DA LI JE LJUBAV IZMEĐU RODITELJA I DECE NAJVIŠA I KONAČNA

 
Da li je ljubav između roditelja i deteta najviša i konačna, ili postoji još neka podjednako snažna ljubav?

Ljubav između roditelja i deteta je zaista najjače ispoljavanje ljubavi u prirodi. Međutim, potrebno je da dostignemo nivo gde se odnosimo prema drugima kao što se roditelj, pun ljubavi, odnosi prema svojoj deci.  

Ipak, ukoliko preduzmemo korake u razvijanju takve ljubavi prema drugima, kao što se roditelj odnosi prema svojoj deci, ukoliko svakodnevno čitamo o tome kako možemo da postignemo takvu ljubav i istinski preispitamo sebe, tada ćemo otkriti da jednostavno ne možemo to da uradimo. Ne možemo istinski da volimo druge na ovaj način. U tom trenutku, možemo da kažemo da ne možemo da volimo druge u istoj meri u kojoj volimo svoju decu. Ipak, ovo još nije molitva. To je faza preispitivanja. Počinjemo da preispitujemo svoj stav i da razumemo koliko smo daleko od stanja ljubavi za druge. Na taj način otkrivamo u kojoj meri nam je potrebna ispravka. 

Iz ovog razumevanja počinje da se stvara iskrena molitva. Približavamo se izvornoj sili u prirodi, kvalitetu ljubavi, davanja i povezanosti koja stvara i održava sav život, sili koju u mudrosti kabale nazivamo „Stvoritelj“. Upućujemo zahtev ovoj sili, Stvoritelju, i zahtevamo da On ispravi našu prirodu, koja stalno daje prednost samoljublju nad ljubavlju za druge. Mi razumemo da ne možemo da promenimo sebe i jedino ko može da nas ispravi jeste Stvoritelj. Ali, Stvoritelj deluje samo u skladu sa našim zahtevom, molitvom i vapajem. 

Ovo je duhovni proces i u teoriji je veoma jasan. Prvo, oslikavamo idealno stanje postizanja istinskog stava da volimo druge. Zatim pokušavamo da se približimo tom stavu i otkrivamo da mi to ne možemo. Ovo prepoznavanje budi istinski zahtev za pomoć. Tada se okrećemo Stvoritelju i molimo Njega za ispravku koju ne možemo sami da izvršimo. 

Ukoliko zaista želimo da postignemo stanje ljubavi za druge i vidimo da to ne možemo da uradimo sami, mi tražimo za to, i taj zahtev postaje početak istinske molitve. 

Link - 𝗜𝘀 𝗟𝗼𝘃𝗲 𝗕𝗲𝘁𝘄𝗲𝗲𝗻 𝗮 𝗣𝗮𝗿𝗲𝗻𝘁 𝗮𝗻𝗱 𝗖𝗵𝗶𝗹𝗱 𝘁𝗵𝗲 𝗕𝗲-𝗔𝗹𝗹 𝗮𝗻𝗱 𝗘𝗻𝗱-𝗔𝗹𝗹, 𝗼𝗿 𝗜𝘀 𝗧𝗵𝗲𝗿𝗲 𝗘𝗾𝘂𝗮𝗹𝗹𝘆 𝗣𝗼𝘄𝗲𝗿𝗳𝘂𝗹 𝗟𝗼𝘃𝗲?

KADA BUDUĆNOST STEŽE ZA GRLO

Kada budućnost steže za grlo 

Današnje vreme može da se okarakteriše kao period sa stabilnom prošlošću i nestabilnom budućnošću.  Još postoji nešto iza nas na šta možemo da se oslonimo, ali ispred je magla. Jedino što je jasno je da tamo neće biti isto kao ovde. 

Slično se događalo i na prethodnoj istorijskoj prekretnici, o kojoj je Mark Tven rekao: „Metuzalem je živeo 969 godina – pa šta? Uzalud. Sa istim uspehom mogao je doživeti i hiljadu. Vi, dečaci i devojčice, videćete u narednih pedeset godina više nego što je Metuzalem video za čitav svoj život”. 

U to vreme, promena društvenog i industrijskog poretka dovela je do ozbiljnih previranja. Ali ako je tada, uprkos svim „troškovima” prelaznog perioda, budućnost ipak ulivala nadu i pozivala nas napred, danas više ne znamo šta je bolje: prigrliti budućnost ili odložiti njen dolazak. 

