različitog stepena, i da se sve one nazivaju život. Mi ćemo početi da cenimo padove bez kojih usponi nisu mogući.

Na samom početku stvaranja, Stvoritelj nam je priredio veliki pad kroz razbijanje zajedničke duše. I, mi moramo svojom snagom da uzdignemo tu posudu i vratimo je u njeno prethodno stanje. Jer time što dodajemo našu participaciju, naše traženje, našu prazninu, našu molitvu, zahteve, napor u tome da se ujedinimo, mi osećaj početnog uspona povećavamo 620 puta.

Pre razbijanja duše Adam HaRišon, naše postojanje je bilo nesvesno. Tek sada, usled svega onoga što postoji tokom pripreme, počinjemo da osećamo uspone i padove, a i sami pokušavamo da se uzdignemo nakon svakog pada: sa nivoa neživog na nivo vegetativnog, zatim na nivo životinjskog i na nivo čovek. Konačno, počeli smo da osećamo to šta znači biti čovek, zbog čega živim, koliko je moje stanje daleko ili blizu života na nivou čovek.

Tako, mi u padovima i usponima postepeno otkrivamo suštinu života, njegovu svrhu, smisao našeg postojanja, razvijamo organe za oset, otkrivamo šta znači to biti mrtav ili živ, ili biti u padu ili u usponu.

Jedno ne može da postoji bez onog drugog. A sve počinje padom. Stvoritelj razbija posudu da bismo se pripremili za sva naša buduća stanja. Stvoritelj je uspostavio tako da sve počinje u tami, kroz razdvajanje, uz osećaj odvojenosti od Stvoritelja, cilja, prijatelja. Jedino iz ovog stanja možemo da počnemo da uzdižemo naše delove da bismo došli do velikog, poslednjeg uspona.

Uspon nije moguć ukoliko pre njega nije bilo pada. Uspon se tiče i toga da razaberemo pad da bismo se i uzdigli iznad njega. Zato Stvoritelj za nas priređuje padove, da bismo imali iznad čega da se uzdižemo, da razdvojenost preokrećemo u jedinstvo, a mržnju u ljubav.

Iz toga možemo da razumemo šta uspon i pad jesu zapravo, i to ne u odnosu na naš egoizam, već u odnosu na stanje potpune povezanosti koju moramo da postignemo.

Broj padova i uspona, njihova učestalost, dubina, maksimalna brzina i amplituda određuju naš napredak ka kraju ispravke. Svakom pojedincu je, unutar njegove Kli, dodeljen konačan broj uspona i padova do njegovog pridruživanja zajedničkoj duši, kao što je to dodeljeno i svakoj desetki, a isto tako i svima nama zajedno.

U obzir se uzima snaga uspona i padova, kao i brzina kojom se oni smenjuju. Ne produžavajte uspone i padove dugo. U duhovnom nema vremena; za svako stanje dovoljan je jedan trenutak. Čim se jedno stanje otkrije, odmah bi ga trebalo zameniti sledećim stanjem.

Povećajmo intenzitet rada na našoj povezanosti tako da nema mesta zastojima između padova i uspona, i isto tako i između uspona i padova. Glavno je to da stanje brzo razjasnimo, kao i njegovu korist za sledeći korak.

Mi moramo da pokušamo da se i prema usponima i prema padovima odnosimo konstruktivno, kao da su to podaci od Gore. Viša sila ih je već pripremila, i mi smo dužni da prođemo kroz sve njih. Od nas zavisi jedino njihova učestalost.

Sve zavisi od naše pripreme. Ukoliko uspone i padove ne povežemo sa našim osećajima, već sa generalnim procesom ispravke čovečanstva i sa tim da je Stvoritelj naš cilj, tada svaki trenutak postaje dobar i ispravan korak na ovom putu. I, sve što ja moram da radim jeste to da još više guram ka napred da bih se približio konačnom cilju. Tada će se svi usponi i padovi spojiti, i ja ću ta dva stanja osetiti kao jednu celinu: “Tama će zasijati kao Svetlost”.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

уторак, 23. фебруар 2021.

NIJE SLUČAJNO

 

Link - Not By Chance

Nije slučajno

Ništa u ovom svetu se ne događa slučajno; sve se događa samo sa jednom jedinom svrhom – da napredujemo ka cilju da smo ujedinjeni kao jedan čovek u jednom srcu i da se povežemo sa Stvoriteljem.

To je svrha čitave stvarnosti. I, ukoliko težimo ka tome, mi ćemo svaki problem doživljavati kao priliku da ubrzamo naš napredak i da nas to vodi ka tome na najkraći i najbolji način.

Najvažnije je da otkrijemo centar desetke, i da iz tog centra žudimo za Stvoriteljem i da tražimo i zahtevamo Njegovu pomoć da napredujemo, i da zahvalimo Njemu što nas je povezao u desetke i dao nam um i osećaje da napredujemo ka Njemu.

Molitva treba da se sastoji od zahvalnosti i zahteva. Zahvalnost se zasniva na činjenici da nas Stvoritelj nije ostavio u nesvesnom stanju poput ostalih ljudi na svetu, već nam je dao razumevanje o tome gde smo i da treba da se krećemo ka istini, ka svetu istine, ka stanju istine, i da nas na taj način nauči da kontrolišemo svoju sudbinu.

Sve ovo je u cilju toga da damo zadovoljenje Stvoritelju kroz to što ćemo se približiti Njemu i privući i druge ljude ovog sveta ka tome. Stvoritelj želi da vidi sve ljude ujedinjene u jednu desetku, u deset Sefirot duše Adam HaRišon.

To je naša dužnost u odnosu na Stvoritelja i čitavo čovečanstvo, jer mi smo u sredini između njih i moramo da povežemo Stvoritelja sa drugim ljudima. I, zato smo mi nazvani - sluge Stvoritelja. S jedne strane, nalazimo se u korporalnom svetu i povezani smo sa svim ljudima, a s druge strane povezani smo sa Stvoriteljem i trebalo bi da služimo kao provodnik između Njega i stvorenih bića.

Mi imamo oba ova dela, deo Stvoritelja i deo stvorenih bića koja moramo da povežemo unutar sebe kao Galgalta ve Einaim i AHP i  da uspostavimo svoju dušu.

Stvoritelj je  izabrao nas  za ovaj rad: da služimo kao povezujući kanal, sredstvo komunikacije, provodnik između Njega i čovečanstva, i mi želimo da opravdamo Njegovo poverenje. To je naporan posao jer zahteva da brinemo ne samo o svojoj sudbini, već i o sudbini sveta, da osećamo bol svih i da osećamo njihove želje. U isto vreme, posebna je čast primiti takvu misiju.

Centar desetke je mesto u kojem se stalno povezujemo usled toga što se svako poništava pred desetkom, podređuje joj se. Na taj način stižemo do centra desetke iz kojeg se zajedno okrećemo ka Stvoritelju. Ako se svako poništava pred drugima, onda nam ne ostaje ništa drugo osim jedne zajedničke tačke u centru iz koje se okrećemo ka Stvoritelju. U suprotnom, Stvoritelj neće čuti šta mi želimo Njemu da kažemo.

Ako vidim da moji prijatelji gore, a moje srce je gluvo, onda bi trebalo da se osećam kao mali među velikima i da učestvujem najbolje što znam. Čak i ako sedim na času i ništa ne čujem, ne vidim, ne razumem, ako su mi utrnule misli i osećanja, uprkos svemu - ja sam među prijateljima. To znači da postajem embrion unutar desetke, poput deteta unutar ma

Dete u majčinom stomaku leži sklupčano i ne radi ništa, samo se poništava, a Viši ga razvija. Na isti način, moram da poništim sebe u desetki, da se što više uklopim u nju i sačekam da moji prijatelji utiču na mene. Ovo je vrlo visoko stanje i takvo poništavanje sebe omogućava nam da rastemo.

Tako što poništavam sebe i što hoću da se inkorporiram u desetku, ja izvršavam dobro delo, jer izvršavam ispravnu akciju u skladu sa uslovima koje mi Stvoritelj sada postavlja. Mi uvek predstavljamo deset Sefirot u desetki i u ovih deset Sefirot svaki put igramo drugačiju ulogu. Zato prijatelji neće moći da napreduju ako nema nikoga ko se, kao i ja,  poništava među njima.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

понедељак, 22. фебруар 2021.

MEDICINA KAKVU BI IMALA PRIRODA

 

Link - “Medicine As Nature Would Have It” (Linkedin)

Medicina kakvu bi imala priroda 

Jedan izraelski lekar je pre nekoliko dana napisao, da je nakon više od 20 godina bavljenja medicinom, suviše često morao da kaže - Ne znam. Rekao je da je Kovid oborio sve u njegovoj profesiji, i da on i mnoge njegove kolege veoma često nisu znali šta da rade.

Ako želimo da postanemo zdravi, moramo da izlečimo svoj društveni stav. Ovo će izlečiti naše društvo, koje će zauzvrat izlečiti naša tela i svet će biti zdravo, srećno mesto za život.

Čini se kao da nas stvarnost sustiže u svim aspektima našeg života. Sve ono što smo stavili na pijedestal - propada, uključujući, ako ne i prvo i najvažnije, modernu medicinu. Zdravlje smo pretvorili u posao, a u poslu je bitan novac, a ne ljudi.

Još gore, u proteklih godinu dana, borba protiv Kovid-19 postala je borba za političku moć, a odluke koje koštaju živote i egzistenciju miliona, udovoljavaju stranačkim interesima, a ne interesima ljudi. Kao i u svemu ostalom, Kovid je razotkrio našu prirodu i ona nije lepa.

Zaboravili smo to da je na kraju, ljudsko telo - telo životinje. Baš kao što se životinje leče prirodom, tako bismo mogli i mi, samo kada bismo bili pažljivi prema prirodi. Ako stav odvojenosti, zamenimo i vratimo se unazad, mogli bismo da znamo kako da održavamo svoje zdravlje i kako da se, kad nam to zatreba, lako i brzo izlečimo. Ali biti zdrav nije unosno, pa smo naučeni da prestanemo da slušamo sebe, i mi postajemo  bolesni.

Ja ne zagovaram veganstvo; jednostavno hoću da istaknem da smo se oglušili o prirodne potrebe našeg tela, kojih je, inače vrlo malo, i ne koštaju gotovo ništa. Da smo pažljiviji, mi bismo znali koje su biljke dobre za koji problem i, generalno, kako da budemo zdravi.

Živimo u prirodi; priroda nas je rodila, održava nas, ali što se tiče našeg zdravlja, nemamo pojma kako da je koristimo za očuvanje ili oporavak zdravlja. Kao da smo odsekli pupčanu vrpcu koja nas je hranila, i sada pokušavamo da preživimo odvojeni od svoje brižne majke.

Na žalost, naša diskonekcija je najočiglednija u našem međusobnom odnosu. Ne samo da smo se odvojili od prirode; mi smo se, pre svega, odvojili jedni od drugih. Patimo od moralnog narcisoizma - razmišljajući o tome kako naši postupci utiču na nas, a ne kako deluju na druge. Baš kao što se prema svakom organu u našem telu odnosimo kao prema samostalnom sistemu, tako se i prema sebi ponašamo kao prema samostalnim pojedincima, bez obzira na društvo u kojem živimo. Isti pristup koji razboljeva naše društvo razboljeva i naša tela; mi smo bolesni iznutra i spolja.

