VEZA IZMEĐU RADA I PLATE SE RASPADA

 

Link - “The Tie Between Work And Pay Is Crumbling” (Medium)

„Veza između rada i plate se raspada“ 

Među mnogim ekonomistima raste uverenje da se približavamo kraju kapitalizma. Ja mislim da je prerano da se proglasi kraj kapitalizma, jer ono što vidimo jeste sve veća nepovezanost između rada i plate. To donosi važna pitanja na koja ćemo morati da odgovorimo u bliskoj budućnosti.

Mi više nećemo moći da smisao naših života pronalazimo u radu, već u povezanosti sa drugima koja je smislena i obogaćuje. Tek kada rastemo kroz interakciju s drugima, i kada pomažemo drugima da rastu kroz interakciju s nama, mi osećamo zadovoljstvo što smo doprineli nečemu značajnom i trajnom.

Kao prvo, ljudi moraju da jedu bez obzira na to da li rade. I, svi moraju negde da žive, da kupuju odeću, a u modernoj zemlji mora da postoji medicinsko osiguranje i obrazovanje. Iako je istina da, čak ni danas, ne mogu svi da zadovolje ove osnovne potrebe, isto tako je istina i to da ovakvo stanje ne odražava zdravo društvo, i, otuda se pojavljuje sve veća rasprostranjenost depresije i sve veći broj prevremeno umrlih usled zloupotrebe nekih supstanci, zatim zbog ubistava i samoubistava. Tako, prvo pitanje je kako da osiguramo to da svi dobiju ono što svakom čoveku treba.

Drugo, ukoliko ljudi nema posao, šta će oni raditi čitav dan? Ako nas je kovid 19 ičemu naučio, onda je to da besposleno sedenje kod kuće jeste loša ideja. To ljude vremenom čini uznemirenim, agresivnim, depresivnim (ako već nisu) i, što je najgore, beznadežnim, jer ne vidi kraj tome. Drugim rečima, ljudima je potreban osećaj svrhe, razlog da ustanu iz kreveta. Ako to nije posao i potreba za zarađivanjem za život, šta to može da bude?

Pre svega, ljudi moraju da budu informisani. Moraju da znaju da iako imaju novac u banci, ako ga uopšte imaju, to ne znači da su nezavisni od drugih. Lanci proizvođača i snabdevača koji nas opskrbljuju proizvodima koje mi kupujemo u supermarketima i prodavnicama tehničke opreme podrazumevaju milione ljudi. Ako se prekine samo jedna karika, čitav lanac može da prestane da radi. Ovaj lanac utiče ne samo na ono što možemo da kupimo, već i na naša radna mesta, na našu mogućnost da obezbedimo sebe i svoje porodice, na nacionalnu i međunarodnu politiku, i naposletku, to mnogima može da odredi život ili smrt. Ovo je istinito značenje globalizacije: postali smo zavisni jedni od drugih čak i u našim svakodnevnim životima.

Onda kada ljudi budu razumeli našu međusobnu zavisnost, u tom slučaju će biti lakše da se objasni da bolja povezanost omogućava i bolji život. Isto tako, jasno je i to da je sadašnji sistem, koji podržava individualizam i sebičnost, suprotan onome što nam je danas potrebno, i da je zapravo glavni razlog iz kojeg naše društvo i jeste u tako žalosnom stanju.

Mi smo sada naučeni da sebe vrednujemo kroz ono čime se bavimo (posao, zvanje na poslu itd.), i kroz to koliko zarađujemo. U nedostatku povezanosti između rada i prihoda, ova merila samo-vrednovanja postaće irelevantna i moraćemo da pronađemo nove načine da cenimo sebe, ili ćemo se svi osećati bezvrednima. U stvari, ovo se već događa milionima ljudi koji nisu u mogućnosti da pronađu smislena angažovanja.

Novi kriterijumi koji će odrediti naše vrednovanje sebe biće društveni kriterijumi, jer, kao što smo upravo rekli, kvalitet povezanosti između nas određuje kvalitet našeg života. Tako, postepeno ćemo uvažavati vrednosti kao što su solidarnost, uzajamna odgovornost i doprinos zajednici.

Dok budemo rasli unutar novog modela, otkrićemo da čovek, suprotno onome čemu smo naučeni, nije stvoren za to da se svakog dana mnogo sati muči, i to sve dotle da hoće da pobegne od života, mada to ne može. Ne, mi smo stvoreni da uživamo jedni u drugima, da se družimo, da budemo izazov jedni drugima i da podržavamo jedni druge. Stvoreni smo da pomažemo jedni drugima u tome da budemo najbolji pojedinci kakvi možemo da budemo i ostvarimo svoj puni lični potencijal, a ne da budemo individualisti, izolovani i sumnjičavi jedni prema drugima.

Fizički deo našeg života je ovde samo da bi podržao duhovni deo našeg postojanja. Duhovni deo je taj koji nas čini ljudima, ali toliko smo iscrpljeni težeći ka materijalnom da u nama nema više energije da negujemo svoje duhovno biće. Da li je uopšte ikakvo čudo to što se osećamo frustrirano?

Naš smisao života nećemo pronalaziti u radu, već u smislenim i obogaćujućim vezama sa drugima. Tek kada rastemo kroz interakciju s drugima i kada pomažemo drugima da rastu kroz interakciju s nama, osećamo se zadovoljno jer smo doprineli nečemu značajnom i trajnom.

Kako se veza između posla i plate sve više raspada, tako mi moramo da požurimo i uvedemo ove nove vrednosti. To će nas poštedeti nepotrebne agonije i brzo i lako će nas odvesti u novu eru, gde su zadovoljstva duhovna i trajna, a ne materijalna i prolazna.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman