NAJVAŽNIJA IGRA

 

Link - The Most Important Game

Najvažnija igra

Za igru se čini da nije ozbiljna tema. Ali, ukoliko je igra sredstvo za uzdizanje sa životinjskog na govorni nivo, proizlazi da je to nešto najvažnije u našem razvoju, u ljudskom društvu.

Naposletku, decu podučavamo kroz igre, odvajamo/uzdižemo ljude od životinja da bi bili sposobni za društvo i vreme u kojem žive; podučavamo ih da imaju ispravan stav prema svetu oko sebe i prema ljudima koji ih okružuju. Sve to određuje govorni stepen.

Zbog toga je najvažnije igrati se, učiti, i tako se osoba prilagođava svetu. A najvažnije je da se osoba edukuje i da se dovede u sklad s Višim svetom, što se takođe naziva igra. I tu igru moramo da tretiramo kao najozbiljniju aktivnost.

Ukoliko ispravno gradimo odnos s Višim svetom, odnosno sa Stvoriteljem, mi tada postajemo bliži Njemu. I, usput mi proučavamo Njega, razumemo Njega, ulazimo u povezanost s Njim, u međusobnu komunikaciju, sve do spajanja s Njim i postizanja potpune jednakosti forme. 

Tako, za reč “igra” se čini da nije ozbiljna, ali to je u stvari najozbiljnija aktivnost. Sve promene koje želimo da napravimo u svetu zavise jedino od promena nas kroz igru. Ništa se ne menja izvan nas, već jedino naša percepcija/u našoj percepciji. 

Svet je moja senzacija. A igra je sredstvo pomoću kojeg možemo lako da izvršimo unutrašnje promene kako ne bismo izgubili svoj put i uvek prelazili na novi, sve više i više napredniji nivo percepcije.

Moguće je da me buduća stanja previše ne privlače, zato što moram da volim one koje sada mrzim ili sam barem ravnodušan. I, moram da se ponašam drugačije nego ranije, da steknem nove kvalitete i misli, neke da preferiram, a druge da odbijam. Da bih to uradio, potrebne su mi vežbe koje moram da dam sebi i da prođem kroz njih, to jest da se igram.

Moram neprestano da utvrđujem kroz koja stanja želim da prođem; to jest, moram svoje želje i misli, svoj egoizam, da povučem u nova stanja. U mudrosti kabale mi učimo kako da gradimo igre kroz koje ćemo da rastemo. A najvažnija igra je igra u grupi.

Uz pomoć igre mi možemo da pređemo iz stanja udobnosti u takva stanja koja nam se ne čine baš udobna: davanje, ljubav, povezanost. Ta stanja će se iz neželjenih pretvoriti u željena stanja, iz odbojnih u privlačna, iz mrskih u voljena. Sve promene nastaju usled činjenice da sebe zamišljamo u novim stanjima, gradimo sisteme i postepeno se menjamo i pretvaramo u nove ljude.

Ono šta se pre činilo odvratnim: davanje, ljubav, uključenost, sada izgleda kao najatraktivnije i dobro. Ono što smo mrzeli i odbacivali postaje poželjno, i mi smo spremni da uradimo sve da postignemo novo stanje.

Igra je prelazak iz trenutnog stanja u željeno ili čak u još neželjeno. Alat za prelazak iz stanja u stanje naziva se igra, u kojoj moram da budem stručnjak i da svaki put usavršavam svoje veštine.

A, ako kroz ovu igru promenim sebe, tada se, kao rezultat toga, menja ceo svet. Počinjem da menjam svoje prioritete i sve procenjujem drugačije u skladu s promenom sebe. Prema tome, kroz takvu igru, ne prilagođavam sebe svetu, već ja menjam, ispravljam i poboljšavam svet.

Ako možemo da se igramo da bismo promenili svoja stanja, onda je ovo najefikasnije sredstvo za postizanje cilja i ono je u centru sveg našeg rada.

Rastemo poput dece – kako odrastaju, tako se njihov svet menja. Ne možete sebe da razmatrate za odraslu osobu a da ne podležete promenama. Suprotno tome, ako se neprestano menjamo, mi ćemo videti kako se svet neprestano menja. Tako ćemo uvek ostati deca, mlada i puna života, stalno se menjajući i krećući napred.

Prema tome, igranje je najvažnije sredstvo da se postigne cilj stvaranja, da sebe dovedemo u jednakost forme sa Stvoriteljem, odnosno spajanje s Njim. Igra uključuje obrazovanje, učenje, teorijske i praktične vežbe i sve vrste povezanosti.

Glavno je tražiti sredstva koja će nam pomoći da se promenimo, da stalno proveravamo da li se moj pogled na okolinu, sebe i svrhu stvaranja promenio u odnosu na juče. Šta se tačno promenilo u meni u odnosu na moje prijatelje, na desetku? Tako igra postaje veoma važna za osobu.

Deca se stalno igraju. A onda odrastemo i prestanemo da se igramo. Mi sanjamo o tome da budemo odrasli, ali to samo znači da mi prestajemo da se razvijamo. S gledišta razvoja, mi postajemo mrtvi. Zbog toga, mi moramo da ostanemo mladi duhom, to jest celo vreme da se menjamo, da se igramo na višem nivou u odnosu na sadašnjost, i tako da napredujemo sve više i više.

U svakodnevnom životu, mi se trudimo da deci kupimo edukativne igre koje proširuju njihove vidike i podstiču razvoj. Na isti način, u duhovnom radu uvek moramo da tražimo ono kroz šta možemo da rastemo. A glavni alat su tekstovi kabalista i njihova primena u desetki gde ocenjujemo svoj napredak: što smo bliži jedni drugima, bliži smo Stvoritelju.

U ovoj igri mi moramo da dajemo primer jedni drugima i da se probudimo kako bismo se na kraju ujedinili tako da se sva srca spoje u centru desetke, i mi ćemo postići svoj prvi duhovni stepen.

U materijalnom svetu igranje se razmatra za neozbiljno, a nasuprot tome, u duhovnom, to je najozbiljnija aktivnost. Igrajući buduće stanje i nastojeći da ga postignemo, mi napredujemo i razvijamo se. 

Ceo naš život je igra. Uostalom, Stvoritelj nas je u početku izbacio iz Njegovog sistema, i mi moramo da se igramo da bismo se tamo vratili i postali Adam, to jeste jedan čovek u jednom srcu.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman