KAKO KABALA OBJAŠNJAVA SAHRANE I ŽALOST

 
Kako kabala objašnjava sahrane, žalost i šta ostaje od osobe nakon smrti 

Kako treba da se odnosimo prema odlasku osobe sa ovog sveta, prema sahrani i prema pružanju utehe ožalošćenima? 

Iz perspektive duhovnog, veliki cilj našeg razvoja jeste da postignemo princip „Ljubi bližnjeg svog kao sebe samog”, da se povežemo sa svima „kao jedan čovek u jednom srcu”. Ova povezanost će nas dovesti do poistovećivanja sa opštom silom prirode, jedinom silom koja je u osnovi stvaranja. 

Napredovanje ka ovom cilju prati proces koji se stalno ponavlja. Po prirodi, suprotne i egoistične želje se bude u našim srcima i mi moramo da se uzdignemo iznad njih u povezanosti i ljubavi. Iz dana u dan, želju za željom, pozvani smo da ispravimo na isti način. 

Kada sve naše želje budu ispravljene i ne preostanu nove želje koje treba da otkrijemo, i nakon što smo posvetili čitavo svoje srce društvu, onda telo ostaje takoreći prazno, bez duha života.

Ispravljeni duh osobe nastavlja da živi unutar kolektiva, dok društvo preuzima prazno telo i sahranjuje ga. Na taj način, odajemo počast spoljašnjoj odeći, telu koje je nekada nosilo želje koje su ispravljene i s ljubavlju predate kolektivu. Pratimo ga na njegovom poslednjem putovanju, umotano u belu pogrebnu odeću koja simbolizuje davanje. 

„Neka Njegovo veliko Ime bude uzvišeno i posvećeno”. Molitva Kadiš izražava zahvalnost. Ukoliko je osoba ispravila želje otkrivene u njoj, što se naziva „posvećenjem želje”, tada je uključena u savršenu povezanost koja postoji između svih ljudi. U toj vezi oseti se Viša sila, a izražena zahvalnost je za pomoć koju nam ova sila pruža da se povežemo jedni sa drugima i da sami postanemo posvećeni, takođe. 

Napori da se uzdignemo iznad uskog egoizma, to jeste želje da uživamo isključivo zarad sopstvene koristi a na račun drugih, i da se kroz ljubav povežemo sa drugima, jesu ono što gradi unutrašnje biće osobe, deo koji ostavlja iza sebe u svetu. Ovaj večni deo ne pripada telu. On je povezan sa svima. To je ljudski duh. Duša. 

Cepanje odeće ožalošćenog je spoljašnji simbol koji prihvatamo na sebe kao nastavak procesa ispravke koji je sprovela naša preminula voljena osoba. Suze i pukotine će se pojaviti u našim srcima u obliku egoističnih želja, ali mi ćemo raditi na tome da ih ispravimo i izgradimo harmonične veze sa drugima. Tako nastavljamo njihov put. To je neka vrsta obećanja koje im dajemo, svojevrsni zavet. 

Pružanje utehe ožalošćenima tokom sedmodnevnog perioda žalosti (Šiva) simbolizuje saučestvovanje. Oni koji dolaze da pruže utehu žele da se pridruže ožalošćenima i slede put preminulog. Oni nastoje da jedni drugima daju snagu da prodube međusobnu povezanost unutar društva, što doprinosi uzdizanju duše. 

Pomeni i obeležavanja nakon sedam dana, trideset dana, godinu dana i kasnije, postaju prilike za preispitivanje: da li zaista sledimo njihov put? Da li nastavljamo pozitivne veze koje su uspostavili? 

Uistinu, niko ne odlazi izuzev tela. Duh kojim se čovek povezuje sa društvom, nastavlja da deluje u opštem procesu ispravke zajedno sa ostalima. Zbog toga ljudi osećaju da oni koji više nisu fizički živi ostaju prisutni u njima, da ih vode i usmeravaju u njihovim životima.

Ovo važi i na individualnom i na kolektivnom nivou. Svaka generacija postoji u unutrašnjoj suštini generacije koja je sledi. Upravo to što se dešava na fiziološkom nivou i izražava se, na primer, kroz genetiku, isto tako postoji i na duhovnom nivou. 

U skladu sa tim, nema razloga da tugujemo za nekim ko je ispunio svoju ulogu na ovom svetu. Važnije je da preispitamo sebe: da li sam uradio sve što sam mogao da podstaknem povezanost i ljubav? Da li sam radio svim srcem da bi se svi osećali kao jedna porodica?

Takvo preispitivanje treba da imamo svakog dana.

Šire gledano, sve katastrofe, problemi i patnje kroz koje prolazimo, na svakom nivou i u svakoj sferi, od ličnog života do globalnih dešavanja, a posebno ono što nas pogađa kao naciju, svedoči o činjenici da ne držimo korak sa razvojem koji se od nas zahteva. 

Svet postaje sve više međusobno povezan i međusobno zavisan, dok se, u isto vreme, u  ljudima budi sve više egoističnih želja. Kao rezultat toga, igre ega prete da potope čamac u kojem sedimo svi zajedno.

Ovde jedino može da nam pomogne revolucija u percepciji - kulturna, obrazovna i društvena revolucija. Takva revolucija u nama stvara osećaj i razumevanje da evolucija vodi čovečanstvo ka tome da funkcioniše kao jedan veliki sistem. 

Poput različitih organa unutar jednog tela, moramo da naučimo da postojimo u međusobnoj odgovornosti i saradnji.  

Mi, narod Izrael, predodređeni smo da pružimo primer. Kada naučimo kako da se međusobno povežemo u ljubavi, vodićemo čovečanstvo do njegovog najvišeg stepena razvoja, do postojanja u duhovnoj dimenziji izvan života i smrti, vremena, prostora i kretanja.

Link - 𝗛𝗼𝘄 𝗗𝗼𝗲𝘀 𝗞𝗮𝗯𝗯𝗮𝗹𝗮𝗵 𝗘𝘅𝗽𝗹𝗮𝗶𝗻 𝗙𝘂𝗻𝗲𝗿𝗮𝗹𝘀, 𝗠𝗼𝘂𝗿𝗻𝗶𝗻𝗴, 𝗮𝗻𝗱 𝗪𝗵𝗮𝘁 𝗥𝗲𝗺𝗮𝗶𝗻𝘀 𝗼𝗳 𝗮 𝗣𝗲𝗿𝘀𝗼𝗻 𝗔𝗳𝘁𝗲𝗿 𝗗𝗲𝗮𝘁𝗵?