KAKO DA VOLIMO SVOJU DECU, ČAK I KADA PONESTAJE STRPLJENJA

 

Kako da volimo svoju decu, čak i kada ponestane strpljenja  

Kako ispravno da volimo svoju decu? Pitanje na koje bi svaki roditelj želeo da zna odgovor. Uostalom, to da čujemo od naših najdražih da smo loš otac ili majka je ono što najviše slama naša srca. Kako se ponekad dogodi da naša toliko velika ljubav naiđe na tako negativan odgovor, mržnju, izlive besa i optužbe naše dece?  

Uistinu, u tome nema ničeg čudnog. Suprotstavljeni osećaji ljubavi i mržnje proizlaze iz dve sile koje se nalaze u temelju prirode – sile privlačenja i sile odbijanja, plus i minus. U svakom deliću stvarnosti deluju ove dve sile: na nepokretnom, vegetativnom i životinjskom nivou. Kod životinja, ove sile precizno definišu način na koji se one ophode prema svom potomstvu. Njihovi instinkti definišu precizne granice kako i kada treba da se postupa sa potomstvom da bi se život dalje razvijao na najbolji mogući način.  

Ali nama, ljudima, priroda je ostavila slobodu da sami upravljamo svojim odnosima sa svima oko nas. Sa jedne strane, ovo je odlično jer nam omogućava da se razvijamo, a sa druge strane – to je koren svih problema. Oni proizlaze iz toga što ne znamo kako da ispravno koristimo ove dve osnovne sile na kojima je izgrađen čitav  život – ljubav i mržnja, privlačnost i odbojnost. 

U odnosu između roditelja i dece, ovaj nedostatak orijentacije je veoma izražen. Teško nam je da razumemo kako da se ispravno ophodimo prema našoj voljenoj deci. Gde da postavimo granice, gde da popustimo, kada decu privući i približiti, a kada ih udaljiti. Mudrost koja istražuje osnovne sile prirode, a takođe i uči kakva je struktura ljudske prirode, jeste mudrost kabale. Nama, kao roditeljima, njeni principi mogu mnogo da pomognu, jer pomoću njih možemo da naučimo kako da se ophodimo prema deci na uravnotežen način, na način koji će koristiti njihovom razvoju kao ljudskih bića. Ukoliko deca dobiju ispravne primere od nas, roditelja, znaće kako da se postave u svim situacijama u životu. 

Ispravan odnos prema deci je uravnotežen odnos – odnos „srednja linija”. Apsolutna ljubav, bezgranična ljubav ne čini deci ništa dobro. To u njima spontano budi osećaj odbojnosti prema roditeljima pa čak i osećaj mržnje. Deca ne znaju kako da reaguju na takav odnos roditelja prema njima, pa roditeljima uzvraćaju grubošću, omalovažavanjem i agresivnim ponašanjem. Oni počinju da se ljute i viču. Žele da osete gde se roditeljska ljubav završava, jer bez ograničenja, oni nisu u stanju da je osete. Isto važi i obrnuto: ukoliko roditelji stalno vrše pritisak na decu, deca ni tada ne razumeju šta se događa i reaguju na razne načine. Time ona zapravo traže od roditelja da uravnoteže strogost u odnosu prema njima.   

Po prirodi, mi smo stvoreni tako da sve percipiramo samo dosezanjem granica. Naša čula funkcionišu u skladu sa ograničenjima; mi nismo u stanju da osetimo nešto što nema granice, što je kao da smo u svemiru. Otuda, izvori nas uče da sve mora da ima granice, čak i roditeljska ljubav. Bez ispravnih granica, nije moguće da se sprovede vaspitni proces.  

Da bismo ispravno funkcionisali kao roditelji, moramo da naučimo da uravnotežimo emocije i razum, da ispoljavamo sile privlačenja i odbijanja na način koji ne zavisi od našeg prirodnog osećaja ljubavi prema deci, već da koristi njihovom razvoju. Da bismo to uradili, moramo da prepoznamo kakva je struktura ljudske prirode. Generalno, materijal od kojeg smo svi stvoreni – i mi i deca – jeste želja za uživanjem. Neprekidno tražimo načine da primimo užitak i zadovoljstvo. Sa ovakvim uvidom, mi moramo da pristupimo izgradnji ispravnih veza između sebe i onih oko nas. Svaka strana mora da prepozna želje druge strane, njihove težnje, reakcije i tako dalje.  

Osnova za izgradnju ispravnog odnosa obuhvata tri vrste relacija: veliki, mali, ravnopravni. Kada da primenimo koju relaciju? U odnosu sa decom moramo da se ponašamo kao roditelji, i samim tim smo, navodno, iznad njih. Pored toga, moramo da budemo njihovi prijatelji, da budemo na istom nivou kao oni i samim tim smo ravnopravni sa njima. Istovremeno, moramo da im dozvolimo da oni budu veliki u odnosu na nas, tako što ćemo im dati do znanja da dobrim postupanjem nama donose zadovoljstvo. Oni postaju ti koji upravljaju našim osećajem zadovoljstva i samim tim su veliki u odnosu na nas. Potrebno je da vežbamo ove tri vrste relacije, na obe strane, uz pomoć svih vrsta vežbi.  

Na primer, veoma je korisno da roditelji i deca zajedno sednu u krug i međusobno razgovaraju o svim pitanjima iz života. Tako bi dete osetilo da je među ljudima koji ga razumeju, koji se prema njemu odnose kao prema ravnopravnom i koji očekuju da se ono prema drugima ponaša na isti način. Takav odnos prema detetu uzrokovaće da ono oseća da je cenjeno i važno, i to će u njemu probuditi osećaj odgovornosti za sopstveno stanje i ponašanje.  

Duh koji dete treba da upije od svojih roditelja jeste duh uzajamnosti, jednakosti, poštovanja, uz razumevanje da drugi zavise od njega kao što i ono zavisi od njih. Vaspitanje u ovom smeru treba da počne čim je to moguće. Na primer, čak i kod savim male bebe moguće je razviti svest o tome da se ona majci osmehuje da bi joj pružila zadovoljstvo. Na ovaj način, dete će postepeno razvijati osećaj za drugog. Ono će početi da oseća bližnjeg i da uvažava njegove potrebe. Iz ovoga će kasnije razumeti zašto se roditelji svaki put prema njemu ponašaju na drugačiji način. Ono će osetiti koliko ga vole i da misle na njegovu dobrobit u svemu i u svakoj situaciji, čak i kada od njega zahtevaju mnogo. Tada neće reći „mama nije dobra“. Ono će se navići da razume da sve što dolazi od njegove majke – dolazi iz ljubavi, čak i ono što je njemu manje prijatno.  

Naš cilj, kao roditelja, jeste da kod deteta razvijemo i emocije i razum. Da njegove emocije i razum uravnotežimo na takozvanoj „srednjoj liniji“. Ne treba da mu damo odmah sve što traži, a kada mu nešto dajemo, onda treba da objasnimo zašto to dajemo, na koji način i tako dalje. Ne treba se plašiti da će ono time manje da uživa u onome što mu dajemo; naprotiv, tako ćemo kod njega razviti sposobnost da ispravno i mudro uživa u životu. Ono će naučiti da uživa ne samo na direktan način, već i iz toga što će ponekad moći da se ograniči ili da radi sve ono teško od čega će napredovati i razvijati se u životu. O tome je rečeno: „Ko je mudar? Onaj koji vidi budućnost (posledice svojih dela, ishod)“ (Tamid, 32a).  

Članak je zasnovan na intervjuu sa dr Mihailom Lajtmanom, Razgovor 758 u okviru serije programa „Novi život“. 

Link