KAKO LJUDSKA PRIRODA UTIČE NA NAŠU SPOSOBNOST DA REŠIMO PROBLEME U ODNOSIMA I DRUŠTVU

 

Kako ljudska priroda utiče na našu sposobnost da rešimo probleme u odnosima i društvu? Da li ti problemi mogu da budu rešeni i na koji način?

Mudraci su rekli: oči mudraca su u njegovoj glavi.  Kuda nas vodi današnji haos? Cene rastu, pretnje se pojačavaju, poteškoće u odnosima postaju sve veće, a prirodne katastrofe sve više pogađaju velike grupe ljudi. Zašto odjednom osećamo pritisak sa svih strana? Kuda nas vode sile koje deluju na nas? Kakvu budućnost je vredno da počnemo da gradimo već sada, da bismo se uskladili sa promenama koje dolaze?

Najpre, da se podsetimo. Mi, ljudska bića, smo deo prirode. Ljudski sistem postoji unutar opšteg sistema prirode. Ova dva sistema utiču jedan na drugi. Najprijatnije i najharmoničnije stanje osetićemo onda kada bude postojala ravnoteža između čovečanstva i prirode. 

Na kraju, mi ćemo postići ravnotežu između čoveka i čoveka, a kao rezultat toga i sa prirodom. U to nema sumnje. Ono što je nepoznato je da li će se proces odvijati kroz istraživanje, svesnost i svesni razvoj, ili ćemo morati da primamo oštre udarce nakon kojih ćemo razumeti gde je bila greška. 

Integralni pristup obrazovanju uči nas da u sistemu prirode postoje zakoni razvoja koji deluju na ljudsku vrstu, kao i na neživi, vegetativni i životinjski nivo prirode. Štaviše, oni deluju na svakog pojedinačno i na sve zajedno, kao ljudsko društvo. 

Do 20. veka, prolazili smo kroz linearni proces razvoja ljudskog ega. Ego nas je gurao da napredujemo u jednom pravcu: da dobijemo maksimum za minimalna ulaganja. Takav je zakon egoističnog razvoja. Iznenada, ljudski sistem je doživeo usporavanje u formi Velike depresije 1930-ih. Zatim je došao Drugi svetski rat, koji je promešao karte, a nakon toga su se svi angažovali u sanaciji štete. Šezdesetih godina ponovo se vratio osećaj sloma. 

U suštini, ono što se otkrilo bila je kontradikcija između nas i prirode. Integralne sile su počele da deluju na nas sa svih strana, sve više nas zatvarajući u jednu mrežu, ali mi smo nastavili da delujemo egoistično, gde je svako brinuo isključivo o sebi, radeći za sopstvenu korist na račun drugih, i svaka država radila je na račun drugih i tako dalje. 

Tako je stvoren svet u kojem je, s jedne strane, egoistična sila rasla u svakom pojedincu, a s druge strane, integrativna sila je nastavila da povezuje sve zajedno. Tako smo izgradili međunarodnu trgovinu, međunarodne institucije poput UN i veze na globalnom planu u oblastima poput ekonomije, nauke i kulture. Ove dve sile smo realizovali koliko smo mogli i dobili smo međunarodni egoistični mehanizam. Integrativna sila je težila dubljoj, iskrenoj ljudskoj povezanosti, ali mi smo naginjali egoističnom pravcu. Otuda, svaka veza koju smo uspostavili nije donela istinsku obnovu. 

Na primer, možemo da posmatramo Evropsku uniju kao studiju slučaja. Osećaj potrebe za saradnjom među evropskim narodima doveo je do izgradnje unije, ali sa egoističnim razmišljanjem. Jedna zemlja je razmišljala o novcu, druga o statusu, treća o slobodi kretanja, i tako dalje. Nisu izgradili obrazovno-kulturne procese za jačanje ljudske povezanosti, za emocionalnu bliskost između naroda. Danas, nakon decenija, kakav je ishod? Da li Evropljani osećaju da su povezani poput jedinstvenog entiteta? 

Ipak, integralna sila nastavlja da deluje i evolucija se nastavlja. Isto tako, kontradikcija između ljudske egoistične prirode i međusobno povezane i međuzavisne prirode sveta se uvećava. Odatle dolazi svaka teškoća i kriza u ljudskim odnosima. Tako, sam život nam pokazuje gde grešimo i šta treba da ispravimo. 

Priroda, koja nas okružuje, funkcioniše poput jedinstvenog integralnog mehanizma. Svi njeni delovi dopunjuju jedni druge u divnoj harmoniji, a samo mi razvijamo oblik povezanosti koji je sve više suprotan. Ne postoji drugo stvorenje u prirodi koje crpi zadovoljstvo iz patnje drugog, živeći od ponosa i arogancije. Čak se i prema životnoj sredini ponašamo slično, uzimamo mnogo više nego što nam je potrebno da bismo postojali, ne obaziremo se ni na šta, uništavamo sve dok grubo gazimo napred, stavljajući sopstvene interese ispred svega drugog. 

Šta onda može da nam pomogne da bismo izbegli potpuni kolaps? To je revolucija u percepciji, to jeste suštinska promena u definiciji povezanosti između osobe, društva i životne sredine. A sredstvo za to je: obrazovno-kulturni, sveobuhvatni društveni proces, koji će stvoriti osećaj integralne povezanosti između svih, duboku i toplu povezanost koja proizlazi iz razumevanja da nas evolucija primorava da se krećemo u tom pravcu. 

Što više oblikujemo i zamišljamo integralnu ljudsku povezanost, to ćemo više moći da se, sa drugog nivoa, nosimo sa problemima u svim oblastima života. 

Dugoročno gledano, integralni pristup ljudskoj povezanosti omogućiće nam da se nosimo sa stvarnošću u kojoj pametne tehnologije zamenjuju ljude u raznim profesijama i većina stanovništva gubi posao. I dalje ćemo, naravno, morati da obezbedimo svakom čoveku i porodici njihove osnovne potrebe, a takođe i da osmislimo izazove i aktivnosti za ljude. 

U neposrednoj budućnosti možemo zajednički da delujemo u različitim oblastima. Na primer, možemo da poboljšamo kvalitet života u našim stambenim zgradama, na ulicama, u naseljima, u gradovima i zajednicama. Sledi nekoliko ideja kao ilustracija. 

Na osnovu dobre volje, slobodnog vremena, duha volonterizma i velikog društvenog uvažavanja, bez novca, plaćanja ili velikih troškova, možemo da uspostavimo društvenu mrežu u kojoj svako radi nešto za opšte dobro društva i stiče pravo na benefit od doprinosa drugih.

Na primer, takva mreža bi mogla da uključi organizovanje pijace za poklanjanje polovnih stvari, časove za decu i odrasle, radionice, stručnu obuku, manje popravke u kući, stručne savete, rekreativne i sportske aktivnosti, planinarenje i piknike, zabave i kulturne događaje, grupne kupovine po sniženim cenama, pa čak i preuzimanje odgovornosti za čišćenje određenih javnih prostora i brigu o njima u zamenu za smanjeni porez na imovinu. 

Suština je u tome da kroz našu povezanost možemo mnogo da uštedimo, poboljšamo kvalitet života i, što je najvažnije, da osetimo da živimo u jednoj velikoj toploj porodici. Kada počnemo da osećamo da smo okruženi ljudima čija su srca otvorena prema nama i koji su srećni da pruže ruku s ljubavlju, tada se otvaramo duhu života koji će da teče između nas. Tada ćemo doživeti ispunjenje koje je veće od bilo kog pojedinačnog zadovoljstva koje je iko ikada doživeo. Pored toga, naše usklađivanje sa integralnošću prirode vratiće ravnotežu u okruženje i doneti nam obilje. Drugim rečima, prizvaćemo veliki blagoslov na nas.

Link – 𝗛𝗼𝘄 𝗗𝗼𝗲𝘀 𝗛𝘂𝗺𝗮𝗻 𝗡𝗮𝘁𝘂𝗿𝗲 𝗔𝗳𝗳𝗲𝗰𝘁 𝗢𝘂𝗿 𝗔𝗯𝗶𝗹𝗶𝘁𝘆 𝘁𝗼 𝗦𝗼𝗹𝘃𝗲 𝗣𝗿𝗼𝗯𝗹𝗲𝗺𝘀 𝗶𝗻 𝗥𝗲𝗹𝗮𝘁𝗶𝗼𝗻𝘀𝗵𝗶𝗽𝘀 𝗮𝗻𝗱 𝗦𝗼𝗰𝗶𝗲𝘁𝘆? 𝗖𝗮𝗻 𝗧𝗵𝗲𝘀𝗲 𝗣𝗿𝗼𝗯𝗹𝗲𝗺𝘀 𝗕𝗲 𝗙𝗶𝘅𝗲𝗱, 𝗮𝗻𝗱 𝗜𝗳 𝗦𝗼, 𝗛𝗼𝘄?