DA LI NAS OČEKUJE VEČNA MLADOST

 

Da li nas očekuje večna mladost 

Čovek uvek teži tome da očuva mladost, ne zbog toga što je to njegov hir, već zbog toga što je za njega prirodno da želi da živi večno. 

Naime, on zna da je osuđen na smrt, i ne zna šta će biti nakon nje. I upravo zbog toga, uprkos tome što naš život na ovom svetu nipošto nije spokojan, što zahteva ogroman trud i iziskuje mnogo živaca, ipak je bolji od potpune tame i nestanka. 

Otuda, u čoveku deluje instinkt samoodržanja, koji ga navodi da produžava svoje postojanje, makar i u tako iluzornom obliku kao što je veštački očuvana mladost. Srećom, plastična hirurgija danas  može da napravi prava čuda. 

Naravno, postoje i slučajevi samoubistva, ali to je retka pojava.  Po prirodi, čoveku je svojstveno da štiti svoj život i čuva ga što je duže moguće. Samo nepodnošljiva patnja može da ga natera da prekine sopstveni život. 

Težnja ka večnom životu potpuno je prirodna pojava. Za čoveka je od životne važnosti da se oseća lepim, snažnim, dostojnim i sigurnim u sebe, i zbog toga je spreman da u to ulaže mnogo truda i novca.

U principu, čovek bi mogao da radi pola radnog vremena na nekom skromnom radnom mestu i da tako sebi obezbedi samo ono što mu je neophodno. Ali, on ne želi da bude gori od svojih suseda, već želi da se pohvali skupim automobilom i modernom odećom, i zbog toga mora naporno da radi.

Spoljašnja lepota, baš kao i novi automobil, predstavljaju razlog za ponos. U društvu se ovo veoma ceni i u velikoj meri određuje čovekov status. Kada bismo živeli izvan društva, teško da bismo brinuli o svojoj spoljašnjoj privlačnosti, zadovoljavajući se samo onim što nam je neophodno za opstanak. Mogli bismo čitavog života da hodamo u pidžami — mekoj, toploj i udobnoj — i da na isti jednostavan način uredimo svoj svakodnevni život. Međutim, sujeta i želja da se istaknemo pred drugima, kojima je to važno, primoravaju nas da neprestano brinemo o svom izgledu.

U čemu je tajna večne mladosti?

Tajna večne mladosti sastoji se u tome da svoju egoističnu prirodu, koja nas navodi da mislimo isključivo na sebe, promenimo u altruističnu prirodu, usmerenu na brigu o drugima. 

To je suštinski drugačiji pristup svetu i ljudima. Onaj ko prestane da život i mladost čuva samo za sebe i počne da ih daje drugima postaje sličan savršenoj, beskonačnoj Svetlosti života koja ispunjava čitavu vaseljenu. I u meri u kojoj on postaje sličan njoj, uistinu postaje večan.

Usvajajući prirodu Svetlosti, čovek postaje provodnik kroz koji se ta Svetlost prenosi na druge ljude. On je prima samo sa jednim ciljem — da je deli sa onima oko sebe. 

Da li to znači da neće stariti?

Čitav naš fizički život odvija se unutar biološkog tela i zbog toga je tako kratak. Međutim, večno postojanje je moguće ukoliko u sebi razvijemo snagu davanja i ljubavi — ono što se naziva duša.

Čovek koji u sebi otkrije tu snagu počinje da oseća da postoji u drugačijoj stvarnosti: u Višem svetu, u večnosti. Zbog toga, propadanje njegove fizičke ljuske, prolazne materije - prestaje da ga plaši.

Telo će neminovno ostariti i umreti — taj zakon prirode je nepromenljiv. Ali čovek tokom života ima mogućnost da otkrije svoju dušu, da je razvija i uzdigne do takvog stanja da snagom unutrašnje ljubavi postane sličan Svetlosti — opštoj stvaralačkoj sili čitave stvarnosti, koja se naziva Stvoritelj.

Da li to ima veze sa religijom?

To nema nikakve veze sa religijom i dostupno je svakom čoveku, u bilo kom delu sveta. Ljudsko postojanje ne iscrpljuje se u materijalnom telu, kojem je suđeno da ostari i umre. Zemaljski život dat nam je kao jedinstvena prilika: da, dok postojimo u fizičkom telu, steknemo i razvijemo besmrtnu dušu. 

Običan čovek opaža svet samo posredstvom telesnih čula, zbog toga mu pitanje godina i bora zadaje toliko briga i bola. Međutim, ovde je reč o tome da se, povrh biološkog, životinjskog tela, izgradi duhovno telo — svesna težnja ka ljubavi i nesebičnom davanju.

Upravo ta težnja i obrazuje dušu. Jačajući je, postepeno prenosimo svoje misli, namere i opažanje u taj novi oblik postojanja i počinjemo da se poistovećujemo upravo sa njim.

Iako naše telo nastavlja da funkcioniše u materijalnom svetu, duša postaje primarni prioritet. Usredsređujemo se na njen razvoj, dok fizičkoj ljusci pridajemo sve manji značaj, sve dok konačno ne izađe iz središta naše pažnje. Čovek dočekuje biološku smrt mirno; dolazi trenutak kada se veza sa telom prirodno prekida, jer je ono već ispunilo svoju svrhu. Duša je otkrivena i oseća neprekidno postojanje unutar Više Svetlosti koja ispunjava čitavu vaseljenu.

Link - Впереди у нас вечная молодость?