KADA BUDUĆNOST STEŽE ZA GRLO

Kada budućnost steže za grlo 

Današnje vreme može da se okarakteriše kao period sa stabilnom prošlošću i nestabilnom budućnošću.  Još postoji nešto iza nas na šta možemo da se oslonimo, ali ispred je magla. Jedino što je jasno je da tamo neće biti isto kao ovde. 

Slično se događalo i na prethodnoj istorijskoj prekretnici, o kojoj je Mark Tven rekao: „Metuzalem je živeo 969 godina – pa šta? Uzalud. Sa istim uspehom mogao je doživeti i hiljadu. Vi, dečaci i devojčice, videćete u narednih pedeset godina više nego što je Metuzalem video za čitav svoj život”. 

U to vreme, promena društvenog i industrijskog poretka dovela je do ozbiljnih previranja. Ali ako je tada, uprkos svim „troškovima” prelaznog perioda, budućnost ipak ulivala nadu i pozivala nas napred, danas više ne znamo šta je bolje: prigrliti budućnost ili odložiti njen dolazak. 

To je tako jer budućnost je puna opasnosti. Nikada čovečanstvo nije stajalo pred tako širokim spektrom kardinalnih, globalnih izazova.

Ovoj temi posvećeni su naučni simpozijumi i konferencije, stranice vodećih medija, višemilionska univerzitetska istraživanja. Budućnost nam ne da mira. 

Rubrika BBC Future navela je deset glavnih problema čovečanstva do 2050. godine. Iako je njihova kulminacija tek pred nama, svi oni su već danas aktuelni. 

U ovu listu su uključeni: genetska modifikacija čoveka, nestanak gradova i regiona u rastućim vodama okeana, iscrpljivanje prirodnih resursa, starenje stanovništva, evolucija društvenih mreža uključujući kraj privatnosti i lažne vesti, geopolitički sukobi, bezbednost u transportu, proširenje mogućnosti mozga veštačkim putem kao podsticaj produbljivanju nejednakosti, rastući uticaj veštačke inteligencije i, „za kraj”, aspekti kolonizacije drugih planeta. 

U stvarnosti to je samo mali deo onoga sa čime ćemo morati da se suočimo. Mnogo toga ostaje „iza kadra” – na primer, legalizacija droga, raspad institucije porodice, slabljenje socijalne države, terorizam… 

Razmere izazova su impresivne, a nešto se ipak ne uklapa. Nisu oni pravi kamen spoticanja. To nije razlog zašto osećamo da nas budućnost steže za grlo i da gubimo vreme. Moguće je da se napredak  uspori, ali ne i da se zaustavi – to je jasno. Aktuelni problemi postoje da bi bili rešeni.

Nije problem u njima – problem je u nama.

  

Glavni izazov čovečanstva 

Moderan razvoj, po definiciji vodi nas u ćorsokak.

Čemu služe sva naša dostignuća? Genetika, IT industrija, samovozeći automobili, „zelene” tehnologije, neuronske mreže, medicina, prehrambena industrija – sve je podređeno nečijoj koristi i interesu.

Na rečima, oni žele da nas učine srećnim – ponekad čak i iskreno. U stvarnosti, međutim, sve je komplikovanije. U svim oblastima bez izuzetka. Nešto nam prećutkuju, negde ima više štete nego koristi, negde nas jednostavno iskorišćavaju… 

Dok pričamo o globalnim problemima, u stvarnosti mi rešavamo probleme novčanika, statusa, ambicija i moći – i kao rezultat toga čvor se samo steže. Čvor na sopstvenom vratu.

Da, sposobni smo da osvojimo pustinje, naseljavamo planete, produžavamo život. Možemo da gradimo, da rušimo, možemo da sanjarimo o bilo čemu, ali nam ljudska priroda neće dozvoliti da napredujemo a da to ne bude na račun nekog drugog, bez uzajamne štete, na temelju zajedničkih interesa. Jednostavno nam neće dozvoliti, sve dok joj se pokoravamo.

