„Koren rasizma“
Kada pokušavamo da se nosimo sa rasizmom, moramo da sagledamo njegov koren. Nema smisla pokušavati da iskorenimo rasizam protiv bilo koje etničke grupe ili boje kože bez da iskorenimo njegovo seme. Na žalost, to ne možemo izvući jer je seme rasizma, bahatosti i bilo kakve diskriminacije ljudska priroda. Ljudska priroda - za koju je rečeno da je to zlo iz naše mladosti - je krajnji, neumorni egoizam, okupiranost sobom u najgorem izdanju.
Rešenje protiv rasizma jeste da se neguje i prigrli jedinstvenost svake osobe kao naša sopstvena.
Ne postoje dva ista čoveka. Crni, beli, žuti i crveni, muškarci i žene, visoki i niski, teški i lagani, veseli i tmurni, pronicljivi i naivni, optimistični i pesimistični, sve su to osobine koje nas čine ljudima, i koje uglavnom ne možemo da promenimo. Postoji tako mnogo kombinacija i osobina da ne postoje dva ista čoveka.
Medjutim, problem nije u tome što smo drugačiji. Problem je što mrzimo ono što nam je drugačije od nas u drugim ljudima i volimo ono što je kod njih slično nama. A, budući da postajemo sve više egoistični, ljude doživljavamo da se još više razlikuju od nas. Zbog toga se mržnja među ljudima neće smanjivati; ona će da raste sve dotle dok ne možemo podneti ni jednu jedinu osobu, jer ta osoba na neki sitan, neotkriven način nije poput nas.
Ali, odakle dolaze razlike među nama? Mudrost Kabale objašnjava da se stvarnost sastoji od dve osnovne želje: želje za davanjem i želje za primanjem. Ove dve želje su u interakciji, jer želja davanja treba primaoca i želja za primanjem treba davaoca. Zato one komuniciraju kroz četiri osnovne vrste komunikacije, odnosno mešavine primanja i davanja. Ove četiri vrste, ili faze davanja i primanja postoje u svakom elementu u stvarnosti. Kod ljudi se one izražavaju (između ostalih izraza) kroz četiri osnovne boje kože.
Zapravo, nije problem u tome što smo različiti; to je tako određeno prirodom, i priroda je prelepa U celoj prirodi volimo kako se stvari međusobno nadopunjuju. Mi volimo da vidimo udvaranje muškaraca i žena, neprestano podmlađivanje prirode u ciklusu života i smrti, i kako svaki element odigrava svoj komplementarni deo u ekosistemu da bi stvorio skladnu celinu. Ali, kada je reč o ljudima, mi se borimo da svima postanemo isti i odričemo se svakog ko se usudi da slavi ljudsku raznolikost kao bahatu. Radeći to, osuđujemo sebe na bedu.
Baš kao i sva priroda, čovečanstvo je jedna, komplementarna celina. Mi želimo da skladno radimo kao i čitava stvarnost, gde svi delovi nadopunjuju jedni druge, podržavaju, prihvataju i veličaju međusobne razlike. Ali, samo ako stavimo celovitost iznad svoga Ja, „mi“ iznad „Ja“, ljude iznad pojedinca, tek tada će svaka osoba zaista moći da istakne i u potpunosti izrazi svoje jedinstvene kvalitete. Jer kako da znamo ko smo ako pokušavamo da oponašamo druge? Kako možemo da znamo šta je to što mi možemo da damo društvu, ako sve o čemu razmišljamo je to šta društvo kaže, šta ono od nas želi da mi budemo? Dakle, društvo nas na kraju guši, mi ga na kraju mrzimo, i umesto doprinosa, razmišljamo o odmazdi. Ovo je način razmišljanja koji preovladava u našem trenutnom društvu.
Razlike među ljudima nisu samo neizbrisive, već su od vitalnog značaja za zdravlje nas, kao društva. Mi ne bismo mogli da budemo kompletno čovečanstvo da nije bilo svih nas, sa svim našim različitostima. Kad bismo samo pogledali izvan našeg ega i videli lepotu čovečanstva, shvatili bismo kako oblikujemo veličanstven mozaik, šarolik kao i sama priroda. Mi bismo tada slavili razlike između nas i prigrlili ih, i što bismo više razlika videli kod ljudi, to bismo ih više voleli, jer što više boja i oblika imamo, više mozaika bi nam se otkrilo.
Zato, ukratko, koren rasizma nije u razlikama među nama, već u našoj pogrešnoj ambiciji da sve učinimo istim. Rasizam možemo da pobedimo samo slavljenjem i prihvatanjem toga da je svaka osoba jedinstvena baš kao i mi. Moramo da volimo svaku osobu, jer ono što još neko drugo, jedinstveno ljudsko biće može da dâ čovečanstvu, ja nikad neću moći da dam. I, da ta druga osoba nije dala čovečanstvu upravo tu posebnu osobinu, čovečanstvo bi uvek bilo manjkavo.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.