KAKO ĆE U BUDUĆNOSTI RAD BITI PREOBLIKOVAN AUTOMATIZACIJOM I VEŠTAČKOM INTELIGENCIJOM

 
Kako će u budućnosti rad biti preoblikovan automatizacijom i veštačkom inteligencijom 

Nema sumnje da je tehnološki razvoj transformisao čovečanstvo. Doveo nas je bliže jedne drugima i načinio da budemo više međusobno slični i povezani. 

Postepeno se formirala globalna kultura koja je danas prihvaćena skoro svuda u svetu. U Americi, Evropi i Aziji vidimo iste turističke hotele, globalni lanci su se proširili po planeti, a na univerzitetima se uče slični predmeti. Vesti izveštavaju o istim međunarodnim događajima. Organizacije i kompanije su osnovale svoje ogranke na različitim kontinentima. 

Svet je postao „okrugao“, to jeste čovečanstvo je postalo jedno međusobno povezano i integralno društvo. U takvom društvu, ukoliko se dogodi promena u jednom delu sveta, čitav sistem je pogođen. Na primer, ukoliko velika međunarodna korporacija propadne, njeni ogranci u različitim zemljama se zatvaraju, pokreću se lančane reakcije i mnogi ljudi širom sveta trpe posledice. Na taj način otkrivamo da smo svi međusobno povezani i zavisni jedni od drugih. 

Stručnjaci predviđaju da će, kako se u budućunosti tehnologija bude dalje razvijala, sve više ljudi biti uklonjeno sa tržišta rada. Dodatno, ekološka kriza će nas primorati da smanjimo nepotrebnu industriju i potrošnju.

Takva realnost može da ostavi milijarde ljudi bez mogućnosti da zarađuju za život. Ovo će zahtevati od nas da promenimo društveno-ekonomski model i osiguramo da svakoj osobi i svakoj porodici na svetu budu zadovoljene osnovne potrebe: stanovanje, odeća, hrana, voda, struja, gas i sve drugo što je neophodno za normalan život. Glavno zanimanje 21. veka biće usmereno na izgradnju globalnih sistema i organizacija podesnih da obezbede ove potrebe. „Usluga”  će postati ključni koncept. 

PRELEPA DALJINO, NE BUDI SUROVA PREMA MENI

 
Prelepa daljino, ne budi surova prema meni  

Prošli smo dug put u svom razvoju, ali uprkos činjenici da je već jasno da smo zapali u ćorsokak, nama se i dalje čini da ovaj put negde vodi. I po inerciji nastavljamo da koristimo stare metode koje su nas u taj ćorsokak i dovele.

Kapitalizam umire 

Zapadni svet je zasnovan na kapitalizmu, a u osnovi kapitalizma je konkurencija, što se na na engleskom kaže competition. Glagol compete (nadmetati se, takmičiti se, konkurisati) potiče od kasnolatinske reči competere, što znači zajedno tražiti. A ranije  je ova reč značila sastati se, složiti se, podudarati se. Ovo izgleda kao loša šala, ali je istina. Eto kako rastući egoizam vremenom iskrivljuje pojmove dajući im suprotna značenja. 

A mi smo na osnovu ovoga načinili beskonačno međusobno nadmetanje. Kao rezultat toga ogroman deo modernog poslovanja odvojio se od zdravog razuma. I mi pred tim zatvaramo oči.  

Izgrađeni su gigantski „lanci hrane” koji hrane milione ljudi i organizacija, koji apsolutno nikome nisu potrebni osim njima samima. Njihova snaga je u međusobnom podržavanju i u neznanju obmanutih masa. Ali u tome je i njihova slabost. 

Sa svakim novim globalnim udarom, suvišna preduzeća – velika i mala – počeće da nestaju. Otpašće kao nepotrebna. Nikakvi milioni ih neće spasiti; naprotiv, potonuće na dno poput mrtvog tereta. A ako nam ni ovo ne otvori oči, onda će se čitav kapitalizam srušiti na nas u opštem kolapsu sistema. Na kraju krajeva, on nije stvoren za krize; razmažen je, arogantan i star. Granice njegove izdržljivosti gotovo da su iscrpljene. 

KOJI JE NEOČEKIVAN NAČIN NA KOJI SE LJUDSKE ŽELJE ISPOLJAVAJU U POTROŠAČKOM PONAŠANJU, A KOJI VEĆINA LJUDI PREVIDI

 
Koji je neočekivani način na koji se ljudske želje ispoljavaju u potrošačkom ponašanju, a koji većina ljudi previdi  

Osnovna sila koja pokreće čitavu prirodu je želja za uživanjem. Ono što razlikuje nepokretan, vegetativan, životinjski i ljudski nivo je intezitet i vrsta želje za uživanjem i bivanjem u blagostanju. Ljudska želja za uživanjem stalno se razvija i budi nove potrebe. Danas smo na početku integralne ere, potpuno nove evolutivne faze, u kojoj se ljudska bića preobražavaju iz bića koja se bore jedna protiv drugih u jedinstveni integralni sistem u kojem su svi delovi povezani i međusobno se dopunjuju. Zbog toga je svet postao toliko međusobno povezan i zbog toga međusobna zavisnost raste. 

Organizacije koje uspevaju da prepoznaju ovaj pravac razvoja i da ulažu u učenje, praktikovanje i primenu integralnog pristupa među svojim zaposlenima, unapred će moći da se prilagode promenama koje će se događati u okruženju. Ovom širom perspektivom možemo da sagledamo tržišta, potrošače i novu atmosferu koja nastaje. 

Nekada smo jurili kroz deset prodavnica odeće i tražili nešto lepo, uživali u svakom trenutku, da bismo na kraju kupili lepu košulju. To je bilo pravo zadovoljstvo. Uživanje je dolazilo iz samog procesa kupovine, iz same nabavke, ali prvenstveno iz osećaja da šetamo lepim mestima sa novcem u džepu i da možemo da biramo šta god želimo. To je bio okus dobrog života. 

Danas mnogo manje sledimo stalno promenljive zahteve mode i nosimo ono što nam je udobno. Sam proces kupovine postaje manje uzbudljiv za ljude. Postao je praktičniji: treba mi nešto, kupim i to je to. Nema razloga da gubimo vreme lutajući po prodavnicama. Šta je ono zbog čega se osećamo dobro? Dolazak na mesta gde vlada atmosfera povezanosti između ljudi. Pozitivna atmosfera nas privlači i to je ono na šta rado trošimo novac. Odmori, slobodno vreme, putovanja i avanture zajedno sa drugim ljudima, a ne sami. 

DA LI JE DUŠA ZAJEDNIČKA ILI INDIVIDUALNA?

 
Da li je duša zajednička ili individualna

Kada govorimo o duši, prvo moramo da razjasnimo jednu fundamentalnu zabludu: duša nije nešto lično što postoji unutar pojedinca od rođenja. Duša je više kolektivni fenomen, uzajamna želja koja postoji između ljudi. 

Tora opisuje jedno stvoreno biće koje naziva Adam, a koje se kasnije podelilo na mnoge delove. Mi smo njeni delovi. U skladu sa tim, duša nije nešto individualno, već sistem veza između tih delova, kolektivna želja u kojoj smo svi međusobno povezani. 

Ukoliko želimo da ovo razumemo na praktičan način, treba da posmatramo naš svet. Kada se ljudi povežu u međusobnoj ljubavi, uzajamnosti i davanju „kao jedan čovek u jednom srcu”, kada se istinski odnose jedni prema drugima po principu „ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”, tada se između njih stvara posebna sila. Ova kolektivna sila, koja se pojavljuje u njihovoj povezanosti, je ono što nazivamo „duša”. 

To znači da nijedna osoba, sama po sebi, ne poseduje dušu. Duša osobe je njena povezanost sa drugima. Ona se nalazi van nje, u njenom odnosu prema drugima. Kada osoba izađe iz sebe, uzdigne se iznad svoje egoistične želje, koja je za sopstvenu korist, i želi da bude uključena u druge, da se poveže sa njima u jednakosti i međusobnom davanju, tada takva povezanost postaje njena duša. 

Čak i ako niko ne zna za to, čak i ako osoba sedi mirno i u sebi razvija želju da se poveže sa drugima i da im pomogne da se ujedine, ona već učestvuje u ovom kolektivnom sistemu. Kroz ovo, ona stiče dušu, zajedničko polje povezanosti. 

KAKO ISPRAVAN ODNOS IZMEĐU ZAPOSLENIH I RUKOVODILACA MOŽE DA POMOGNE UNAPREĐENJU ORGANIZACIONOG USPEHA

 
Kako ispravan odnos između zaposlenih i rukovodilaca može da pomogne unapređenju organizacionog uspeha u bilo kojoj poslovnoj organizaciji? 

Ukoliko preventivno ne započnemo proces brige za unapređenje odnosa između zaposlenih, organizacije bi mogle da se nađu u ozbiljnim teškoćama u predstojećim godinama.

Jačanje egoizma među zaposlenima dovodi do pogoršanja njihovih odnosa do te mere da ljudi gotovo uopšte neće „videti“ svoje kolege. Svaka osoba će biti fokusirana samo na lični zadatak koji mora da obavi, bez zainteresovanosti za to šta se dogodilo pre ili šta će se desiti posle. Udaljenost, nepovezanost i nerazumevanje među zaposlenima značajno će uticati na produktivnost i sposobnost razvoja novih inicijativa. 

Već danas je uobičajena pojava da su odnosi između kolega i rukovodilaca obeleženi nepoštovanjem i grubošću. Pored toga što se time narušava radna atmosfera, zadovoljstvo i motivacija zaposlenih su takođe snažno povezani sa radnim učinkom. Kada zaposleni postanu frustrirani, profit organizacije opada, njen imidž se pogoršava i povećava se broj slučajeva kada zaposleni prevarom i krađom namerno nanose štetu organizaciji.

Kriza zaposlenih na radnom mestu preneće se i u porodice, unoseći pritisak, nestrpljenje i frustraciju u njihov lični život. Bezbrojni problemi kod kuće snažno će uticati na zaposlene. Njihov pristup životu, raspoloženje, zdravlje i slični aspekti biće pod negativnim uticajem, a kao rezultat toga organizacija će trpeti štetu daleko veću od samih bolovanja i čestih izostanaka. Zaposleni će postati još više napeti, pod stresom i ogorčeni. 

Iz šire perspektive, nedostatak ispravne povezanosti među ljudima je koren svih naših trenutnih problema. Sviđalo se nama ili ne, svet u kome živimo postaje integralan – sve u njemu je međusobno povezano – osim nas samih. Integralni pristup dolazi upravo da bi se rešio ovaj problem. On uči kako da se stvore integralni odnosi i duboka povezanost među ljudima. 

KAKO PRINCIPI KABALE MOGU DA SE PRIMENE DANAS U IZGRADNJI INTEGRALNOG LJUDSKOG DRUŠTVA

 Kako principi kabale mogu da se primene danas u izgradnji integralnog   ljudskog društva  

 Da bismo razumeli kako principi mudrosti kabale mogu da se primene danas u izgradnji integralnog ljudskog društva, prvo treba da razumemo  koncept duše onako kako ga kabala opisuje. Moramo da se odvojimo od našeg trenutnog razumevanja duše, od onoga kako se ona uobičajeno razume u svetu. Ljudi obično zamišljaju dušu kao nešto lično, ono što postoji unutar svake osobe. Međutim, prema kabali, duša nije nešto lično što pripada jednoj osobi. Duša je kolektivni fenomen. To je zajednička želja koja postoji među ljudima kada se harmonično međusobno povežu. 

Tora na početku govori o jedinstvenom ljudskom biću koje se naziva „𝘈𝘥𝘢𝘮 𝘏𝘢𝘙𝘪𝘴𝘩𝘰𝘯“, što na hebrejskom znači „Prvi čovek“. Ovo se ne odnosi na čoveka u biološkom smislu, već na jedinstveni kolektivni sistem želje. Kasnije je ovaj sistem podeljen na mnoge delove, koji nam danas izgledaju kao odvojena ljudska bića. U stvarnosti, međutim, svi smo delovi te jedinstvene prvobitne duše. 

Otuda, duša nije nešto što postoji unutar pojedinca. Duša se stvara između ljudi kada se pravilno povežu, u uzajamnom odnosu ljubavi i davanja. Kada ljudi ujedine svoja srca, kada grade odnose zasnovane na međusobnoj ljubavi, uzajamnosti i principu „ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”, između njih se pojavljuje specifična sila. Ta kolektivna sila, stvorena njihovom povezanošću, je ono što kabala naziva „duša”. 

Nijedna osoba ne poseduje dušu sama za sebe. Duša postoji samo u odnosu sa drugima. Kada osoba želi da se poveže sa drugima u jednakosti, uzajamnosti i davanju, kada se uzdigne iznad svog ega i trudi se da bude uključena u druge, ovakva veza formira posudu nazvanu „duša”. Nije bitno da li drugi ljudi znaju za to ili ne. Kabalista bi mogao mirno da sedi u sobi, a da niko ne zna za njega, ali ako u sebi razvije istinsku želju da se poveže sa srcima drugih i da im pomogne da se povežu jedni sa drugima, onda počinje da učestvuje u toj kolektivnoj želji. Ovo učešće se naziva „sticanje duše”. 

KAKO DA VOLIMO SVOJU DECU, ČAK I KADA PONESTAJE STRPLJENJA

 

Kako da volimo svoju decu, čak i kada ponestane strpljenja  

Kako ispravno da volimo svoju decu? Pitanje na koje bi svaki roditelj želeo da zna odgovor. Uostalom, to da čujemo od naših najdražih da smo loš otac ili majka je ono što najviše slama naša srca. Kako se ponekad dogodi da naša toliko velika ljubav naiđe na tako negativan odgovor, mržnju, izlive besa i optužbe naše dece?  

Uistinu, u tome nema ničeg čudnog. Suprotstavljeni osećaji ljubavi i mržnje proizlaze iz dve sile koje se nalaze u temelju prirode – sile privlačenja i sile odbijanja, plus i minus. U svakom deliću stvarnosti deluju ove dve sile: na nepokretnom, vegetativnom i životinjskom nivou. Kod životinja, ove sile precizno definišu način na koji se one ophode prema svom potomstvu. Njihovi instinkti definišu precizne granice kako i kada treba da se postupa sa potomstvom da bi se život dalje razvijao na najbolji mogući način.  

Ali nama, ljudima, priroda je ostavila slobodu da sami upravljamo svojim odnosima sa svima oko nas. Sa jedne strane, ovo je odlično jer nam omogućava da se razvijamo, a sa druge strane – to je koren svih problema. Oni proizlaze iz toga što ne znamo kako da ispravno koristimo ove dve osnovne sile na kojima je izgrađen čitav  život – ljubav i mržnja, privlačnost i odbojnost. 

U odnosu između roditelja i dece, ovaj nedostatak orijentacije je veoma izražen. Teško nam je da razumemo kako da se ispravno ophodimo prema našoj voljenoj deci. Gde da postavimo granice, gde da popustimo, kada decu privući i približiti, a kada ih udaljiti. Mudrost koja istražuje osnovne sile prirode, a takođe i uči kakva je struktura ljudske prirode, jeste mudrost kabale. Nama, kao roditeljima, njeni principi mogu mnogo da pomognu, jer pomoću njih možemo da naučimo kako da se ophodimo prema deci na uravnotežen način, na način koji će koristiti njihovom razvoju kao ljudskih bića. Ukoliko deca dobiju ispravne primere od nas, roditelja, znaće kako da se postave u svim situacijama u životu. 

DA LI JE LJUBAV IZMEĐU RODITELJA I DECE NAJVIŠA I KONAČNA

 
Da li je ljubav između roditelja i deteta najviša i konačna, ili postoji još neka podjednako snažna ljubav?

Ljubav između roditelja i deteta je zaista najjače ispoljavanje ljubavi u prirodi. Međutim, potrebno je da dostignemo nivo gde se odnosimo prema drugima kao što se roditelj, pun ljubavi, odnosi prema svojoj deci.  

Ipak, ukoliko preduzmemo korake u razvijanju takve ljubavi prema drugima, kao što se roditelj odnosi prema svojoj deci, ukoliko svakodnevno čitamo o tome kako možemo da postignemo takvu ljubav i istinski preispitamo sebe, tada ćemo otkriti da jednostavno ne možemo to da uradimo. Ne možemo istinski da volimo druge na ovaj način. U tom trenutku, možemo da kažemo da ne možemo da volimo druge u istoj meri u kojoj volimo svoju decu. Ipak, ovo još nije molitva. To je faza preispitivanja. Počinjemo da preispitujemo svoj stav i da razumemo koliko smo daleko od stanja ljubavi za druge. Na taj način otkrivamo u kojoj meri nam je potrebna ispravka. 

Iz ovog razumevanja počinje da se stvara iskrena molitva. Približavamo se izvornoj sili u prirodi, kvalitetu ljubavi, davanja i povezanosti koja stvara i održava sav život, sili koju u mudrosti kabale nazivamo „Stvoritelj“. Upućujemo zahtev ovoj sili, Stvoritelju, i zahtevamo da On ispravi našu prirodu, koja stalno daje prednost samoljublju nad ljubavlju za druge. Mi razumemo da ne možemo da promenimo sebe i jedino ko može da nas ispravi jeste Stvoritelj. Ali, Stvoritelj deluje samo u skladu sa našim zahtevom, molitvom i vapajem. 

Ovo je duhovni proces i u teoriji je veoma jasan. Prvo, oslikavamo idealno stanje postizanja istinskog stava da volimo druge. Zatim pokušavamo da se približimo tom stavu i otkrivamo da mi to ne možemo. Ovo prepoznavanje budi istinski zahtev za pomoć. Tada se okrećemo Stvoritelju i molimo Njega za ispravku koju ne možemo sami da izvršimo. 

Ukoliko zaista želimo da postignemo stanje ljubavi za druge i vidimo da to ne možemo da uradimo sami, mi tražimo za to, i taj zahtev postaje početak istinske molitve. 

Link - 𝗜𝘀 𝗟𝗼𝘃𝗲 𝗕𝗲𝘁𝘄𝗲𝗲𝗻 𝗮 𝗣𝗮𝗿𝗲𝗻𝘁 𝗮𝗻𝗱 𝗖𝗵𝗶𝗹𝗱 𝘁𝗵𝗲 𝗕𝗲-𝗔𝗹𝗹 𝗮𝗻𝗱 𝗘𝗻𝗱-𝗔𝗹𝗹, 𝗼𝗿 𝗜𝘀 𝗧𝗵𝗲𝗿𝗲 𝗘𝗾𝘂𝗮𝗹𝗹𝘆 𝗣𝗼𝘄𝗲𝗿𝗳𝘂𝗹 𝗟𝗼𝘃𝗲?

KADA BUDUĆNOST STEŽE ZA GRLO

Kada budućnost steže za grlo 

Današnje vreme može da se okarakteriše kao period sa stabilnom prošlošću i nestabilnom budućnošću.  Još postoji nešto iza nas na šta možemo da se oslonimo, ali ispred je magla. Jedino što je jasno je da tamo neće biti isto kao ovde. 

Slično se događalo i na prethodnoj istorijskoj prekretnici, o kojoj je Mark Tven rekao: „Metuzalem je živeo 969 godina – pa šta? Uzalud. Sa istim uspehom mogao je doživeti i hiljadu. Vi, dečaci i devojčice, videćete u narednih pedeset godina više nego što je Metuzalem video za čitav svoj život”. 

U to vreme, promena društvenog i industrijskog poretka dovela je do ozbiljnih previranja. Ali ako je tada, uprkos svim „troškovima” prelaznog perioda, budućnost ipak ulivala nadu i pozivala nas napred, danas više ne znamo šta je bolje: prigrliti budućnost ili odložiti njen dolazak. 

To je tako jer budućnost je puna opasnosti. Nikada čovečanstvo nije stajalo pred tako širokim spektrom kardinalnih, globalnih izazova.

Ovoj temi posvećeni su naučni simpozijumi i konferencije, stranice vodećih medija, višemilionska univerzitetska istraživanja. Budućnost nam ne da mira. 

Rubrika BBC Future navela je deset glavnih problema čovečanstva do 2050. godine. Iako je njihova kulminacija tek pred nama, svi oni su već danas aktuelni. 

ZAŠTO LEKARI BIRAJU SMRT

  

Zašto lekari biraju smrt 

Savremena medicina je paradoks neverovatnog napretka i duboke sistemske krize. Uprkos eri visoke tehnologije, ona je još uvek daleko od savršenog. Pacijenti se sve više susreću sa birokratijom, visokim cenama usluga i formalnim pristupom, što stvara talas skepticizma, pa čak i otvorenog nepoverenja. 

Potrebno je da priznamo da je ova kritika često opravdana. Sistemski neuspesi i nedostatak ljudske pažnje uzrokuju da se ljudi osećaju kao puki brojevi u redu. Međutim, osuđujući medicinu, često zaboravljamo na one koji se nalaze na prvim linijama borbe.

Ne možeš da odustaneš, ne možeš da umreš: šta raditi? 

Lekari danas rade pod ogromnim pritiskom: hronični stres, prevelika društvena očekivanja, rizik od izgaranja na poslu i teret odgovornosti za živote drugih koji nose svakodnevno. Pre nego što osudimo sistem, važno je da vidimo  da iza njega stoji živ čovek koji se često bori sa bolešću do krajnjih granica sopstvenih snaga. A kada se ta snaga iscrpi, izvršava samoubistvo. 

Samo u izraelskoj bolnici „Soroka”, četiri lekara izvršila su samoubistvo u poslednjih osamnaest meseci. I potrebno je da kažemo istinu: samoubistva medicinskih radnika otkrivaju ne samo hronični umor i prekomerni rad, već i nedostatke čitavog zdravstvenog sistema. 

DA LI FETUS U MATERICI MAJKE OSEĆA LJUBAV

 
Da li fetus u materici majke oseća ljubav 

Šta fetus oseća u materici majke? Kroz šta prolazi? U kojoj meri na njega utiču odnosi između roditelja? 

Fetus je konstantno u nekoj vrsti borbe, jer treba da se prilagodi uslovima okruženja, što je materica. Kako fetus raste ovo okruženje se menja, tako da postoji intenzivan i neprekidan proces adaptacije i usklađivanja. U skladu sa tim, sile prirode deluju na njega iznutra i spolja, grade ga i oblikuju.  

Ukoliko fetus ne može da se prilagodi novim uslovima, tada dolazi do poremećaja u njegovom razvoju. Iz ovoga proizlazi velika briga za stanje trudnice. Za nju je potrebno obezbediti sve ono što je neophodno za pravilan razvoj fetusa u njenoj utrobi na svakom nivou – fizičkom, psihološkom i duhovnom.

Što se fetus više razvija, to on više oseća širu okolinu. Kao što smo nekada mislili da biljke ne osećaju naš odnos prema njima, a sada otkrivamo da osećaju – da percipiraju i reaguju na ono što se događa oko njih – tako je i sa fetusom.

Otuda je važno da fetus negujemo ljubavlju – toplim odnosom, pažnjom i brigom za njegovu dobrobit. Iako nismo navikli da se prema periodu trudnoće odnosimo kao prema nečemu što je deo našeg života, ona to svakako jeste i u velikoj meri utiče na naš razvoj. 

Kad bismo bili dovoljno osetljivi, sećali bismo se sebe čak i u majčinoj utrobi, kako se razvijamo kroz sve etape. Takvo sećanje ostaje u nama, u unutrašnjim sistemima kojima obično nemamo pristup.

KAKO FETUS MOŽE DA BUDE ZAŠTIĆEN OD NEGATIVNOG UTICAJA TOKOM TRUDNOĆE

 

 
Kako fetus može da bude zaštićen od negativnog uticaja tokom trudnoće

Šta možemo da učinimo tokom meseci trudnoće, ne samo da zaštitimo fetus od negativnih uticaja, već i da optimalno utičemo na njegov razvoj? 

Već postoje poznati saveti poput pevanja fetusu, sviranja muzike, pričanja i povezivanja sa njim kao ljudskim bićem koje oseća i razume. Pored takvih alata, integralni pristup obrazovanju naglašava da je vredno da kao budući roditelji zajedno razjasnimo kako mi definišemo dobro koje želimo za naš fetus i buduću bebu, i generalno, za svu decu koja će se uskoro roditi. 

Kakav svet želimo za njih? Oslobodimo se svega što danas postoji i razmišljajmo što otvorenije. Šta bi moglo da bude najbolje za sledeću generaciju? Koja tačno forma života? To verovatno treba da bude život bolji od našeg, lepši, udobniji i harmoničniji.

I sama misao o ovome, odnosno ispitivanje naprednije forme života zajedno sa očekivanjem i nadom da će se to zaista ostvariti za našu decu, već će uneti pozitivne sile u svet i poboljšati ga. 

Generalno, integralni pristup obrazovanju nas podučava da će najbolji život postojati onda kada izgradimo integralnu vezu u ljudskom društvu, poput one koja prirodno postoji u sistemu prirode. Čitava priroda je povezana. Njeni različiti delovi se dopunjuju i funkcionišu kao jedinstveni harmoničan mehanizam. Jedino kod nas postoji poremećaj. Što više učimo da odnose između ljudi prilagodimo integralnim zakonima prirode, to ćemo više unositi ravnotežu i smirenost u svoj život.

ŠTA JE POTREBNO DA RADIM KADA MI SE DOGODI NEŠTO NEGATIVNO

Šta je potrebno da radim kada mi se dogodi nešto negativno 

Sve što se od mene zahteva je da razumem sledeće: sve što primam dolazi iz prirode, iz jedinstvenog izvora koji je sve stvorio i svime upravlja, i koji me vodi ka cilju našeg postizanja ravnoteže sa prirodom.  

I sve što na mene utiče dato je samo da bih se preciznije usmerio prema tom cilju. Otuda, uvek stoji pitanje: kako mogu da iskoristim ono što sada primam da bih se snažnije usmerio prema cilju? Prvo, moram da se povežem sa samim ciljem, i tek onda da pogledam kako to tačno deluje unutar mene. Protiv čega je usmereno? Po pravilu, usmereno je protiv mog egoizma, to jeste protiv moje želje da uživam zarad sopstvene koristi na račun drugih, jer u meni ne postoji ništa drugo. Međutim, sila prirode koja stalno deluje na nas u svim našim željama, mislima i stanjima uvek dodiruje specifičnu stranu egoizma, jedan od njegovih kvaliteta, manifestacija ili skrivenih uglova. 

