ZA NESLAGANJE JE POTREBNO DVOJE

 

Link - “It Takes Two To Disagree” (Medium)

„Za neslaganje je potrebno dvoje“ 

Međunarodni dan tolerancije je 16. novembar. Izgleda kao da je Dan tolerancije bio prikladan sada više nego ikada. U isto vreme dok političari i novinari otvoreno pozivaju na to da neistomišljenici budu eliminisani iz društva, čak i na to da budu „spalljeni do temelja“, jer „ukoliko ima preživelh... oni će ponovo isto da urade“, tolerancija, izgleda, nikada nije bila poželjnija.

Sva gledišta, čak i ona najekstremnija, treba da dobiju pažnju. Ona, naposletku, produbljuju i proširuju naše razumevanje nas samih kao ljudskih bića. Verujem da smo do sada videli dovoljno negativnih strana ljudske prirode, i vreme je da različitosti među nama upotrebimo na korist čitavom čovečanstvu. 

Čini se da netolerancija dolazi u talasima. Kad god netolerancija naraste preko određenog nivoa, nasilje izbija u jednom ili u drugom obliku. Sada izgleda da idemo sve brže ka još jednom vrhuncu netolerancije, i ukoliko njome ne budemo upravljali bolje nego što je to bilo do sada, buknuće na isti način kao i u prethodnim talasima. A, ukoliko istorija može ičemu da nas nauči, to je da vrhunac svaki put poraste, a nasilje, koje se javlja kao rezultat, biva strašnije.

Mi moramo da razumemo to da čovekova priroda ne postaje tolerantnija, već ekstremnija i fanatičnija. Kao rezultat toga da jedna strana govori o uništenju druge strane, kao što je to danas slučaj, ona će pokušati da to uradi i fizički. Ne postavlja se pitanje da li će to uraditi, već jedino kada. Ukoliko obe strane govore ovim jezikom, to dovodi do rata.

Govoriti danas o bilo čemu što nalikuje prijateljstvu, prijateljskim odnosima, zajedništvu ili čak samo pukoj toleranciji, u najboljem slučaju izaziva osmehe odobravanja. Verovatnije je da  ovakve reči čak naiđu na sarkazam, jer danas ništa nije manje realno od toga da se od ljudi traži to da budu tolerantni jedni prema drugima.

Štaviše, to će biti još i manje verovatno, kako vreme bude prolazilo. Čovekova priroda je dinamična, razvija se ka sve većoj individualnosti, a samim tim i ka međusobnoj netrpeljivosti. Danas je individualnost dostigla takav nivo da ima više porodica sa jednim roditeljem nego sa oba, a bezmalo 30%  domaćinstava ima samo jednog člana. Ako je stanje takvo, da li je teško da zamislimo da mnogi ljudi ne žele nikoga oko sebe?

Ukoliko se ovaj trend nastavi, američka demokratija će uskoro biti prošlost. Da bismo izbegli ono što izgleda da je neizbežna sudbina, moramo da usvojimo radikalno razmišljanje: svako od nas mora da razume da osoba za koju želim čak to da je mrtva, to jest ona osoba koja se ne slaže sa mnom, u stvari drži konopac mog spasa. Bez te osobe neću biti onaj koji jesam, ni ono što sam, i bez nje mene uopšte neće ni biti. Ovo ne znači da moram da se složim sa osobom koju ne mogu da podnesem, već jednostavno to da naše neslaganje jeste ono što nas održava, i da je za neslaganje potrebno dvoje.

Priroda, koja razvija sva stvorenja, podešava ih tako da neka stvorenja budu biljke, a druga životinje biljojedi, ili tako da neka stvorenja budu životinje koje jedu biljke, a druga životinje koje jedu druge životinje. Sva ona zavise jedna od drugih, iako očigledno niko od njih ne voli one druge. Slično tome, priroda čoveka pokreće sve nas da se razvijamo. To nas pretvara u različite ljude, koji se očigledno ne vole, ali koji zavise jedni od drugih, upravo kao što i životinje zavise jedne od drugih da bi opstale. Ne bismo imali fašiste da nismo imali komuniste; ne bismo imali svetovne da nismo imali religiozne, i ne bismo imali umerene da nismo imali ekstremne. Ono što nismo određuje nas barem isto onoliko, ako ne i više, koliko nas određuje ono što jesmo.

Razlika između životinja i ljudi je u tome što mi možemo da vidimo, analiziramo i cenimo tkanje koje je priroda stvorila. Kada bismo mogli da sagledamo širu sliku i vidimo da mi, čovečanstvo, formiramo raznoliko tkanje, koje je lepo isto koliko je lep i biljni i životinjski svet prirode, ne bismo se hvatali za gušu. Naprotiv, bili bismo zahvalni i cenili različitosti, na koje bismo tada mogli da gledamo kao na raznolikost.

Sve što je potrebno i jeste potrebno iz razloga što ima svoje vreme. Sva gledišta, čak i ona najekstremnija, treba da dobiju pažnju. Ona, naposletku, produbljuju i proširuju naše razumevanje nas samih kao ljudskih bića. Verujem da smo do sada videli dovoljno negativnih strana ljudske prirode, i vreme je da različitosti među nama upotrebimo na korist čitavom čovečanstvu. Čovečanstvo se do sada zalagalo za nebrojene ideologije. Sada je vreme da se zalažete za ideologiju jedinstva koja kaže da sve ono u šta verujete i što podržavate, to i zadržite, vaše je i dodajte ga tkanju čovečanstva. Jedino ono društvo koje jedinstvo stavlja  na vrh skale vrednosti može da toleriše različita gledišta unutar sebe, da im dâ pravo mesto i koristiti ih za jačanje i unapređenje čitavog društva.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman