понедељак, 22. децембар 2014.

NOVAC




Izvor


Zdravo svima, dobro došli u našu emisiju. Tu smo sa dr Lajtmanom. U prethodnim razgovorima počeli smo razgovarati o temi koja interesuje ljude i to možda najviše, a to je novac. Čujemo od dr Lajtmana, kako je moguće kroz ovu centralnu stvar u našem životu da počnemo da  razvijamo jednu novu vrstu svesti.

Dr Lajtman, nastavljajući pređašnji razgovor, koji smo imali na ovu temu, želeli bismo da uđemo dublje u sliku koju ću sada opisati, a nas troje možemo uskočiti u to zajedno i nastavićemo odatle. Vi ste predstavili nekakvu futurističku sliku gde vidite taj faktor novac u našem životu, društvu. Hteli bismo da prođemo kroz ovaj proces sa vama koji će nas povesti iz našeg sadašnjeg stanja. Hteli bismo da nas sprovedete kroz ovaj kurs kroz ovih par sastanaka i svaki put ćemo pokušati da se fokusiramo na određeni aspekt. Svi ovi aspekti će imati veze sa novcem i probaćemo na svakom tom sastanku kroz stvari koje ćete nas naučiti da polako dobijemo ovu novu svesnost za sve nas, koja će nas dovesti do tog mesta koje ste nam vi namenili. U ovom razgovoru, da bismo  napravili takvu simulaciju, Mica i  ja ćemo biti studenti na ovom kursu koji vi dajete, a tema će biti menjanje našeg stava prema novcu.

    -  Mica, možeš li da nas fokusiraš prema onome o čemu bismo hteli da se fokusiramo danas?

    -  O.K., mi bismo hteli da se fokusiramo na novi način razmišljanja. Postoji poznata rečenica Alberta Ajnštajna, da mi ne možemo da rešimo naše probleme na isti način razmišljanja sa kojim smo i kreirali problem. Moramo da kreiramo novi način razmišljanja. Kada mislimo o tome, recimo, da bih se pripremila za ovaj kviz, išla sam i razgovarala sa prijateljima, i pitala šta su opšte poznate stvari danas o novcu. Rečene su mi različite stvari:

     - novac pokreće svet,
     - novac vrti zemljinu kuglu
     - bez novca nema života. 

Treba mi dosta novca da bi ostvario svoje snove. I iz svega toga sam naučila da je ovakvo razmišljanje ono što čini naš program. Moje prvo pitanje je bilo, kakav je to novi način razmišljanja koji bi trebalo da razvijamo u odnosu na novac?

Lajtman: U prošlosti, ljudi su se ranije mnogo više oslanjali na novac nego danas. Nije bilo društvene zaštite kao danas: penzija, zdravstva, različitih fondova uzajamnog pomaganja, različitih sistema koje bi društvo moglo da koristi, pomoć samohranim majkama, kao i mnogi drugi, zlostavljane žene i tako...i ljudi da bi imali novca za sve osve stvari, ako se ne daj Bože desi, oni bi imali novca da to pokriju. 


Novac se na hebrejskom kaže kesef, od reči kisui, a to je mogućnost da se pokrijem za nešto, za vreme kad postanem star. U to doba, ne mogu da radim, a još uvek sam živ, ne mogu da radim, treba mi novac za ženu i kad se porodi i za bebu. To su stvari koje nisu planirane porodičnim budžetom ili ako se razbolim, platiti doktora, bolnicu ili da bih sahranio nekog, ili za odmor. Ukratko, moram da ostavim, akumuliram ličnih sredstava za sebe, da bih mogao da se pokrijem za bilo koji slučaj.

Čovečanstvo je uvidelo da su ove potrebe slične za svaku osobu i zato je oformila ovakve servise, da ne moram da brinem o penziji na svom radnom mestu, zatim zdravstveno osiguranje. To se ne dešava automatski, to - da se skupi ovaj novac koji mi treba, ali svi daju pomalo, manje sume i nisu svi bolesni u isto vreme, pa čak ako vam treba i skuplji tretman, odatle može da se uzme za plaćanje i tog medicinskog tretmana. Ako si bolestan, možete biti dvadeset - trideset dana godišnje. Žene dobijaju odsustvo za porođaje, samohrane majke imaju fondove koji njima pomažu i sada osoba ne misli kako da pokrije ove stvari, ali društvo je oformilo ovaj sistem podrške kako bi sve funkcionisalo, i da bi svako bio pokriven kao da ima novca za sve. 

I samo zato što je on deo društva, to mu automatski daje mogućnost da koristi sve ove servise. I sad, da li ćemo ići dalje na isti način. Svima je jasno da su ovo dobre stvari. Čovečanstvo se razvijalo i napredovalo, i što je društvo razvijenije, ono više stvari pokriva novcem. Recimo, unija radnika, sindikat u skandinavskim zemljama je tako razvijen da je mnogo veća pokrivenost pomoći radniku, za mnogo više situacija koje mogu da se dese. Mnogo više nego što je slučaj kod nas. 

Recimo kad se osoba venča, dobije mesec dana slobodno, i on i njegova žena dobiju slobodno vreme da mogu da odu na medeni mesec. To su privilegije i to društvo podržava. Možemo da otvorimo ove stvari za više kanala. Sad u Izraelu, mi smo napravili da deca od treće godine mogu da imaju besplatno obrazovanje. I to pokriva država. To je veoma važno pokriće, dalje, škole ne moram da plaćam kao što sam morao da plaćam u prošlosti. Tada su samo privilegovane individue mogle da dobiju obrazovanje. Postoje zemlje gde je lakše i gde je teže da se dobije više obrazovanje. Recimo, kad sam ja bio u socijalističkoj zemlji, a odrastao sam u socijalističkoj zemlji, bilo je besplatno. I ljudi su  dobijali stipendije  i mogao sam da živim od te stipendije skoro čitav mesec, i vidite možemo da nađemo različita stanja u životu u kojima se nalazimo. Mi i prolazimo kroz različita stanja, a naše duštvo uzme od svakog pojedinca deo njegove plate i to ostavlja u poseban fond, banke i ostale programe štednje i odatle plaća vojniku koji završi akademiju, ili odluči da svima kupi gas maske. Država uzima od svih novac i kupe gas maske za čitavo društvo.

Ovo znači da ove stvari mogu i da se prošire, i ako svi rade i svi daju novac za ovo, iako neki uživaju u tome, a neki ne, dobro je za nas da to radimo. Da imamo socijalni pristup i to će nas postepeno dovesti do stanja da možemo da proširimo ove stvari. Recimo, da damo ljudima različita mesta za godišnji odmor. Da mogu da odu besplatno, recimo kao danas dobijete nedelju dana u hotelu besplatno, i tamo dobijem svu uslugu i što mi sledi, dođem kući i to je to. Možemo da proširimo učenje na više obrazovanje, dodajemo kurseve, zatim za starije osobe i za one koji kroz život treba da nauče nove profesije. Vidimo, naš napredak nas tera da idemo u tom smeru gde nas novac, odnosno to pokriće, gde nam vredi raditi gde bismo dobili pokriće za sve što nam treba u društvu. Pod uslovom da se to koristi ispravno. Ne politički, ne na neki pogrešan način. To je problem, građani i društvo moraju da prouče ove stvari, oni će držati svoj gard, ali sve u svemu su ovo dobre stvari.

Ako vratimo osobi sve te sume, koje uzimamo trenutno od njega da bi održali vrtiće, škole…I ako mu vratimo sve i kažemo – ovo je tvoje, ako recimo imate još trećinu vaše plate, osoba to neće zadržati do nekog vremena kada će mu novac biti potreban.On će ga iskoristiti, a kada mu bude potreban, pašće u ruke društva i mi tada nećemo moći ništa da uradimo. Zato je dobro da to uradimo i osobi ostavimo što je manje moguće i onda je sigurno, da kroz šta god osoba da prolazi u životu, znaćemo da je sve ipak ostalo u krugu društva, zemlje, države, i tako možemo biti sigurni da ćemo imati sve manje ljudi koji imaju posebne potrebe, koji ne podržavaju društvo ni na koji način.

U stvari, mi moramo da proširimo sve ove stvari u svim pravcima i da vidimo šta je još bitno za nas da uradimo. Ako osoba od treće godine ima pokriće za vrtić, školu, dok je  u vojsci, ako mu treba visoko obrazovanje, moramo da proširimo određene profesije, jer to je nešto što možda državi stvarno treba, možda staviti kao prioritet. Mi već radimo neke od tih stvari: šaljemo decu u škole u inostranstvo za profesije koje nam trebaju. Zatim, sahrane su do nekog stepena pokrivene, ali to nije bilo tako u prošlosti. Sad vidimo da su danas ljudi ekstremno zabrinuti za svoje osnovne potrebe. Njihova plata treba da bude dovoljna da bi pokrila dom i sve servise koje imate uz kuću, a to su struja, voda, gas i druge usluge, takse, hrana, moramo i utom pravcu da mislimo. Treba da napravimo generalnu kalkulaciju u nekom gradu, koliko mi stvarno treba da platimo svi zajedno za hranu, plin, struju, možda to može da se sračuna. 

Problem je ovde, što treba da obrazujemo ljude. Jer bez obrazovanja, ljudi bi počeli da troše i gubili bi mnogo više nego sada i to sve u odnosu na osnovne potrebe ishrane. Recimo, uzmemo od svake osobe hiljadu sakala mesečno ili možda manje, ne znam tačno. Ali obezbedićemo osobi recimo markice i ona može da uđe u prodavnicu i uzme sve proizvode koji mu trebaju za taj mesec. Ovo je recimo ono što ti treba za mesec i svake nedelje mi mu donesemo njegovu korpu hrane, on odabere šta mu treba i tako funkcionišemo. Tako bar znamo da ljudi ne gladuju, jer vidim reklame gde se kaže da million dece u Izraelu živi ispod granice siromaštva. Mi bi mogli da ih zaštitimo na neki način. Ti servisi koje bi mi kao društvo preuzeli na sebe, kao što je školarina, penzije, bolnice, to treba da dođe od nekog izvora. Na kraju doći će iz naših ličnih dohodaka. Ali to će nam podeliti, tako da će bogati platiti više, siromašni manje, ali svi moramo da jedemo. A osnovna korpa hrane je obavezna za sve. Socijalno osiguranje, bez obzira da li ste bogati ili siromašni, svi ga imaju. Jednu sumu dobijate ako imate jedno dete, drugu sumu ako imate dvoje dece, ali svi istu sumu. Društvo koje se ne razvija ima čak i veće probleme u odnosu sa svojim stanovništvom. Mislim da je ovo najpovoljnija stavar koja može da se uradi, i tako nam ljudi ne bi gladovali na ulicama, jer ne želimo da oni prave revoluciju ili da imaju druge društvene probleme. Jer problem u svakoj državi su isti - građanski rat ili šta već. Ako osobi damo, što se kaže hleb, na taj naćin ćemo uraditi ono što moramo. I osoba bi dobila taj novac bez da ga je platila svojim novcem, recimo imamo slučaj da je muž alkoholičar ili žena troši na neki način više, ali bi zasigurno imali ovu košare hrane. Sve druge probleme koje imaju, ostali načini na koji troše novac bi bio njihov problem i time bi se oni pozabavili kroz druge organizacije, da im rođaci pomognu, ali na ovaj način bar je hrana osigurana. To je nešto čemu bih se ja posvetio.

Takođe bih proširio rad dobrovoljnih organizacija. Za ljude je dobro da se organizuju da bi mogli da drže kofere, torbe i ostale stvari koje osobi ne trebaju. Postoje mnoge stvari koje nam ne trebaju i bacimo ih. A te stvari ipak stoje negde po kući nekoliko godina pre nego ih bacimo. A te stvari koje negde odložimo pa bacimo, ostavimo ih u  nekom magacinu i ako nam nekad trebaju, možemo da dođemo i uzmemo, možda ne baš te naše, možda nečije druge, nije važno. Ionako ne bismo mogli da držimo sve te stvari u kući. Recimo alat, različite stvari. Popravljao sam nešto kod kuće, ili neke druge stvari koje mi sad ne trebaju. Čak i wc šolje, kade, šta god, umesto da ih bacamo, mogli bismo da ih ostavljamo negde. Jer za svakog od nas, pola našeg ormara za nas je neupotrebljivo, jer nam je nebitno. Onda stvari iz kojih deca prerastu, to možemo da radimo, ne samo s odećom nego i sa zanatima, profesijama. Šta to ima što bi svako od nas mogao da uradi. Mogli bi da se organizujemo u različitim krugovima, da damo jedni drugima podršku i to podršku koju mi drugačije ne bi mogli da platimo. Govorim o ljudima koji su u takvoj situaciji da im treba neki servis, neka usluga, ali ne mogu to da plate. I za njih, onda  životni standard opada, odjednom imaju raznih problema. Među nama ima računovođa, advokata koje ljudi ne mogu da plate

Postoje takve organizacije, ali bez obzira, trebalo bi da ih ima više. Među nama ima i veterinara, recimo, možda, ne moram da odem do bolnice, nego samo odem do nekog ko živi do mene.  Ima više otvorenosti među ljudima, gde pokrivamo jedn drugoga. Kroz takve servise u kojima jedan pomaže svom prijatelju i to tako da nije kroz novac, već kroz nekakvu društvenu donaciju i svako donira društvo, na primer da na svakim vratima piše – ja dajem psihološke savete , jednom nedeljno 4 sata. Na drugim vratima piše - ja sam neka vrsta doktora, isto tako jednom nedeljno ja volontiram. I na svakim vratima neka bude lista i i čak neka centralna lista na nekom bilbordu u svakom komšiluku, ko šta radi i ne moramo da pokrivamo ove servise novcem, već ostajemo u toj mreži servisa i to štedi dosta novca svima. 

To je isto kao da imam 1000 ili 2000 šekela mesečno više preko svoje plate. Odem preko mora u nekakvo odmaralište i ne moram da kupim kofer, ja odem u magacin i uzmem kofer na mesec ili dva i onda ga vratim, i kad ga vratim platim 5 šekala ili 10 šekala zato što sam ga uzeo, rentirao i tom servisu sam platio i oni u magacinu tako mogu da osveže sve stvari u magacinu, operu kofere. Ustvari vi, možete da napravite finansijsku kalkulaciju koliko će dobiti imati svaka osoba na ovaj način. Kad bi mi imali pokriće za sve i svašta, mi o ovim stvarima ne bi razmišljali, jer život nas natera da razmišljamo o tim stvarima. Tako da ako pokrijemo sebe, moramo da se pokrivamo sa ovakvim stvarima , moramo da pravimo okrugle stolove i radionice. Imali bi časove za decu besplatno a ne da plaćam 15000 šekala za neke časove za moje dete ili šta god. Recimo postoji magacin za bicikle, neko ko popravlja bicikle, jer je profesionalac, a ovo radi kao volonter. Neko organizuje neku biciklističku stazu za decu, uči ih kako da voze bicikl. Svako od nas dodeli neko vreme i mi već vidimo kako broj nezaposlenih oko nas raste i oni dobiju, recimo, te servise kao i svi ostali i mogli bi da učestvuju u tome tokom čitavog radnog dana, tako da se isplati raditi ovakve stvari, i na kraju, šta osobi ostaje. Na kraju šta mu ostaje, šta ima da brine, ako manje - više ima odeću i ima magacine iako to nisu prvoklasne stvari, to su stvari koje su prvo pripadale nekom, pa sad drugom, to nema veze, jer on ipak ima šta da nosi, šta da obuče,manje više ima penziju, socijalnu sigurnost, zdravstvo,različite stvari i ima minimum stvari. 

I ovako na ovaj način, mi već možemo doći do stanja, kao što kaže, da podeljeni problem je prepolovljeni problem. Recimo, nisam bogat, fale mi stvari, jedva da  imam ili da nemam novca, ali imam pokriće. Na taj način ja imam sve da bih živeo. Nemam razloga da, tada izađem na ulicu i plačem zato što nemam hleba. Zatim, ako odete na ulicu, u tom slučaju šta vama fali onda, jer većina ljudi živi kao vi. Postoje oni koji žive bolje, postoje oni koji žive mnogo bolje ali postoji najviše oni koji žive kao vi. To smo mi. Od bogatih uzmemo mnogo masti da bi kompenzovali za osnovne potrebe svih i tako dalje, jer u suprotnom mi ćemo pasti u stanje u kojem ljudi neće znati kako da zadrže vrednost novca, neće znati vrednost novca. Potrošiće te penije koji su im preostali na ko zna šta. Država i sada podiže cene i podiže takse, doći će vreme kada će biti milioni bez posla i u ovom slučaju ne bi bilo velike nezaposlenosti. Bilo bi nezaposlenih ali to bi bila polovina ili četvrtina i ko zna koliko manje u odnosu na danas, i odatle bi uzeli pokriće. Vlada nema pokriće. Za nas je to vredno truda, da naspravimo takve sisteme, samo da pazimo  na te sisteme. Dobro je za nas, da se uverimo da je dobro da su blizu nas mesta na kojima, recimo uzgajamo paradajz i luk. Tu bi radili profesionalci, jer postoje profesionalci u našim redovima, kojima je to profesija. Ajde da napravimo dogovor sa njima i na taj način ćemo imati za sebe. Ja sam, recimo, video na televiziji u jednoj emisiji, ljudi čak i u Evropi na krovovima kuća i zgrada, žele da naprave mesta kao zelene bašte, koji će imati posebne uslove i gde će moći da uzgajaju biljke za sebe i u zimskom periodu, kako bi sebi olakšali. Možemo da uradimo dosta, ako organizujemo javnost za teška vremena, jer teška vremena će doći, zasigurno.

Voditelj: - Ono što ste sad opisali  je niz akcija koje treba uraditi u praksi koje su rezultat početka drugačijeg razmišljanja.

Lajtman:  Jeste to drugačiji način razmišljanja. On je već odavno počeo u društvu, u čovečanstvu i zato imamo penzioni fond, zdravstveno osiguranje. Davno su počele ove društvenoodgovorne stvari. 

Voditelj: - Da li ovo je možda način da obezbedimo svoje osnovne potrebe? Jeste, ali sve su to osnovne potrebe – odeća, struja, voda sve su to osnovne potrebe. Recimo, za sve ove stvari koje osobi trebaju, možda ste nam sada dali primer kako kroz društvo i kroz davanje usluga u društvu, možemo doći do takvog društva da zasigurno kažemo da su svačije osnovne potrebe zadovoljene. Da mi živimo u bogatoj zemlji, recimo skandinavske zemlje, onda bi država sama to uradilai mi sami ne bi morali da se uključujemo u volonterske aktivnosti, ali pošto smo smo mi u padu i to prilično oštrom padu, onda nama vredi da mi to radimo sami a ne da čekamo da država to uradi, jer država neće imati novca. Zato vredi građanima samima da to urade, da imaju povezanost među sobom, međusobno pomaganje, razumevanje koliko je to dobro za njih. U početku moramo da dobijemo neko objašnjenje na koji način treba osoba da razmišlja i koliko dobra će nam to doneti.

Lajtman: Ovde govorimo o novcu. Ja sam uštedeo mnogo novca. Došao sam ovde da vam objasnim kako da štedite, kako da uživate u stvarima koje danas nemate. Da imate časove za vašu decu, dodatnu nastavu, dodatne aktivnosti. Možete li sebi to da priuštite – ne možete, možete li da kupite sebi novu haljinu – ne možete. Možete li da kupite frižider da biste ga napunili hranom i imali hrane do kraja meseca. Ja nisam siguran. Ja vam dajem način kako da izađete iz ove situacije, kako sa sebe obezbedite ovim stvarima. Na taj način i mnoge druge stvari pokrivate. Na primer, u vašoj kući cevi eksplodiraju, i sad postoji vodoinstalater u toj ulici i on je deo naše grupe, deo našeg društva i kao što je on garant za naše pokrivanje i mi smo garanti njemu. Sve ovo pokriće je novac, ali ovakvo pokriće se ne oseća kao novac već kao reciprocitet, recipročna pomoć. Kao što smo ranije živeli, jedni od drugih, ja uradim nešto za tebe ti uradiš nešto za mene i to se nekada merilo novcem a sada bi se merilo drugačijim pokrićem, pokrićem uzajamnog odnosa, ali zato što nemamo drugog izbora, jer u drugom slučaju svi bi bili oštećeni i vidimo da bi ovde svi dobili, i poštujemo ljude koji doniraju i stvarno pomažemo drugima. Ovde ima dosta društvenog rada, neprekidnog društvenog rada. 

Ali na kraju, s vremenom naša deca i svi ostali će odrastati u jednom potpuno drugačijem stavu, jednom zajednočkom, kolektivnom stavu. Čovečanstvo napreduje prema zajedništvu. Kroz to vidimo i kako je porodica ranije bila organizovana zajedno. Kasnije je postojalo selo gde je familija, i imali smo proširenu familiju, kao klan koji su opet bili povezani, onda su došli gradovi i u gradovima imate različite opštine, jer morate svakome da dovedete vodu, gas, struju, druge servise, čistoću i vidimo da sve ide ka povezanosti, sve veće i šire povezanosti. Onda kasnije smo imali države, pa sve više država povezanih, kao evropsko tržište itd. Jedini problem je da li mi ovo možemo da uradimo u kosturu grada ili u kosturu komšiluka. To je dosta teško, jer postoji udaljenost, mržnja, istorija ratova kao što imamo u evropi i njima je veoma teško da se ujedine u jednu zemlju, ali u zemlji u kojoj postoji bliskost između ljudi ili bar u komšiluku, gde je svako deo našeg komšiluka i td. -  jeste moguće . 

Kroz obrazovanje, mi možemo da dođemo do proširenja ovih horizonata, horizonata obrazovanja i ovih granica, ove granice bi trebalo da doživljavamo kao novac i moramo da se zapitamo koliko ljudi možemo da damo u taj krug uzajamnih recipročnih usluga. Što ih više dodamo, bogatiji smo. Tako i banka koja se širi ili neka kompanija koja raste, isto je. Tu, bi imali rastući broj eksperata, ljudi koji postaju imperija koja nije toliko zavisna od drugih. Tako možemo da nastupimo kao veliko telo i da nastupimo, recimo prema provajderima električne energije i da nastupimo kao jedni i da tražimo da potpišemo poseban ugovor sa njima i kažemo da želimo električnu energiju na takav i takav način. Možda i sa kompanijom za snadbevanje vodom, jer onda imamo moć i na taj način možemo i da štedimo novac.

Voditelj: - Izgleda da ovde imaju dva procesa koja se razvijaju paralelno, što znači ako ja već dostignem stanje u kome sam u problemu i dosegao sam dno i moje potrebe nisu ispunjene i radiću sve, okrenuću se drugima i pristaću na kooperaciju, čini mi se da smo sada u jednoj fazi pre te, nismo udarili u dno, idemo ka tome ali još uvek nismo, još uvek znamo da nam novac daje nezavisnost, jer nama se ustvari ne sviđa da se oslanjamo jedni na druge.

Lajtman: Ovde će nam trebati novi način razmišljanja. Ovde jednostavno treba da počnete da objašnjavate osobi šta je to kućna ekonomija, kako da održim svoj dom. Kakva je moja plata, koliko ja to trošim struju, gorivo, gas, ako se nešto pokvari koliko imam novca da to popravim. Recimo 50 šakala mesečno za stvari koje se možda mogu slomiti iznenada, pokvare se cevi. Koliko imam za hranu, odeću. Ako pokažemo osobi sve ove stvari i onda ćemo videti da on nema taj novac. Uvek mu negde fali novca i prosečna familija je svakog meseca, prosečno u minusu 20000 šekala. Tako da bi ste vi mislili da u tom slučaju imate više novca, ali to bi samo značilo da imate tu, novac za decu, za nekakvu igračku i  možete samo da se igrate. To je sve blef, sve je to laž. U momentu kada dobijete vašu plati, napravite kalkulaciju i vidite koliko vam fali a ne koliko ima. Vi imate minus. Ako ljudima objasnimo racionalno šta se dešava, mislim da ne bi imali problem da ih ubedimo da je u njihovu korist da te stvari radimo na ovaj način. I na taj način mi, ustvari štedimo, makar znate da vam neće faliti novca do kraja meseca. Morate da povećavate vaš minus. Možda neke stvari dobijete besplatno, možda to neko ima i ne treba mu. Možda je taj neko to nešto bacio. Ja sam razgovarao više puta sa ljudima koji rade sa stvarima koje su ljudi bacili na centralnim smetlištima i oni kaži da tamo nađu stvari koje, bukvalno možete poneti u supermarket. Nalaze savršeno dobre stvari koje rade a ljudi ih bacaju. Tako da mi, ne shvatamo potencijal koji imamo i na taj način, ako samo objasnimo sve ove stvari, do koje mere svaka osoba može da uštedi da dobije više novaca, kao da ima 2000 više šekala mesečno ili više. Mislim da neće biti otpora. Ja govorim o specijalnom društvu, naravno, ne eliti ili srednjoj klasi ali običnom čoveku koji je najveći deo zemlje. Mislim da on to oseća jako. Isto je i u odnosu na mnoge druge stvari. Razumem da je teško osobi reći „ meni ne treba moj auto“, jer je njegov osećaj da je to njegov auto, ali on uskoro uopšte neće imati auto. Sa cenama goriva, koliko može da voz?. Moraće da računa svaki metar koji pređe. Zar ne bi bilo bolje da možda imamo neki parking za auta ili nešto tako, neki zajednički parking ili da idemo na posao ili druga mesta gde treba da odemo, zajedno. 

