NEVOLJE U RAJU, SVET U OPASNOSTI

 

Link - “Trouble In Paradise, The World In Peril” (Medium)

„Nevolje u raju, svet u opasnosti“ (Medijum) 

Prirodne katastrofe su se udvostručile širom sveta tokom poslednje dve decenije. Svet je u opasnosti da postane „pakao koji je milionima ljudi nepodesan za stanovanje”, upozoravaju Ujedinjene nacije, ukoliko se ne preduzmu mere u vezi sa klimatskim promenama – poplave, uragani, toplotni talasi, zemljotresi, požari i sada pandemija. Nesreće su intenzivnije i češće nego ikada pre. Šta ovo ubrzanje znači? Ljudi na prirodu gledaju kao na silu koja nije u balansu, koja je van kontrole, ali osećaju, budući da su katastrofe bez prestanka sveprisutne, da je to oduvek bilo tako – kao da nam ovakav stav olakšava život. Time se ništa ne dobija. Priroda precizno gura čovečanstvo ka tome da ono preuzme odgovornost i jednom zauvek sredi nered koji je stvorilo.

U periodu između 2000. i 2019. godine data su saopštenja za više od 7.000 velikih prirodnih katastrofa koje su pogodile četiri milijarde ljudi širom sveta – ovo su podaci iz nedavnog istraživanja koje su UN sprovele o broju ljudi nastradalih u katastrofama. To je gotovo dvostruko više u odnosu na broj nesreća popisanih između 1980. i 1999, i ovaj izuzetni porast se dogodio uglavnom zbog klimatske krize koja ugrožava naš opstanak. 

Moramo da razumemo to da se sve pošasti i sve veće patnje pojavljuju iz jednog razloga: da vode ljude ka tome da pronađu stvarni uzrok onome što se događa i reše problem u njegovom izvoru, jer očigledno je da napori naučnika i političara nisu efikasni i nisu uspeli da zaustave lavinu. Zašto sada raste broj nesreća koje donosi priroda? Odgovor daju kabalisti koji proučavaju detalje strukture realnosti. Najistaknutiji kabalista Jehuda Ašlag ovo sažeto objašnjava: 

„Priroda nas, poput veštog sudije, kažnjava u skladu sa našim razvojem. Jer, mi možemo da vidimo to da se u istoj meri u kojoj se čovečanstvo razvija, i bolovi i muke koje okružuju naš opstanak i postojanje takođe umnožavaju... I, mora da se izvede ispravan zaključak – da će nas priroda na kraju poraziti, i svi ćemo biti prisiljeni na to da se udružimo u praćenju njenih zakone, i to u punoj meri koja se od nas traži”. (Mir). 

Jednostavno rečeno, budući da je svet evoluirao do ove tačke, on je sada ušao u novu fazu razvoja, što je potpuno drugačiji nivo na kojem čovečanstvo mora u potpunosti da prepozna jedinstvo prirode kao holistički sistem, jedinstvenu celinu. 

Međutim, u sistemu (prirodi) postoji greška, izuzetak koji je izvor problemā. Unutar ovog sistema postoji ljudska vrsta, centar sveta, kojoj je data sloboda da odluči da radi kako god joj se sviđa, uprkos posledicama, i koja trenutno radi tako da ima negativan uticaj suprotan putanji ostalog dela prirode, koja je globalna, integralna i ujedinjena. Otuda, čovek je taj koji ovaj sistem izbacuje iz ravnoteže, transformišući njen dobro podmazan rad u iščašenu mašinu čiji se delovi neprestano sudaraju i drobe jedni druge, što je poput mreže kojoj je potrebna hitna popravka da bi mogla da nastavi da funkcioniše pre nego što padne u totalni kolaps. 

Ukoliko mi hoćemo da spasimo planetu, a kao posledicu i same sebe, naš zadatak je da ljudsko društvo ponovo izgradimo tako da ljudsko delanje bude u ravnoteži sa zakonima prirode. Ako bismo mogli dublje da vidimo zamršene međusobne veze koje postoje u mreži prirode, mi bismo razumeli kako mi, kao racionalan element u stvaranju, možemo i drastično utičemo na ostale delove. 

Tako, sada dolazi vreme kada svako od nas mora da se pogleda u ogledalu i kaže: „Dosta sam krivio druge za svoje probleme; moram da preuzmem odgovornost”. A kako to može da se uradi? To može da uradi jedino čitavo čovečanstvo namerno se ujedinjujući da bi postiglo jednakost, međusobnu povezanost i uzajamno razumevanje. Sav naš razvoj, u kojem se ljudske inovacije talasaju i transformišu životni stil svakog pojedinca, pokazuje u kojoj meri smo međusobno povezani. Kada ovo razumemo, razumećemo ispravno značenje našeg balansa sa prirodom, i tako ćemo uravnotežiti prirodu. Ne možemo da pobegnemo od zahteva da moramo da se uskladimo sa prirodom. 

Tako, sada dolazi vreme kada svako od nas mora da se pogleda u ogledalu i kaže: „Dosta sam krivio druge za svoje probleme; moram da preuzmem odgovornost”. A kako to može da se uradi? To može da uradi jedino čitavo čovečanstvo koje se svesno ujedinjuje da bi postiglo jednakost, međusobnu povezanost i uzajamno razumevanje. 

I, ne bi trebalo da imamo velika očekivanja ni od jednog lidera. Svakom vođi je na kraju stalo samo do časti, i on je po svojoj prirodi sebičan, čak i više nego mi ostali. To je i razlog zbog kojeg je svaki od njih uspeo da se popne na vrh političke lestvice. Ali, onda kada dostignu taj vrhunac, lepe reči koje promovišu zajednički interes postaju šuplja obećanja. Tako, mi kao opšta javnost moramo zajedno da radimo, kroz naše jedinstvo, da bismo oporavili planetu od rana koje smo joj naneli, i da zahtevamo od međunarodnih organizacija da unaprede globalni plan koji se tiče stvaranja pozitivne povezanosti između ljudskih bića svih država, svih društava. Jedino takav zaštitni i blistav prsten Svetlosti, koji okružuje planetu, može da je spasi od preteće/nadolazeće oluje i preobrazi naš život u raj na Zemlji, upravo onako kako je to i zamišljeno za nas u Misli Stvaranja.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman