KOME JE NEOPHODNO VASPITANJE

 

Kome je neophodno vaspitanje  

„Prosledite ovu poruku svojim prijateljima! Napokon ste dočekali! Sada možete da se napijete i da se valjate po žbunju. Doći će tvoj red i ti ćeš reći: ‘Pijana sam, uzmite mene’”. Ovu poruku su dobile petnaestogodišnje devojčice iz Zihron Jakova, putem WhatsApp-a, kao poziv da  proslave Dan nezavisnosti Izraela. 

Malo je reći da je ovaj „poziv” užasnuo i šokirao roditelje. Svi, pre svega, želimo da zaštitimo svoju decu, a u isto vreme ipak osećamo očaj i bespomoćnost pred pretećom opasnošću. Štaviše, to je opasnost za čitavo društvo. Na kraju krajeva, naša najranjivija tačka su naša deca. 

Nažalost, naša zabrinutost je zaista opravdana. Prema podacima Ministarstva prosvete 10% učenika u osnovnoj školi je probalo alkohol. A u srednjoj školi više od 40% učenika konzumira jaka pića poput konjaka i viskija. I, ove brojke su znatno potcenjene. U stvarnosti, situacija je još gora od onoga što statistika pokazuje. 

Svako ko je posmatrao takozvana okupljanja današnje omladine – na obali mora, u omladinskim klubovima, na nekom tavanu ili iznajmljenom stanu – može da pretpostavi šta se tamo dešava. Složićete se, to je neprijatan prizor. Tipična scena: tinejdžer drži čašu alkohola u jednoj ruci, a u drugoj smotanu cigaretu sa nekom čudnom mešavinom. Svi viču, jako pijani ili drogirani. Takve scene su zaista alarmantne. 

Koliko god je bolno da to priznamo, problem nije u deci, već u nama, roditeljima i društvu u celini. Naravno, iskreno volimo svoju decu i spremni smo da žrtvujemo sve za njih. Mi olako sa njima pravimo kompromise kada im dozvoljavamo da se zabave sa prijateljima i popiju nekoliko pića, ako je to ono što im se dopada. Međutim, deca su deca, veoma su povodljiva, i da li ona uopšte mogu da se ponašaju drugačije pod uticajem svojih vršnjaka, bez ikakvih ograničenja sa naše strane? 

ZAŠTO SE PONEKAD ISPOSTAVI DA JE LOŠE POMAGATI LJUDIMA

 

Zašto se ponekad ispostavi da je loše pomagati ljudima  

Ponekad se ispostavi da je pomaganje ljudima loše ukoliko oni koji pomažu ne razumeju, u radu, zakone prirode. Na primer, uobičajena greška je kada ljudi pokušavaju da pomognu drugima sa ciljem da im poboljšaju spoljašnje uslove bez njihovog unutrašnjeg obrazovanja. Kao rezultat toga, povećavaju se egoistične želje ljudi, to jeste njihova želja da uživaju zarad sebe na račun drugih, što na kraju dovodi do negativnih ishoda. 

Postoji dirljiv primer ove situacije u priči o mladiću koji je odrastao u teškim uslovima u udaljenom kineskom selu; on je postao milioner i iz iskrene želje da pomogne svojim seljanima, sagradio im je nove domove sa toplim toaletima i kupatilima. Međutim, umesto zahvalnosti i mira, naišao je na negativan ishod koji nije očekivao: svađe, zahteve, tužbe, negodovanje zbog toga ko šta zaslužuje, pa čak i pritisak da im obezbedi veće domove. Milioner je bio šokiran, razočaran i skoro da je pao u depresiju.

Njegovo razočaranje je razumljivo, jer on jednostavno nije razumeo kako se ljudski egoizam razvija. 

Ljudi ne mogu da se „umire” samo zbog toga što dobiju bolje uslove za život. To ne funkcioniše tako. U trenutku kada se spoljašnji uslovi ljudi poboljšaju, njihova svest o okolini raste, a njihova egoistična želja da uživaju na račun drugih i prirode se širi. Odjednom počinju da se porede sa drugima, procenjujući ko je više dobio, ko više zaslužuje, čiji je toalet topliji, a čija je kada veća. Drugim rečima, milioner je nenamerno pustio đavola iz kutije. Kada naš ego prevaziđe naš unutrašnji razvoj, više ne možemo da se nosimo sa njim. Tada počinjemo da glođemo jedni druge i, na kraju, postajemo spremni da se uništimo. 

ZBOG ČEGA JE TRUDNOĆA TAKO KOMPLIKOVANA I NEIZVESNA

Zbog čega je trudnoća tako komplikovana i neizvesna 

Iako iz godine u godinu medicina stalno napreduje, teškoće u začeću i održavanju trudnoće samo se povećavaju. Zašto? Kako se dogodilo da je takav prirodni proces postao toliko komplikovan i neizvestan da zahteva mnogo napora, resursa i mentalne snage? Postoji li način da se čitav proces učini lakšim? 

Među životinjama sve je jednostavno. Tokom sezone parenja one su pune hormona i instinkti ih vode da pronađu odgovarajuće partnere. Priroda daje komande i svi ih poštuju. Međutim, između nas ljudi, što se više razvijamo i što više ego svake osobe raste, to se više problemi umnožavaju u našim međuljudskim odnosima. 

Ovi problemi povezanosti izražavaju se kroz krize u odnosima na ličnom, društvenom i globalnom nivou. Zbog takvih problema, javljaju se teškoće u pronalaženju partnera, negovanju partnerstava, začeću, održavanju trudnoće do porođaja, zatim u samom porođaju, dojenju, odgajanju dece i izgradnji porodice. Sve počinje i završava kvalitetom naše povezanosti; povezanosti između parova, i izvan toga, povezanosti u opštem ljudskom sistemu. 

Šta je ta povezanost? Sa stanovišta prirode, svi smo povezani kao jedinstven integralan sistem, u mreži koja uključuje sva ljudska bića, kao i nepokretan, vegetativan i životinjski nivo prirode. Kada mreža obiluje negativnim nabojem, koji ljudi unose kroz egoističan stav jedni prema drugima, kod nas se javljaju kvarovi u svim oblastima života. 

Takva dijagnoza je koren uzroka naših bezbrojnih teškoća. Čak i ukoliko mnogo uložimo u razvoj pomoćnih sredstava za začeće, bezbedno održavanje trudnoće i lak porođaj, problemi će nastaviti da se javljaju sa sve većim i većim intenzitetom. Zašto? Zbog toga što su takva rešenja samo instant rešenja i nikada neće biti prava sve dok se ne pozabavimo korenom uzroka svih problema: potrebom da ispravimo našu egoističnu ljudsku prirodu – iskvaren stav koji želi da uživa zarad sopstvene koristi na račun drugih i prirode – u njenu altruističnu suprotnost, poput altruistične sile prirode. 

NA NEKOLIKO KORAKA DO PONORA

Na nekoliko koraka od ponora

Pre samo pedeset godina mislili smo da, uprkos svemu, idemo ka boljem životu i da će doći vreme kada će sve zemlje prosperirati poput SAD i Evrope. Međutim, danas vidimo koliko duboko smo pogrešili.

A u isto vreme, u savremenom razvoju društva, čovek je sposoban da za sebe stvori rajski život ovde, na Zemlji. 

Šta nas sprečava 

Zbog čega nam to onda ne polazi za rukom? Šta je to u nama što ruši sve naše planove i sprečava da se snovi ostvare? Uostalom, mi imamo sve uslove da stvorimo lep život praktično za sve. Umesto toga, mi besmisleno trošimo novac, snagu i sam život na sve moguće osim na postizanje harmonije, međusobnog razumevanja i približavanja srca jednih drugima. 

Čovečanstvo kao da je izgubilo razum i uopšte ne razume šta radi. Svet se kreće ka ponoru, a oni ljudi koji su za to odgovorni, umesto da traže izlaz, nas ubeđuju da su toliko pametni i da oni znaju šta rade. Ali, ipak iz nekog razloga svet pod njihovom upravom izgleda veoma ružno. 

A sve ovo se događa zbog toga što naši vladari ne razumeju zakone prirode, pod čijom upravom se uistinu nalazimo. Kako bi inače moglo da se objasni to da države međusobno ratuju i troše ogromne sume na naoružanje, na potpuno nepotrebne stvari, dok istovremeno ljudi umiru od gladi i pate od bolesti? 

Ko uistinu upravlja nama 

Običnim ljudima pripadaju samo bedne mrvice koje se izdvajaju za zdravstvo, bezbednost i socijalne službe, u poređenju sa resursima kojima čovečanstvo raspolaže. Šta nas onda tera da postupamo suprotno zdravom razumu? Činjenica je da svetom upravljaju sile koje su izvan naše kontrole. A te sile su egoistične. Upravo one, a ne mi, upravljaju čitavim našim životom. 

KOJE SU PREDNOSTI RAZGOVORA SA DOBROM NAMEROM

 

Koje su prednosti razgovora sa dobrom namerom

Kada danas pogledamo čovečanstvo, vidimo da mnogi ljudi viču dok razgovaraju. Na televiziji, u tok-šou emisijama, ljudi sede nekoliko metara jedan od drugog i neprestano viču, kao da jačina zvuka može da zameni smisao. Vikanje ne vodi ničemu, tako ljudi jedni drugima ne mogu  ništa da dokažu. Oni jednostavno ne čuju jedni druge. Svako govori samo zbog toga da se drugi ne bi čuo. U ovakvom stanju uopšte nema dijaloga. 

Istinski razgovor počinje jedino kada osoba želi nešto dobro za drugu osobu. Ako bi osoba koja sedi preko puta mene uzela moju ruku i govorila mirno, meko – čak i šapatom – prenoseći svoju poruku iz srca, onda bi se, kao odgovor na to moje srce otvorilo. Tada bi nešto moglo da pređe iz jednog srca u drugo. Reči bi postale sporedne. Osećanja bi postala primarna. U takvom razgovoru potrebno je veoma malo reći, a ipak se sve razume. Čak i oni koji samo posmatraju to bi odmah osetili - osetili bi toplu, ljudsku i iskrenu interakciju. 

Međutim, ovo nije stanje našeg sveta danas. Čovečanstvo je još uvek u fazi u kojoj se verbano nadmetanje razmatra za zabavu, baš kao što je fizička borba pretvorena u sport. Ova vrsta razgovora vikanjem će da se iscrpi. Mora. Samo vreme će delovati i pokazati ljudima da je ovo beskorisno, da iz toga ne proizilazi ništa pozitivno i da se ne isplati učestvovati u ovim verbalnim cirkuskim predstavama. Postepeno će želja za njima da izbledi. Tada će doći do prekretnice, i tek nakon toga će biti mesta za ozbiljno izražavanje namera. 

Ovo neće doći od nas. Ništa dobro ne može da dođe od nas samo od sebe. Doći će od Gore kao deo našeg prirodnog razvoja. Čovečanstvo će biti dovedeno u stanje gde tišina postaje poželjnija od buke. Gde će ljudi biti spremni da mirno sede zajedno. Tada će se komunikacija prebaciti sa reči na osećanja. To je zato što pravi rad nije da menjamo druge, već da ispravimo sebe, to jeste da nadogradimo svoju nameru sa čisto egoistične i sebične na onu koja je usmerena na korist drugih i prirode. 

Link - 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗔𝗿𝗲 𝘁𝗵𝗲 𝗔𝗱𝘃𝗮𝗻𝘁𝗮𝗴𝗲𝘀 𝗼𝗳 𝗦𝗽𝗲𝗮𝗸𝗶𝗻𝗴 𝗪𝗶𝘁𝗵 𝗚𝗼𝗼𝗱 𝗜𝗻𝘁𝗲𝗻𝘁𝗶𝗼𝗻𝘀?

UKOLIKO BI EMOCIJE BILE ZARAZNE KAO ŠTO SU VIRUSI, KAKVO BI SE DRUŠTVO RAZVILO

Ukoliko bi emocije bile zarazne kao što su virusi, kakvo društvo bi se razvilo 

Zbog čega uopšte postoje zarazne bolesti? Zbog čega bakterije postaju otporne na lekove? Da li ćemo ikada pronaći nešto što će u korenu izlečiti sve takve probleme? Integralni pristup obrazovanju, koji posmatra ljudsko biće, društvo i prirodu kao celinu, nudi jedinstvene odgovore na takva pitanja. 

U načelu, u prirodi nema ničeg što je štetno ili zlo. Njene sile su međusobno povezane, komplementarne i podržavaju razvoj života. 

Život se razvija kroz ravnotežu između suprotnosti. Otuda, kada uočimo bolest, ona je izraz neravnoteže. 

Stepeni prirode – nepokretan, vegetativan, životinjski i stepen čovek, sačinjavaju jedinstveni integralni sistem. Ravnoteža ili neravnoteža u ovom sistemu teče između ovih stepena. Faktor koji razlikuje ljude i životinje je taj da ljudi nisu vođeni instinktom prirode, već poseduju sposobnost da samostalno ispituju i odlučuju. Ovakva sloboda omogućava veliki napredak, ali je i koren svih problema. 

Što se više razvijamo, to se od nas više očekuje da prepoznajemo integralni kod unutar prirode i svesno biramo da se uskladimo sa njim. To znači da razvijamo integralni stav prema svemu što nas okružuje, to jeste stav obzira, uzajamnosti, komplementarnosti, podrške i harmonične povezanosti. 

ŠTA MOŽEMO DA UČIMO IZ BIVANJA U TRUDNOĆI I ZAŠTO

 Šta možemo da učimo iz bivanja u trudnoći i zašto 

U prošlosti žena je osećala kada je u ovulaciji, da li je zatrudnela, pa čak i u kojoj je nedelji trudnoće. Danas je bez instrumenata i medicinskih testova to teško reći, i mnoge poteškoće se javljaju od začeća do porođaja. Da li postoji način da se povežemo sa prirodom sa novog mesta, da osetimo šta se tačno dešava unutar naših tela i između nas, i uopšte, na nepokretnom, vegetativnom i životnjskom nivou prirode? Šta je to vredno za nas da naučimo iz procesa stvaranja života, a u vezi je sa sledećom fazom razvoja čovečanstva? 

Bez sumnje, stvaranje života, njegov nastanak i razvoj, zaista je čudo. Na nepokretnom nivou, razumemo da se promene u materiji dešavaju putem interakcija i energetskih transformacija. Ali kako vegetativno svojstvo proizilazi iz nepokretnog? Ovo još uvek nismo u potpunosti razumeli. To je novi stepen, koji u sebi pored samog postojanja nosi i život, lični razvoj i široku evoluciju životne sredine. 

Od biljaka nastaju biljke, životinje rađaju živa tela, i izgleda da u vegetativnom i životinjskom postoji određeni aspekt stvaralačke sile, sile koja je u temelju prirode i univerzuma. To je sila koja upravlja čitavim sistemom prirode i usmerava njegov razvoj u određenom pravcu. Nezavisno od toga, vidimo da se razvoj života nastavlja putem uzroka i posledice. 

Ljudska vrsta pripada životinjskom svetu i unutar našeg tela postoji mehanizam stvaranja života. Apsorpcija semena u materici, razvoj fetusa, odnos majčinog tela prema njemu tokom trudnoće, sam porođaj, a potom dojenje, briga o novorođenčetu, obrazovanje i uticaj okoline; čitav proces je veoma precizan i postepeno se razvija sve do formiranja zrele osobe koja je sposobna da nastavi razvoj života. Uranjanje u ovaj proces pomoći će nam da bolje razumemo šta priroda želi kada razvija život.

KAKO PRELAZAK IZ ŽIVOTA ZA SOPSTVENU KORIST U ŽIVOT ZARAD KORISTI DRIGIH, OTVARA NOVU PERCEPCIJU STVARNOSTI

 

Kako prelazak iz života za sopstvenu korist u život zarad koristi drugih, otvara novu percepciju stvarnosti 

Živimo u stanju razuma, što znači unutar naših čula, intelekta i želje, gde je naša želja sastavljena od intelekta i emocija, uma i srca. Mi živimo i osećamo stvarnost u takvim kvalitetima, i ono što osećamo naziva se „ovaj svet”. Unutar njega, osećamo kao da postoji ono što percipiramo: svemir sa zvezdama i planetama, Zemlja, njena vegetacija i ljudi na njoj. Sve postoji u našoj percepciji, našem osećaju.

Potrebno je da zamislimo da postoji ograničenje ovakve percepcije i da postoji druga percepcija, koja nije zasnovana na sili primanja koju privlačimo zarad sebe, već na sili davanja koju naizgled odbijamo od sebe, što je suprotan svet.

Treba da sebi oslikamo šta znači ovaj suprotni svet, da umesto mržnje postoji ljubav, umesto primanja postoji davanje, umesto odvojenosti postoji povezanost, i da živimo na takav način. Drugim rečima, mi ne treba da živimo u skladu sa onim  što je dobro za nas lično, već u skladu sa onim što je dobro za druge, i da sve svoje akcije izvršavamo sa takvom svrhom.

Drugim rečima, naizgled postojimo unutar neke vrste ronilačkog ili svemirskog odela. Unutar tog odela je „moj”, dok je izvan njega drugi svet, onaj koji ne poznajemo. To je svet u kome nam nije dozvoljeno da živimo dok su naši kvaliteti ovakvi kakvi su trenutno.

DA LI TREBA NEŠTO DA URADIMO DA BISMO PROMENILI OVAJ SVET ILI TREBA DA PROMENIMO SEBE

Da li treba nešto da uradimo da bismo promenili ovaj svet ili treba da promenimo sebe 

Formula promene je u tome da se ja promenim, a moja promena jednaka je promeni sveta. Međutim, odmah se pojavljuje dublje pitanje – ko ili šta mene menja? Promena nastaje tako što postepeno razumem da sam pod upravom Više sile, sile apsolutne ljubavi i davanja, koju u kabali nazivamo „Stvoritelj”. Ova Viša sila upravlja svetom koji je stvorila, i sve ono kroz šta prolazim jeste pod njenim vođstvom. Unutrašnje promene kroz koje prolazim, na kraju me dovode do zahvalnosti za put svoje transformacije, za stanja kroz koja sam prošao, za ruku koja me je vodila. 

Na kraju će svi postići ovo razumevanje. Kada kompletiramo svoj život, mi razumemo i uviđamo čitavo putovanje. I kada kažemo da smo „umrli” – moramo da razjasnimo šta to zapravo znači. Ko je taj koji razume? Telo, ne. Telo može da bude zakopano ili spaljeno, nema razlike. Onaj ko razume jeste duša osobe. 

Uistinu osoba nije spoljašnja ljuska. Osoba je duša. Ova duša nije nešto privremeno ili slučajno. Nije komad mesa. Ona je večna. Duša sve oseća, kroz sve prolazi, akumulira sva iskustva i neprekidno se približava Stvoritelju. Samo ona istinski postoji. 

Telo je samo pokrivalo, odeća za ovaj unutrašnji deo. Ono neko vreme služi svojoj svrsi, a zatim biva napušteno. Ono što ostaje, razume i prepoznaje vođstvo Stvoritelja kroz sva životna stanja jeste duša, to jeste naš najdublji deo. 

Link - 𝗗𝗼 𝗪𝗲 𝗛𝗮𝘃𝗲 𝘁𝗼 𝗗𝗼 𝗦𝗼𝗺𝗲𝘁𝗵𝗶𝗻𝗴 𝘁𝗼 𝗖𝗵𝗮𝗻𝗴𝗲 𝗧𝗵𝗶𝘀 𝗪𝗼𝗿𝗹𝗱 𝗼𝗿 𝗗𝗼 𝗪𝗲 𝗛𝗮𝘃𝗲 𝘁𝗼 𝗖𝗵𝗮𝗻𝗴𝗲 𝗢𝘂𝗿𝘀𝗲𝗹𝘃𝗲𝘀?