OHOLOST UBIJA

 

Link - “Hubris Kills” (Thrive Global)

„Oholost ubija“ 

Kada bih bio u mogućnosti da vladare savetujem o najvažnijoj vrednosti za njihove države, ja bih im rekao da je edukacija u vezi sa povezivanjem zahtev broj jedan za uspešno upravljanje.

Oholost je jedna od naših osnovnih, mada destruktivnih, osobina. Za nju čak postoji i akademski naziv: iluzija superiornosti. U osnovi, to znači da većina ljudi misli da su u većini aspekata svog života bolji nego što oni to zaista i jesu. Skloni smo tome da precenjujemo svoje kvalitete i sposobnosti u većini onoga što radimo, govorimo ili mislimo. Skloni smo tome da precenjujemo svoje kognitivne sposobnosti, zdravstvene navike, vozačke veštine i inteligenciju.

Pogotovo danas – nedostatak povezanosti, mržnja i otuđenost uništavaju sve. Mi jesmo jedinstveni pojedinci, ostajemo jedinstveni i treba da ostanemo jedinstveni. Međutim, sve dok ne naučimo to kako da svoju jedinstvenost upotrebimo za zajedničko dobro, naša jedinstvenost nam neće doneti ništa osim krvoprolića i smrti umesto prosperiteta i radosti. - Mihael Lajtman

Mi čak mislimo da smo otporniji na pristrasnost nego što to zaista jesmo. Istraživači su to nazvali „slepa tačka pristrasnosti”, što u osnovi znači da sebe opisujemo kao manje podložne pristrasnosti nego što su to drugi ljudi. Ali, ako, na primer, 68 procenata anketiranih nastavnika na Univerzitetu u Nebraski sebe svrstava u vrhunskih 25 procenata u pogledu predavačkih sposobnosti, a 94 procenta njih procenjuje sebe da su iznad proseka, neki od njih moraju biti nerealni prema sebi, jer se brojevi, jednostavno, ne poklapaju. Isto važi i za studente master studija poslovne administracije na Univerzitetu Stanford, od kojih je njih 87 procenata ocenilo svoje akademske uspehe kao natprosečne.

Nije iznenađujuće to što su istraživači pronašli da je za fenomen iluzije superiornosti, egocentričnost jedno od ključnih objašnjenja. Drugim rečima, većina nas je suviše sebična da bismo videli sebe onakvima kakvi zaista jesmo.

Oholost, ili iluzija superiornosti, bila bi zabavna da nas ne košta previše. Ona nas nagoni da mislimo da možemo da pobedimo ostale ponuđače na berzi, a mi na kraju izgubimo novac. Ona nas nagoni da mislimo da imamo dobre šanse da dobijemo na lutriji, te da je unosno da trošimo sve više novca na lutriju, ili na druge oblike kockanja, a u stvari, šanse su nam blizu nule. Nagoni nas da imamo nezdrave prehrambene navike i da mislimo da, uprkos tome, naša loša ishrana neće uticati na nas. Takođe nas nagoni na nepotreban i nerazuman rizik pri vožnji, a da pritom verujemo da ne može ništa loše da nam se dogodi. Ali ljudi ginu ili ostaju invalidi do kraja života zbog takvih pogrešnih procena. Ove greške ne utiču samo na ljude koji ih počine, već često i na druge ljude, čiji je jedini „zločin” bio taj što su bili prisutni kada je neko pogrešno procenio.

Međutim, iako je egoizam primarni uzrok oholosti, postoji dobar razlog za to, a i dobro rešenje. Osećaj jedinstvenosti je zajednički svima nama. Svako od nas je zaista jedinstven i dobro je što je tako, pod uslovom da to koristimo pravilno.

Kao što ni dve ćelije u našem telu nisu iste, tako ni dve osobe u organizmu čovečanstva nisu iste. Svaka ćelija u našem telu je jedinstvena, baš kao i mi, jer svaka ćelija ima jedinstveni zadatak. Dok izvršava svoj zadatak, ona daje čitavom telu. Drugim rečima, jedino kada ćelija koristi svoje jedinstvene karakteristike da bi koristila čitavom telu, njena jedinstvenost doprinosi dobrobiti kolektiva, organizma i postajemo zdravi. Ako koristi svoju jedinstvenost u bilo koju drugu svrhu, osim za poboljšanje opšteg dobra, ona postaje štetna za telo i mora da se izbaci iz njega.

Tako je i sa nama: kada svoju jedinstvenost koristimo u korist društva, mi pomažemo društvu, koje zauzvrat podržava nas i naše jedinstveno izražavanje sebe. Kada svoju jedinstvenost koristimo u bilo koju drugu svrhu, kao što je akumuliranje bogatstva ili moći, postajemo štetni za društvo. U tom slučaju imamo jednu od dve mogućnosti: ili ćemo promeniti svoj način i iskoristiti svoju jedinstvenost za zajedničko dobro ili ćemo ostati takvi kakvi jesmo i društvo će nas, u jednom trenutku, izbaciti. Prema tome, jedini način da se odredi da li je nešto pozitivno ili negativno jeste taj da se odredi da li nečiji postupci koriste društvu ili mu nanose štetu.

Mi sada, očigledno, negativno koristimo svoje osobine. To nije naša krivica; svi smo tako rođeni i svi smo tako vaspitani. Ipak, ako nastavimo ovako, uništićemo jedni druge. Zapravo, već smo na ivici.

Briga jednih za druge nije prirodna egocentričnim bićima. Zato je obrazovanje neophodno sredstvo za premeštanje našeg načina razmišljanja sa „prvo ja“ na „prvo mi“. Kada bih bio u mogućnosti da vladare savetujem o najvažnijoj vrednosti za njihove države, ja bih im rekao da je edukacija u vezi sa povezivanjem zahtev broj jedan za uspešno upravljanje.

Pogotovo danas – nedostatak povezanosti, mržnja i otuđenost uništavaju sve. Mi jesmo jedinstveni pojedinci, ostajemo jedinstveni i treba da ostanemo jedinstveni. Međutim, sve dok ne naučimo to kako da svoju jedinstvenost upotrebimo za zajedničko dobro, naša jedinstvenost nam neće doneti ništa osim krvoprolića i smrti umesto prosperiteta i radosti.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman