ZAŠTO LEKARI BIRAJU SMRT

  

Zašto lekari biraju smrt 

Savremena medicina je paradoks neverovatnog napretka i duboke sistemske krize. Uprkos eri visoke tehnologije, ona je još uvek daleko od savršenog. Pacijenti se sve više susreću sa birokratijom, visokim cenama usluga i formalnim pristupom, što stvara talas skepticizma, pa čak i otvorenog nepoverenja. 

Potrebno je da priznamo da je ova kritika često opravdana. Sistemski neuspesi i nedostatak ljudske pažnje uzrokuju da se ljudi osećaju kao puki brojevi u redu. Međutim, osuđujući medicinu, često zaboravljamo na one koji se nalaze na prvim linijama borbe.

Ne možeš da odustaneš, ne možeš da umreš: šta raditi? 

Lekari danas rade pod ogromnim pritiskom: hronični stres, prevelika društvena očekivanja, rizik od izgaranja na poslu i teret odgovornosti za živote drugih koji nose svakodnevno. Pre nego što osudimo sistem, važno je da vidimo  da iza njega stoji živ čovek koji se često bori sa bolešću do krajnjih granica sopstvenih snaga. A kada se ta snaga iscrpi, izvršava samoubistvo. 

Samo u izraelskoj bolnici „Soroka”, četiri lekara izvršila su samoubistvo u poslednjih osamnaest meseci. I potrebno je da kažemo istinu: samoubistva medicinskih radnika otkrivaju ne samo hronični umor i prekomerni rad, već i nedostatke čitavog zdravstvenog sistema. 

Time što poveravamo svoje živote lekarima, prirodno je da od njih očekujemo da će ukazati najveću pažnju našim bolestima i u potpunosti im se posvetiti. Ali, da li smo spremni da im uzvratimo istom merom kada se oni nađu u nevolji? Da li smo spremni da se udubimo u suštinu onoga što se događa? 

U poslednjih osamnaest meseci, četiri lekara su izvršila samoubistvo. Dvoje je završilo u psihijatrijskoj bolnici. Tek nakon toga, Ministarstvo zdravlja se udostojilo da formira istražnu komisiju. Ali, ovo se ne događa samo u jednoj bolnici. I kako je moguće da vladina agencija sama sebi postavi ispravnu dijagnozu?

Ko leči one koji leče nas ? 

Pokušaću, ne čekajući odgovor, da priznam nekoliko stvari umesto njega, bez namere da uvredim, ali sa iskrenim bolom zbog onoga što se događa. 

Priznanje broj jedan: lekari su pod stalnim pritiskom sve većeg broja pacijenata. Na kraju krajeva, država raste, a zdravstveni sistem to ne može da prati. Čak i da ste napravljeni od gvožđa, i ono ima svoju granicu izdržljivosti. U nekom trenutku čovek pregori, slomi se. 

Veoma je teško distancirati se, gledati na pacijente bez ličnog učešća i empatije, uvek biti objektivan, nezavisan i hladnokrvan. Čak ni iskusni, obučeni lekari ne mogu uvek unutar sebe da se obuzdaju i ostanu u čisto profesionalnim granicama. Suočavajući se sa morem patnji i bolesti, oni bivaju psihički „zaraženi” slabostima svojih pacijenata i ponekad vide samo jedan izlaz – da pobegnu iz ove noćne more, ovog života koji je gori od smrti. 

U takvim slučajevima, odustajanje nije opcija – sistem koji ih je formirao je isuviše jak. Nije slučajno da su na hebrejskom „odustati” i „umreti” ista reč, koja označava oslobođenje. Osloboditi se tereta znači osloboditi se sveta… 

Priznanje broj dva: sam zdravstveni sistem je doveo lekare u ovaj vrtlog, u moralni ćorsokak. Na kraju krajeva, on je na sebe preuzeo Božji zadatak – da ljude oslobodi svake patnje. Za svaki problem postoje vrata sa brojem i imenom lekara. Za svaki bol postoji lek, ili barem lek protiv bolova. Sistem, po definiciji, prihvata svakoga, nudi svima nadu, ma koliko krhka bila, i snosi ogromnu odgovornost za život i smrt. Odgovornost koja na kraju pada na pleća jednog lekara. 

Ali on je čovek, a ne Bog ili anđeo! I nemoćan je da se nosi sa takvim teretom. Pod stalnim tokom žalbi, mora da smisli efikasna rešenja za sve – potpuno nemoguć zadatak.

Lažni ideali zdravstvenog sistema 

Ali u stvarnosti, sam sistem je bolestan; u osnovi je pogrešno izgrađen i usmeren ka lažnim idealima. Budžeti od milijardu dolara, najsavremenija tehnologija, stalno unapređivanje opreme – sve je to divno, ali sve ovo nije dovoljno. Sa kvantitetom dolazi gubitak kvaliteta. 

Zdravstveni sistem ima ne samo medicinski, već i društveni aspekt. Zdravlje tela je sastavni deo individualnog zdravlja čoveka, a individualno zdravlje je sastavni deo zdravlja društva. Potrebno je da znamo kako da lečimo i kako da budemo lečeni.  Između lekara i pacijenata neophodno je da se formira drugačiji odnos – zdrav, lišen pretencioznih tvrdnji o svemoći, sa jedne strane, i slepog oslanjanja, sa druge strane. 

Naravno, potrebno je da ovu temu produbimo, ali prvo moramo da je razumemo i otkrijemo sami. Moramo da razumemo da se ovde ne radi samo o lečenju. U bliskoj budućnosti, čovečanstvo će ionako morati da odluči šta da radi sa životnim vekom čoveka koji traje 100-120 godina.  

I da bismo našli ispravan odgovor, potrebna nam je ispravna percepcija, potrebno je da identifikujemo ono što je glavno, da se uzdignemo iznad površnog, tehničkog pogleda na svet. Na kraju krajeva, zdravlje nije samo funkcionisanje tela; to je pravilna povezanost između svih delova čoveka. A, danas je kod čoveka osnovni problem „psiha” koja nije uravnotežena i treba je dovesti u ravnotežu. 

Kako pomoći lekarima 

Lekarima  može da se pomogne jedino ukoliko pored njih postoji i neko ko radi u duhovnom. Nije bitno ko; može biti psiholog, mada bi bilo tačnije nazvati ga lekarom koji leči čoveka, ne telo, već čoveka. Takav specijalista treba da bude tu i da preuzme sa lekara sav psihološki teret pacijenta. 

Dok lekar pacijentu daje injekciju, duhovnik ga drži za ruku. I čovek je pod njihovim nadzorom, i duhovno i fizički. Oni se brinu o njemu. O onome od čega je sačinjen, o njegovoj duši i telu, brinu se dva stručnjaka. 

Od ovoga mi ne možemo nigde da pobegnemo, jer naša duša se stalno razvija. Ona postaje sve složenija, višeslojnija i time sve krhkija. I neophodni su stručnjaci koji će je dovesti u stanje ravnoteže. 

A ukoliko postignemo harmoniju između unutrašnjeg stanja čoveka i onoga što je spolja, što je okružujuća priroda, tada lekari neće imati problema, društvo neće imati nikakve pritužbe na njih a ni samo društvo neće imati briga jer zdravlje ljudi više neće izazivati nikakvu zabrinutost. 

Link - Почему врачи выбирают смерть?