DA LI TREBA DA SE NADMEĆEMO ILI DA SARAĐUJEMO

 
Da li treba da se nadmećemo ili da sarađujemo sa drugima da bismo živeli najlepši mogući život 

Moderno društvo je izgrađeno na egoizmu, to jeste na želji za uživanjem zarad sopstvene koristi a na račun drugih. Ljudi se od detinjstva uče da uspeh znači biti ispred drugih, uzdići se iznad drugih, zarađivati više, postizati više i obezbediti bolji položaj od svih ostalih. Što je veći egoizam osobe, to ona misli da su njene šanse za uspeh veće. 

Ipak, ovaj egoistični sistem dostiže svoje granice. 

Čovečanstvo je došlo do stanja iscrpljenosti. Nakon vekova težnje ka ličnoj koristi, moći, bogatstvu, statusu i dostignućima, jasno je da su takva ispunjenja prolazna i da nas istinski ne ispunjavaju. Zbog toga, svet je pregoreo od egoizma. Više ne može da nastavi da napreduje istim egoističnim modelima uspeha. Snovi, koji su nekada motivisali čovečanstvo, postepeno blede i mnogi više ne veruju da će više uspeha, bogatstva ili moći rešiti njihove probleme. 

U takvom stanju, sve više ljudi se suočava sa osnovnim pitanjem o našim životima: kako možemo da nastavimo da postojimo?

Odgovor je u potpuno novom razvojnom pravcu. Umesto što cenimo nadmetanje i razdvojenost, mi moramo da naučimo da cenimo povezanost. Budućnost čovečanstva ne zavisi od toga koliko se uspešno takmičimo jedni sa drugima, već od toga koliko se uspešno povezujemo jedni sa drugima.

U takvoj povezanosti, otkrićemo nove ciljeve, nove mogućnosti, pa čak i novu percepciju stvarnosti. Ono što danas izgleda kao iscrpljen i rasparčan svet, otkriće se kao živi, međusobno povezan i zavisan sistem kroz koji možemo da otkrijemo smisao i svrhu života. 

Ovaj princip se ne odnosi samo na čovečanstvo u celini, već i na naše lične odnose. Čak i na pitanja o tome kako prijateljstva mogu da se očuvaju tokom čitavog života, odgovor može da se dobije kroz suštinsku promenu percepcije. 

Potrebno je da razumemo da je svaka negativnost koju vidimo kod drugih odraz unutrašnjih svojstava nas samih. Ne postoji ništa suštinski loše izvan nas. Mane, slabosti i nedostaci koje opažamo kod drugih ukazuju na kvalitete koji zahtevaju ispravku u našoj sopstvenoj percepciji. 

Otuda, nikada ne treba da ispravljamo druge. Uvek je važno da ispravimo sebe. 

Dok postepeno transformišemo svoje unutrašnje kvalitete, naš pogled na svet,  isto tako, počinje da se menja. Ono što je nekada izgledalo neprijateljski počinje da izgleda dobronamerno. Ono što je nekada izgledalo narušeno počinje da otkriva sklad. Ono što je nekada izgledalo kao svet ispunjen neprijateljima počinje da izgleda kao svet ispunjen mogućnostima za povezivanje. 

Kabalističkim rečnikom, ova transformacija je razlika između raja i pakla. 

Raj nije mesto negde izvan ovog života. To je stanje percepcije. Ukoliko ispravimo negativnost u sebi, počinjemo da doživljavamo stvarnost kao harmoničnu, lepu i celovitu. Otkrivamo da je raj uvek bio prisutan; samo nas je naša percepcija sprečavala da ga vidimo. 

Nasuprot tome, ukoliko ne promenimo svoje unutrašnje kvalitete, svet nastavlja da deluje neprijateljski i bolno. Pakao koji doživljavamo nije izvan nas, već u nama. 

Zbog toga osuđivanje drugih nije produktivno. Ukoliko pakao vidimo u drugim ljudima, onda taj pakao postoji u nama. Rešenje nije da menjamo druge, već da menjamo sebe. U trenutku kada ispravimo sopstvenu percepciju, počinjemo da vidimo drugačiju stvarnost. 

Napredak čovečanstva je u tome da svako od nas pomeri svoj fokus sa ispravljanja drugih na ispravljanje sebe, sa nadmetanja na povezanost, i sa podele na jedinstvo. Time otkrivamo ne samo bolje odnose, već i potpuno novi svet. 

Link - 𝗦𝗵𝗼𝘂𝗹𝗱 𝗪𝗲 𝗕𝗲 𝗖𝗼𝗺𝗽𝗲𝘁𝗶𝗻𝗴 𝗪𝗶𝘁𝗵 𝗢𝘁𝗵𝗲𝗿𝘀 𝗼𝗿 𝗖𝗼𝗼𝗽𝗲𝗿𝗮𝘁𝗶𝗻𝗴 𝘁𝗼 𝗟𝗶𝘃𝗲 𝘁𝗵𝗲 𝗕𝗲𝘀𝘁 𝗟𝗶𝗳𝗲 𝗣𝗼𝘀𝘀𝗶𝗯𝗹𝗲?