ARI: ČOVEK KOJI JE PROKRČIO PUT KA NEBESIMA

ARI: čovek koji je prokrčio put ka nebesima 

U svim epohama, među ljudima postojali su oni koji su, po svojoj prirodi, težili povezanosti sa Višim. Kada bi tu povezanost postigli, oni su nam govorili i objašnjavali ko upravlja nama, sa kim smo povezani i ko smo mi uistinu. 

Tokom istorije njih nije bilo malo, i među njima su bili i takvi koji su nam ostavili sredstva pomoću kojih možemo da uspostavimo povezanost sa Višom silom. Jedan od njih bio je Isak Lurija Aškenazi (ARI), koji je živeo u 16. veku. On je odigrao izuzetno važnu ulogu u sistemu opšte duše Adam HaRišon, dajući ogroman doprinos njenom ispravljanju, da se sa njim ne može uporediti nijedan drugi.

Posebna duša

ARI je bio čovek koji je, doslovno, prokrčio put ka nebesima. Govoreći slikovito, on nam je otkrio i pokazao kraj niti za koju, ako se uhvatimo, možemo da se uzdignemo do visine Stvoritelja. Njegovo otkriće za čovečanstvo, po značaju, može da se uporedi sa primanjem Tore od Mojsija.

Mi ne razumemo i ne znamo kako da ispravno tumačimo Toru. A ARI je, na osnovu svojih duhovnih postignuća, objasnio u čemu je unutrašnja suština Tore, zašto i na koji način treba da izvršavamo njene upute – kroz naše međusobno ujedinjenje, pomoću kojeg se spajaju svi delovi stvaranja.

Stvaranje je namerno razbijeno, da bismo mi svojim naporima mogli da ga sastavimo u celinu, i time postignemo unutrašnju Višu silu koja sve povezuje, to jeste Stvoritelja.

Iz same Tore to nije moguće da razumemo. Zbog toga je u naš svet poslata posebna duša – ARI – da nam objasni kako deluje Viši sistem i šta, u skladu s njim, treba da radimo.

Svega godinu i devet meseci ARI je podučavao svoje učenike, a potom je napustio ovaj svet kada mu je bilo 38 godina.

KAKO LJUDSKA PRIRODA UTIČE NA NAŠU SPOSOBNOST DA REŠIMO PROBLEME U ODNOSIMA I DRUŠTVU

 

Kako ljudska priroda utiče na našu sposobnost da rešimo probleme u odnosima i društvu? Da li ti problemi mogu da budu rešeni i na koji način?

Mudraci su rekli: oči mudraca su u njegovoj glavi.  Kuda nas vodi današnji haos? Cene rastu, pretnje se pojačavaju, poteškoće u odnosima postaju sve veće, a prirodne katastrofe sve više pogađaju velike grupe ljudi. Zašto odjednom osećamo pritisak sa svih strana? Kuda nas vode sile koje deluju na nas? Kakvu budućnost je vredno da počnemo da gradimo već sada, da bismo se uskladili sa promenama koje dolaze?

Najpre, da se podsetimo. Mi, ljudska bića, smo deo prirode. Ljudski sistem postoji unutar opšteg sistema prirode. Ova dva sistema utiču jedan na drugi. Najprijatnije i najharmoničnije stanje osetićemo onda kada bude postojala ravnoteža između čovečanstva i prirode. 

Na kraju, mi ćemo postići ravnotežu između čoveka i čoveka, a kao rezultat toga i sa prirodom. U to nema sumnje. Ono što je nepoznato je da li će se proces odvijati kroz istraživanje, svesnost i svesni razvoj, ili ćemo morati da primamo oštre udarce nakon kojih ćemo razumeti gde je bila greška. 

Integralni pristup obrazovanju uči nas da u sistemu prirode postoje zakoni razvoja koji deluju na ljudsku vrstu, kao i na neživi, vegetativni i životinjski nivo prirode. Štaviše, oni deluju na svakog pojedinačno i na sve zajedno, kao ljudsko društvo. 

Do 20. veka, prolazili smo kroz linearni proces razvoja ljudskog ega. Ego nas je gurao da napredujemo u jednom pravcu: da dobijemo maksimum za minimalna ulaganja. Takav je zakon egoističnog razvoja. Iznenada, ljudski sistem je doživeo usporavanje u formi Velike depresije 1930-ih. Zatim je došao Drugi svetski rat, koji je promešao karte, a nakon toga su se svi angažovali u sanaciji štete. Šezdesetih godina ponovo se vratio osećaj sloma. 

