Da bismo razumeli kako principi mudrosti kabale mogu da se primene danas u izgradnji integralnog ljudskog društva, prvo treba da razumemo koncept duše onako kako ga kabala opisuje. Moramo da se odvojimo od našeg trenutnog razumevanja duše, od onoga kako se ona uobičajeno razume u svetu. Ljudi obično zamišljaju dušu kao nešto lično, ono što postoji unutar svake osobe. Međutim, prema kabali, duša nije nešto lično što pripada jednoj osobi. Duša je kolektivni fenomen. To je zajednička želja koja postoji među ljudima kada se harmonično međusobno povežu.
Tora na početku govori o jedinstvenom ljudskom biću koje se naziva „𝘈𝘥𝘢𝘮 𝘏𝘢𝘙𝘪𝘴𝘩𝘰𝘯“, što na hebrejskom znači „Prvi čovek“. Ovo se ne odnosi na čoveka u biološkom smislu, već na jedinstveni kolektivni sistem želje. Kasnije je ovaj sistem podeljen na mnoge delove, koji nam danas izgledaju kao odvojena ljudska bića. U stvarnosti, međutim, svi smo delovi te jedinstvene prvobitne duše.
Otuda, duša nije nešto što postoji unutar pojedinca. Duša se stvara između ljudi kada se pravilno povežu, u uzajamnom odnosu ljubavi i davanja. Kada ljudi ujedine svoja srca, kada grade odnose zasnovane na međusobnoj ljubavi, uzajamnosti i principu „ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”, između njih se pojavljuje specifična sila. Ta kolektivna sila, stvorena njihovom povezanošću, je ono što kabala naziva „duša”.
Nijedna osoba ne poseduje dušu sama za sebe. Duša postoji samo u odnosu sa drugima. Kada osoba želi da se poveže sa drugima u jednakosti, uzajamnosti i davanju, kada se uzdigne iznad svog ega i trudi se da bude uključena u druge, ovakva veza formira posudu nazvanu „duša”. Nije bitno da li drugi ljudi znaju za to ili ne. Kabalista bi mogao mirno da sedi u sobi, a da niko ne zna za njega, ali ako u sebi razvije istinsku želju da se poveže sa srcima drugih i da im pomogne da se povežu jedni sa drugima, onda počinje da učestvuje u toj kolektivnoj želji. Ovo učešće se naziva „sticanje duše”.
U kabali se ova kolektivna veza ponekad naziva „skup Izrael”, što znači skup svih duša koje su usmerene ka povezivanju. Naposletku, ova kolektivna duša mora da uključuje ne samo one koje nazivaju „Izrael”, već i sve duše nacija sveta. Na kraju, postoji samo jedna duša za čitavo čovečanstvo.
Ukoliko nemamo želju da se povežemo sa drugima, ako ne želimo da se ujedinimo sa drugima „kao jedan čovek u jednom srcu“, onda nemamo dušu. Duša ne pripada izolovanom pojedincu. To je zajedničko polje koje se pojavljuje između ljudi kada se pravilno ujedine. Baš kao što ćelije u telu funkcionišu zajedno u harmoniji, svaka obavlja svoju ulogu dok služi čitavom organizmu, tako i ljudska bića moraju da se povežu u jedinstveni sistem. Kolektivna sila koja proizlazi iz njihove harmonične saradnje je duša.
Unutar te veze osoba počinje da oseća Višu silu, koju kabala naziva „Stvoritelj”. Stvoritelj se otkriva upravo u odnosu ljubavi i davanja među ljudima. Zbog toga su mudraci rekli da je duša „deo Boga od Gore”. Stepen do kojeg gradimo vezu ljubavi sa drugima određuje stepen u kojem osećamo Stvoritelja.
Ovo stanje se naziva „prianjanje uz Stvoritelja”. To je stanje koje možemo da postignemo kroz povezanost sa drugima. Što je jača i dublja povezanost koju ostvarujemo sa drugim ljudima, to je veći stepen prianjanja koje postižemo. Kada čovečanstvo konačno postigne potpunu povezanost sa svima, to stanje se naziva „kraj ispravke” (𝘎𝘮𝘢𝘳 𝘛𝘪𝘬𝘬𝘶𝘯). Tada se otkriva potpuna kolektivna duša, jedna duša koja pripada svima.
Svako od nas postiže ovu kolektivnu dušu iz sopstvene jedinstvene tačke. Zbog toga se individualnost ne gubi. Baš kao što svaka ćelija u organizmu doprinosi svojoj jedinstvenoj funkciji dok učestvuje u životu čitavog organizma, tako svaka osoba zadržava svoju individualnost dok učestvuje u zajedničkoj duši. Iz sopstvene perspektive, čovek postiže čitav sistem. Zbog toga su mudraci rekli da se kroz ljubav prema stvorenim bićima dolazi do ljubavi prema Stvoritelju. Ljubav prema drugima je posuda u kojoj se pojavljuje ljubav prema Stvoritelju.
Postoje i različite uloge u ovoj kolektivnoj duši. Neke želje unutar čovečanstva imaju posebnu sklonost ka povezivanju. Ove želje se nazivaju „Izrael”. Reč Izrael potiče od „Jašar El”, što znači „direktno ka Stvoritelju”. Opisuje one koji osećaju snažnu unutrašnju potrebu ka jedinstvu i ka otkriću sile povezanosti.
To nužno ne znači da je njima lakše da se povežu. U stvari, može da bude i teže. Oni osećaju hitnost i važnost, značaj povezanosti, ali takođe poseduju jake egoistične sile koje se tome opiru. Ova tenzija im daje slobodan izbor.
Duše nacija sveta predstavljaju želje koje prirodno ne osećaju jednaku hitnost za ujedinjenjem. One su više individualne. Međutim, istorijski gledano, narod Izrael razvio je kulturu koja je davala značaj učenju, uzajamnoj pomoći, zajedničkom životu i odgovornosti jednih za druge. Ova težnja ka kolektivnom životu ostala je čak i tokom dugih perioda izgnanstva.
Međutim, čovečanstvo danas doživljava uspon egoizma koji do sada nismo videli. Tokom prošlog veka ego se razvio do te mere da su čak i prirodne veze koje su nekada postojale među narodom Izrael oslabile. Vidimo otuđenje, korupciju i podele unutar jevrejskih zajednica. To nije slučajno. Čovečanstvo je trebalo odavno da počne da ispravlja svoj ego, i da ga usklađuje sa sve više globalnim i međusobno povezanim svetom. Ali mi to nismo uradili. Kao rezultat toga, 20. vek je doneo strašne događaje, uključujući Holokaust, a ista kriza se nastavlja i danas.
Čovečanstvo se sada suočava sa globalnim sistemom u kojem je svako međusobno povezan, sviđalo se to nama ili ne. Sama priroda nas prisiljava na globalnu strukturu. Uloga naroda Izrael u ovom sistemu je da počne da gradi ispravnu pozitivnu ljudsku vezu i da pokaže metod jedinstva ostatku čovečanstva. To znači biti „Svetlost nacijama”.
Svet podsvesno očekuje ovaj primer. Veliki deo neprijateljstva usmerenog prema Jevrejima kroz istoriju proizilazi iz činjenice da ova uloga još nije ispunjena. Ako narod Izrael počne da pokazuje istinsko jedinstvo i međusobnu odgovornost, to će stvoriti potpuno drugačiji odnos između njih i nacija sveta.
Izgnanstvo u duhovnom smislu ne znači život van fizičke zemlje Izrael. Izgnanstvo znači biti nepovezan. Ukoliko osoba teži jedinstvu sa drugima, može da živi bilo gde u svetu a ipak da i dalje učestvuje u okupljanju naroda Izrael. Fizička lokacija je manje važna. Ono što je važno jeste želja za povezivanjem.
Istorijski gledano, jevrejski narod je rasut po svetu upravo zato da bi potencijal za povezivanjem preneo na svako društvo. Kada počnu da sprovode ovu povezanost među sobom, to će prirodno uticati na narode koji ih okružuju. Naposletku, koncept „Zemlja Izrael“ predstavlja želju usmerenu ka Stvoritelju, želju za jedinstvom. U budućnosti ovaj kvalitet mora da se proširi po čitavom svetu.
Čovečanstvo se sada približava kritičnoj fazi. Pojačani problemi koje danas vidimo otkrivaju da svet ne može da nastavi da postoji na osnovu egoistične razdvojenosti. Ukoliko ne naučimo kako da se pravilno povežemo, sistemi ljudske civilizacije srušiće se pod pritiskom ove integralne stvarnosti.
Međutim, ukoliko počnemo da gradimo istinsku povezanost među nama i učimo svet metodi jedinstva, otvorićemo put ka potpuno novoj i harmoničnoj fazi ljudskog razvoja. Ovo je istinska ispravka sveta, 𝘛𝘪𝘬𝘬𝘶𝘯 𝘖𝘭𝘢𝘮.
Link - 𝗛𝗼𝘄 𝗖𝗮𝗻 𝘁𝗵𝗲 𝗣𝗿𝗶𝗻𝗰𝗶𝗽𝗹𝗲𝘀 𝗼𝗳 𝗞𝗮𝗯𝗯𝗮𝗹𝗮𝗵 𝗕𝗲 𝗔𝗽𝗽𝗹𝗶𝗲𝗱 𝘁𝗼 𝗕𝘂𝗶𝗹𝗱 𝗮𝗻 𝗜𝗻𝘁𝗲𝗴𝗿𝗮𝗹 𝗛𝘂𝗺𝗮𝗻 𝗦𝗼𝗰𝗶𝗲𝘁𝘆 𝗧𝗼𝗱𝗮𝘆?
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.