Uobičajeno, najjači i najbolniji udarac egoizmu je povreda ponosa, urušavanje sopstvenog „ja”. Više od svega se plašimo sramote. Užasnuti smo time da budemo omalovaženi i poniženi u očima drugih, da izgubimo svoj unutrašnji osećaj važnosti. Poraz ponosa, poraz „ja”, je najmoćniji osećaj koji možemo da doživimo. Spremni smo i da umremo samo da ne moramo da prođemo kroz takav osećaj, jer stid poništava ljudsko u nama. On uništava naše „ja”, ostavljajući za sobom samo životinjsko telo. Ne možemo da pristanemo na to da ostanemo samo životinje. Ne možemo da se spustimo na taj nivo. I zbog toga mi smo spremni na sve da izbegnemo stid.

Upravo taj osećaj, pretnja stidom, kolaps egoističnog „ja”, najjači je podsticaj koji nam priroda daje da bi nas gurnula prema cilju. Mudrost kabale objašnjava da je čitav sistem stvaranja, čitav nastanak svetova, počeo iz ovog prvobitnog osećaja stida. Otuda, za nas je to najefikasnije sredstvo za ispravku. 

Ukoliko naučimo da ispravno osećamo sebe, da stalno budimo unutrašnju analizu sebe, da prepoznamo stid i istovremeno se uzdignemo iznad njega, onda nam postaje lakše da radimo na svom egoizmu u svakom obliku. Stid ne postaje destrukcija, već vodič, sila koja nas usmerava ka ravnoteži sa pozitivnom, altruističnom silom prirode, prema duhovnom usponu. 

Link - 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗦𝗵𝗼𝘂𝗹𝗱 𝗜 𝗗𝗼 𝗪𝗵𝗲𝗻 𝗦𝗼𝗺𝗲𝘁𝗵𝗶𝗻𝗴 𝗡𝗲𝗴𝗮𝘁𝗶𝘃𝗲 𝗛𝗮𝗽𝗽𝗲𝗻𝘀 𝘁𝗼 𝗠𝗲?

ŠTA JE NAJVEĆA TRAGEDIJA ČOVEČANSTVA

Šta je najveća tragedija čovečanstva 

Sve negativno što je čovečanstvo doživelo kroz istoriju, među svim narodima i u svim vremenima, nije bilo ništa drugo do patnja koja je proizašla iz našeg sve većeg udaljavanja jednih od drugih. Mi nismo uspeli da razumemo da je zakon prirode suprotan: da treba da se zbližimo, ujedinimo i naučimo kako da se harmonično povežemo. Danas, ova nagomilana patnja počinje jasno da se otkriva, pritiskajući nas sa svih strana, i to ne čini da bi nas uništila već da bi podstakla našu povezanost. 

Kada konačno počnemo da se krećemo u ispravnom smeru, postaćemo čak i zahvalni za svu ovu patnju, jer ćemo razumeti njenu svrhu. Videćemo da to nije bila besmislena bol, već sila koja nas je vodila ka ispravci naše prirode: od urođenog egoističnog stanja želje za uživanjem isključivo zarad sopstvene koristi, do altruističnog stanja koje je u harmoniji sa altruističnom silom prirode. Tada ćemo otkriti da postoji samo jedan opšti pravac našeg razvoja, kretanje ka velikoj i trajnoj sreći koja dolazi iz postizanja ravnoteže sa altruističnom silom prirode. 

Ovo se već događa. Bez izuzetka, sve što se danas odvija je deo tog kretanja. Možda deluje mračno, haotično i okrutno, ali unutrašnji pravac ovog kretanja nas isključivo vodi ka harmoničnoj vezi jednih sa drugima, i kroz tu povezanost da postignemo genuinu formu sreće, onu koja je večna i savršena. 

Link - 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗜𝘀 𝘁𝗵𝗲 𝗚𝗿𝗲𝗮𝘁𝗲𝘀𝘁 𝗧𝗿𝗮𝗴𝗲𝗱𝘆 𝗼𝗳 𝗠𝗮𝗻𝗸𝗶𝗻𝗱?

 

ZAŠTO TAKO MNOGO LJUDI PREISPITUJU SVRHU ŽIVOTA

 

Zašto tako mnogo ljudi preispituje svrhu života 

Danas smo postigli stanje u kojem milioni ljudi širom sveta već počinju da traže odgovore na najosnovnija životna pitanja: Zašto patimo? Zašto smo ovde? Šta je svrha života? Da li za nas priroda ima plan? Ova pitanja se pojavljuju kada čovečanstvo sazri iznutra do tačke u kojoj više ne može da bude zadovoljno običnim postojanjem i počinje da traži smisao života. 

Zbog toga se mudrost Kabale otkriva baš sada. To je metod koji daje odgovore na ova pitanja. Kako daje te odgovore? Kabala to čini na empirijski i praktičan način otkrivajući nam drugačiju stvarnost. 

Kabala je metod otkrivanja Više stvarnosti izvan onoga što trenutno osećamo. Ova Viša stvarnost već postoji oko nas, čak i u nama, ali smo od nje odvojeni unutrašnjom, psihološkom barijerom. Ova barijera blokira našu percepciju druge polovine stvarnosti, gde mi živimo u našoj istinskoj formi postojanja. 

Kada pređemo ovu barijeru, to je kao da se iznenada upali svetlo. To nije obično svetlo, već Viša Svetlost. Unutar ove Više Svetlosti, počinjemo da vidimo drugu stvarnost koja je prethodno bila mračna, skrivena i neprimetna, to jeste stvarnost Višeg sveta. 

Tada počinjemo, sa potpuno nove visine i dubine da razumemo šta se dešava u našim životima, zašto se to dešava i kako naša priroda i priroda oko nas funkcionišu. Otkrivamo da nismo samo fizička tela, nismo samo životinjski deo koji jednostavno živi za opstanak, udobnost i privremeno zadovoljstvo. Mi smo duše, ono unutrašnje ljudskog bića koje je večno i savršeno. 

ZAŠTO SMO STVORILI TAKO ZAHTEVNA RADNA MESTA KOJA NAM ODUZIMAJU MNOGO SATI TOKOM DANA

 

Zašto smo stvorili tako zahtevna radna mesta koja nam oduzimaju mnogo sati tokom dana 

To je zbog toga što smo mislili da će to da nas dovede do boljeg života, da ćemo napredovati, procvetati i postići dobrobit i sreću. Otuda, postalo je uobičajeno da se uspeh u životu meri brojem radnih sati. Ukoliko neko čuje da radim više sati od drugih, mogao bi da pomisli da imam izuzetno veliku platu ili da zauzimam specijalan, visoko cenjen položaj. 

Štaviše, mi generalno ne želimo da se oslobodimo od takvog načina života. Došli smo u stanje u kojem je naš posao naš život. Danas kada nekog sretnemo, prvo što nas zanima je: „Čime se oni bave? Šta je njihov posao? Gde rade?” Svi pričaju o poslu. 

U prošlosti, ljudi su više pričali o hobijima poput sporta, ali danas o tome manje razgovaramo. Posao je zauzeo centralno mesto. Takođe, sasvim je jasno da ukoliko provodimo deset sati dnevno na našim radnim mestima, o čemu još imamo da razgovaramo?  Svoje živote smo usredsredili na naše profesije.

Činjenica da toliko naglašavamo značaj rada je deformacija koja proizilazi iz naših prenaduvanih egoističnih želja. To nije prirodno. Mi nismo rođeni da radimo na način kako radimo, i veći deo posla koji obavljamo je nepotreban. 

Ako nismo rođeni da radimo toliko mnogo, zbog čega smo mi onda rođeni? To je zbog toga da znamo zašto smo ovde, šta se događalo pre nego što smo rođeni, šta će se događati nakon naše smrti i šta se događa sa svetom, sa našim mentalnim i emocionalnim stanjima i kako najbolje moguće da sarađujemo sa silama prirode kroz razvoj našeg unutrašnjeg bića.

Isto tako, ovde smo zbog toga da razvijemo svoju povezanost sa drugim ljudima. Kada ne bismo bili u stalnom individualističko-materijalističkom  nadmetanju jednih sa drugima, tada bi nam bilo lakše da se međusobno zbližimo. Tada bismo se bolje brinuli o svojoj deci i od detinjstva bismo im usadili drugačiji stav jednih prema drugima. 

Link - Why did we create such demanding workplaces that consume so many hours of our days?

KAKO MOŽETE DA POSTANETE SOCIJALNO INTELIGENTNI

Kako možete da postanete socijalno inteligentni 

Mi možemo da postanemo socijalno inteligentni tako što ćemo razvijati stavove podrške, ohrabrenja i brige prema drugima. Na primer, kada se obraćamo nekome, treba da se zapitamo kako možemo da mu pomognemo. 

Kada vidimo nekoga ko je na neki način slabiji od nas, potrebno je da se zapitamo kako možemo da mu pomognemo i da ga podržimo. 

Kada vidimo nekoga ko je na neki način jači od nas, onda je potrebno da se zapitamo koji savet mi možemo da mu damo o tome kako da se odnosi prema drugima. 

Svima nama dati su različiti nivoi inteligencije, ali svako od nas može da razvija visoku socijalnu inteligenciju, jer svako od nas ima svoju ulogu u životu koju treba da ispuni. Ne postoji osoba bez koje bi društvo moglo da bude celovito. 

Što se tiče našeg truda u podršci, ohrabrivanju i brizi za druge, svi smo mi jednaki. Zamislite potpun i savršen sistem u kojem, ako nedostaje čak i najmanji šraf, mašina neće raditi. Uistinu, tako je i sa nama. 

Razvijanjem socijalne inteligencije u ljudskom društvu u celini, svi  ćemo znati kome možemo da se obratimo za pomoć i kome je pomoć potrebna. 

Svi smo međusobno povezani i zavisimo jedni od drugih, i da bismo svoju povezanost i međuzavisnost ostvarili na harmoničan način, moramo da kontinuirano ispoljavamo pozitivan, podržavajući, ohrabrujući i brižan stav jednih prema drugima. 

Link - How can you become socially intelligent?

DA LI MOBILNA TEHNOLOGIJA DONOSI KORIST SVAKOME?

 

Da li mobilna tehnologija donosi korist svakome?

Sledi izjava suosnivača kompanije Epl, Stiva Voznijaka: 

„Kada smo Stiv Džobs i ja pokrenuli Epl, razgovarali smo o tome kako želimo da slepe osobe načinimo jednako sposobnim i ravnopravnim sa ljudima koji mogu da vide. I, reklo bi se da smo u tome uspeli kada pogledate sve te ljude koji hodaju trotoarom i gledaju dole u nešto što drže u svojim rukama, potpuno nesvesni svega oko sebe!” 

Još uvek ne razumemo da nagli razvoj elektronike i tehnoloških inovacija nije proširio ljudske osećaje, već ih je suzio. Svet smo smanjili na mali ekran koji staje na dlan. Čovek gleda u ekran i za njega ništa drugo ne postoji. Misli da je povezan sa svetom, međutim u stvarnosti je povezan sa posrednicima – kancelarijama, sistemima i korporacijama – koji ga hrane čime god oni odluče. Otuda, umesto da čovek postane slobodniji, on je postao još više zavisan. Postajemo sve veći i veći robovi. 