U suštini, ono što se otkrilo bila je kontradikcija između nas i prirode. Integralne sile su počele da deluju na nas sa svih strana, sve više nas zatvarajući u jednu mrežu, ali mi smo nastavili da delujemo egoistično, gde je svako brinuo isključivo o sebi, radeći za sopstvenu korist na račun drugih, i svaka država radila je na račun drugih i tako dalje. 

USAMLJENOST KOJA UBIJA

 

Usamljenost koja ubija

U oproštajnoj objavi na Fejsbuku, on je napisao: „Loše je kada je čovek sam. Usamljenost ubija. Dan za danom, mesec za mesecom, godina za godinom, a ja sam i dalje sam: na ručku, na poslu, uveče, vikendom, praznicima, na rođendanima kojih se niko ne seća. Nekoliko prijatelja koje sam imao vremenom su nestali. Došlo je vreme da odem”. 

Tragedija usamljenih ljudi 

Ova tragedija je daleko od izolovanog slučaja. Socijalna izolacija, usamljenost i depresija su najčešći uzroci samoubistava. A ima ih više od osamsto hiljada svake godine. 

U svom poslednjem izveštaju, SZO je proglasila usamljenost novom globalnom epidemijom i prepoznala je kao ozbiljnu pretnju po zdravlje. Prema SZO, skoro svaka šesta osoba na Zemlji pati od usamljenosti. U Sjedinjenim Državama, 54% ispitanika priznalo je da nema bliske prijatelje. A to je oko dvesta miliona ljudi. 

Približno jedna trećina Britanaca često se oseća usamljeno. Strah od samoće mnoge ljude primorava da nabave kućne ljubimce. U Engleskoj, polovina ljudi starijih od 65 godina većinu vremena provodi ispred televizora sa psom ili mačkom. 

Usamljenost u mnoštvu ljudi 

Zašto se ljudi osećaju usamljenije nego ikad u tehnološki najkomunaktivnijoj eri u ljudskoj istoriji? Razlog za to je što smo izgubili prirodne veze jedni sa drugima. Nama se samo čini da nastavljamo da komuniciramo kao i ranije. Ali u stvarnosti, sve što smo izumeli: radio, televiziju, internet, računare sa beskrajnim brojem programa - dovelo je do toga da smo se udaljili jedni od drugih. 

ŠTA NEKE VEZE ČINI DUHOVNIM, A NE SAMO ROMANTIČNIM?

Šta neke veze čini duhovnim, a ne samo romantičnim? 

Razvod nije nešto jednostavno. Živci, vreme, novac, zdravlje, a da ne pominjemo decu... Niko ne obećava da će sledeća veza biti bolja, tako da nije ni čudo što sve više ljudi potpuno odustaje od ideje o braku. Zašto ponovo upadati u neuspeh ako može da se izbegne čitav haos od samog početka? Ispostavlja se da raspad porodice u našem vremenu uopšte nije slučajan i da je uloga svega toga da nas pomeri ka novoj eri u odnosima među ljudima uopšte. 

Kada sve detaljnije ispitamo, postaje jasno da ovo nije problem u odnosu između partnera, već opšti problem u ljudskoj komunikaciji. Razvili smo se do stanja u kojem želimo da budemo slobodni od drugih, da nas niko ne ograničava, sve do tačke u kojoj nam je veoma teško da održavamo društvene odnose. Porodični odnos je najintimniji i oduvek je bio temelj društva. Ako se u našem vremenu i to urušava, onda je ovo glavni znak da smo dostigli novu fazu u našoj evoluciji kao ljudska vrsta. Do sada smo razvijali životnu sredinu, pokušavali da izgradimo pravo društvo, konstruisali razne sisteme, razvijali nauku i tehnologiju, ali danas smo dostigli tačku gde nam sve to spoljašnje ne pomaže da osetimo sreću i mi moramo da se približimo suštini: ispravci ljudskog bića. 

Priroda je razvila nepokretno, vegetativno, životinjsko i ljudsko, a zatim je, u nama ljudima, razvila posebno veliki ego da nas sada dovede do sledeće faze procesa. U ovoj fazi moramo da naučimo kako da se uzdignemo iznad svog ega, da iznad njega izgradimo novi kvalitet kroz koji razvijamo novi stav, viziju, perspektivu i svet. Priroda teži da sve svoje delove dovede u savršenu ravnotežu. Za nas kao ljudska bića, to znači da ćemo na vrhuncu naše evolucije morati da budemo harmonično povezani jedni sa drugima, poput organa u jednom telu.

Za razvijanje sposobnosti da se prema drugima odnosimo na novi način, iznad ega, potrebna nam je laboratorija za istraživanje. To je ono što nas stalno čeka kod kuće, u našem najbližem odnosu. Romantični odnos može da bude divno mesto za sprovođenje svih vrsta eksperimenata, da malo promenimo sebe i da vidimo kakav nam se novi svet otvara kao rezultat toga. Baš kao i eksperiment u fizici ili hemiji, mi menjamo različite parametre i posmatramo fenomene. Zatim ponovo menjamo parametre i ponovo proveravamo fenomene koji iz toga proizlaze. Varijable koje menjamo u laboratoriji odnosa nalaze se unutar našeg međusobnog odnosa. Ukoliko unutar odnosa vežbamo da razvijamo nove različite forme stavova prema drugom, to će nam pomoći da uspemo u svakoj oblasti života. Mi ćemo znati kako da sarađujemo sa ljudima da bismo dobili željeni odgovor od njih. Odnosi uvek stoje u srcu svega, a sve ostalo je samo rezultat. 

ŠTA ZNAČI ŽIVOT U RAVNOTEŽI?

Šta znači život u ravnoteži? Kako da napravimo ravnotežu u našem haotičnom životu? 

Koliko ljudi poznajete koji su, kada se osvrnu oko sebe, zadovoljni onim što vide? Štaviše, koliko ljudi poznajete koji su zadovoljni sobom i koji se osećaju prijatno? Priznajmo da većina nas oseća neki nivo nezadovoljstva. Mi ne razumemo koja je korist nedostataka koje vidimo oko sebe i u sebi, i to donosi pitanje: zašto smo stvoreni ovako nesavršeni? Zašto negativne pojave uopšte postoje u našim životima? 

Sve što se razvija u prirodi razvija se postepeno, poput voća koje postaje veliko, lepo i slatko tek kada sazri. Možda i mi, korak po korak, napredujemo ka savršenstvu. Ipak, teško nam je da opravdamo bolne, tužne i neprijatne situacije koje doživljavamo u životu. 

Danas se nalazimo u ćorsokaku, poput lutalica u pustinji. Ovo očigledno nije stanje u kojem želimo da budemo. Pogledajte samo društvo koje smo izgradili, kako čovečanstvo izgleda mudro, moćno i bogato. Ovo nije bio naš san. Ali postoji svetla tačka: počinjemo da razumevamo da je ljudski egoizam koren sveg zla, ključni korak u našem razvoju. Čak i lekari kažu da je najteže dijagnostikovati bolest dovoljno rano, jer tek tada isceljenje može da počne. 

Iz šire perspektive gledano, čini se da mi stalno pravimo iste greške u životu. Na globalnom nivou, ovo se manifestuje kroz dramatične događaje poput borbi za moć, ratove i velike krize. Ali ove greške imaju za cilj da nas vode ka boljoj percepciji, jer ono što nas razlikuje od životinja jeste naš intelekt. 

Zloupotrebljena mudrost 

Iz generacije u generaciju mi postajemo sve mudriji i sve obrazovaniji. Ali, izgleda da ne uspevamo da pravilno koristimo svoje znanje na načine koji su nam zaista korisni. Istorija nas uči da nauka može da bude upotrebljena i za dobro i za zlo. 

Filozofi poput Platona i Aristotela, očevi moderne nauke, upozoravali su svoje učenike da ne prenose znanje svakome. Preporučili su da se ono deli samo sa pojedincima koji bi ga upotrebili za dobrobit čovečanstva i negovanje pozitivnih ljudskih odnosa. Plašili su se da, ukoliko se mudrost i nauka prenose bez opreza, ljudi mogu da ih zloupotrebe iz egoizma, razvijajući smrtonosno oružje i uništavajući životnu sredinu. 

POGLEDAJMO, KOLIKO STE ZAISTA PLURALISTI

Pogledajmo, koliko ste zaista pluralisti 

Ovaj koncept podrazumeva da dozvoljavamo postojanje različitih ideja, pogleda i načina razmišljanja i spremni smo da ih uvažimo – čak i ukoliko su to ponekad krajnje oprečna gledišta. Štaviše,  u savremenom društvu pluralizam se sve više razmatra za poželjnu i pozitivnu pojavu. 

Budući da je svako društvo nehomogeno i da se sastoji od različitih zajednica, tada principi jednakosti, poštovanja i tolerancije, spremnost na suživot i uvažavanje posebnosti svakog dela društva postaju ključni za postizanje opšte saglasnosti. 

Poslednjih decenija vladajuće elite Sjedinjenih Država uspele su da upravljaju zemljom ne dozvoljavajući ozbiljne unutrašnje sukobe. Vodili su računa o specifičnim potrebama i zahtevima različitih etničkih i društvenih grupa. Međutim, nakon brzog dolaska na vlast Donalda Trampa, zemlju su zahvatili talasi protesta koji do danas ne jenjavaju. 

Američko društvo se podelilo na dva skoro jednaka dela. Jedan deo snažno podržava konzervativce, ili izolacioniste, pristalice Donalda Trampa. Drugi deo društva se i dalje drži liberalnih vrednosti, čije su oličenje Džo Bajden, Hilari Klinton, Barak Obama i Džordž Soroš. I dok se ranije činilo da će strasti postepeno jenjavati, u stvarnosti se dešava suprotno. Polarizacija raste, sukobi se intenziviraju svakim danom i nema znakova kompromisa i pomirenja. 

Preteći porast konfrontacije između elita i različitih društvenih grupa preti da izmakne kontroli i naruši krhku društvenu ravnotežu, pa čak i da dovede do oružanih sukoba. Zbog toga čitav svet pomno prati rastuću napetost u Sjedinjenim Državama. Uostalom, ako tamošnji raskol preraste u društvenu eksploziju, njegovi talasi će neminovno preplaviti sve zemlje sveta. Da li će biti moguće izbeći frontalni sukob nepomirljivih elita u SAD? Da li je moguće pomiriti oba tabora na osnovu pluralizma, dajući im mogućnost da koegzistiraju, čuvajući pozicije i stavove svake od stranaka?

ZAŠTO JE VEĆINA LJUDI RAZOČARANA TEHNOLOGIJOM

Čak iako tehnologija ima mogućnost da ubrza napredak i stvori materijalno obilje, ikao rezultat toga veliki napredak za sva ljudska bića, zašto je većina ljudi razočarana tehnologijom?

Tehnologija, bez obzira na to koliko je postala napredna i koliko nudi prividnih rešenja za mnoge naše probleme, ona ne uspeva da reši koren problema u našim životima: naše narušene ljudske odnose. Na primer, ako par ne želi da živi zajedno, tu neće pomoći ni najbolji uslovi života. Čak će i palata koju dele izgledati bedno. Ali ukoliko se vole, onda će i malu sobu osećati velikom. Želja određuje sve. 

Kada ispitujemo sebe i svoj razvoj, vidimo da sav napredak u svetu proizlazi iz evolucije naših želja i težnji. Tokom generacija, naše želje su rasle i stalno smo želeli više. 

Nekada, kao seljaci, bili smo zadovoljni kravama, kozama, komadom zemlje, žitom, porodicom i decom. To je bilo dovoljno za preživljavanje jer je tada ljudska želja bila mala. Kasnije, veće želje su nas naterale da počnemo da prodajemo robu na gradskim pijacama i da robu menjamo za odeću ili druge predmete. U gradu smo videli mašine koje su efikasnije orale zemlju. Radili smo više da bismo ih sebi priuštili. Na kraju smo pozajmili novac da bismo kupili više mašina, usmereni na to da povećamo proizvodnju i prodamo više žita. 

Od rasta do stagnacije 

Ljudska istorija se zasniva na rastu naših želja. Jasno je da uvek želimo više. Ne znamo zašto, ali stalno žudimo za nečim novim. Primećujemo šta drugi žele i imitiramo ih, vođeni prirodnim sklonostima ka zavisti, požudi, časti i kontroli. Ovi nagoni nam pomažu da usvojimo ono što nam se čini korisnim iz našeg okruženja i da težimo ka tome. Niko ne uživa u osećaju inferiornosti u odnosu na druge. 

Kada posmatramo evoluciju čovečanstva, postaje očigledno da težimo da postignemo sve više i više ciljeva. Tokom 20. veka, počeli smo da istražujemo svemir, zaronili smo duboko u okeane i stigli do udaljenih delova univerzuma. Ali već 1960-ih, pojavili su se znaci stagnacije. 

DO KOJE MERE MOŽEMO DA PROMENIMO LJUDSKU PRIRODU?

 

Do koje mere možemo da promenimo ljudsku prirodu? 

U kom pravcu se razvija celokupna priroda? Da li postoji veza između prirodnih zakona i ljudskih odnosa? Koji je razvojni potencijal u onome što je rečeno „Navika postaje druga priroda” i kako je to povezano sa današnjom globalnom krizom? 

Tekuća naučna istraživanja pokazuju da od trenutka kada je univerzum stvoren Velikim praskom i sve do danas, on je u kontinuiranom procesu razvoja i transformacije, a predviđanja ukazuju da će se to nastaviti i u budućnosti. Naučnici tvrde da se univerzum širi, galaksije se udaljavaju ili sudaraju, planete se formiraju i nestaju. Takođe, svedoci smo promena na Zemlji kao što su vulkanske erupcije, zemljotresi, trendovi zagrevanja i hlađenja, pomeranja magnetnih polova i još mnogo toga. 

Posmatrajući formiranje materije, vidimo da su se prosti atomi poput vodonika i helijuma kombinovali i formirali složenije atome, koji su se zatim kombinovali u molekule. Ovi molekuli su se spajali i formirali još složenije molekule sa sve sofisticiranijim svojstvima i funkcijama. 

Život na Zemlji sledio je sličan put. Prva živa ćelija evoluirala je u složeniju, što je dovelo do višećelijskih organizama. Odatle su evoluirali napredniji, efikasniji i složeniji oblici života, kako biljni tako i životinjski svet kakav danas poznajemo.

Uticaj promena na Zemlji na nas

Efekti transformacija Zemlje na nas su očigledni. Ljudi, biljke i životinje su pogođeni geološkim i ekološkim promenama. Naša zavisnost od flore i faune je jasna, ali poslednjih godina otkrili smo da i čovečanstvo utiče na promene u našem svetu. 

ZAŠTO OSEĆATE KAO DA OVAJ SVET POČINJE DA SE RASPADA?

 

Zašto osećate kao da ovaj svet počinje da se raspada? 

Živimo u značajnom dobu, u kojem se svet menja pred našim očima sa kraja na kraj. Neki ljudi su više zabrinuti zbog situacije, drugi manje, ali situacija nije ni tragična ni toliko strašna. Zapravo, treba da budemo srećni zbog onoga što se otkriva u našem vremenu, jer stojimo na pragu novog života, života koji može da bude ispunjen nadom i iščekivanjem, uprkos svim negativnim pojavama koje vidimo pred našim očima. 

Da bismo ovo videli, moramo da razumemo šta se dešava u svetu uopšte i u svakom od nas lično, i zašto se to dešava. Da li su ovi događaji samo slučajni ishodi grešaka koje smo napravili u životu ili je to proces koji smo morali da prodjemo da bismo postigli bolji svet? 

Mnogi stručnjaci opisuju globalno stanje kao sveobuhvatnu krizu koja se proteže na ekonomske, društvene, obrazovne, kulturne, ekološke i druge aktivnosti. Međutim, kriza može da bude kapija novog života. 

Na kineskom, reč „kriza” sastoji se od dva karaktera, pri čemu jedan simbolizuje opasnost a drugi priliku. Na starogrčkom, reč „kriza” znači odluka, prekretnica. U biblijskom hebrejskom, reč „kriza” (𝘔𝘢š𝘣𝘦𝘳) odnosi se na stolicu za porođaj, to jeste mesto gde počinje novi život.

Lične i globalne krize kao tačka preokreta 

U našim ličnim životima povremeno doživljavamo krize, posebno tokom tranzicija. U početku, uvek postoje nekakve poteškoće. Nije lako napustiti poznatu situaciju i krenuti u nešto novo. Teško nam je da damo otkaz na poslu, preselimo se u novi dom i slično, jer smo se navikli na okolinu i više nema potrebe da ulažemo mnogo truda. Prirodno nas privlači ono što već postoji i što nam se čini sigurnim.