DA LI JE DUŠA ZAJEDNIČKA ILI INDIVIDUALNA?

 
Da li je duša zajednička ili individualna

Kada govorimo o duši, prvo moramo da razjasnimo jednu fundamentalnu zabludu: duša nije nešto lično što postoji unutar pojedinca od rođenja. Duša je više kolektivni fenomen, uzajamna želja koja postoji između ljudi. 

Tora opisuje jedno stvoreno biće koje naziva Adam, a koje se kasnije podelilo na mnoge delove. Mi smo njeni delovi. U skladu sa tim, duša nije nešto individualno, već sistem veza između tih delova, kolektivna želja u kojoj smo svi međusobno povezani. 

Ukoliko želimo da ovo razumemo na praktičan način, treba da posmatramo naš svet. Kada se ljudi povežu u međusobnoj ljubavi, uzajamnosti i davanju „kao jedan čovek u jednom srcu”, kada se istinski odnose jedni prema drugima po principu „ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”, tada se između njih stvara posebna sila. Ova kolektivna sila, koja se pojavljuje u njihovoj povezanosti, je ono što nazivamo „duša”. 

To znači da nijedna osoba, sama po sebi, ne poseduje dušu. Duša osobe je njena povezanost sa drugima. Ona se nalazi van nje, u njenom odnosu prema drugima. Kada osoba izađe iz sebe, uzdigne se iznad svoje egoistične želje, koja je za sopstvenu korist, i želi da bude uključena u druge, da se poveže sa njima u jednakosti i međusobnom davanju, tada takva povezanost postaje njena duša. 

Čak i ako niko ne zna za to, čak i ako osoba sedi mirno i u sebi razvija želju da se poveže sa drugima i da im pomogne da se ujedine, ona već učestvuje u ovom kolektivnom sistemu. Kroz ovo, ona stiče dušu, zajedničko polje povezanosti. 

Zbog toga se duša naziva i „skupština“ ili „okupljanje“, skup želja koje se spajaju u jedan sistem. Na kraju, ovo uključuje sve ljude, čitavo čovečanstvo kao jednu ujedinjenu dušu. 

Ukoliko osoba nema želju da se poveže sa drugima, onda ona još nema dušu. Duša je upravo ta zajednička želja, poput ćelija u telu koje harmonično rade za dobrobit celine. Svaka ćelija zadržava svoju individualnost, ali su sve integrisane u jedan živi sistem. Život tog sistema je duša. 

Unutar ove povezanosti, osoba počinje da oseća Višu silu ljubavi i davanja, koja se u kabali naziva „Stvoritelj”. Budući da je Stvoritelj sila ljubavi i davanja, kada osoba stekne isti kvalitet prema drugima ona postaje slična Njemu. Ova sličnost se naziva „prianjanje”. 

Otuda, mera u kojoj je osoba povezana sa drugima u ljubavi i davanju, je mera u kojoj ona ima dušu i mera u kojoj je povezana sa Stvoriteljem.

Kada ova povezanost postane celovita, to jeste kada je osoba povezana sa svima, ona postiže potpunu dušu, jedinstvenu zajedničku dušu čovečanstva nazvanu Adam. 

Istovremeno, individualnost se ne gubi. Naprotiv, svaka osoba postiže ovu kolektivnu dušu iz svoje jedinstvene tačke. Poput ćelije u telu, svako doprinosi nečim jedinstvenim dok služi celini. 

Zbog toga je rečeno – od ljubavi prema stvorenim stvorenjima do ljubavi prema Stvoritelju. Nema drugog puta. Unutar ovog opšteg sistema postoje različite uloge. Postoje one želje koje imaju posebnu sklonost ka povezanosti, ka kretanju „direktno ka Stvoritelju” (Jašar El). One se nazivaju Izrael. To ne znači da je njima lakše, već oni imaju jači osećaj hitnosti i odgovornosti da se  povezuju. Istovremeno, njima se daje i jači otpor ega, tako da mogu da imaju slobodan izbor. 

Druge želje, nazvane „nacije sveta”, prirodno ne osećaju istu hitnost za povezivanjem. One su više individualne. Međutim, sve su deo istog sistema i na kraju sve moraju da budu uključene u istu jedinstvenu dušu. 

Istorijski gledano, grupa koja se naziva Izrael imala je jači osećaj međusobne povezanosti i odgovornosti. Ovo se manifestovalo kroz međusobnu pomoć, zajedničku sudbinu i unutrašnju bliskost. Ali danas je ovaj osećaj razbijen, jer je čovečanstvo ušlo u fazu pojačanog egoizma. 

Sada, međutim, svet sam po sebi postaje globalno povezan, želeli mi to ili ne. To je zakon prirode koji se odvija. Treba da se svesno uskladimo sa tim, da dobrovoljno gradimo povezanost, ali mi to ne radimo. Zbog toga mi doživljavamo krize. 

Uloga onih koji osećaju ovu sklonost ka povezivanju jeste da počnu da je ostvaruju, to jeste da grade i pokazuju jedinstvo. To je ono što znači biti „Svetlost nacijama”, pokazati metod povezivanja. Ukoliko se to uradi, čitav sistem će početi da se ispravlja. Ukoliko ne, pritisak će nastaviti da raste. 

Izgon, u ovom smislu, nije fizička lokacija. To je nedostatak povezanosti. A iskupljenje je obnavljanje povezanosti. Otuda, gde god da se osoba nalazi, njen zadatak je isti: da gradi povezanost sa drugima, da otkrije kolektivnu dušu. Ovo je buduće stanje čovečanstva: da postane jedan povezani sistem, jedna duša u kojoj se otkriva Stvoritelj. 

Link - 𝗜𝘀 𝘁𝗵𝗲 𝗦𝗼𝘂𝗹 𝗖𝗼𝗹𝗹𝗲𝗰𝘁𝗶𝘃𝗲 𝗼𝗿 𝗜𝗻𝗱𝗶𝘃𝗶𝗱𝘂𝗮𝗹?