Voditelj: - Znači da novi način razmišljanja se razvija u čoveku samo zato što se on nalazi u sve većoj nevolji.

Lajtman: Tako je

Voditelj: - Šta znači da dolazak do mesta kada smo u problemu, nam otvara, podspešuje nam svesnost. Znači tada nam se povećava svesnost da bismo dobili novi način razmišljanja? Što znači da novi način razmišljanja se odvija u osobi samo zbog osećanja svojih problema. Da to je kroz obrazovanje, ja ne želim da dođem u stanje gde imam problema i gde nemama izbora i to je tačno mesto gde se otvara svesnost u kojem ja poželim to novo stanje.

Lajtman: Da, ali osobi ipak trebaju oba stanja. To se zove srednji put. Ne kroz patnju, ne kroz obrazovanje, nego kroz nešto između. Da bi nekog obrazovali, treba da mu pokažemo benefite ili gubitke ako ne benefite. Na ovaj način možemo da im približimo povezivanje. Verujemo da ljudi koji se ujedine, osim što akumuliraju, osim što brinu o potrebama jednii drugih i što imaju bolji nivo života, ovo pokriva posebne sile između njih a to je sila povezivanja, sila harmonije koja postoji u prirodi. Dozvolite mi da vam dam klavirski koncert, kao dete koje udara po dirkama klavira ili i od svih tih zvukova mogu da napravim i harmoniju. To je razlika, jedina razlika to je da su ti zvuci, te note u harmoniju, u posebnom redu između njih, između njih postoji red, i postoji velika sila zadovoljstva. Isto je i sa nama. Svako od nas povlači ćebe na svoju stranu i tako mi imamo otpad i zbunjenosti i ništa sem toga.

U momentu kada počnemo da se ujedinjujemo mi stvaramo harmoniju i iz toga izlazi nova sila, melodija, unutrašnja sila kada osećamo povezanost između nas i to povećava osobi životni nivo, zdravlje i to daje osobi ukus života. To košta mnogo novca, taj standard života i to ne možete da kupite novcem. Ovde, u jednu ruku, treba da pripremimo sistem objašnjenja, koji može da dođe u mnogo različitih formi. Može da bude pozorište, obično objašnjenje, razni eksperti koji bi nam se pridružili iz ekonomije, psihologije kroz obrazovanje odraslih. Može da bude svašta, postepeno da pripremimo ljude za stanje gde će oni sami da se saglase da žele da žive više ujedinjeni.

Voditelj: - Da li bi sada voleli da odigramo igru asocijacija? Ja ću vam dati rečenicu koja je programirana u meni i u mnogim ljudima, a Vi ćete mi dati tu istu rečenicu na novi način razmišljanja. Na primer: NOVAC POKREĆE SVET.

Lajtman:  Odgovorio bih, ne to nije novac, nego nedostatak, želja pokreće svet. A novac samo pokriva tu želju i čak je i anulira ispunjavajući je, a posle toga, kada ispunim želju, to je opet zbog novca i ja opet nemam dobar osećaj. Opet treba da nešto želim i da pokušam to da dobijem i kad se ispunim, tog momenta imam određeno zadovoljstvo i to zadovoljstvo odmah prođe. I treba mi novi nedostatak i opet ga ispunim i sve tako, beskonačno. Sve dok ne umrem. Čitav život prolazi u nedostatku i ispunjavanju nedostatka i treba mi nedostatak. Jer ako nemam nedostatak, nemam ni zadovoljstvo, nemam ni želju za bilo čim. Onda sam deprimiran i moram da koristim lekove i ne mogu drugačije da držim sebe živim. Pod takvim depresijama ljudi čine samoubistva. 

To znači da nedostatak dolazi prvo. Želja dolazi prvo, a novac služi samo da pokrije tu želju. A umesto novcem, mogu sebe da pokrijem na drugi način, gde će ispunjenje biti dublje, emocionalnije i duže, što je mnogo važno. I to je za mene bolje, sigurno. Jer sva zadovoljstva, što su veća, ona prođu i to je to. Radim po čitav dan, i to nekoliko godina i kupio sam auto mojih snova. I za nedelju dana već odlazim ujutro do auta, palim ga, vozim, znam sve ovo, znam ono, ništa novo tu nema, nema inspiracije. Investirao sam možda dve godine, uzeo i pozajmicu i šta mi je ostalo od toga? Ostala mi je samo anksioznost i bojazan da me neko ne udari. I šta imam kao rezultat: u momentu kad dobijem ispunjenje, zadovoljstvo prođe odmah. Odmah ode, kao recimo seks za koji se kaže da je osnova svih zadovoljstava. On momentalno odlazi i opet nam treba nešto. Sad bih da jedem nešto, možda da gledam TV, sad bih ovo, sad bih ono. Gde je najduže zadovoljstvo? U društvenoj povezanosti. Tu je zadovoljstvo najduže. Čak je i neprekidno. Iako nestaje i raste, ovo je nešto veoma posebno i postoji u društvenom dostignuću, ja uvek imam inovaciju koja može da mi dođe kroz društvo.