Tako, ponovno povezivanje s prirodom znači ponovno povezivanje sa svime i sa svakim, osećajući da smo svi delovi jednog sistema, koji teži svim svojim delovima, uključujući i nas. Ali, to se dešava samo ako i mi tome težimo. Ako želimo da postanemo zdravi, moramo da izlečimo svoj društveni stav. Ovo će izlečiti naše društvo, koje će zauzvrat izlečiti naša tela i svet će biti zdravo, srećno mesto za život.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

среда, 17. фебруар 2021.

NA IVICI OČAJA

 

Link - “On The Verge Of Despair” (Linkedin)

Na ivici očaja

Malo-pomalo, realizacija tone: izgleda kao da ništa ne može da poboljša ovu situaciju: ni nova godina, ni nova administracija, ni vakcine. Život na brzoj traci jednostavno više ne funkcioniše. To ne funkcioniše u posljednjih godinu dana i izgleda da neće uskoro ni početi da funkcioniše. I, što više mi to razumijemo, to više postajemo očajni.

Postoji dobar razlog zašto izgleda tako kao da svijet ostaje bez goriva. Oduvijek je naše gorivo bilo u tome da tražimo novo zadovoljstvo, postignemo nešto novo ili iznova budemo u prednosti u odnosu na druge. Funkcionisali smo na gorivu koje pojačava ego; tamo gdje ego nije vidio nikakvu korist, mi nismo imali goriva za rad.

Tokom protekle godine, naš ego je imao toliko padova da su mnogi počeli da sumnjaju u to da je  ego zaista kralj kojem treba da služimo. Možda je uzaludno traganje za zadovoljstvima, koja prestajemo da želimo ubrzo nakon što ih dobijemo, razotkrilo njihovu neizbježnu besmislenost. Naposlijetku, ukoliko već znate da će vam ono što želite dosaditi kada to i dobijete, u čemu je uopšte poenta da se to dobije?

Naše vrijeme je vrijeme prepoznavanja istine o našim motivacijama, našoj civilizaciji, našim vrijednostima i na kraju o tome ko smo mi kao ljudska bića. Slika koju ova spoznaja daje nije lijepa, ali je veoma iskrena, a iz tačke iskrenosti započinje zdrav razvoj. Zbog toga mislim da je naše vrijeme toliko nevjerovatno, bez obzira na sve poteškoće.

MI smo u vremenu velike promjene; prelazimo sa percepcije svijeta kao svijeta pojedinaca,  na percepciju svijeta kao integralnog sistema u kojem smo svi mi djelovi i u kojem smo svi jedno. Percepcija svijeta kao svijeta pojedinaca primorala nas je da tražimo samo sopstvenu korist. Međutim, ovo nas dovodi u suprotnost sa smjerom kojim se priroda razvija. Priroda se razvija ka sve većoj složenosti, međuzavisnosti i uzajamnosti. Kada pokušavate da idete smjerom koji je suprotan smjeru čitave stvarnosti, sigurno će se događati loše stvari. Ovaj sukob između puta prirode i našeg puta osnovni je uzrok svih naših nedaća, posebno otkad smo počeli da ističemo našu individualnost, početkom 20. vijeka, jer je od početka novog vijeka izuzetno ubrzao tempo.

Sve dok nastavljamo da idemo protiv puta prirode, propadaće sve što gradimo. Zbog toga danas ništa ne djeluje: vakcine su ovdje, ali isto tako i virus; izbori su završeni, ali niko nije miran; i što je najvažnije, niko se ne osjeća sigurnim u vezi sa budućnošću i niko ne zna šta da radi po tom pitanju.

Ipak, odgovor se jasno vidi: ukoliko se budemo protivili prirodi i nastavimo da razmišljamo kao pojedinci, nećemo imati budućnost i nijedno rješenje neće biti uspješno. Ukoliko razmišljamo kao integralno čovječanstvo, koje je dio integralne planete, uspjećemo i naši planovi će uspjeti.

