KOME JE NEOPHODNO VASPITANJE

 

Kome je neophodno vaspitanje  

„Prosledite ovu poruku svojim prijateljima! Napokon ste dočekali! Sada možete da se napijete i da se valjate po žbunju. Doći će tvoj red i ti ćeš reći: ‘Pijana sam, uzmite mene’”. Ovu poruku su dobile petnaestogodišnje devojčice iz Zihron Jakova, putem WhatsApp-a, kao poziv da  proslave Dan nezavisnosti Izraela. 

Malo je reći da je ovaj „poziv” užasnuo i šokirao roditelje. Svi, pre svega, želimo da zaštitimo svoju decu, a u isto vreme ipak osećamo očaj i bespomoćnost pred pretećom opasnošću. Štaviše, to je opasnost za čitavo društvo. Na kraju krajeva, naša najranjivija tačka su naša deca. 

Nažalost, naša zabrinutost je zaista opravdana. Prema podacima Ministarstva prosvete 10% učenika u osnovnoj školi je probalo alkohol. A u srednjoj školi više od 40% učenika konzumira jaka pića poput konjaka i viskija. I, ove brojke su znatno potcenjene. U stvarnosti, situacija je još gora od onoga što statistika pokazuje. 

Svako ko je posmatrao takozvana okupljanja današnje omladine – na obali mora, u omladinskim klubovima, na nekom tavanu ili iznajmljenom stanu – može da pretpostavi šta se tamo dešava. Složićete se, to je neprijatan prizor. Tipična scena: tinejdžer drži čašu alkohola u jednoj ruci, a u drugoj smotanu cigaretu sa nekom čudnom mešavinom. Svi viču, jako pijani ili drogirani. Takve scene su zaista alarmantne. 

Koliko god je bolno da to priznamo, problem nije u deci, već u nama, roditeljima i društvu u celini. Naravno, iskreno volimo svoju decu i spremni smo da žrtvujemo sve za njih. Mi olako sa njima pravimo kompromise kada im dozvoljavamo da se zabave sa prijateljima i popiju nekoliko pića, ako je to ono što im se dopada. Međutim, deca su deca, veoma su povodljiva, i da li ona uopšte mogu da se ponašaju drugačije pod uticajem svojih vršnjaka, bez ikakvih ograničenja sa naše strane? 

Neograničena sloboda, nedostatak kontrole i popustljivost su rezultat našeg vaspitanja. Deca usvajaju ovaj model ponašanja od odraslih, kada odrastaju u takvoj popustljivoj atmosferi. Na istim principima zasniva se politika obrazovanja koja se sprovodi u čitavom društvu i koju vlade podržavaju. Takozvana sloboda, pod kojom se podrazumeva odsustvo ograničenja, nameće se društvu. U suštini, svi smo postali žrtve ovog „slobodnog” vaspitanja. Danas, kada je sloboda postala neograničena, mi moramo da uspostavimo određene norme i granice dozvoljenog, pre nego što bude prekasno. 

Od epohe neznanja do epohe prosvetiteljstva 

Liberalni pokret nastao je krajem 17. veka u Francuskoj, Engleskoj i kolonijalnoj Americi. To je bilo doba prosvetiteljstva. Liberali tog vremena proglasili su prava i slobodu svake osobe za najvišu vrednost. Verovali su da čovek može da se ponaša kako mu je volja. Takva slobodadozvoljavala je  prepuštanje svakakvim strastima i željama.

Jačanjem liberalnih vrednosti, u čoveku je počeo brzo da se razvija individualizam, terajući ga da eksperimentiše sa različitim, često perverznim principima ponašanja. Liberalni teoretičari su verovali da će, oslanjajući se na svoju egoističnu prirodu, čovek učiti iz svojih grešaka, razumeti šta je dobro, a šta loše za njega i da će sam uspostaviti prihvatljive granice sopstvenog ponašanja. I budući da čovek može da kontroliše svoje želje, njemu može da se dâ potpuna sloboda. Ovo je postala najveća zabluda, čije posledice danas vidimo. 

U većini zapadnih zemalja, zakoni sve manje i manje uključuju zahteve i obaveze u odnosu na građane. Sloboda izražavanja je počela da dominira nad visokim moralnim vrednostima. U društvu su se vodile opsežne debate o jednakosti i međusobnom poštovanju. 

Proglašena su jednaka prava za muškarce i žene, kao i jednakost između različitih kultura i tradicija. Zajednice i razne manjine jednako su tretirane. Tako, kulturna otvorenost i univerzalna tolerancija postali su osnovni principi modernog liberalizma. 

Ovakav pristup doveo je do brojnih negativnih posledica. Ljudi su se distancirali od religije koja ih je držala unutar određenih moralnih granica, a oni koji su ostali u religiji postali su netolerantni prema drugim verama i još revnosnije i radikalnije branili svoja prava. 

Smanjile su se uzajamne obaveze između muškaraca i žena u porodici. Porodična zajednica je postala kratkotrajna i zamenjena je principom „slobodne ljubavi”. 

Savremena informaciona tehnologija postala je sredstvo za otuđenje malenog čoveka u ogromnom svetu praznine i usamljenosti. Na primer, internet umesto da postane sredstvo za uspostavljanje pozitivnih veza među ljudima, njegove korisnike uranja u okruženje bezgranične grubosti i cinizma. 

I, mi ne možemo ni da zamislimo koliko će lošije biti okruženje i komunikacija u sledećoj generaciji. Ispostavlja se da je najbrži i najlakši način da izađeš iz sebe, čak i na trenutak, u nadi da ćeš ispuniti prazninu usamljenosti, to da se napiješ ili drogiraš. 

Od napretka do pada, i nazad 

Obzirom na prethodno navedeno, glavni zadatak našeg društva može  lako da se formuliše - mi smo obavezni da sprečimo moralnu i etičku degradaciju buduće generacije. Moramo da stvorimo zdravo okruženje i uslove za razvoj dece i adolescenata. 

Ja vrlo dobro razumem da naša neaktivnost i ravnodušnost prema onome što se dešava proizlazi iz naše prirodne sebičnosti. I mi nećemo ništa da uradimo da promenimo situaciju, sve dok problemi sa mladima ne postanu previše ozbiljni. Ali je neophodno da odmah počnemo da delujemo, da kasnije ne bismo žalili zbog propuštenih prilika. 

Liberalizam se danas suočava sa izazovom – pronalaženje tanke linije između individualne slobode i štete koju ona nanosi društvu. Mi možemo koliko god hoćemo da se borimo protiv narkomanije time što ćemo je legalizovati, međutim, rezultat će biti isti poput pokušaja gašenja požara benzinom. 

Moramo da razumemo šta možemo da ponudimo našoj deci u zamenu za lako dostupno, trenutno zadovoljstvo. Gde možemo da pronađemo te uzvišene vrednosti koje će im dati podsticaj za razvoj i voditi mlađu generaciju napred, ispunjavajući njihove živote višim smislom? 

Mi mladima moramo da damo metod koji će pomoći u obuzdavanju začetka individualizma koji izrasta iz destruktivnog egoizma. Neophodno je da ukažemo na razornu silu konkurencije. Potrebno je da im prenesemo razumevanje toga da lična sreća svakog čoveka zavisi od njegove sposobnosti da uspostavi ispravne i dobre veze sa drugim ljudima. I oni su spremni da nas slušaju, jer njih ne interesuju konvencionalni ljudski i društveni odnosi; zanima ih dublje, unutrašnje značenje komunikacije. 

Kao jedan čovek u jednom srcu 

Nas iznenađuje to što je mlađa generacija ravnodušna prema onome čemu smo mi, njihovi roditelji, težili. Međutim, oni ne žele da budu kao mi – iscrpljeni, umorni i bez vere u budućnost. Njihova neaktivnost i apatija su, u suštini, prikriveno ispoljavanje pitanja o smislu života. Žele tačno da znaju zašto uče, rade, osnivaju porodicu, imaju decu. Koja je svrha svega ovoga i šta će dobiti kao rezultat? Zadovoljstvo? Mogu da ga dobiju ovde i sada. I, dobijaju ga. 

Sva tragedija je u tome što mi odrasli ni sami ne znamo odgovore na njihova pitanja. I mi sami moramo prvo da odgovorimo na ta pitanja, da bismo na kraju razumeli koja je svrha i smisao života svake osobe, kakvi treba da budu principi odnosa između ljudi i koji su zakoni našeg razvoja. 

Ovde nam u pomoć dolazi kabala. Otkrivena pre 5.000 godina, pažljivo čuvana i prenošena sa generacije na generaciju kabalista, kabala nam pruža suštinsko znanje o ljudskoj prirodi i njenoj svrsi. Ona nam otkriva zakone prirode, objašnjava smisao stvaranja i daje postupni metod za njegovo postizanje. 

Kabala kaže da možemo da postignemo skladan i srećan život samo ujedinjeni „kao jedan čovek u jednom srcu”. To znači da čovek može da se oseća srećno jedino ukoliko brine o drugima. Nasuprot tome, čovek koji brine samo o sebi, koristeći društvo da zadovolji svoje potrebe, primoran je da pati od osećaja praznine i besmisla svog postojanja. Ova poruka je upućena roditeljima, deci i društvu u celini.

Šta je potrebno da uradimo da naši odnosi budu zdravi i harmonični, i da nas naposletku dovedu do jedinstva? 

Nije slučajno rečeno: „Odgajaj dete na njegov način”. Svako od nas se rađa sa jedinstvenim individualnim osobinama i karakteristikama. Zadatak roditelja je da prepoznaju sposobnosti svog deteta i pomognu mu da se razvija u pravom smeru. A pravi smer je onaj koji je za dobrobit društva.  

Dete mora da razume da je jedinstvo ono što je dobro, dok su nejedinstvo, nepovezanost i izolacija ono što je loše. Od malih nogu, dete mora da se nalazi u ispravnom okruženju, onom koje će na njega uticati  i usaditi vrednost jedinstva, brige i ljubaznosti jednih prema drugima. Takvo okruženje treba da postoji kod kuće, u vrtiću i u školi. I mi, roditelji, moramo da se pobrinemo za to.

Ne zaboravimo da smo mi odrasli, u velikoj meri, proizvod bezumnog liberalizma. Otuda, potrebno je da i za nas stvorimo ispravno okruženje. Jednostavno  mi moramo da sarađujemo, ohrabrujemo i podržavamo jedni druge. Neophodno je da počnemo da se obrazujemo. Ovime će početi složen proces duboke reforme sistema ljudskog razvoja, koji mora da obuhvati čitavo društvo. 

Nakon što savladamo principe kabalističke metodologije, razumećemo da je potpuna sloboda štetna za našu decu. Deca ne treba da odrastaju u okruženju koje je popustljivo. Neophodno je da postoje jasne granice i ograničenja prihvatljivog ponašanja, usmerene ka ostvarivanju glavnog cilja vaspitanja – postizanje snage jedinstva. A sloboda? U harmoničnom društvu, svaka osoba će imati pravo na slobodu, slobodu od potčinjavanja sopstvenom egoizmu. 

Tako, ko je taj ko ne želi da njegova deca budu srećna i da imaju čvrst temelj u životu? 

Link - Кому нужно это воспитание?