понедељак, 8. јун 2020.

DA LI AMERIKA MOŽE DA NAUČI DA VOLI



Da li Amerika može da nauči da voli?

Tokom protekle nedelje Amerika je doslovno bila u plamenu. Ono što je počelo mirnim protestima preraslo je u ratište. Na Menhetnu, stotine pljačkaša su pokrali prodavnice, raspoređena je Nacionalna garda, a u desetinama gradova su proglasili policijski sat tokom noći. Jasno je da je ovde umešano mnogo politike, ali to ne umanjuje patnju ili obim ovog problema.

Amerika je već imala afroameričkog predsednika, afroameričke guvernere, afroameričke sudije, sportske zvezde i ikone svih vrsta. Zakonski, nema prepreka tome da bilo koja obojena osoba zauzme bilo koji položaj. Ipak, nema mira, nema bezbrižnosti i nema ljubavi. Ne samo da razdor postoji, već se i produbljuje.

Ljubav ne znači to da se naše razlike pokriju i da se njihovo postojanje poriče. Ljubav je upravo negovanje i naglašavanje svih suptilnosti naše jedinstvenosti, ali ne u cilju da se takmičimo ili pobuđujemo zavist. Trebalo bi da naše razlike koristimo kao građevinske blokove za zidanje mostova privrženosti. Razlike nikada ne bi trebalo da se koriste za povećanje ponosa ili uobraženosti.

Napisano je: „Ljubav će prekriti sve grehe“ (Izreke 10:12). Greh je mržnja među ljudima. Ipak, mržnja je neophodan element. Baš kao što bez noći ne bismo znali kada je dan, bez mržnje ne bismo mogli da znamo kada postoji ljubav. Iz tog razloga, mržnja omogućava postojanje ljubavi. Štaviše, što je dublja tama mržnje, to je svetlija ljubav koja sledi.

Amerika je puna mržnje. Ona je sagrađena od  mržnje, sloj na sloj. Ipak, upravo je to razlog zašto Amerika ima potencijal da postane uzor, svetski lider u nadilaženju razlika i mržnje.

Priroda nas nije stvorila drugačijima bez razloga. Za to postoji posebna namera, svrha. Svako ko je ikad proučavao prirodne zakone zna da nijedan njen deo, čak ni najmanji, nije suvišan. Ništa ne treba da se iskoreni ili izbriše iz sveta, osim ponosa i odvojenosti. Tako, pokušaj da se zamagli postojanje jedinstvene boje nečije kože ili drugih fizičkih, mentalnih ili emocionalnih atributa, znači da se o tome govori na način da je priroda napravila strašnu grešku i da je naš je posao da to ispravimo. Ima toliko mnogo neznanja i oholosti u takvom razmišljanju.

Moramo da se odnosimo prema onome što je priroda stvorila kao prema nečemu što nam je dato da sa time radimo u cilju napredovanja prema ispravci, a ispravka je u odnosima među nama - jedinom mestu gde postoji mana. Naučimo šta znači ljubav i šta ona može da učini sa našim postojećim svojstvima. Naučimo kako ona „razoružava“ naš ego i naš budalasti ponos, kako nas zbližava dok otkrivamo svaki delić naše jedinstvenosti i kako spaja naše razlike u savršenu celinu.

Sada u Americi sve gori; teško je čuti nežnu poruku ljubavi nad razbijenim izlozima i usklicima likovanja. Ipak, ako je ne čujemo, talas će proći i ponovo će se uspostaviti ono što nazivamo “normalno stanje”, ali mržnja neće nestati. Ponovo će udariti sa još većom žustrinom, jer je nismo lečili; nismo mržnji dali pažnju koja joj daje gorivo.

Možda će nam, kada se ponovo budemo našli u građanskom ratu, muka i nevolja otvoriti uši i srca da čujemo poruku. Možda ćemo tada prihvatiti da je to što smo drugačiji – blagoslov kada hoćemo da se ujedinimo u ljubavi, i da jedino prokletstvo jeste mržnja u našim srcima. 


Autor:
  Dr Mihael Lajtman

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.