Skoro sva dostignuća najpre koristimo u vojne svrhe, a zatim za potrebe moći i kapitala. Uspevamo da skoro sve dobro što imamo okrenemo protiv sebe. 

Otuda, glavni problem sa kojim će se čovečanstvo suočiti u budućnosti, sa kojim se i danas suočava, jeste naš egoizam koji ubrzano raste. 

Zbog njega postoje svi naši strahovi, sukobi, ratovi, suze majki, glad, ropstvo, tama depresije, bežanje u narkotike, samoubistva. Zbog njega smo „srećni” u konzumerizmu i zatvoreni u sopstvene „naloge”, iz kojih komuniciramo, ali gotovo nikada ne izlazimo napolje. 

Nismo potrebni jedni drugima – a ponekad ni sami sebi. Živimo u svetovima koji se stalno smanjuju, među nekolicinom bliskih i u moru stranaca. Na Zapadu velika porodica postaje retkost. Odsustvo porodice je novi standard. Komšije iz zgrade, iz ulice, grada su po pravilu podjednako daleko. Imamo li mi zajedničke interese osim opstanka? Navedite barem jedan. 

I možda preterujem, ali do 2050. godine pri ovakvim tendencjama, po hleb ćemo trčati sa automatskom puškom u rukama, pretrčavajući od zaklona do zaklona, i mislićemo da je to normalno. 

Evo do čega dovodi neobuzdani egoizam. Upravo nas on sprečava da budemo istinski srećni. I pod njegovim „osetljivim vođstvom”,  predodređen nam je Armagedon. 

Uzgred, „Armagedon” je zapravo planina Megido u dolini Jezreel, poznati biblijski simbol katastrofalnog neprijateljstva. Od vremena egipatskih faraona ovde su se odigrale mnoge krvave bitke. 

Zanimljivo je da u stvarnosti to uopšte nije planina već jednostavno brdo visoko 60 metara. Naš egoizam deluje neosvojivo, samo dok ne odlučimo da mu se suprotstavimo.

  

Bez krajnosti 

Možete da se vozite u samovozećem automobilu bez vozača koliko god želite. Ali ne možete da iz ruku pustite volan sopstvenog razvoja. 

Možemo da preuredimo Mars prema našim potrebama, ali ono što je između nas je nemerljivo važnije. Zašto su nam potrebna ova beživotna nebeska tela, kada još nismo naučili da živimo kod kuće, na Zemlji? 

Možemo da odložimo smrt za vek ili dva… Ali nije pitanje koliko dugo ćemo živeti, već kako. Nije moguće pobeći od smrti. Njeno odlaganje je jednostavno glup ljudski poduhvat! 

Potrebno je da izgradimo dobar zajednički život, da poboljšamo odnose između nas. U njima ćemo otkriti čitave svetove, otvoriće se večnost, beskrajne mogućnosti za rast, rad, slobodno vreme i interakciju. U njima je ključ sreće i prosperiteta. Sve dobro počinje ispravnom vezom između ljudi, ona je za nas – most preko ponora. 

Izgradnja takve veze je posebna nauka. Ona zahteva više od lepih reči i dobrih namera. Egoistično društvo se neće promeniti čarobnim štapićem. Ne, Čoveka u nama treba da stvaramo, razvijamo, vaspitavamo. Seme dobre budućnosti zahteva plodnu zemlju – okruženje u kojem može da nikne. 

I tada ćemo moći da rešimo svoje probleme. Naposletku će se formirati snažno, ujedinjeno društvo sa zajedničkim ciljevima i interesima i sa ispravnim redosledom prioriteta. U takvom društvu, resursi i dostignuća nauke neće služiti profitu, malom broju odabranih, kasti ili eliti, već zaista svima. U takvom društvu svako će osećati da je važan, jedinstven, koristan, da je u stanju da voli i bude voljen.

Možda zvuči kao utopija, ali zapamtite: ta planina nije tako visoka kao što izgleda. Potrebno je samo da se zajedno prihvatimo posla. Mi to možemo. Imamo sve što je za to potrebno. Ukoliko ovo zaista budemo želeli, uspećemo mnogo pre 2050. godine.

Link - Когда будущее держит загорло