Uistinu sam pun nade. Vidim kako nam priroda ne ostavlja drugi izbor nego da sve preispitamo. Jedinstvo je jasan smjer našeg kretanja, jer se ovdje čitava priroda razvija i mi nijesmo isključeni. Pitanje je jedino to u kojoj mjeri ćemo pristati da patimo prije nego što nastavimo dalje. Kraj je sigurno dobar;  put do tamo je ono što me brine.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

уторак, 16. фебруар 2021.

NAJJAČA OD SVIH SILA

 

Link - “The Strongest Force Of All” (Linkedin)

Najjača od svih sila

U našim odnosima na poslu, u društvu, u zemlji, u svijetu, u svim vrstama odnosa na bilo kojem nivou, pojedinac može da vidi silu, eksploataciju i kontrolu. Odakle ovo dolazi i na koji način mi možemo da izađemo na kraj sa ovim destruktivnim impulsima?

Materija od koje smo mi načinjeni je želja za uživanjem. Zbog toga mi konstantno postavljamo norme koje uzrokuju prekomjernu aktivaciju naše želje za primanjem na račun drugih – nasilno i bez osnova. Za razliku od životinja koje djeluju u skladu sa instiktom, priroda ljudskim bićima daje slobodu izbora da odluče o tome na koji način će se odnositi prema drugima u zajednici.

To je razlog zašto uznemiravajuće stanje današnjice upućuje na potrebu da privučemo suprotnu, balansirajuću, pozitivnu silu da bismo bili u stanju da izgradimo dobre odnose između nas i sa prirodom. To je sila ljubavi, najjača od svih. Ukoliko otvorimo mogućnost da živimo u skladu s pravilom „voli drugog kao sebe samog“, tada ćemo načiniti prijatnu i ohrabrujuću atmosferu koja će nas osloboditi potrebe da iskorišćavamo druge.

Obrazovanje koje smo dobili, sredina koja nas okružuje, naše lične osobine, kao i okolnosti u kojima živimo, u nama formiraju sveobuhvatnu kalkulaciju koja određuje to kada ćemo prema drugima koristiti silu, u kojem obliku, kao i to u kojoj mjeri ćemo dozvoliti našem egoizmu da djeluje u cilju toga da kontrolišemo druge da bismo postigli svoj cilj.

Borbe postoje i u prirodi, ali jedino u ljudima postoji egoizam – zla inklinacija. Nijedna životinja neće da naudi drugoj životinji i ne uživa u kontroli i zlostavljanju druge životinje. Ljudi sa druge strane, nemaju granica, nemaju ograničenja. Usled toga što se egoizam razvija, mi hoćemo da progutamo čitav svijet i da svakoga potčinimo sebi. Nije nam dovoljno to da sve što želimo i imamo na raspolaganju; mi se od životinja razlikujemo po našoj želji za kontrolom.

Ukoliko bismo mogli da prepoznamo materijal od kojeg smo sačinjeni, otkrili bismo to da mi osobu ispred sebe nikada ne vidimo onakvom kakva jeste, već samo kao objekat nad kojim hoćemo da dominiramo, i koji možemo da iskoristimo za sopstvenu korist. Između nas uvijek postoji podsvjesna komunikacija o tome koliko mogu da te nadjačam i koliko mogu da uživam u onome što mogu da uzmem od tebe. Naš život se vrti oko tih mjerenja i kalkulacija koji se sprovode nad svakim i na svaki mogući način.

Ali, mi ćemo na kraju otkriti da bez obzira na to koliko se snažno trudimo da potčinimo jedni druge, mi ne postižemo trajno zadovoljstvo. Možda izgleda tako da na trenutak i dobijemo nešto kao rezultat toga što smo nekoga iskoristili za naš račun, ali u ovakvim okolnostima mi nikada nismo opušteni, niti možemo da iskusimo potencijalno dobar život koji nam priroda daje da ga realizujemo.

