SAMOĆA UBIJA

Link - Loneliness Kills

Samoća ubija

Pre nekog vremena se desilo jedno samoubistvo: jedan Izraelac, učitelj, izvršio je samoubistvo. On je imao siguran posao, učenike, bio je dobrog zdravlja i dobro je izgledao, ali je bio usamljen.

On je u svom oproštajnom pismu koje je postavio na fejsbuku napisao: “Strašno je kada je osoba sama. Usamljenost ubija. Dan za danom prolazi, mesec za mesecom, godina za godinom, i ja sam sam svo to vreme: na ručku, na poslu, uveče, vikendima, praznicima, za rodjendane kojih se niko i ne seti. Nekoliko prijatelja koje sam imao nestali su tokom vremena. Vreme je da i ja odem”.

Ovaj mladić nije bio jedinstven slučaj. Prema statistikama, čak i pre korona virusa, veliki broj Amerikanaca se osećalo usamljenim sve vreme ili s vremena na vreme. I, 54% je reklo da nema bliskih prijatelja -  što je oko 200 miliona ljudi samo u USA.

Samoća nije fenomen vezan jedino za Ameriku. Prema istraživanjima, oko trećine Britanaca oseća se usamljeno. Polovina Britanaca koji su stariji od 65 godina provode vreme pred televizorom ili sa svojom mačkom ili psom. U Americi i Kanadi, samci čine 28% domaćinstava, a u Evropi - 34% ili više. Od početka epidemije korona virusa, problem usamljenosti ili samoće je postao još prisutniji.

Zašto se ljudi osećaju još više usamljeni sada u ovo vreme koje se razmatra za eru najšire rasprostranjenih društvenih odnosa u ljudskoj istoriji. To zapravo ukazuje da nema povezanosti između nas, uprkos činjenici da mi izgledamo kao da smo povezani. Mi smo izmislili nove uređaje za komuniciranje: radio, tv, internet, kompjutere sa beskonačnim brojem različitih programa.

Međutim, sve ovo ne ispunjava osobu. Čovek može da nađe društvo, ali to ne ispunjava njegovu unutrašnju potrebu za osećajem unutrašnje povezanosti, međusobne zavisnosti, kao što je to sa ljudima koji su međusobno bliski i koji su istinski zainteresovani jedni za druge kao i za njihove živote i ne pitaju kako je  drugima samo iz pristojnosti.

Između nas nema istinske povezanosti koju osećamo u srcu. Sledi da ja ništa ne dugujem nikome, i niko meni ništa ne duguje. Ne treba mi niko i nikome ni ja ne trebam, tako da ja nisam istinski povezan ni sa jednom osobom.

Kada se osoba ovako oseća unutar sebe, to je odseca od života, jer ipak, šta u tom životu uopšte i ima da bi bilo bitno? Nebo, zemlja, vazduh, kuće, automobili, sva ta zbrka? Život na ekranu tv-a ili kompjutera me ne dodiruje, ne zahteva moje učešće i pomoć. Drugim rečima, u našoj povezanosti nema srca. Zato toliki ljudi pate od usamljenosti, zbog čega odu toliko daleko da sebi oduzmu život.

Igleda kao da to da se ne bude zavisan od nekoga jeste dobro. Međutim, vidimo da to nije slučaj. Mi želimo da se vežemo jedni za druge međusobnim obavezama kako bi nam neko bio važan i kako bih ja bio važan nekome, a ne da sam samo brojka. Hoću da budem osoba za koju bi neko bio zainteresovan.

Niko nas u školi nije učio kako da komuniciramo jedni sa drugima. Ni na poslu niko nije zainteresovan za osobu kao takvu, već je jedino “radnik” važan. Moramo da izgradimo društvo koje povezuje ljude u prijateljskim vezama, gde jedni brinu za druge. Sredstva za komunikaciju se samo tako nazivaju, ali sa čime nas ona povezuju? Mi smo izgubili ispravni pravac naših težnji.

Čak je i povezanost između roditelja i dece nestala: roditelji idu na posao rano ujutro i vraćaju se kasno naveče. Deca čim dobiju priliku da napuste svoje roditeljske domove, odmah odlaze. Ako ostanu, to je samo zato što nemaju gde da odu i što je jeftinije ostati sa roditeljima, a to je u suštini odnos konzumerizma.

Majke će uvek hraniti, odevati i dati zaštitu. Ipak, ja neću biti taj koji će stvoriti takvu familiju za sebe. Nisam vaspitan za porodične odnose. Živeo sam u porodici gde su moji roditelji radili po ceo dan, i nisam ih ni viđao. Nekada su u porodici žene ostajale kod kuće sa decom, dok su muškarci išli na posao. Uveče se cela porodica skupljala i gledali su jedni druge jer nije bilo televizora. Bilo je mnogo dece u porodicama, a i babe i dede su bili sa njima.

Danas toga više nema, danas se deca zaključaju u svoje sobe sa kompjuterom i vode svoj odvojeni život. Odgojeni smo tako da budemo nezainteresovani, lišeni svake ljudske empatije da ne bismo imali potrebu jedni za drugima. I, na kraju, upravo ovakvima kakvi smo sada – ne treba nam niko. Usamljenost je rezultat toga.

Međutim, ljudi pate zbog usamljenosti, oni hoće da imaju povezanost sa drugima. Ne žele da se obavezuju, ali čovek je društveno biće i zato ne može da živi bez društva. Čoveku treba da može da se osloni na društvo, da bude povezan sa njim i da uči od njega. Ako niko ne priča sa njim, ako se niko ne interesuje za njega, onda on odrasta u životinju, a ne u čoveka.

Otuda, nije iznenađujuće da su dobri, obrazovani ljudi koji su privučeni društvu, ka povezanosti sa drugima, upravo oni koji vide da je takav život bezvredan.

Autor:

  Dr Mihael Lajtman