EVOLUCIJA SVETA JE NAŠ UNUTRAŠNJI RAZVOJ

 

Link -The Evolution Of The World Is Our Inner Development 

Evolucija sveta je naš unutrašnji razvoj

Postoji vrlo važno objašnjenje moderne, materijalističke percepcije stvarnosti, u skladu s kojim svet jeste rezultat evolucije, postepenog razvoja materije iz atoma. To su razmišljanja savremenog čoveka, bazirana na naučnim dostignućima 20. veka.

Ali, Studija o deset Sefirot objašnjava to da je čitavu stvarnost stvorila jedna misao, koja nastavlja da deluje. „U suštini, ova misao je i uzrok, i akcija, i očekivana nagrada, i esencija svih napora”.

To jeste, sve je stvoreno u trenutku, željom Stvoritelja koji je savršen, koji ne deli na delove i ne stvara ništa nepotpuno. Kada je u pitanju Stvoritelj – ne postoji postepena evolucija duž lanca uzroka i posledica.

Evolucija se otkriva jedino tada kada smo u pitanju mi, kao manifestacija Njegove percepcije, Njegove slike, Njegove stvarnosti, koja je apsolutno savršena, i nikada nije imala potrebu za tim da se formira, uspostavlja, niti da iz međustanja napreduje ka konačnom stanju. Sve ovo se događa jedino kada je u pitanju stvorenje.

Ispravan odnos prema stvarnosti treba da bude: sve već stvoreno i nema nijednog nepotpunog detalja od početka stvaranja do konačne ispravke. Sve postoji kao savršena stvarnost, što je sam Stvoritelj. On hoće jedino to da stvorenja Njega otkriju u procesu razumevanja koji je nezavistan.

U meri njihovih sposobnosti i želja, stvorenje će proći ovaj put duhovnog, unutrašnjeg razvoja. Ali na kraju, otkrivamo već postojeću stvarnost, kao što je rečeno: „I, vi ćete jesti stare zalihe, dugo čuvane”*. Otuda, trebalo bi da promenimo svoju isključivo materijalističku percepciju stvarnosti, u skladu s kojom je svet sada u procesu slobodnog razvoja, i da ga sebi oslikamo tako kao da je sistem Adam HaRišon – jedino što postoji. Sve je uključeno u ovaj sistem zajedničke duše. A to da se on razbija, skriva i postepeno otkriva pojavljuje se jedino ukoliko je u pitanju osoba koja ga postiže.

*Knjiga Levitska, 26:10:
I ješćete žito staro, od mnogo godina, i izasipaćete staro kad dođe novo.

Zapravo, izvan čoveka je jedino beskonačna Svetlost koja postoji u apsolutnom savršenstvu, i nije podložna nikakvim promenama.

Sva razlika je u mojoj percepciji stvarnosti: da li ja jedino sebe osećam, i to tako da sam poput dela sveta – što je prividna slika koju sam izmislio, ili osećam čitav sistem stvaranja, to jest postojanje Više uprave, Stvoritelja, i da taj sistem uključuje sve – SVE – što je Stvoritelj ili sistem zajedničke duše Adam. Kada osetimo Stvoritelja i postignemo otkrivenost Stvoritelja, tada se ja nazivam čovek, Adam, to jest – poput (Edome) Više sile.

Ljudi (sinovi Adama) su oni delovi stvaranja koji hoće da otkriju savršenu formu, opšti sistem u kojem se otkriva Stvoritelj.

Ukoliko sebe ne percipiramo tako kao da smo deo opšteg sistema Adam, onda nemamo nikakve veze sa duhovnim svetom, sa Stvoriteljem. Prema tome, ispravan razvoj započinje time da stalno postojim u generalnom sistemu, koji je poput integralne, zatvorene sfere i osim koje ništa drugo ne postoji.

Ova percepcija stvarnosti određuje svu razliku između korporalnog i duhovnog. Da li verujemo u to da se stvarnost razvija, ili u to da se otkriva stvarnost koja već postoji. Ovde postoji vrlo velika razlika. U prvom slučaju percipiramo to da je stvarnost nesavršena i da se ona postepeno razvija.

A u drugom slučaju, stvarnost nam se postepeno otkriva i mi to nazivamo proces evolucije. Ali, ova evolucija je otkrivanje istinske, nepromenljive, postojeće stvarnosti, stvorene odjednom na zahtev Stvoritelja, kao što se kaže: „Jedna misao je stvorena i ona je stvorila čitav univerzum, što je uzrok i akcija, i očekivana nagrada i suština svih napora”, to jest, ona uključuje apsolutno sve.

Ova stvarnost već postoji, i nama se manifestuje samo u meri naših napora da je otkrijemo, to jest u meri sličnosti naših svojstava. Razlika između egoistične i istinite percepcije sveta je upravo u tome kakvo iskustvo imamo kada je u pitanju ova stvarnost. Ako želim da odredim sopstveni duhovni razvoj, onda moram da kažem da sve zavisi od mene, od mojih ispravnih napora. Otuda, evolucija je moj unutrašnji razvoj.

I, sile koje su unutar mene – alati za otkrivanje postojeće stvarnosti – ja, u suštini, ne razvijam već ih samo otključavam. Ovo je razlika između individualistične, varljive, sebične percepcije i opšte, istinite, duhovne percepcije.

Ukoliko stvarnost percipiramo kao potpunu i savršenu, onda to da se ujedinimo zarad toga da budemo podudarni tom savršenstvu zavisi jedino od naših napora. I, tada ćemo otkriti stvarnost u kojoj postojimo i videćemo novi svet.

Mi nismo izgradili taj novi svet, već kroz razvoj svojih želja i svojstava otkrivamo ono što postoji između nas, oko nas i unutar nas. Sve zavisi od toga koliko naša želja, koja je lična i individualistična, postaje sve više i više  generalna, društvena. To nam omogućava da budemo u velikom društvenom sistemu gde je sve međusobno povezano i u jedinstvu.

Ukoliko u povezanosti između nas stvorimo nove čulne organe za percepciju stvarnosti, tada se ona iz skrivene preokreće u otkrivenu stvarnost.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman