Medium je objavio moj novi članak
„Šta se dešava kada pogrešno razumemo raznolikost i inkluzivnost“
Da li je moguće pomešati vodu i ulje? Ne, ne nije. A, da li možete i bez jednog od ta dva? Ne, ne možete. Da li vuk može postati jelen? Ne, ne može. Da li bismo to uopšte i želeli? Bože zabrani! Pa zašto onda isključujemo raznolikost i inkluziju kada je reč o ljudima? Zašto se borimo da svi postanemo isti kada su upravo razlike između nas ono što čini čovečanstvo tako lepim, ukoliko jedni sa drugima imamo harmonične odnose?
Pokušavajući da učinimo to da svi budu isti, pogrešno tumačimo inkluziju i povećavamo mržnju koja već postoji u nama.
Kao što su muškarci i žene različiti, tako su različite i četiri vrste boje kože: bela, crna, žuta i crvena. A isto kao što se muškarci i žene međusobno dopunjuju, tako se dopunjuju i četiri vrste ljudi. Ne postoji tu nešto što bismo nazvali bolje ili gore od drugoga. Oni su jednostavno to - četiri vrste ljudi, čije se razlike, između ostalog, manifestuju kroz boju kože.
Postavlja se pitanje: „Ali ako jedan nije superiorniji od drugog, zašto se onda tu javlja netolerantnost?“
Netrpeljivost nema nikakve veze sa bojom kože i tiče se isključivo ljudske prirode: mi smo egocentrični i otuđeni jedno od drugog. Jednostavno rečeno, stvorenja smo ispunjena mržnjom. Ovo, naravno, nije ništa novo; to je znano još iz Knjige Postanja (8:21), kada je Bog rekao: "Čovek u svom srcu ima zlu inklinaciju od rođenja".
Ova inklinacija je razlog što više od pola veka nakon ukidanja segregacije u Sjedinjenim Državama nema inkluzije. Pokušavajući da učinimo da smo svi isti, pogrešno smo protumačili inkluziju i povećali mržnju koja već postoji u nama.
Inkluzija ne znači da svi postaju isti. To znači da su svi uključeni u stvaranje zajedničkog društva, svako prema svojim jedinstvenim karakteristikama, a raznolikost jedinstvenih kvaliteta koja su obuhvaćena jednom zajedničkom celinom stvara zdravu i snažnu naciju.
Ali, da bi to postigli, ljudi moraju da nadiđu zlu inklinaciju koja vlada njihovim srcima. A da bismo nadišli tu urođenu prirodu, moramo znati nekoliko stvari: 1) Svi delovi američkog društva su neophodni. Izvucite bilo koji deo toga, i osakatili biste čitavu naciju. 2) Različite frakcije neophodne su upravo zato što su različite. Šta neko može, niko drugi ne može. 3) Jedinstvo svake grupe mora funkcionisati kao pozitivan doprinos celom društvu. Na ovaj način raznolikost će ojačati društvo i povećati solidarnost, za razliku od toga da bude uzrok napetosti i razbijanja u trenutnoj situaciji, kada mržnja razdvaja frakcije. 4) Krajnji cilj svih frakcija mora da bude jačanje i učvršćivanje čitavog američkog društva. Ako čak i jedna od četiri grupe povuče svoj put, celokupno društvo će se raspasti.
Kao primer, zamislite košarkaški tim. Svaki igrač u timu ima određenu ulogu (ili uloge) koju treba odigrati, a svaki igrač pomaže i ostalim saigračima da odigraju svoju ulogu. Ako tim pobedi, to ne predstavlja ličnu pobedu jednog igrača; već je to rezultat timskog napora.
Na sličan način, današnjem američkom društvu je potrebno to da njegovi igrači igraju svoje uloge, zatim da pomažu jedni drugima i zajedno obavljaju zadatak ujedinjenja američke nacije. Raznolikost američkog stanovništva može stvoriti najlepše i najupešnije društvo na Zemlji, ali prvo ljudi moraju da donesu odluku da će više želeti ljubav nego mržnju.
Nije lako odabrati ljubav, ali nema drugog načina. Kaže se da je nužnost majka izuma. Danas je neophodno da se američko društvo rekonstruiše, jer je na ivici kolapsa. Sledeće nedelje i meseci će odrediti da li će Amerika pobediti mržnju, koja se proširila širom nacije, i postati svetionik nade za podeljeni svet, ili se predati mržnji i pasti u građanski rat.
Da li je moguće pomešati vodu i ulje? Ne, ne nije. A, da li možete i bez jednog od ta dva? Ne, ne možete. Da li vuk može postati jelen? Ne, ne može. Da li bismo to uopšte i želeli? Bože zabrani! Pa zašto onda isključujemo raznolikost i inkluziju kada je reč o ljudima? Zašto se borimo da svi postanemo isti kada su upravo razlike između nas ono što čini čovečanstvo tako lepim, ukoliko jedni sa drugima imamo harmonične odnose?
Pokušavajući da učinimo to da svi budu isti, pogrešno tumačimo inkluziju i povećavamo mržnju koja već postoji u nama.
Kao što su muškarci i žene različiti, tako su različite i četiri vrste boje kože: bela, crna, žuta i crvena. A isto kao što se muškarci i žene međusobno dopunjuju, tako se dopunjuju i četiri vrste ljudi. Ne postoji tu nešto što bismo nazvali bolje ili gore od drugoga. Oni su jednostavno to - četiri vrste ljudi, čije se razlike, između ostalog, manifestuju kroz boju kože.
Postavlja se pitanje: „Ali ako jedan nije superiorniji od drugog, zašto se onda tu javlja netolerantnost?“
Netrpeljivost nema nikakve veze sa bojom kože i tiče se isključivo ljudske prirode: mi smo egocentrični i otuđeni jedno od drugog. Jednostavno rečeno, stvorenja smo ispunjena mržnjom. Ovo, naravno, nije ništa novo; to je znano još iz Knjige Postanja (8:21), kada je Bog rekao: "Čovek u svom srcu ima zlu inklinaciju od rođenja".
Ova inklinacija je razlog što više od pola veka nakon ukidanja segregacije u Sjedinjenim Državama nema inkluzije. Pokušavajući da učinimo da smo svi isti, pogrešno smo protumačili inkluziju i povećali mržnju koja već postoji u nama.
Inkluzija ne znači da svi postaju isti. To znači da su svi uključeni u stvaranje zajedničkog društva, svako prema svojim jedinstvenim karakteristikama, a raznolikost jedinstvenih kvaliteta koja su obuhvaćena jednom zajedničkom celinom stvara zdravu i snažnu naciju.
Ali, da bi to postigli, ljudi moraju da nadiđu zlu inklinaciju koja vlada njihovim srcima. A da bismo nadišli tu urođenu prirodu, moramo znati nekoliko stvari: 1) Svi delovi američkog društva su neophodni. Izvucite bilo koji deo toga, i osakatili biste čitavu naciju. 2) Različite frakcije neophodne su upravo zato što su različite. Šta neko može, niko drugi ne može. 3) Jedinstvo svake grupe mora funkcionisati kao pozitivan doprinos celom društvu. Na ovaj način raznolikost će ojačati društvo i povećati solidarnost, za razliku od toga da bude uzrok napetosti i razbijanja u trenutnoj situaciji, kada mržnja razdvaja frakcije. 4) Krajnji cilj svih frakcija mora da bude jačanje i učvršćivanje čitavog američkog društva. Ako čak i jedna od četiri grupe povuče svoj put, celokupno društvo će se raspasti.
Kao primer, zamislite košarkaški tim. Svaki igrač u timu ima određenu ulogu (ili uloge) koju treba odigrati, a svaki igrač pomaže i ostalim saigračima da odigraju svoju ulogu. Ako tim pobedi, to ne predstavlja ličnu pobedu jednog igrača; već je to rezultat timskog napora.
Na sličan način, današnjem američkom društvu je potrebno to da njegovi igrači igraju svoje uloge, zatim da pomažu jedni drugima i zajedno obavljaju zadatak ujedinjenja američke nacije. Raznolikost američkog stanovništva može stvoriti najlepše i najupešnije društvo na Zemlji, ali prvo ljudi moraju da donesu odluku da će više želeti ljubav nego mržnju.
Nije lako odabrati ljubav, ali nema drugog načina. Kaže se da je nužnost majka izuma. Danas je neophodno da se američko društvo rekonstruiše, jer je na ivici kolapsa. Sledeće nedelje i meseci će odrediti da li će Amerika pobediti mržnju, koja se proširila širom nacije, i postati svetionik nade za podeljeni svet, ili se predati mržnji i pasti u građanski rat.
Autor:
Dr Mihael Lajtman
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.