Trideset godina nakon kovid-19 ili: Društvo budućnosti
Godine na početku
Sada je 2050. godina i sećamo se 2020. godine kada je došlo do prve globalne stagnacije kao posledice prve korona - pandemije. Zbog straha od širenja virusa, u svetu je tada uveden policijski čas, vazdušni putnički saobraćaj bio je potpuno obustavljen, trgovina je dospela u zastoj, održavanje sportskih i kulturnih događaja bilo je prekinuto.
Granice su bile zatvorene, i mada su svi vapili za solidarnošću, samo je nesolidarnost postojala, osim u jednom – da se ostane kod kuće. Vodila se prava borba oko zaštitne opreme, testova na virus i vakcina, jer je sve to ili bilo sklonjeno, ili ukradeno, ili ostalo neisporučeno. Posao se obavljao u muci, a regije koje su bile jako pogođene nisu dobijale podršku od onih u kojima se lakše živelo. Broj nezaposlenih i zaduženih nemerljivo je rastao. Iako gotovo više niko nije umirao od korone, privredni zastoj koji je usledio uzrokovao je recesiju šrom sveta.
Ali, tu nije bio kraj. Usledile su klimatske katastrofe sa sušama i poplavama, i periodi mraza tokom proleća, koji su uništavali useve. Čitava područja postala su pustinje ili močvare. Stalna upotreba pesticida i herbicida da bi se prinosi povećali na kraju je dovela do uništavanja tla i globalnog gladovanja kakvo je pre toga viđeno samo u Africi.
Zbog daljih pandemija virusa, sveprisutna patnja, javni dug, brojne pogrešne odluke koje su donosili čelnici, međusobne optužbe i borba za resurse dosegli su svoj vrhunac 2026. Čovečanstvo je bilo na samom svom kraju. Siromaštvo i očaj, koji su zavladali, počeli su da preoblikuju i G20, grupu nekada najrazvijenijih zemalja, ali i velike, ranije bogate gradove.
U gotovo svim zemljama stranke na vlasti nisu više mogle da se dogovore u vezi sa koalicijama. Javni diskurs o onome što bi moglo da se učini je presušio. Pored toga, čovečanstvo je bilo zatrpano slikama horora i sličnim negativnim vestima koje su se svakog minuta emitovale u svim medijima. Sklanjajući se od toga, neki ljudi su pobegli u izolaciju, neki u religije. Socijalna distanca je postala prava vrednost, iako u osnovi nesocijalna, a uz porast duševnih oboljenja dodatno je pogoršavala situaciju. Ljudi su unutar svoja četiri zida proživljavali frustraciju, svađali su se i sukobljavali, uzimali drogu, i pokušavali da nekako ubiju vreme i izolaciji.
Zaokret
Prekretnicu dugujemo sanjarima i idealistima, optimistima i inovatorima tog vremena, koji su se polako okupljali da bi napravili ujedinjeni društveni pokret. Usred haosa pojavile su se regionalne zajednice i udruženja, proširile su se i počele borbu sa stanjem očaja koje je bilo uveliko prisutno. Uspele su da motivišu ljude da žive, da slušaju jedni druge i da se prisete svojih zaboravljenih ličnih sposobnosti. U te zajednice bili su dobrodošli svi: i stari i bolesni, ali i oni koji su bodri, zatim deca, radnici, snabdevači, čuvari, sakupljači, lovci, kreativci, jaki, ali naravno i slabi.
Internet je ponovo otkriven, ali zbog toga što su serveri trošili mnogo energije, služio je samo za umrežavanje i za razmenu znanja o tome kako da se nešto uradi, ili znanja o starim zanatima, a isto tako i za obrazovanje i kulturu. Za korišćenje interneta za zabavu i objavu nečeg ličnog bio je određen poseban dan. Budući da glad čovečanstva nije bila samo za hranom, već su ljudi žudeli i za novim podsticajima, brzo je nastala nova društvena mreža i to na globalnom nivou – to je, s jedne strane, bilo zbog nedostatka alternativa, ali s druge i zbog novih dopadljivih mogućnosti da se za kratko vreme doprinese zajednici. Tako, mnogi su to prihvatili.
Rođena je nova slika čoveka koja je bila u skladu sa principom: život i sreća drugog važni su mi jednako kao što su i moj život i moja sreća. Ljudi – i ne više profit – dospeli su u središte poslova u svetu.
Pojavio se novi oblik kolektivne uprave: globalni humanitički altruizam. Svaka osoba na svetu treba da ima sve što joj je potrebno za život, rad, razvoj i sreću. Ni više ni manje. To je značilo: svako može da pristupi vodi i toaletu; hrana za svakoga; krov nad glavom svakome; posao za svakoga; ljubav, poštovanje i sasećanje za svakoga. I sve što je rečeno – svuda!
To isto tako znači da je svaka osoba, u okviru svojih mogućnosti, preuzela ličnu odgovornost za društvo i usmerila svoje akcije ka dobrobiti članova društva. Načelo solidarnosti je: imućniji obezbeđuju siromašne, zdravi bolesne, mlađi starije, to jest one koji su iskusili preporod. Ali sve ovo ne zato što su oni siromašni, bolesni, i stariji „nametnuti institucijama“, već zato što ih imućniji, zdravi i mlađi sami uzimaju, razumeju ih i omogućavaju im život.
Obrazovanje danas
Naš globalni obrazovni sistem omogućava danas svakom detetu i svakoj odrasloj osobi da živi i neguju svoje prirodne talente. Uči se ono što je potrebno. I, u tome više nema kalkulacija. Zajednica proverava da li je svakom članu dato dovoljno za razvoj. Pored toga, svako može da uči, i to upravo ono što želi. Čuju se različita mišljenja i sva se razmatraju za važan deo daljeg razvoja ljudi.
„Škola“ se više ne odvija samo u učionicama, već uglavnom u šumi, na livadama i poljima, ili u pustinjama i močvarama. Deca ponovo mogu slobodno da se kreću i penju po drveću, i da se igraju u blatu. Uz njihovu socijalnu inteligenciju, novi školski sistem povećava i njihovu fizičku spretnost. Integralno obrazovanje, jedna od najvažnijih vrednosti u društvu, sada se finansira sredstvima koja su ranije bila namenjena industriji ratne opreme.
U zajednicama, deca se igraju u većim grupama i o njima se brinu starija deca ili bake i deke. Mnogo različitih vrsta zajedničkih stanova – organizovanih tako da u njima imamo i svoje lične prostorije i one koje zajedno koristimo sa drugima u stanu – proizašle su iz toga što imamo različite potrebe, a takvi stanovi nam pružaju sigurnost i pokazuju mnoge prednosti zajedničkog načina života.
Nakon 200 godina sukoba na polju rodne (ne)ravnopravnosti, muškarci i žene su od neopisivog nadmetanja konačno odustali, i to zarad partnerstva u kojem se međusobno nadopunjuju i uvažavaju, ali i poštuju sposobnosti suprotnog pola.
Posao i slobodno vreme
Sve ovo je kao rezultat donelo nove poslove i nove oblasti istraživanja, kao i nove profesije. Nega dece, starih i bolesnih danas se obezbeđuje na onom nivou koji je svakome ponaosob potreban, u njegovom okruženju i u saradnji sa stručnjacima. Dosadašnja paradigma „lečenje bolesnih“ promenjena je u „održavanje i unapređenje zdravlja“. Zdravstveni radnici redovno posećuju zajednice. Sve to učinilo je da zdravstvo bude dostupno.
Ljudi čija su zanimanja vezana za održavanje infrastrukture i sistema (čišćenje, izgradnja puteva, zaštita i održavanje, podučavanje i osposobljavanje, proizvodnja hrane, itd) sada, uz zagarantovani osnovni prihod, primaju i odgovarajuće visoke plate. Poljoprivrednici i povrtari nagrađuju su na isti način. Tlo je opet plodno, planinski pašnjaci se ponovo obrađuju, a povećano i sada već prekomerno urbano vrtlarstvo dovelo je do toga da su se mnogi gradovi već spojili sa zelenim okruženjem, što se danju može i videti na Google Earth.
Srećom, stare profesije poput brokera i trgovaca deonicama, kao i bilo kakvo trgovanje imaginarnim novcem, postale su stvar prošlosti. Ulagači ne ulažu da bi povećali svoj kapital, već da bi omogućili da se inovativne ideje ostvare.
Današnji čovek ima i vreme za sebe. Koristi ga da unapređuje društveni sistem, da se obrazuje i da obrazuje druge, da pronađe nove tehnologije koje služe ljudima i planeti, a koje društvo prepoznaje i ceni – ovako nešto, još i ne tako davno, nije moglo ni da se zamisli.
Na strane kulture i rase više se ne gleda kao da su pretnja, već se one, kao širenje vidokruga, integrišu u našu percepciju. Strah od stranaca (ksenofobija) i patriotizam (rodoljublje) su odsečeni jer stranaca i nema ukoliko se uzme precizno značenje tog pojma, dok planetu vidimo kao naš jedini i zajednički dom koji treba da zaštitimo.
Živeti s prirodom
Znanje o tome da apsolutno zavisimo od prirode, kao i jedni od drugih, zasvetlelo je u našim umovima kao nešto najvažnije što smo otkrili. Predstavnici svih veroispovesti su se složili s tim da ideja Boga apsolutno zahteva ljude za Njegove partnere i da se njihov život – majka zemlja sa svim svojim stvorenjima, biljkama i mineralima – mora zaštititi i održavati pod bilo kojim okolnostima, tako da čovek preživi.
Postojanje farmi u zatvorenom prostoru i uzgoj isključivo životinja za proizvodnji hrane, gde se koriste antibiotici, ali i pesticidi i herbicidi – sada su svedeni na najnižu moguću meru, jer proizlazi da je ova vrsta agronomije prvenstveno odgovorna za razvoj bolesti i mikroorganizama koji su otporni na širok spektar antibiotika, i gotovo da više i ne reaguju na njih. Povratak prirodnim resursima i održiva poljoprivreda imaju veliki uticaj na promene u prehrambenim navikama. Bolesti koje su posledica prosperiteta, kao što su gojaznost, vaskularna zakrečenja i dijabetes, sada su postale prošlost.
Društveni život odvija se u zajednicama u kojima i živimo. Sada u velikoj meri nemamo predrasude ni strah od kontakta. Naše društvene večeri su sve bogatije i pune su prijatnih iznenađenja koje, kroz svoje učešće ili drugi doprinos, naprave mnogi od nas. To nas inspiriše da istražujemo i uzdižemo i neke druge sposobnosti ili umeća u sebi, ali i u drugima.
Suočavanje s pandemijama i saradnja
Sada smo se navikli na pandemije. Inovativni pristup upozorenjima na viruse, predstavljen 2028. godine, pokazao nam je kako vanredno stanje može da se sprovodi. Nekada se, kroz tadašnji način upozoravanja, opšte ograničenje izlaska sprovodilo neujednačeno, a sada je to rutina. Obustavljanje uobičajenih tokova života sprovodi se širom sveta na usklađen i disciplinovan način, što omogućava da se nastavi sa daljim specifičnim istraživanjima o širenju virusa, njegovom životnom ciklusu, kao i tome na koji način da se virus obuzda i time ljudski životi uspešno zaštite.
Ukoliko smo na putu kada dođe do upozorenja na virus, ostajemo tamo gde smo se u svetu zatekli. Nas, kao i članove naše porodice, dočekuje lokalno stnovništvo i tu, tokom perioda karantina, možemo da obavljamo neke poslove, stičući iskustva o novim kulturama i upoznajući ljude – dobronamerne prema nama. Porodicama koje su nam domaćini prenosimo svoja znanja o tome kako se nešto radi i zauzvrat dobijamo od njih nove ideje i znanja, što je korisno za mesto gde stalno živimo.
Ali, i oni koji su ostali kod kuće ponašaju se na takav način da ispravno vode računa o poštovanju života drugih. Izbjegavaju se veći skupovi i starijima se obezbeđuje posebna zaštita, jer se švedski model nije pokazao kao najbolji, kada se sada analizira.
Moja današnjica
Danas se sa užasom sećam šta smo sve doživeli 2020. godine i posle nje. Mnogi moji prijatelji i ja ostali smo bez reči kad se sve preokrenulo, no, bili smo i oprezno optimistični da će se sve promeniti nabolje. Na društvenim mrežama širili smo poruke o važnosti toga da se sada držimo zajedno – svi, širom celog sveta i izvan nacionalnih granica i ideologija. Mnogi stručnjaci su se oglasili i podržali takvo gledište. Srećom, tada nismo znali da će za to morati da prođe još nekoliko godina.
To što ovakav tekst mogu da napišem u svojoj 87. godini dugujem: a) mojim zdravim prijateljima koji me posećuju svake sedmice, b) podsticajnim razgovorima s ljudima koji su oko mene, c) podršci onih s kojima živim u zajedničkom stanu – koji i brinu o meni i konsultuju me, d) odluci, koja je donesena 2030. da u celom svetu prestane proizvodnja proizvoda od duvana. Da tako bude i sa alkoholom – još se raspravlja
Svoje penzionerske dane provodim u zajednici sa dvanaest članova familije i prijatelja koji su u različitih godina – od jedne do 120. U velikoj meri sami brinemo o sebi i svi zajedno radimo da bismo zaradili za život. Imamo ogroman povrtnjak, u kojem uživamo i da radimo i da ubiremo plodove.
Velika je stvar to što starije osobe i danas imaju posao, i nisu senilne niti se o njima briga vodi u domovima za stare. Nakon velike promene 2020-ih, nismo više mogli da dozvolimo to da oni budu gotovo proterani u domove za stare, i da se tako odreknemo svih njihovih znanja i sposobnosti. Da, jednostavno nismo mogli da dozvolimo da se oni povuku na takav način, i mada je na početku za njih to bio šok u nekoj meri, pokazalo se da je to, dugoročno gledano, vrlo pozitivno. Zbog toga što su oni nastavili da u novostvorenim opštinama budu uposleni i da „sarađuju“, demencija, koja je ranije bila u porastu, sada se opet smanjila.
Srećna sam što sam u svojim šezdesetim i sedamdesetim godinama imala priliku da vodim brigu o deci, da istražujem svet s njima, da ja njima pričam priče, i da oni meni pričaju o sebi.
Zahvalna sam što smo kao ljudska bića bili u mogućnosti da iscrtamo zaokret i što je našu raniju zabrinutost za budućnost zamenila čvrsta vera u ljubav među ljudima. Ali nju ne smemo da prihvatimo kao nešto što je jednom i zauvek dato. Rad na tome – biti čovek – traje čitavog života.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.