ŠOLJA BUNIKE

Link - Der Schierlingsbecher

Šolja bunike

Nije dečje ponašanje samo zbunjujuće, već je zaista tužno i na neki način beznadežno. Danas smo timski razgovarali o tome. Deca neprestano trče do kioska i kupuju puno slatkiša i razne vrste slatkih napitaka. Naša ustanova ceni zdravu i uravnoteženu ishranu, i o tome smo razgovarali više puta. Ipak, deca uvek trče da kupe ovaj „lek od šećera“. Ne mogu to drugačije da nazovem.

Mnoga deca su, verovatno, zavisna od ovog „leka“. I, kakva je korist od toga ako ih „nadgledamo“ samo nekoliko sati dnevno? Jesmo li mi, pedagozi, jedini koji brinemo o tome kako treba „reprogramirati“ našu omladinu? Možemo li to uopšte i da uradimo? Često mi se čini da se borimo s vetrenjačama.

Šta će biti s našom decom? To su naša deca! Zašto samo deo društva brine o svojoj budućnosti?

I, ne radi se samo o slatkišima koji našu mladež zavode na blagajni u svakoj trgovini – više je reč o moralu društva, u kojem se s jedne strane brine o svojim bližnjima, ali se s druge strane profit stavlja iznad zdravlja.

Pitam se kada je to sve počelo? Kako smo mogli da postanemo toliko otuđeni da nam nije stalo do zdravlja i dobrobiti sopstvene dece?

Nema svrhe ustajati protiv pojedinačnih korporacija; isto tako nema svrhe pozivati se na zdrav razum i moral samo nekolicine direktora koji vode ekonomiju.

Ali, šta zapravo može da nas uzdrma? Da li je dovoljno to što ovih dana u mnogim grupama dece u vrtićima možete da pronađete male dijabetičare? Pre dvadeset godina na to se nije nailazilo. Zar nije opomena i to što u školama sada ima toliko dece koja su bolesna i koja imaju prekomernu težinu?

Gde je ta čarobna granica, na kojoj bismo svi rekli: ne može se tako dalje, mi želimo nešto najbolje za sledeću generaciju!

Sa sastanka pomenutog tima izašao sam s pomešanim osećanjima. S jedne strane, razumem to da je deci potreban samo pravi primer ili uzor koji će rado da usvoje. I, odmah će osetiti šta je ispravno, a šta pogrešno. S druge strane, isto tako znam da su deca vrlo znatiželjna; hoće da probaju sve, da iskuse puno toga, i ne mogu da odole mnogim iskušenjima.

Zbog toga ćemo verovatno morati da duže vreme živimo s tim strašnim rascepom između našeg pedagoškog primera i šolje bunike nazvane „ulica“.

Bez obzira na to, nadam se da će se u nekom trenutku u bliskoj budućnosti pogledi na društvo (uključujući i ekonomiju) susresti, i da ćemo svu decu koja žive u našoj stambenoj zgradi, u našoj ulici, našem gradu, našoj državi, i na kraju u našem svetu, doživljavajti kao sopstvenu decu. Poželećemo im samo najbolje i pružićemo im samo najbolje!