Naša era obilježava jedinstvenu i veoma značajnu tranzicionu tačku, kada postajemo svjesni toga da se naš egoistični razvoj nalazi u ćorsokaku, osjećamo sve veće poteškoće da budemo ispunjeni iz sebičnih pobuda, i to rađa mnoštvo negativnih ponašanja u društvu. Ljudi  svoje nezadovoljstvo sve više i više usmjeravaju jedni  prema drugima, što dovodi do sve veće polarizacije i mržnje u čitavom društvu.

To je razlog zašto uznemiravajuće stanje današnjice utire put za potrebu da privučemo suprotnu, balansirajuću, pozitivnu silu da bismo bili u stanju da izgradimo dobru povezanost između nas i sa prirodom. To je sila ljubavi, najjača od svih. Ukoliko otvorimo mogućnost da živimo pod pravilom „voli drugog kao sebe samog”, tada ćemo načiniti prijatnu i ohrabrujuću atmosferu koja će nas osloboditi potrebe da iskorišćavamo druge.

Najbolji primjer neizmjernog potencijala ljubavi je u našem odnosu prema djeci. Priroda nam je dala ljubav prema njima, tako da neprestano provjeravamo da li je sve dobro za njih, da li su srećna. Niko nas na to ne prisiljava, već osjećamo unutrašnju težnju, i to je i ono što uzrokuje da budemo najsrećniji u životu.

Mi napredujemo ka povezanijem svijetu u kojem ćemo iz dana u dan otkrivati koliko svi zavisimo jedni od drugih. Jedina vrsta odnosa između nas koja će nam omogućiti da živimo bezbjedan život uključuje komplementarnu povezanost između ljudi čije su i životne priče i karakteristike različite, čak i suprotne, i da to bude do nivoa uzajamne ljubavi. I, dok se budemo borili sa sopstvenim egoizmom koji nas gura u suprotnom smjeru, mi ćemo početi da osjećamo koliko je neophodno to da podržavamo i cijenimo jedni druge da bismo uživali u životu u punom smislu te riječi.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

NEMA VIŠE SVETIH KRAVA

 

Link - No More Sacred Cows

Nema više svetih krava

Uprkos tome što se očekivalo da se uz zatvaranje, stroge mere i nove vakcine izborimo sa KOVID-om 19, zaraza se neprestano povećava, a smrtnost je na svom vrhuncu. Bez obzira na to ko je na vlasti, svetske vođe otkrivaju da nisu u stanju da pronađu izvodljiva rešenja za izlazak iz krize. Nemoć da izađu na kraj s pandemijom i njenim post-efektima naposletku će ozlojediti i iscrpeti ljude koji upravljaju, otkriće to koliko je njihova uprava neuspešna i krhka, a nas će motivisati da uvidimo da svete krave više ne postoje. Svet zahteva više vođstvo: vođstvo prirode.

„Niti povezanosti između ljudi i njihovih vođa već dugo su pokidane, iako se to tek sada u potpunosti otkriva. Sada više ne možemo da se oslonimo na oronulo i klimavo vođstvo iz prošlih vremena. Umesto toga, moramo da naučimo da pravilno komuniciramo i da podržavamo jedni druge. Unutar ove nove mreže povezanosti izgradićemo infrastrukturu za potpuno novu vrstu vođstva, što je vrhovna sila prirode, sila koja će nas uzdići iz krize i pomoći nam u izgradnji novog života.

Priroda ima svoj tempo razvoja, a on je trenutno ubrzan usled pandemije. Ukoliko ne možemo da pobedimo prirodu u njenoj igri, bolje je da joj se pridružimo na njenom putu koji vodi ka uravnoteženijem ljudskom društvu. Sistemi koje smo izgradili – porodica, naša okolina, gradovi, društva i države – svi se temelje na čisto egoističnim odnosima, na iskorišćavanju i takmičenju, na preziru i aroganciji. U takvim sistemima raste duh razdvojenosti, i oni su u potpunoj suprotnosti sa formom prirode, koja teži povezanosti i jedinstvu.

Sukob između zakona društva i zakona prirode – jaz između egoističnog i altruističnog – jeste ono što nas je dovelo do krize u kojoj smo sada. Ovaj sukob je postao prelomna tačka sa koje smo gurnuti u zarazu virusom korona na globalnom nivou.

