KOLIKO JE OZBILJAN KORONAVIRUS?

link - “How serious is the 2019–20 Coronavirus?“

Koliko je ozbiljan koronavirus 2019–20?

Koronavirus je glavni istorijski događaj koji menja lice ljudskog društva širom sveta.

Jedna krajnje mala čestica koja je zarazila već preko miliona ljudi prouzrokovala je desetine hiljada smrti, i štaviše, ubacila žbice u točkove civilizacije.

Za nekoliko nedelja, naš način života u kupovini, kafićima, restoranima, barovima, klubovima, putovanjima, sportu, kulturi, crkvama, sinagogama, džamijama, i ukratko, bilo kakvim javnim okupljanjima, iznenada se zaustavio.

Koronavirus je fizički izolovao ljude širom kontinenata pod istim ostani-kod-kuće uslovima, s mogućnošću da napuste dom jedino zbog osnova neophodnih za život.

S trkom pacova (način upućivanja na stanje u modernom društvu u kojem se ljudi međusobno takmiče zbog bogatstva i moći)  koju smo trčali i zaustavlli se, koronavirus nam je pokazao primer kako se, kada ostavimo okolinu samu, ona podmlađuje i poboljšava. Na primer, zloglasno zagađeni vazduh urbane Kine i vode u kanalima Venecije, posle relativno kratkog perioda zatvaranja, pročistili su se.

Ozbiljnost takvih događaja trebalo bi da nas dovede do nekoliko zaključaka:

Činjenica da je mali i jedva vidljiv virus uzrokovao toliko smrti, bolesti i društveno-ekonomskih promena, pokazuje koliko smo mali i slabi u prisustvu prirode. Način na koji smo živeli svojim egoističkim, konzumerističkim i materijalističkim životima bio je štetan za okolinu i za nas same, a kada živimo prema osnovnim potrebama, priroda se brzo podmlađuje.

Iako primorani na socijalno distanciranje, trebali bismo idejno preispitati način na koji živimo svoj život. Kada bi preispitali životni tok, bilo bi pametno da se zapitamo kako smo došli do stanja u kome se nalazimo, da vidimo gde se krećemo, kao i da li možemo da utičemo na pozitivne promene krećući se napred.

Kako smo došli u stanje u kome smo toliko zagađivali svet, nanoseći toliko štete okruženju i sebi? To je poteklo od fundamentalne suprotnosti između ljudske prirode i prirode uopšte.

Ljudska priroda je egocentričan egoizam. Cilj mu je benefit za sebe na štetu drugih, a kada je nesputan, vodi nas u borbu za moć i vlast.

Suprotno tome, kvaliteta prirode je međusobna povezanost i međuzavisnost. Kada je ne ometa egoistično ljudsko uplitanje, priroda usmerava sve svoje delove u harmoniju i ravnotežu.

Nakon eksplozije nuklearnog reaktora u Černobilu 1986. godine, oslobađajući deset puta više zračenja od količine u Hirošimi, naučnici su procenili da će to područje biti nenaseljeno narednih 20.000 godina. Međutim, deceniju kasnije, iz nuklearne ruševine pojavio se cvetajući prirodni rezervat sa stablima koja se obnavljaju i raznim vrstama životinja koje ponovo nastaju: gmizavci, perad i razne vrste sisara, od kojih neke nisu živele na tom području mnogo godina pre katastrofe.

Priroda kontinuirano razvija svoje raznolike i međuzavisne delove do stanja ravnoteže.

Pošto je egoistična ljudska priroda suprotna objedinjujućoj tendenciji prirode, nedostaje nam intuicija da održimo ravnotežu sa ostatkom prirode.

Međutim, data nam je mogućnost da postanemo svesni svog suprotstavljanja prirodi. Kroz takve udarce kao što je koronavirusna pandemija, možemo naučiti da puštajući naše živote da teku  prirodi suprotnim egoističnim tokom, na kraju patimo.

Takođe, za razliku od životinja, imamo dodatnu mentalnu sposobnost da pitamo o izvoru naše boli i zaključimo da je naše protivljenje prirodi koren naših nevolja. Tada bismo svesno i voljno prošli transformaciju da bismo se uravnotežili sa prirodom.

Za razliku od neživog, vegetativnog i životinjskog nivoa, koji instinktivno funkcionišu u ravnoteži sa integralnom prirodom, mi ljudi, lišeni ovog instinkta, imamo mogućnost da odredimo vlastite društvene vrednosti oblikujući društveni uticaj i javno mnjenje koji utiču na način na koji svi razmišljamo i usmeravamo sebe.

Ako, međutim, organizujemo društvene vrednosti u skladu sa prirodnim vrednostima - međusobno razmatranje i odgovornost kako bismo ostvarili skladnu  povezanost i međuzavisnost prirode u našim vezama - tada bismo, vlastitim svesnim i voljnim učešćem u prirodi, nadopunili ono što nam instinktivno nedostaje 

Zbog toga, ozbiljnost koronavirusne krize, iako pogubna u mnogim aspektima, takođe nam nudi priliku za unapređenje ljudske svesti i kvaliteta života u društvu. Kako? Aktiviranjem međusobnog razmatranja i odgovornosti u našim vezama.

Ako ne uspemo da ispravimo sebe kako bismo postali pažljiviji i odgovorniji jedni prema drugima, onda možemo očekivati da će nas priroda smestiti u još strože uslove dok ne shvatimo potrebu da se pozitivno povežemo.

Kako, dakle, možemo da se podvrgnemo ovom pomaku svesti u praksi?

A jedne strane, vlade bi trebale da osiguraju osnovni dohodak, hranu, stambeno zbrinjavanje i zdravstvenu zaštitu, u zamenu za naše sudelovanje u obrazovnim programima gde bismo naučili zašto i kako provoditi načelo međusobnog razmatranja i odgovornosti u svojim životima.

S druge strane, određivanjem prioriteta vrednosti međusobnog razmatranja i odgovornosti, želeli bismo da promovišemo ideje i primere onih pozitivnih veza koje ljudsko društvo treba širom naših medija, a koji nam trenutno šalju prepreke porukama koje razdvajaju.

.

Uzajamnim razmatranjem i odgovornošću koja postaje vodeći princip društva, mediji bi se bavili problemom kako naša podela negativno utiče i slabi ljudsko društvo, kao i da je put ka svesnijem i jačem društvu kroz našu bolju povezanost.

Spajanjem medijskog diskursa koji ujedinjuje sa obrazovnim programom koji obogaćuje povezanost, naučili bismo kako da prihvatimo, razumemo i kako da se povežemo sa svima, da postanemo pod uticajem nove atmosfere međusobnog razumevanja, podrške, svesti i osetljivosti.

Kao rezultat, priroda više ne bi trebala da nam šalje pandemije ili druge krize kako bi nas probudila u našoj potrebi da se pozitivno povežemo. Na isti način doživeli bismo potpuno novu vrstu skladnog i mirnog života, gde živimo u ravnoteži s prirodom.

Autor

  Dr Mihael Lajtman