I, ovde postoji nešto što je još ozbiljnije. Sa razvojem elektronike, mnoge uobičajene profesije nestaju. Međutim, profesija nije samo način za zaradu novca. Najvažnija uloga profesije je to što se kroz nju čovek oseća potrebnim u društvu, pogodnim za suživot sa drugima. Profesija je oblik komunikacije između ljudi. Ja sam krojač, ti si obućar, lekar, advokat – šta god da smo, potrebni smo jedni drugima. Razmenjujemo usluge, uzajamno delujemo i živimo jedni kroz druge. 

Međutim, ukoliko ljudi više nisu potrebni jedni drugima, ukoliko samo gledaju u telefone, onda to postaje poput droge. Unutar toga, ljudi će jednostavno zaspati. Vrteće filmove u svojim glavama i biće potpuno udaljeni od stvarnog života.

KOME JE NEOPHODNO VASPITANJE

 

Kome je neophodno vaspitanje  

„Prosledite ovu poruku svojim prijateljima! Napokon ste dočekali! Sada možete da se napijete i da se valjate po žbunju. Doći će tvoj red i ti ćeš reći: ‘Pijana sam, uzmite mene’”. Ovu poruku su dobile petnaestogodišnje devojčice iz Zihron Jakova, putem WhatsApp-a, kao poziv da  proslave Dan nezavisnosti Izraela. 

Malo je reći da je ovaj „poziv” užasnuo i šokirao roditelje. Svi, pre svega, želimo da zaštitimo svoju decu, a u isto vreme ipak osećamo očaj i bespomoćnost pred pretećom opasnošću. Štaviše, to je opasnost za čitavo društvo. Na kraju krajeva, naša najranjivija tačka su naša deca. 

Nažalost, naša zabrinutost je zaista opravdana. Prema podacima Ministarstva prosvete 10% učenika u osnovnoj školi je probalo alkohol. A u srednjoj školi više od 40% učenika konzumira jaka pića poput konjaka i viskija. I, ove brojke su znatno potcenjene. U stvarnosti, situacija je još gora od onoga što statistika pokazuje. 

Svako ko je posmatrao takozvana okupljanja današnje omladine – na obali mora, u omladinskim klubovima, na nekom tavanu ili iznajmljenom stanu – može da pretpostavi šta se tamo dešava. Složićete se, to je neprijatan prizor. Tipična scena: tinejdžer drži čašu alkohola u jednoj ruci, a u drugoj smotanu cigaretu sa nekom čudnom mešavinom. Svi viču, jako pijani ili drogirani. Takve scene su zaista alarmantne. 

Koliko god je bolno da to priznamo, problem nije u deci, već u nama, roditeljima i društvu u celini. Naravno, iskreno volimo svoju decu i spremni smo da žrtvujemo sve za njih. Mi olako sa njima pravimo kompromise kada im dozvoljavamo da se zabave sa prijateljima i popiju nekoliko pića, ako je to ono što im se dopada. Međutim, deca su deca, veoma su povodljiva, i da li ona uopšte mogu da se ponašaju drugačije pod uticajem svojih vršnjaka, bez ikakvih ograničenja sa naše strane? 

ZAŠTO SE PONEKAD ISPOSTAVI DA JE LOŠE POMAGATI LJUDIMA

 

Zašto se ponekad ispostavi da je loše pomagati ljudima  

Ponekad se ispostavi da je pomaganje ljudima loše ukoliko oni koji pomažu ne razumeju, u radu, zakone prirode. Na primer, uobičajena greška je kada ljudi pokušavaju da pomognu drugima sa ciljem da im poboljšaju spoljašnje uslove bez njihovog unutrašnjeg obrazovanja. Kao rezultat toga, povećavaju se egoistične želje ljudi, to jeste njihova želja da uživaju zarad sebe na račun drugih, što na kraju dovodi do negativnih ishoda. 

Postoji dirljiv primer ove situacije u priči o mladiću koji je odrastao u teškim uslovima u udaljenom kineskom selu; on je postao milioner i iz iskrene želje da pomogne svojim seljanima, sagradio im je nove domove sa toplim toaletima i kupatilima. Međutim, umesto zahvalnosti i mira, naišao je na negativan ishod koji nije očekivao: svađe, zahteve, tužbe, negodovanje zbog toga ko šta zaslužuje, pa čak i pritisak da im obezbedi veće domove. Milioner je bio šokiran, razočaran i skoro da je pao u depresiju.

Njegovo razočaranje je razumljivo, jer on jednostavno nije razumeo kako se ljudski egoizam razvija. 

Ljudi ne mogu da se „umire” samo zbog toga što dobiju bolje uslove za život. To ne funkcioniše tako. U trenutku kada se spoljašnji uslovi ljudi poboljšaju, njihova svest o okolini raste, a njihova egoistična želja da uživaju na račun drugih i prirode se širi. Odjednom počinju da se porede sa drugima, procenjujući ko je više dobio, ko više zaslužuje, čiji je toalet topliji, a čija je kada veća. Drugim rečima, milioner je nenamerno pustio đavola iz kutije. Kada naš ego prevaziđe naš unutrašnji razvoj, više ne možemo da se nosimo sa njim. Tada počinjemo da glođemo jedni druge i, na kraju, postajemo spremni da se uništimo.