VI VIDITE ČAŠU KAO POLUPRAZNU ILI POLUPUNU. ZAŠTO?

 

 

Vi vidite čašu kao polupraznu ili polupunu. Zašto?

 Šta je bolje – posmatrati čašu kao polupunu ili kao polupraznu? Uistinu, postoji i treća mogućnost: napuniti je do vrha. 

Ukoliko istražujemo razvoj čovečanstva, vidimo da ono najčešće napreduje pod pritiskom negativnih faktora. Otpozadi nas guraju patnja, strah, oskudica, konkurencija i potreba da pobegnemo od neprijatnih stanja. Čak i naša kultura i umetnost u velikoj meri izgrađene su na sukobu, tragediji, ratu, unutrašnjoj borbi i nečemu što nedostaje. Više smo skloni tome da izbegavamo zlo, nego da težimo ka istinskom dobru. 

Ali, šta je „dobro”? Da li je to uistinu nešto što smo izabrali za sebe? 

Od detinjstva, društvo nas uči da je dobro biti bogat, snažan, uspešan, uticajan i biti prvi. Potrošačka kultura nameće svoje standarde i neprestano nas uverava da nam je potrebno još jedno dostignuće, imovina ili statusni simbol. Trčimo za srećom u skladu sa obrascima koje nam je društvo usadilo, ali to zadovoljstvo nikada ne traje dugo. 

Pozitivno razmišljanje može donekle da pomogne. Ono može da usmeri našu pažnju sa prazne polovine čaše na punu polovinu, da nam podigne raspoloženje i pruži privremeno olakšanje. Ipak, ono ne može u osnovi da promeni unutrašnji obrazac po kojem živimo.

Za ovo nam je potrebno drugačije okruženje. 

Ljudi su društvena bića. Otuda, ukoliko želimo da izgradimo novu unutrašnju prirodu, potrebno nam je društvo zasnovano na drugačijem principu. Takvo društvo još ne postoji kao gotovo rešenje; moramo da ga izgradimo zajedno. 

Integralni pristup obrazovanju uči nas da ne mogu sam, svojom snagom da uistinu ispunim sopstveni nedostatak. Međutim, možemo da ispunimo jedni druge. Zbog toga su povezanost i ljubav temeljni zakon integralnog društva. 

Kroz učenje o ljudskoj prirodi, strukturi sveta i kroz praktične vežbe povezivanja u malim grupama, čovek postepeno počinje da u sebe uključuje želje, misli i osećanja drugih ljudi. Osećaj odvojenosti slabi, a umesto njega počinjemo da osećamo zajedničku mrežu, kao da jedno srce kuca između nas.

Kada počnem da razmišljam ne samo o sebi, već o tome kako da budem od koristi drugima, više ne osećam samo svoj individualni život. Počinjem da osećam opšti tok života koji protiče kroz sve nas zajedno. 

Upravo tu, pojavljuje se drugačija vrsta sreće – ona koja se neprestano obnavlja, jer ne zavisi od prolaznog, egoističnog ispunjenja. 

Ukoliko zaista želimo da čašu ispunimo do vrha, moramo da uđemo u društvo izgrađeno na povezanosti i uzajamnoj ljubavi. Ovde, sreća više nije kratkotrajno emocionalno stanje, već novi stepen postojanja: osećaj celovitosti, povezanosti i života koji prevazilazi naše uske, individualne granice.

 

Link - 𝗬𝗼𝘂 𝗦𝗲𝗲 𝘁𝗵𝗲 𝗚𝗹𝗮𝘀𝘀 𝗮𝘀 𝗛𝗮𝗹𝗳 𝗘𝗺𝗽𝘁𝘆 𝗼𝗿 𝗛𝗮𝗹𝗳 𝗙𝘂𝗹𝗹? 𝗪𝗵𝘆?