SVE DUBLJI JAZ IZMEĐU LEVOG I DESNOG ĆE POTRAJATI...

 

Link - “The Deepening Rift Between Left And Right Is Here to Stay, And So It Should” (Medium)

„Sve dublji jaz između levog i desnog će potrajati, a tako i treba da bude” (Medijum)

Mi moramo da razumemo to da će sve dublji jaz između levog i desnog potrajati, a da će se i uvećavati. Što pre ovo razumemo, veće su nam šanse da se ovom razdvojenošću bavimo ispravno, pre nego što eksplodira u sveopšti rat.

Ljudi su različiti. Razlikuje ih pol, rasa, boja kože i građa tela. To su biološke razlike koje ne mogu da se promene bez grubog uplitanja u prirodu, a čak i tada su rezultati sumnjivi.

Mi isto tako moramo da se setimo i toga da zavisimo jedni od drugih, i da ako ne vidimo to da smo svi zdrav i neophodan udeo u dobrobiti čovečanstva, nećemo imati budućnost.

Ono čega smo manje svesni jeste činjenica da su i naša gledišta, religije i način na koji razmišljamo u velikoj meri određeni prirodom. Kao takvi, oni su često nepromenljivi. Kada je poslednji put neko uspeo da potpuno preokrene vaše mišljenje o nečemu što vam je zaista bilo važno? Kada ste poslednji put vi to uspeli da uradite sa nekim drugim? Sklonost ka levom ili sklonost ka desnom je utisnuta u nas gotovo jednako duboko kao što je to i boja naše kože. Ne može se reći da ne postoji način da čovek svoje mišljenje promeni pod indoktrinacijom ili pod nekim agresivnim programom prevaspitanja, ili čak ukoliko je samo stavljen u potpuno novo okruženje. Međutim, ako govorimo o tome da se gledišta miliona ljudi jednostavno promene apelovanjem na njihov razum, to nikada neće uspeti. Njihov razum funkcioniše drugačije, isto tako i njihov um, i oni nikada neće pristati na takvu promenu.

Obratite sada pažnju na svoje telo. Unutar vas postoje organi od kojih svaki funkcioniše sasvim drugačije u odnosu na ostale. Svi oni imaju istu DNK, ali ako ćeliju srca stavite u jetru, ona neće postati ćelija jetre; verovatno će umreti. Iako je stvorena od istog naslednog materijala, njena priroda i način rada su toliko različiti da ona ne bi mogla da preživi ni u jednom okruženju izvan srca, gde joj je i mesto.

Sada zamislite svoje telo bez nekog od njegovih organa. Kako bi ono preživelo bez tog organa? Ukoliko biste izvadili čak i samo jedan organ, vi biste sebe ubili ili ozbiljno osakatili. Svaki organ, ma kako mali ili beznačajan bio, od vitalnog je značaja za naše zdravlje, a često i za naš opstanak. Ne bismo hteli da pankreas, na primer, bude poput srca, jer tada ne bismo imali pankreas, a imali bismo jedno srce više.

Ljudsko društvo je upravo poput našeg tela, ali na makro nivou. Izvadite li čak i samo jedan njegov organ, osakatili biste čitav sistem. Razdvojenost, koja se vidi između ljudi, nije problem; ona ljudima samo ukazuje na to da budu svesniji svoje funkcije u društvu, što je zapravo dobro. Problem je što ne možemo da radimo kao jedinstven sistem, to jest isto onako kao što radi naše telo, sa svim svojim organima. Mi nismo svesni naše međusobne zavisnosti u društvu onako kako smo svesni da naši organi međusobno zavise jedni od drugih.

Ispravno se baviti razdvojenošću koja postoji između nas znači sagledati širu sliku – da su svi važni, da svako doprinosi, i da čovečanstvo neće biti isto ukoliko bilo ko od nas nedostaje. Dok se međusobno raspravljamo, nikada ne smemo da zaboravimo na to da smo svi jedan entitet. Dobro je ne složiti se sa drugim; to nam pomaže da rastemo, bolje razumemo sebe i druge i uspešnije izvršavamo svoju dužnost za čovečanstvo. Ali, moramo isto tako da zapamtimo da smo svi međusobno zavisni,  i da, ukoliko ne vidimo to da smo svi neophodni i da svako ima udela u doprinosu za dobrobit čovečanstva, takođe nećemo imati ni budućnost.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman