MOJA PTIČICA

Link - Mein Piepmatz

Moja ptičica 

Budući da me veoma interesuje povezanost koja postoji u prirodi, pre nekoliko godina sam stekla predivno iskustvo, koje nikada neću zaboraviti.

U uglu moje terse jedan par lastavica svio je gnezdo. Bila sam puna radosti što su od svih mesta odabrali baš moju terasu, jer poznato je da gnezdo lastavica donosi sreću. Malo-pomalo, i jaja su stigla u gnezdo, a zatim su se izlegli ptići. Roditelji su ih dobro čuvali, i oni su postajali sve jači i jači.

Ali jednog dana, oh, Bože! rano ujutro, mlada lastavica ležala je na tlu s ranom na glavi i slomljenih krila. To je za mene bio pravi šok. Uzela sam mladu lastavicu i stavila je među dlanove, kao da je u pećini, i počela sam da pravim iscjeliteljske REIKI pokrete. Zatim sam stavila vodu na tanjirić i vrhom prsta uzela kapljicu i tako pokušala da napojim lastavicu. Napravila sam malo improvizovano gnezdo i u njega stavila mlado ptiče. Roditelji su zbunjeno lepršali okolo. Budući da su lastavice mesojedi (jedu komarce itd), morala sam prvo da razmislim kako da nahranim malu lastavicu. Tada sam dobila ideju da uzmem mleveno meso i dajem joj da jede vrlo male komadiće. Nije jela odmah, ali postepeno je uspelo.

Rana na glavi polako je zacelila, a sa slomljenog krila nestalo je perje. Pitala sam se da li će perje ponovo da izraste. Više nisam videla roditelje male lastavice. Budući da je ona već bila u mom srcu, vodila sam brigu o njoj. Na kraju je opet počela da skakuće uokolo i divno se oporavila. 

I, šta sam mogla da uradim? Ne mogu da zadržim lastavicu u kavezu. Ona voli svoju slobodu. Pokušavala sam da je naučim da leti. Stavila sam je na jedan svoj prst, a zatim sam brzo spustila ruku prema dole. Krila su joj se automatski pomerila prema gore i osetila je da daju otpor vazduhu. Već je postala puna poverenja. Pokušavala je da sa naslona starog kauča sama sleti na pod. I, to je radila sve bolje i bolje.

Tako, morala sam da donesem odluku. Trebalo bi da pustim moju ptičicu – tako sam je zvala – čak iako me to jako boli. Stavila sam je na ogradu terase i zabrinuto čekala da vidim šta će se dogoditi. Bila je uplašena i neprestano je okretala glavu prema meni.

Tada se dogodilo nešto predivno. Nisam mogla da poverujem svojim očima. Roditelji su doleteli i sleteli na ogradu, sa leve i desne strane moje ptičice. Tada su njih troje zalepršali krilima, i odleteli su do susednog stabla, gde su se spustili da se odmore. Oči su mi bile pune suza od osećaja koji se stvorio dok sam gledala taj prizor, isto tako i od bola zbog rastanka. Ali, bila sam srećna i zbog toga što su roditelji zapravo uvek bili u blizini i pratili sve. Tada sam uzviknula: „Ptičice, molim te vrati se nekad, da znam da si dobro“.

Nakon otprilike dve sedmice moja mala draga se vratila, sletela u gnezdo i počela da cvrkuće i gotovo mrmlja, kao da želi da mi kaže nešto. Bila sam presrećna što sam mogla da pomognem maloj lastavici. I, svake godine kad se lastavice dosele, pitam: ptičice, da li si tu?

I, šta želim da iskažem ovom pričom ..?

Na primer, da je priroda povezana; ili da priroda leči.

Ili, da neko uvek obraća pažnju, čak i ako ne može da se vidi.

Ili, da morate prvo da pustite ukoliko želite da vam se to vrati.

Ili, da zapravo sve mora da se vrati izvoru. Prema mudrosti kabale, ljudi takođe imaju zadatak da se vrate svojoj izvornoj duši – Adam HaRišon.