No, ipak ima mesta za suptilni optimizam. Uz bolest i teškoće, očaj i nemoć, javlja se i velika nova želja; želja koja je uvek bila prisutna, ali tek sada jasno izranja iz grubog stiska pandemije, od kojeg gubimo dah. Javnost počinje da razume to da nam svi putevi kojima smo prošli kroz istoriju nisu od koristi u ovim teškim vremenima krize. Čak ni od svih istraživanja koja smo sproveli, ni od akademskog znanja koje smo akumulirali, a isto tako ni od sofisticirane tehnologije i sve naprednije medicine, nema trajne koristi. U roku od godinu dana, kula od karata koju smo tako naporno gradili kroz generacije srušila se pred našim očima. 

Virus koji nam je priroda poslala zahteva da prepoznamo to da nas priroda podstiče na  suprotan smer od naših sebičnih ljudskih kalkulacija, na putanju na kojoj postoji komplementarnost, podrška i pomoć, obzirnost i solidarnost, briga jednih za druge i uzajamno jemstvo. Ponašanje u društvu koje uključuje to da se biraju vrednosti bratstva i prijateljstva, takvo ponašanje jača povezanost između nas i približava nas tome da načinimo potpuno novo tkivo društva koje je primer sklada s prirodom.

Ukoliko pozitivno odgovorimo na to što nas priroda preusmerava i težimo ka tome da povežemo naša srca, otkrićemo da nas jača velika sila povezivanja, vrhovna sila koja nam omogućava da nadiđemo suprotnosti i suprotstavljanja, sila koja učvršćuje ljudski rod u novu kohezivnu celinu. I, što više budemo povećavali ljubav iznad greha i razdvojenosti, time ćemo više pozivati ovu pozitivnu silu prirode, i tako će se sve više pojavljivati izvor između nas koji nas ujedinjuje i dovodi u viša stanja.

Nema koristi od toga da se nadamo i očekujemo da će nas vlade ili organizacije i političari voditi ka pozitivnoj promeni. Jer, ono što nam oni obećavaju –  pikove i nakon njih stanja na mnogo višem nivou od stanja pre pika, nije u smeru društvenog jedinstva, njihove ponude su isprazne i nemaju uticaja.

Iako naša želja da se uskladimo s prirodom kao ujedinjenim čovečanstvom postepeno raste, i svest o tome raste i na organskom nivou, još postoji zahtev i obaveza da se proaktivno usredsredimo i temeljno objasnimo program i evoluciju prirode. U suprotnom, naša rastuća egoistična tendencija preti da nas i dalje razdvaja dok gazimo druge.

Nije nam potrebna povezanost zarad toga da upravljamo, niti nam je potrebna razdvojenost zarad toga da vladamo, već ono što nam je potrebno jeste takva vrsta povezanosti čija je svrha da se međusobno dopunjujemo zarad toga da nastane osećaj jednakosti. Ova jednakost, koju ćemo izgraditi, nije takva da ljude obeshrabri zbog toga što su različiti, već je to jednakost koja osnažuje razlike, ona koja poštuje želje i individualnost svakog pojedinca, i pametno ih nadopunjuje i oblikuje u obrasce povezivanja slične trendovima koji se uočavaju u prirodi.

Niti povezanosti između ljudi i njihovih vođa već dugo su pokidane, iako se to tek sada u potpunosti otkriva. Sada više ne možemo da se oslonimo na oronulo i klimavo vođstvo iz prošlih vremena. Umesto toga, moramo da naučimo da pravilno komuniciramo i da podržavamo jedni druge. Unutar ove nove mreže povezanosti izgradićemo infrastrukturu za potpuno novu vrstu vođstva, što je vrhovna sila prirode, sila koja će nas uzdići iz krize i pomoći nam u izgradnji novog života.


Autor:
  Dr Mihael Lajtman