To je tako jer budućnost je puna opasnosti. Nikada čovečanstvo nije stajalo pred tako širokim spektrom kardinalnih, globalnih izazova.

Ovoj temi posvećeni su naučni simpozijumi i konferencije, stranice vodećih medija, višemilionska univerzitetska istraživanja. Budućnost nam ne da mira. 

Rubrika BBC Future navela je deset glavnih problema čovečanstva do 2050. godine. Iako je njihova kulminacija tek pred nama, svi oni su već danas aktuelni. 

ZAŠTO LEKARI BIRAJU SMRT

  

Zašto lekari biraju smrt 

Savremena medicina je paradoks neverovatnog napretka i duboke sistemske krize. Uprkos eri visoke tehnologije, ona je još uvek daleko od savršenog. Pacijenti se sve više susreću sa birokratijom, visokim cenama usluga i formalnim pristupom, što stvara talas skepticizma, pa čak i otvorenog nepoverenja. 

Potrebno je da priznamo da je ova kritika često opravdana. Sistemski neuspesi i nedostatak ljudske pažnje uzrokuju da se ljudi osećaju kao puki brojevi u redu. Međutim, osuđujući medicinu, često zaboravljamo na one koji se nalaze na prvim linijama borbe.

Ne možeš da odustaneš, ne možeš da umreš: šta raditi? 

Lekari danas rade pod ogromnim pritiskom: hronični stres, prevelika društvena očekivanja, rizik od izgaranja na poslu i teret odgovornosti za živote drugih koji nose svakodnevno. Pre nego što osudimo sistem, važno je da vidimo  da iza njega stoji živ čovek koji se često bori sa bolešću do krajnjih granica sopstvenih snaga. A kada se ta snaga iscrpi, izvršava samoubistvo. 

Samo u izraelskoj bolnici „Soroka”, četiri lekara izvršila su samoubistvo u poslednjih osamnaest meseci. I potrebno je da kažemo istinu: samoubistva medicinskih radnika otkrivaju ne samo hronični umor i prekomerni rad, već i nedostatke čitavog zdravstvenog sistema. 

DA LI FETUS U MATERICI MAJKE OSEĆA LJUBAV

 
Da li fetus u materici majke oseća ljubav 

Šta fetus oseća u materici majke? Kroz šta prolazi? U kojoj meri na njega utiču odnosi između roditelja? 

Fetus je konstantno u nekoj vrsti borbe, jer treba da se prilagodi uslovima okruženja, što je materica. Kako fetus raste ovo okruženje se menja, tako da postoji intenzivan i neprekidan proces adaptacije i usklađivanja. U skladu sa tim, sile prirode deluju na njega iznutra i spolja, grade ga i oblikuju.  

Ukoliko fetus ne može da se prilagodi novim uslovima, tada dolazi do poremećaja u njegovom razvoju. Iz ovoga proizlazi velika briga za stanje trudnice. Za nju je potrebno obezbediti sve ono što je neophodno za pravilan razvoj fetusa u njenoj utrobi na svakom nivou – fizičkom, psihološkom i duhovnom.

Što se fetus više razvija, to on više oseća širu okolinu. Kao što smo nekada mislili da biljke ne osećaju naš odnos prema njima, a sada otkrivamo da osećaju – da percipiraju i reaguju na ono što se događa oko njih – tako je i sa fetusom.

Otuda je važno da fetus negujemo ljubavlju – toplim odnosom, pažnjom i brigom za njegovu dobrobit. Iako nismo navikli da se prema periodu trudnoće odnosimo kao prema nečemu što je deo našeg života, ona to svakako jeste i u velikoj meri utiče na naš razvoj. 

Kad bismo bili dovoljno osetljivi, sećali bismo se sebe čak i u majčinoj utrobi, kako se razvijamo kroz sve etape. Takvo sećanje ostaje u nama, u unutrašnjim sistemima kojima obično nemamo pristup.

KAKO FETUS MOŽE DA BUDE ZAŠTIĆEN OD NEGATIVNOG UTICAJA TOKOM TRUDNOĆE

 

 
Kako fetus može da bude zaštićen od negativnog uticaja tokom trudnoće

Šta možemo da učinimo tokom meseci trudnoće, ne samo da zaštitimo fetus od negativnih uticaja, već i da optimalno utičemo na njegov razvoj? 

Već postoje poznati saveti poput pevanja fetusu, sviranja muzike, pričanja i povezivanja sa njim kao ljudskim bićem koje oseća i razume. Pored takvih alata, integralni pristup obrazovanju naglašava da je vredno da kao budući roditelji zajedno razjasnimo kako mi definišemo dobro koje želimo za naš fetus i buduću bebu, i generalno, za svu decu koja će se uskoro roditi. 

Kakav svet želimo za njih? Oslobodimo se svega što danas postoji i razmišljajmo što otvorenije. Šta bi moglo da bude najbolje za sledeću generaciju? Koja tačno forma života? To verovatno treba da bude život bolji od našeg, lepši, udobniji i harmoničniji.

I sama misao o ovome, odnosno ispitivanje naprednije forme života zajedno sa očekivanjem i nadom da će se to zaista ostvariti za našu decu, već će uneti pozitivne sile u svet i poboljšati ga. 

Generalno, integralni pristup obrazovanju nas podučava da će najbolji život postojati onda kada izgradimo integralnu vezu u ljudskom društvu, poput one koja prirodno postoji u sistemu prirode. Čitava priroda je povezana. Njeni različiti delovi se dopunjuju i funkcionišu kao jedinstveni harmoničan mehanizam. Jedino kod nas postoji poremećaj. Što više učimo da odnose između ljudi prilagodimo integralnim zakonima prirode, to ćemo više unositi ravnotežu i smirenost u svoj život.

ŠTA JE POTREBNO DA RADIM KADA MI SE DOGODI NEŠTO NEGATIVNO

Šta je potrebno da radim kada mi se dogodi nešto negativno 

Sve što se od mene zahteva je da razumem sledeće: sve što primam dolazi iz prirode, iz jedinstvenog izvora koji je sve stvorio i svime upravlja, i koji me vodi ka cilju našeg postizanja ravnoteže sa prirodom.  

I sve što na mene utiče dato je samo da bih se preciznije usmerio prema tom cilju. Otuda, uvek stoji pitanje: kako mogu da iskoristim ono što sada primam da bih se snažnije usmerio prema cilju? Prvo, moram da se povežem sa samim ciljem, i tek onda da pogledam kako to tačno deluje unutar mene. Protiv čega je usmereno? Po pravilu, usmereno je protiv mog egoizma, to jeste protiv moje želje da uživam zarad sopstvene koristi na račun drugih, jer u meni ne postoji ništa drugo. Međutim, sila prirode koja stalno deluje na nas u svim našim željama, mislima i stanjima uvek dodiruje specifičnu stranu egoizma, jedan od njegovih kvaliteta, manifestacija ili skrivenih uglova. 

Uobičajeno, najjači i najbolniji udarac egoizmu je povreda ponosa, urušavanje sopstvenog „ja”. Više od svega se plašimo sramote. Užasnuti smo time da budemo omalovaženi i poniženi u očima drugih, da izgubimo svoj unutrašnji osećaj važnosti. Poraz ponosa, poraz „ja”, je najmoćniji osećaj koji možemo da doživimo. Spremni smo i da umremo samo da ne moramo da prođemo kroz takav osećaj, jer stid poništava ljudsko u nama. On uništava naše „ja”, ostavljajući za sobom samo životinjsko telo. Ne možemo da pristanemo na to da ostanemo samo životinje. Ne možemo da se spustimo na taj nivo. I zbog toga mi smo spremni na sve da izbegnemo stid.

Upravo taj osećaj, pretnja stidom, kolaps egoističnog „ja”, najjači je podsticaj koji nam priroda daje da bi nas gurnula prema cilju. Mudrost kabale objašnjava da je čitav sistem stvaranja, čitav nastanak svetova, počeo iz ovog prvobitnog osećaja stida. Otuda, za nas je to najefikasnije sredstvo za ispravku. 

Ukoliko naučimo da ispravno osećamo sebe, da stalno budimo unutrašnju analizu sebe, da prepoznamo stid i istovremeno se uzdignemo iznad njega, onda nam postaje lakše da radimo na svom egoizmu u svakom obliku. Stid ne postaje destrukcija, već vodič, sila koja nas usmerava ka ravnoteži sa pozitivnom, altruističnom silom prirode, prema duhovnom usponu. 

Link - 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗦𝗵𝗼𝘂𝗹𝗱 𝗜 𝗗𝗼 𝗪𝗵𝗲𝗻 𝗦𝗼𝗺𝗲𝘁𝗵𝗶𝗻𝗴 𝗡𝗲𝗴𝗮𝘁𝗶𝘃𝗲 𝗛𝗮𝗽𝗽𝗲𝗻𝘀 𝘁𝗼 𝗠𝗲?

ŠTA JE NAJVEĆA TRAGEDIJA ČOVEČANSTVA

Šta je najveća tragedija čovečanstva 

Sve negativno što je čovečanstvo doživelo kroz istoriju, među svim narodima i u svim vremenima, nije bilo ništa drugo do patnja koja je proizašla iz našeg sve većeg udaljavanja jednih od drugih. Mi nismo uspeli da razumemo da je zakon prirode suprotan: da treba da se zbližimo, ujedinimo i naučimo kako da se harmonično povežemo. Danas, ova nagomilana patnja počinje jasno da se otkriva, pritiskajući nas sa svih strana, i to ne čini da bi nas uništila već da bi podstakla našu povezanost. 

Kada konačno počnemo da se krećemo u ispravnom smeru, postaćemo čak i zahvalni za svu ovu patnju, jer ćemo razumeti njenu svrhu. Videćemo da to nije bila besmislena bol, već sila koja nas je vodila ka ispravci naše prirode: od urođenog egoističnog stanja želje za uživanjem isključivo zarad sopstvene koristi, do altruističnog stanja koje je u harmoniji sa altruističnom silom prirode. Tada ćemo otkriti da postoji samo jedan opšti pravac našeg razvoja, kretanje ka velikoj i trajnoj sreći koja dolazi iz postizanja ravnoteže sa altruističnom silom prirode. 

Ovo se već događa. Bez izuzetka, sve što se danas odvija je deo tog kretanja. Možda deluje mračno, haotično i okrutno, ali unutrašnji pravac ovog kretanja nas isključivo vodi ka harmoničnoj vezi jednih sa drugima, i kroz tu povezanost da postignemo genuinu formu sreće, onu koja je večna i savršena. 

Link - 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗜𝘀 𝘁𝗵𝗲 𝗚𝗿𝗲𝗮𝘁𝗲𝘀𝘁 𝗧𝗿𝗮𝗴𝗲𝗱𝘆 𝗼𝗳 𝗠𝗮𝗻𝗸𝗶𝗻𝗱?

 

ZAŠTO TAKO MNOGO LJUDI PREISPITUJU SVRHU ŽIVOTA

 

Zašto tako mnogo ljudi preispituje svrhu života 

Danas smo postigli stanje u kojem milioni ljudi širom sveta već počinju da traže odgovore na najosnovnija životna pitanja: Zašto patimo? Zašto smo ovde? Šta je svrha života? Da li za nas priroda ima plan? Ova pitanja se pojavljuju kada čovečanstvo sazri iznutra do tačke u kojoj više ne može da bude zadovoljno običnim postojanjem i počinje da traži smisao života. 

Zbog toga se mudrost Kabale otkriva baš sada. To je metod koji daje odgovore na ova pitanja. Kako daje te odgovore? Kabala to čini na empirijski i praktičan način otkrivajući nam drugačiju stvarnost. 

Kabala je metod otkrivanja Više stvarnosti izvan onoga što trenutno osećamo. Ova Viša stvarnost već postoji oko nas, čak i u nama, ali smo od nje odvojeni unutrašnjom, psihološkom barijerom. Ova barijera blokira našu percepciju druge polovine stvarnosti, gde mi živimo u našoj istinskoj formi postojanja. 

Kada pređemo ovu barijeru, to je kao da se iznenada upali svetlo. To nije obično svetlo, već Viša Svetlost. Unutar ove Više Svetlosti, počinjemo da vidimo drugu stvarnost koja je prethodno bila mračna, skrivena i neprimetna, to jeste stvarnost Višeg sveta. 

Tada počinjemo, sa potpuno nove visine i dubine da razumemo šta se dešava u našim životima, zašto se to dešava i kako naša priroda i priroda oko nas funkcionišu. Otkrivamo da nismo samo fizička tela, nismo samo životinjski deo koji jednostavno živi za opstanak, udobnost i privremeno zadovoljstvo. Mi smo duše, ono unutrašnje ljudskog bića koje je večno i savršeno. 

ZAŠTO SMO STVORILI TAKO ZAHTEVNA RADNA MESTA KOJA NAM ODUZIMAJU MNOGO SATI TOKOM DANA

 

Zašto smo stvorili tako zahtevna radna mesta koja nam oduzimaju mnogo sati tokom dana 

To je zbog toga što smo mislili da će to da nas dovede do boljeg života, da ćemo napredovati, procvetati i postići dobrobit i sreću. Otuda, postalo je uobičajeno da se uspeh u životu meri brojem radnih sati. Ukoliko neko čuje da radim više sati od drugih, mogao bi da pomisli da imam izuzetno veliku platu ili da zauzimam specijalan, visoko cenjen položaj. 

Štaviše, mi generalno ne želimo da se oslobodimo od takvog načina života. Došli smo u stanje u kojem je naš posao naš život. Danas kada nekog sretnemo, prvo što nas zanima je: „Čime se oni bave? Šta je njihov posao? Gde rade?” Svi pričaju o poslu. 

U prošlosti, ljudi su više pričali o hobijima poput sporta, ali danas o tome manje razgovaramo. Posao je zauzeo centralno mesto. Takođe, sasvim je jasno da ukoliko provodimo deset sati dnevno na našim radnim mestima, o čemu još imamo da razgovaramo?  Svoje živote smo usredsredili na naše profesije.

Činjenica da toliko naglašavamo značaj rada je deformacija koja proizilazi iz naših prenaduvanih egoističnih želja. To nije prirodno. Mi nismo rođeni da radimo na način kako radimo, i veći deo posla koji obavljamo je nepotreban. 

Ako nismo rođeni da radimo toliko mnogo, zbog čega smo mi onda rođeni? To je zbog toga da znamo zašto smo ovde, šta se događalo pre nego što smo rođeni, šta će se događati nakon naše smrti i šta se događa sa svetom, sa našim mentalnim i emocionalnim stanjima i kako najbolje moguće da sarađujemo sa silama prirode kroz razvoj našeg unutrašnjeg bića.

Isto tako, ovde smo zbog toga da razvijemo svoju povezanost sa drugim ljudima. Kada ne bismo bili u stalnom individualističko-materijalističkom  nadmetanju jednih sa drugima, tada bi nam bilo lakše da se međusobno zbližimo. Tada bismo se bolje brinuli o svojoj deci i od detinjstva bismo im usadili drugačiji stav jednih prema drugima. 

Link - Why did we create such demanding workplaces that consume so many hours of our days?

KAKO MOŽETE DA POSTANETE SOCIJALNO INTELIGENTNI

Kako možete da postanete socijalno inteligentni 

Mi možemo da postanemo socijalno inteligentni tako što ćemo razvijati stavove podrške, ohrabrenja i brige prema drugima. Na primer, kada se obraćamo nekome, treba da se zapitamo kako možemo da mu pomognemo. 

Kada vidimo nekoga ko je na neki način slabiji od nas, potrebno je da se zapitamo kako možemo da mu pomognemo i da ga podržimo. 

Kada vidimo nekoga ko je na neki način jači od nas, onda je potrebno da se zapitamo koji savet mi možemo da mu damo o tome kako da se odnosi prema drugima. 

Svima nama dati su različiti nivoi inteligencije, ali svako od nas može da razvija visoku socijalnu inteligenciju, jer svako od nas ima svoju ulogu u životu koju treba da ispuni. Ne postoji osoba bez koje bi društvo moglo da bude celovito. 

Što se tiče našeg truda u podršci, ohrabrivanju i brizi za druge, svi smo mi jednaki. Zamislite potpun i savršen sistem u kojem, ako nedostaje čak i najmanji šraf, mašina neće raditi. Uistinu, tako je i sa nama. 

Razvijanjem socijalne inteligencije u ljudskom društvu u celini, svi  ćemo znati kome možemo da se obratimo za pomoć i kome je pomoć potrebna. 

Svi smo međusobno povezani i zavisimo jedni od drugih, i da bismo svoju povezanost i međuzavisnost ostvarili na harmoničan način, moramo da kontinuirano ispoljavamo pozitivan, podržavajući, ohrabrujući i brižan stav jednih prema drugima. 

Link - How can you become socially intelligent?