SRAMOĆENJEM PRESTUPNIKA POSTIŽE SE SUPROTAN REZULTAT

Sramoćenjem prestupnika postiže se suprotan rezultat

Objavljeno 18. februara, 2021. 

Nedavno je pokrenuta inicijativa da se  imena i lica ubica i seksualnih prestupnika prikažu na bilbordima u Izraelu, da bi ih to osramotilo. Podizanje svesti o kriminalu je sjajno, ali javna objava o tome ko su kriminalci i koji su njihovi zločini postići će upravo suprotno željenom cilju: dovešće do toga da oni postanu ponosni na ono što su učinili i podstaći će ostale potencijalne prestupnike na akciju.

Budući da naše društvo postaje sve narcisoidnije, a narcizam je, kako je tačno primetio časopis Time, vodeći uzrok takvih postupaka, moramo da izađemo na kraj s narcizmom u društvu, ukoliko želimo da sprečimo buduće počinitelje da deluju. Da bismo to učinili, moramo da negujemo društvenu solidarnost.

Stiv Čapman iz Čikago Tribjuna napisao je u kolumni pod naslovom “Lišiti masovne ubice slave koju traže” da “Što su njihova imena više poznata, to je veća verovatnoća da će inspirisati imitatore koji teže da  budu priznati na sličan način. Mladić od 26 godina koji je 2015. godine ubio devetoro ljudi u kampusu koledža u Oregonu, pre toga je napisao o drugom ubici: ‘Čoveka kojeg niko nije poznavao sada svi znaju. ... Izgleda da što više ljudi ubijete, to ste više u centru pažnje’”.

Časopis Tajm je takođe pisao o problemu da se zločinci tretiraju kao poznate osobe, fokusirajući se na to da kriminalci koriste društvene mreže da bi slavu stekli tako što povređuju druge ljude. U članku pod naslovom “Zašto objave na Fejsebuku koje idu uživo izazivaju kriminalce koji traže slavu?”, Adam Lankford je napisao: “Prema istraživanjima Centra Pju Risrč, 51% Amerikanaca u dobi od 18 do 25 godina kaže da je “biti poznat”njihovoj generaciji jedan od najvažnijih ciljeva u životu. Slično tome, mnogi odrasli se, kao deo svojih profesionalnih ambicija, sada takmiče da bi povećali svoju bazu na Tviteru i promovisali sebe na mreži. Nažalost, ova raširena želja za slavom praćena je time da se sve manje raspoznaje razlika između slave i sramote”. Uz ovo, što je veoma važno, Lankford dodaje da „s obzirom na ovaj društveni kontekst, nije iznenađujuće to da će neki ljudi, koji ne mogu legalno da steknu slavu, počiniti zločin da bi se na suprotan način stekli slavu. Ovaj rizik je posebno velik za ljude koji imaju narcisoidnih sklonosti, jer im je pažnja očajnički potrebna, a nemaju empatiju za ljude koje moraju da gaze da bi postigli svoje ciljeve”. U članku u časopisu “Psihologija danas", dr Skot Bon je takve ljude nazvao “selebriti čudovišta”, i dodao da neke “serijske ubice zapravo traže da su javno poznati i aktivno uključeni u stvaranje svoje slike za javnost”.

Očigledno je da to što prestupnici dobijaju slavu, koju traže, njih neće osramotiti. Suprotno tome, učiniće ih ponosnima i ohrabriti ostale prestupnike na akciju, i na to da se ponašaju smelije nego što bi to bilo da nisu videli slavu koju drugi prestupnici dobijaju. Umesto da se izborimo sa problemom u vezi s njihovom slavom, problem moramo da rešimo na sistemskom nivou. Budući da naše društvo postaje sve narcisoidnije, a narcizam je, kao što je tačno sagledano u časopisu Tajm, vodeći uzrok takvih postupaka, mi moramo da se izborimo s narcizmom u društvu, ukoliko želimo da buduće počinitelje sprečimo u tome da deluju.

Da bismo to načinili, mi moramo da podstičemo društvenu solidarnost. Kao što je Lankford primetio, ljudi s narcisoidnim tendencijama, koje danas ima skoro svako, “očajnički traže pažnju” i “nemaju empatiju za ljude koje moraju da gaze da bi postigli svoje ciljeve”.

U društvu u kojem postoji solidarnost, svi dobijaju potrebnu pažnju. Članovi takvog društva osećaju da zavise jedni od drugih i zato neguju tople odnose. Uzajamna zavisnost rađa svest grupe, gde ljudi udovoljavaju potrebama svoje grupe ništa manje nego vlastitim potrebama. Kao rezultat, paziće da ne gaze druge, jer bi ih to bolelo kao kada bi naštetili sebi.

Jednom kad ljudi razviju svest grupe, postaje im lakše da apsorbuju ideju da njihova grupa zavisi od drugih grupa, baš kao što oni zavise jedni od drugih u vlastitoj grupi. To bi proširilo njihovu društvenu svest i opseg društvene solidarnosti izvan njihove neposredne grupe, zajednice, škole ili grada. Postepeno će krug svesti da raste sve dok ne obuhvati čitavu državu, i na kraju, zavisno od spremnosti drugih država, obuhvatiće čitav svet.

Zločini se ne događaju zbog toga što ljudi ne osećaju sram; oni se događaju zato što ljudi ne osećaju ispravnu sklonost. Negujte ispravnu sklonost i eliminisaćete zločin. To treba da bude naš glavni cilj u svim našim obrazovnim sistemima širom sveta. Ukoliko to postignemo, imaćemo sigurnu sadašnjost i srećnu budućnost. Ukoliko tako ne radimo, nikakvo sramoćenje, upozorenje ni tehnološka sredstva da se kriminalci spreče u izvršavanju zločina neće pomoći.

Link - “Shaming Offenders Achieves The Opposite Result” (Linkedin)

Autor:
  Dr Mihael Lajtman