NAPUSTITE ŠTETNU NAVIKU – DA BUDETE NESREĆNI

 
Napustite štetnu naviku – da budete nesrećni 

Jednom sam razgovarao sa Džejn Gudal, koja je provela 45 godina proučavajući šimpanze u Nacionalnom parku Gombe Strim u Tanzaniji. Živela je skoro dve godine među šimpanzama, koje su je prihvatile u svoju grupu. Pitao sam je: „Koji je bio najvažniji osećaj koji si stekla živeći među majmunima, u šumi, gde nema ljudi, gde su te majmuni prihvatili kao jednu od svojih?” 

I ona je odgovorila: „Ljubav je to što sam osećala među njima. Iako stalno vrište i svađaju se, sve je to samo zbog toga da bi probudili ljubav. I, počela sam da otkrivam to isto u šumi, drveću, nebu, zemlji…” 

Iako nije bila sentimentalna, stigavši u afričku džunglu iz urbane džungle, Džejn je postepeno otkrila da je čitava priroda ispunjena ljubavlju. I ispostavilo se da je bila potpuno u pravu.

 

Ljubav se ne kupuje novcem

Međutim, ovde se suočavamo sa ogromnim problemom. Ljubav postoji u prirodi, ali kako da je postignemo između nas? I ako ne ljubav, onda barem dobre odnose, bez kojih čovečanstvo jednostavno neće moći dalje da postoji. Jer naterati nekog da voli nije moguće. Mogu da platim i kupim bilo šta, ali ne i ljubav. Novcem može da se kupi ljubaznost i poštovanje, ali ljubav je potpuno jedinstven osećaj, odvojen od svih ostalih ljudskih emocija. 

Dobri odnosi se razvijaju između ljudi onda kada su jedni drugima potrebni i kada, uz uzajamni pristanak, koriste jedni druge da postignu svoje ciljeve. Pri tome, među njima može da se razvije čak i međusobno poverenje. Ali, čim neko plati više ili pruži veće ispunjenje i zadovoljstvo, poverenje i odanost mogu trenutno da nestanu. U životu ima mnogo ovakvih primera. 

I takvo ponašanje na kraju nas je dovelo do toga da stojimo jedni nasuprot drugih, sa nuklearnim bombama iza leđa. A u svemiru kruže sateliti napunjeni oružjem, spremni da ga upotrebe na prvu komandu. O konvencionalnom naoružanju da i ne govorim. Dodajte ovome međunarodni terorizam, lokalne ratove i kriminal i videćete da imamo sve razloge da budemo ozbiljno zabrinuti za sopstvene živote.

 

Dok se život ne završi 

Međutim, slika neće izgledati tako sumorno ukoliko razumemo razloge za njen nastanak. Došli smo do ivice ponora samo da bismo se, užasnuti, izmakli od njega, razumevajući da nemamo drugog izlaza osim da promenimo naše odnose iz mržnje u ljubav. 

I ovo više nije neki izolovani problem koji može da se zanemari. Nijedna zemlja, ma koliko bogata i razvijena bila, ne može da prevaziđe niti spoljašnje niti unutrašnje probleme koji proizilaze iz mržnje. Sve veći jaz između bogatih i siromašnih, pre ili kasnije, dovešće do toga da siromašni izađu na ulice i počnu da ruše bogate, razbijajući i samu državu u paramparčad.

I nije važno, koliko novca i zaliha hrane države imaju skrivene u svojim rezervama. Pored takvog nedostatka brige jednih za druge, koji postoji među nama, imamo svet u kome jedna polovina prosto umire od gladi, a druga polovina baca više hrane nego što je potrebno da se prva polovina nahrani. I oni ne mogu međusobno da se dogovore, jer ne misle jedni o drugima. 

Zbog toga je danas postizanje univerzalne ljubavi ne samo lep slogan, već i životna neophodnost. Ne sviđa vam se reč „ljubav”? Zar nije već nekako izlizana? Onda je zamenite izrazom zajedničko učešće i briga jednih o drugima. Najvažnije je da do toga moramo da dođemo, jer će se, u suprotnom, život na Zemlji završiti.

 

Sedam milijardi čaša čaja

I ukoliko je ovo opšti zakon postojanja čovečanstva, kako onda da počnemo da živimo u skladu sa njim? Da bih to postigao moram da osećam da sam povezan sa čitavim svetom. Od mene se ne zahteva da poznajem svakog lično, ali u meni mora da postoji osećaj da smo zajedno i da o svakom brinem, kao o samom sebi.  

Sipam sebi čašu čaja i brinem da li svi ostali imaju isto. Do te mere da, ukoliko ga drugi nemaju u meri u kojoj žele, ni ja neću uzeti ništa za sebe. Poput majke koja sve dok ne nahrani svoje dete, i ne uveri se da je ono sito, zdravo i srećno, ne može da se brine o sebi. Ona jednostavno nije sposobna da razmišlja o sebi sve dok je njemu nešto potrebno. I mi moramo da učimo kako da od svog potpunog egoizma pređemo u ovo potpuno suprotno stanje.

 

Koliko dobra možemo da učinimo zajedno 

Vidimo da živimo u posebnoj epohi. Nikada ranije u našoj istoriji, priroda – svi naši unutrašnji i spoljašnji uslovi, nisu zahtevali da se menjamo. Uvek smo išli napred sa našim rastućim egoizmom, preoravali ovaj svet i prilagođavali ga sebi.

A sada, po prvi put u istoriji, moramo da se prilagodimo – da sebi pružimo globalno i integralno obrazovanje koje će nas naučiti da mislimo jedni o drugima i budemo „dobra deca”, kao u vrtiću. Bez ovoga, naš „vrtić” više neće moći da postoji.

Ako se obratimo stručnjacima (sociolozima, psiholozima), reći će nam da treba da počnemo sa malim grupama. U njima treba da vodimo razgovore, obuke i zajedničke aktivnosti da bi ljudi videli koliko je divno biti zajedno, koliko čoveku koristi da bude okružen ljudima koji brinu o njemu. I koliko toga dobrog možemo da zajedno učinimo: da se odmaramo, prijatno provodimo vreme i podržavamo jedni druge. 

Zahvaljujući zajedničkom učešću i dobroj povezanosti između nas, možemo da se oslobodimo mnogih problema i briga. Izgradićemo drugačiju industriju – ne materijalno-tehničku, već unutrašnju, duhovnu. Kao što smo nekada izgradili moderni, tehnološki svet zahvaljujući egoizmu, koji nas je gurao ka spoljašnjem razvoju, sada ćemo, fokusirajući se na naš unutrašnji razvoj, izgraditi novi - unutrašnji svet između nas.

Pojaviće se nove tehnologije, sve vrste inovacija, i sve to – u odnosima između nas. Videćemo da se u tim dobrim, lepim  odnosima otvara čitav svet, ispunjen najrazličitijim osetima. I, za taj kontakt nam neće biti potreban internet niti bilo koje drugo sredstvo komunikacije. Bićemo povezani jedni sa drugima na nivou oseta. Do te mere da ćemo početi da osećamo jedni druge, poput majke koja oseća svoje dete.

Kao rezultat toga, svako će postati svi! Svi će se na nivou oseta uključiti u njega, i on će početi da oseća šta se dešava u njima, dok će svi osećati šta se dešava u njemu. Mi ćemo postići uzajamnu brigu i univerzalnu, integralnu povezanost. I mi ćemo moći da osetimo ono o čemu su Džejn Gudol i mnogi drugi rekli: ljubav je zaista univerzalni, kosmički zakon koji postoji u prirodi. I svako će osetiti njegove unutrašnje sile i univerzalnu ljubav koja vlada u prirodi. 

Link - Бросьте эту вредную привычку – быть несчастными