U socijalnom društvu, ispunjenjem, uvek imam inovaciju koja mi dolazi i može da mi dođe čak i ako sam zadovoljen svaki put dođe inovacija, novi nedostatak, dođe način kako da se ispuni nečim dugim kroz okolinu i zajedno sa ispunjenjem. Kroz okolinu i sa okolinom dođe ispunjenje. Ovo je posebno zadovoljstvo koje mi imamo kroz stajanje, kroz povezanost. I sva ostala zadovoljstva su zadovoljstva koja moraju proći jer dugačije, ako ne nestane, ja ga čak odbijam. 

Vi razumete, ja ne mogu čak da nađem reč. Sva zadovoljstva koja mogu da dođu u našem svetu, kroz volju za primanje, uvek nestanu i moramo da ih dopunjavamo i da ih ispunjavamo. I sve to dolazi na veoma kratkom i ograničenom načinu.

Zadovoljstvo koje dođe kroz volju za davanje koje je povezanost, gde ja doniram i drugi ljudi doniraju itd, mi stvaramo između sebe beskrajne magacine osećanja. Ta osećanja napune svakoga, ispune svakoga i daju svakome osćej zadovoljstva i sugurnosti, smirenosti i to je zato što to ne postoji u volji za primanje nego u volji za davanje. I zbog toga ovde dolazimo do potpuno drugačijeg nivoa postojanja.

Voditelj: Daću vam još jednu rečenicu: NOVAC MOŽE DA KUPI SVE.

Lajtman: Novac kupuje sve. Tačno. U našem svetu, novač kupuje sve, kupuje relativno sve, sve osim zdravlja, osim lojalnosti, poverenja i kontole anđela smrti. Sve ostalo kupuje. 

Voditelj: I u ovom novom načinu razmišljanja, da li ja treba opet da mislim da novac kupuje sve?

Lajtman: U novoj vrsti razmišljanja, načinu razmišljanja, možemo to opet da...Dakle pitanje je da li u toj novoj formi razmišljanja i dalje mislimo da novac kupuje sve. 

Ne, možemo i to da objasnimo, ali bi ušli u zonu misticizma i to tako da umesto novcem, sada se pokrivam stavom, pokrivam svoje nedostatke stavom. Znači, tu nema šta da se kaže o lojalnosti jer se to podrazumeva. Ovde ima ljubavi, različitih stvari koje se razvijaju ovim stavom. Sve ove stvari, ovi nedostaci su u ispunjenju koje je bilo sakriveno novcem.

Voditelj: Ne razumem.

Lajtman: Lojalnost, ljubav i sloboda od anđela smti.

Voditelj: Što znači, umesto da novac kupuje sve, sada imamo novac kupuje lojalnost, ljubav i slobodu. 

Lajtman: Ovo je moj stav koji nosim da dajem drugima poverenje, ljubav i slobodu od anđela smrti.

Voditelj: Dobro. Još jedna ečenica koju su mnogi rekli- NOVAC MI DAJE SIGURNOST.

Lajtman: Ovo je stari način razmišljanja, a novi način razmišljanja, ništa, novac mi ne pruža sigurnost, vidimo šta se dešava ljudima, novac nikako ne daje sigurnost. Čak i dalje, svo vreme sam u nedostatku sigurnosti, ne znam gde dobro da ga investiram, ne znam kako da ga zaštitim i čak i ako izgubim jedan posto od miliona koji imam već sam u stanju infarkta. Zapravo stanje je obrnuto, što više imam, više sam zabrinut. Ne daje mi samopouzdanje, daje mi nedostatak samopouzdanja, to je suprotno stanje od Meksikanca koji sedi pod svojim kaktusom. On nema šta da izgubi. Recimo, siromašna osoba na ulici, ona ne brine ni o čemu. On je slobodan, ne interesuje ga koliko je sati, on ne treba da ide, da bude negde, ne teba mu ništa, on je slobodan.

A najbogatiji ljudi, nama se čini da su slobodni, ali, oni imaju najveću zabrinutost, šta da rade sa svim tim novcem i kako da ispune svoje vreme. Postoje oni koji su potpuno razdvojeni od bilo kakve brige o dugome i šta oni rade? Svake godine idu na svoje jahte.

Vidimo u ovom životu da zasigurno novac ne daje sigurnost. Govorim vam o osobi, ne o zemlji, džavi. Za osobu, novac vam ne daje sigurnost. Njegov lični osećaj da možda novac pokriva njegovu sigurnost, ali on je u konstantnoj brizi kako da ne izgubi, dok je siromašna osoba u ovom smislu slobodna. Nemam ništa i to je to! 

Voditelj: I po novom načinu, šta može da da sigurnost?

Lajtman:  Samo okolina. Sutra mogu da dođu da obese tu bogatu osobu. Ili ko zna šta može da se desi sa njegovim novcem, ili sada ako on kupi Pikasa ili nešto što već negde drži, već sledećeg dana može to da mu ne vredi. Nije jednostavno. Istina je da je unutašnje osećanje anksioznosti. Koliko god da su naduveni, oni su u konstantnoj zabrinuti. 

Voditelj: Imam još nekoliko rečenica - NE PLAĆAŠ LJUBAVLJU U SUPERMARKETU.

Lajtman:  Istina je da ne plaćaš ljubavlju, jer posto ljubav, govoimo o našoj ljudskoj razini, na razini čoveka, supermarket je mesto gde kupujemo hranu za životinjsko telo i ne mešajte ova dva nivoa. Treba da damo tom životinjskom telu to što mu treba, ako nema novce nema ljubavi, uz to i rečenica kod Jevreja, Nema cveća, nema Tore, ali sa novcem ne možete da pokijete ljubav. U našem svetu, to šta nazivamo ljubavlju, možete da odete na ulicu i kupite bilo koga, ali kada govorite o ljubavi, to je davanje. Možete da budete kao beba u rukama vaše majke i da dobijete takav tretman od okoline. To se zove ljubav. Da li bi ovo ikada videli da se dešava u životu?

Voditelj: Osetila sam to od moje majke.  

Lajtman: Govorimo o sedini, o društvu. To se zove ljubav! Od mame, naravno, to je priodno od mame.  I to je na životinjskom nivou. Ako govorimo o ljudskom nivou i o društvu koji želimo da nas tako tetira da možemo da budemo beba u ukama duštva, da osetimo stav od njih, to se zove ljubav. To nije seks, to je ljubav. Postoji li takva stvar, da li to možete da kupite u supermarketu, ka li to možete da kupite parama? Ne! Ne možete da kupite ljubav novcem. Čak i ako prođete hiljadu supermarketa, to neće pomoći.

Voditelj: Ovom rečenicom da pomoću novca ne možete da kupujete ljubav u supermarketu se favorizuje ideja da je lepo biti dobar jedan prema drugome, ali da pomoću toga ja ne mogu da platim svoje osnovne životne potrebe.

Lajtman:  Ali onda ne govorimo o ljubavi.

Voditelj: OK

Lajtman:  Definicija ljubavi je ovo što sam vam ranije rekao. Ili još, ljubav ja dajem drugima, ja želim da dobijem njihove nedostatke i da ih ispravim. 

Voditelj: Nova rečenica - NOVAC MI DAJE SLOBODU I DAJE MI DA BUDEM NEZAVISAN I SLOBODAN.

Lajtman:  Nezavisnost kupujemo ne time što smo u mogućnosti da ispunimo svoje potrebe, svaki put nove i tako će novac ispuniti sve naše potrebe. Ja sam slobodan kada nisam u svojim nedostacima nego iznad njih. To je to pravo pokrivanje, pokrivalo, mi ga zovemo MASACH, zaslon. 

Voditelj: Možete li ponoviti rečenicu u jednostavnom hebrejskom? Rečenica- Novac nam daje slobodu i nezavisnost. 

Lajtman:  Ako ja posedujem banku i sve što želim mogu da pokrijem tom bankom, ja nisam slobodan. Ja imam nedostatke, a banka pokriva nedostatke kroz banku, ja nisam slobodan. Ja uvek pokrivam te nedostatke pomoću banke, ali ako sam ja iznad tih nedostataka, onda ih ja neću osečati i onda mi ne treba novac. 

Voditelj: Kako to mislite? Ne treba vam onda ništa?

Lajtman: Recimo da ne osećam nedostatke i onda mi ne treba novac, ne teba mi ova konstantna akcija pokrivanja što znači da ako smo mi u našoj volji za primanje, moram da popunjavam, treba mi novac da bih ispunio volju za primanjem. Za hranu, seks, porodicu, bilo šta, treba mi novac da to pokrijem. Ako sam iznad volje za pimanjem, ili sam, recimo, u društvu gde smo svi zaista povezani i gde dajemo jedni  drugima sve što je neophodno, ja sam u stanju, ja ne ispunjavam i ne živim svoje nedostatke nego nedostatke drugih, u tom stanju ja ne osećam da mi je potreban novac nego se popunjavam tako što popunjavam duge. Punim se tako što punim druge i oni pune mene. Ako živimo na taj način, je ne osećam nedostatak, ja sam iznad njih. Ja sam u ovoj posebnoj brizi za svakoga i svi brinu o meni i na taj način se osećam da sam slobodan jer na isti način brinem o drugima i na taj način isti i drugi binu o meni. I tako ne osećamo pitisak, nedostatk i tako smo zaista slobodni. 

Voditelj: Sloboda znači biti oslobođen od mojih želja, biti iznad mojih želja?

Lajtman:  Naravno. Nezavisnost isto tako. Ja sam nezavisan u odnosu na želje. Inače sam uvek zarobljen.  





Нема коментара:

Постави коментар