ZAŠTO SE PONEKAD ISPOSTAVI DA JE LOŠE POMAGATI LJUDIMA

 

Zašto se ponekad ispostavi da je loše pomagati ljudima  

Ponekad se ispostavi da je pomaganje ljudima loše ukoliko oni koji pomažu ne razumeju, u radu, zakone prirode. Na primer, uobičajena greška je kada ljudi pokušavaju da pomognu drugima sa ciljem da im poboljšaju spoljašnje uslove bez njihovog unutrašnjeg obrazovanja. Kao rezultat toga, povećavaju se egoistične želje ljudi, to jeste njihova želja da uživaju zarad sebe na račun drugih, što na kraju dovodi do negativnih ishoda. 

Postoji dirljiv primer ove situacije u priči o mladiću koji je odrastao u teškim uslovima u udaljenom kineskom selu; on je postao milioner i iz iskrene želje da pomogne svojim seljanima, sagradio im je nove domove sa toplim toaletima i kupatilima. Međutim, umesto zahvalnosti i mira, naišao je na negativan ishod koji nije očekivao: svađe, zahteve, tužbe, negodovanje zbog toga ko šta zaslužuje, pa čak i pritisak da im obezbedi veće domove. Milioner je bio šokiran, razočaran i skoro da je pao u depresiju.

Njegovo razočaranje je razumljivo, jer on jednostavno nije razumeo kako se ljudski egoizam razvija. 

Ljudi ne mogu da se „umire” samo zbog toga što dobiju bolje uslove za život. To ne funkcioniše tako. U trenutku kada se spoljašnji uslovi ljudi poboljšaju, njihova svest o okolini raste, a njihova egoistična želja da uživaju na račun drugih i prirode se širi. Odjednom počinju da se porede sa drugima, procenjujući ko je više dobio, ko više zaslužuje, čiji je toalet topliji, a čija je kada veća. Drugim rečima, milioner je nenamerno pustio đavola iz kutije. Kada naš ego prevaziđe naš unutrašnji razvoj, više ne možemo da se nosimo sa njim. Tada počinjemo da glođemo jedni druge i, na kraju, postajemo spremni da se uništimo. 

Da li to znači da nikada ne treba da menjamo uslove života ljudi? Da, znači. Ni pod kojim uslovima ne treba da ljudima naglo menjamo uslove života. Spoljašnji uslovi moraju da se poboljšavaju veoma pažljivo, samo u skladu sa unutrašnjim razvojem stanovništva i jedino uz ispravnu ideologiju. Prema kabali, napredak mora da ide ruku pod ruku sa obrazovanjem i unutrašnjom ispravkom. U suprotnom, ništa dobro neće proizaći iz toga. Čak i ukoliko svi imaju hleb, oni će se osećati još nesrećnije i na kraju će izmišljati sve veće i veće oružje dok se međusobno ne unište. Ovo funkcioniše upravo tako. 

Zašto nekome dati topli toalet i kupatilo ukoliko sledećeg dana počne da zavidno gleda svog komšiju? Juče su živeli i prihvatali život takav kakav jeste, a danas njihove žene zahtevaju ormar, zatim veći ormar, pa plakar, jer egoizmu nema kraja. Želja raste, a ono što je bio blagoslov postaje prokletstvo. Jedino razvoj našeg unutrašnjeg nivoa treba da određuje naš materijalni status. 

I, u čemu je izlaz? Kako ljudi mogu da žive dobro i budu srećni? Očigledno ne kroz tehnološki napredak i spoljašnju udobnost. Čovečanstvo već ima manje-više normalne uslove, a ipak je egoizam toliko porastao da ljudi više ni ne žele decu. Kažu da je to zato što je svet užasan, međutim istina je jednostavnija: oni misle samo na sebe. Zašto bih ulagao u decu? U prošlosti, deca su obezbeđivala budućnost, izdržavala roditelje, održavala kontinuitet. Danas egoizam ne želi ništa od toga. Želi udobnost do smrti. 

Naposletku, tehnološki napredak ne radi u našu korist. Zbunjuje nas, zarobljava nas unutar spoljašnje udobnosti i počinjemo da živimo svoj život unutar „toplog toaleta”, misleći da je to sreća. Međutim osim toga, mi nemamo  ništa, to jeste nemamo svrhu, unutrašnje ispunjenje ili smisleno razumevanje života. 

I, šta je kineski milioner trebalo da uradi ukoliko je zaista želeo da se ljudi osećaju dobro? Trebalo je da otvori škole. Nije trebalo da ulaže u kuće, već u obrazovanje. Prvo škola, zatim univerzitet pored nje, i što je najvažnije, obrazovanje koje uči ljude kako da postanu sastavni elementi sveta: kako priroda funkcioniše, kako se svet menja i kako čovek mora da se menja zajedno sa njim da ne bi narušio harmoniju. Ovo je dug proces, ali je jedini koji utiče na pozitivnu promenu u ljudskom biću. 

To je zato što prava ispravka nije promena sveta oko osobe, već promena same osobe kroz pravo okruženje. Kada se čovek promeni, videćemo potpuno drugačiju generaciju.

Ovo je način kako dobro može da se donese svetu. Jedino obrazovanje, i samo u meri u kojoj su ljudi spremni da ga prihvate. Obrazovanje ka integralnoj ličnosti, ka svesnoj vezi sa prirodom, sa drugima i sa Stvoriteljem. Ovo mora da se usađuje od ranog detinjstva. 

Tako, šta je pravi napredak? To nisu svemirski brodovi koji oru univerzum. Zašto? Pravi napredak je u odnosima između ljudi i u prodiranju u dubinu integralne prirode. Tamo otkrivamo sve. Ne moramo da napustimo svoje selo. Jedrimo kroz univerzum iznutra. Razumemo šta se dešava, zbog čega postojimo, ko nas je stvorio i sa kojom svrhom. Ispunjavamo tu svrhu i osećamo se večno i savršeno, toliko kompletno da čak ni prelazak iz života u smrt više nije zastrašujući. 

To je ono što zaista želimo: unutrašnja udobnost. Spoljašnja udobnost nikada ne može da bude dovoljna, jer sve što budi su poređenje, zavist, sukob, revolucija i mržnja. Unutrašnja udobnost je kada postignemo ravnotežu sa sobom i sa prirodom. Tada nam ništa ne preti. 

Ukratko, milioner je napravio grešku. Nije to bilo zbog toga što mu je namera bila loša, već zbog toga što je poboljšao spoljašnje uslove, a da nije ispravio unutrašnje ljudskog bića.

Link - 𝗪𝗵𝘆 𝗗𝗼𝗲𝘀 𝗛𝗲𝗹𝗽𝗶𝗻𝗴 𝗣𝗲𝗼𝗽𝗹𝗲 𝗦𝗼𝗺𝗲𝘁𝗶𝗺𝗲𝘀 𝗧𝘂𝗿𝗻 𝗢𝘂𝘁 𝗕𝗮𝗱𝗹𝘆?