DA LI OSOBA KOJA NIJE RELIGIOZNA MOŽE DA BUDE RAZMATRANA ZA DUHOVNU?

 

Link - “Is It Possible For A Person To Be Considered Spiritual Without Being Religious?” (Quora)

Da li osoba koja nije religiozna može da bude razmatrana za duhovnu?

Da, može. Duhovno je usmereno isključivo na davanje, a religija postoji unutar korporalne sfere, koja se odnosi na primanje i koja ima odgovarajuće namere. Međutim, ukoliko se o ovome procenjuje iz postupaka ljudi, to može da bude prilično nejasno.

U duhovnom se zahteva to da se stvaranje nikada ne odvaja na sile koje su različite, suprostavljene i kontradiktorne , već umesto toga da se sve pripisuje jednoj sili ljubavi i davanja koja postoji iza svega.

Duhovno uzdizanje se postiže tako što se jedinstvena sila pripisuje svemu – i onome što nam izgleda dobro i onome što nam izgleda zlo. Drugim rečima, Viša sila, koja se prema nama odnosi kroz davanje i ljubav, „razgovara” s nama kroz sile dobra i zla, da bi naš razvoj usmerila ka konačnom otkriću jedinstvene sile, koja postoji iza svega. Mi prianjamo, u tom procesu, uz duhovnu silu, iznad onoga što opažamo u našoj korporalnoj stvarnosti, i uzdižemo se prečkama duhovnih lestvi.

Međutim, na svom duhovnom putu, ljudi  mogu da sve vrste verskih običaja izvršavaju kao rezultat svog vaspitanja, obrazovanja, kulture i narodne tradicije. Mislim da je pozitivno da religiju  tretiramo na takav način.

Tako, religija ne sme da bude zamena za duhovni napredak, jer uzvišeno postizanje duhovne sile davanja i ljubavi treba da bude iznad i izvan svega ostalog. Religija sama po sebi ne ometa ovo postizanje. Ono što može da nas  udalji od duhovnog postizanja je pogrešno mišljenje o tome da religija može da zameni duhovno. Drugim rečima, izvršavanje raznih korporalnih akcija, kao i molitva po napisanim rečima i po određenom rasporedu, neće nas dovesti do duhovnog postizanja. Duhovno otkrivamo kroz težnju da osobine duhovne sile – ljubav i davanje – uvrstimo među naše lične kvalitete i odnose, kao što je opisano u načelu: „Voli drugog kao sebe samog”.

Drugim rečima, namere, misli i želje su od najveće važnosti, a naše akcije su sporedne. Mnogi religiozni ljudi izvršavaju akcije kroz običaje, zbog toga što su od detinjstva odgajani da to rade bez razmišljanja, i u tome nema duhovnog uzdizanja.

Otuda, duhovno, to jest namera ljubavi i davanja, ne postiže se religijskim akcijama, već pozitivnim povezivanjem s drugima u zajedničkoj nameri. Međutim, religijske akcije ne treba da budu ukinute. One su poput grane koja simbolizuje duhovni koren, i ljudi mogu da ostanu u toj kulturi. Takvi običaji niti ometaju duhovni napredak niti pomažu duhovnom napretku. Jednostavno, oni nas podsećaju da duhovne akcije postoje, što je i razlog njihovog očuvanja kroz generacije.

Autor:
  Dr Mihael Lajtman