Vakcinacija za socijalnu epidemiju
Mediji su objavili moj novi članak "Vakcinacija za socijalnu epidemiju"
Ne postoji jači okidač za strepnju nego što je nepoznato. I, mi, trenutno, prolazimo kroz zahtevan period tako što se krećemo prema nepoznatom. To nas užasava. Zbunjenost, izolacija i uznemirenost su neke od pretnji mentalnom stanju amerikanaca zbog posledica COVID-19. Stručnjaci veruju da je situacija blizu socijalne epidemije. Jedini način da plivate u ovim nemirnim vodama je putem mreže podrške, tako što ćemo izgraditi imuni sistem protiv anksioznosti kroz povezanost između ljudi.
Daleko od prirode i kao društvo u fazi raspada, mi smo upali u stalnu neizvesnost.
U stvarnosti, postoji mnogo nepredvidivih i nekontrolisanih elemenata koji i sami zavise od mnoštva skrivenih uzroka, tako da smo mi izgubili poverenje u više aspekata našeg društva. Ovo dovodi do toga da ljudi strahuju.
Pre pedeset godina nismo se toliko plašili budućnosti. Mislili smo da ćemo napredovati i da će se stvari popraviti. Sada ne znamo šta će sutra da donese i da li će stvari biti bolje za našu decu. To više nije nagađanje; mi vidimo da svet propada. Mi se već suočavamo s vrlo stvarnim strahom od teškoća koje se približavaju.
Osoba prirodno želi da zna šta je to što budućnost donosi; inače, ona ne bi bila sigurna kako da deluje u sadašnjosti. U prošlosti, većina ljudi je, u velikoj meri, mogla da očekuje kakav će biti tok njihovog života. Život je bio jednostavan, blizak zemlji, vođen godišnjim dobima i blizak prirodi.
Kako usvajamo ovu pretpostavku i počinjemo da radimo na našoj povezanosti, prouzrokujemo toplinu i ljubav, misli podrške i brigu za druge.
Tokom godina udaljili smo se od percepcije prirode kao korena života, kao vrhovnog sistema u kojem postojimo. Mi smo se distancirali jedni od drugih, slaveći pojedinačna postignuća i ohrabrujući bezdušno nadmetanje među nama do te tačke da nam je rastući egoizam stvorio osećaj da su drugi i priroda stvoreni jedino da bi nama služili.
Ne znamo šta je to što će se sledeće dogoditi. Ne razumemo šta utiče na nas ili kako pravilno da odgovorimo. Daleko od prirode i kao društvo u raspadu, upali smo u stalnu neizvesnost.
Polako, mi se navikavamo na šokove koji utiču na svet, dok se još uvek pitamo koja sila deluje u stvarnosti i donosi nam sve te događaje. Potreban nam je element neizvesnosti da bismo pokušali da pronađemo izvor svega oko nas i shvatimo da je to priroda. To je ista sila koja nas ubeđuje da joj postanemo slični, međuzavisni i sinergični.
Kroz ogromne bolove i nevolje postupno se suočavamo s važnošću izgradnje tvrđave snažnih i značajnih ljudskih odnosa. Dok usvajamo ovu pretpostavku i počinjemo da radimo na našoj povezanosti, prouzrokujemo toplinu i ljubav, misli podrške i brigu za druge.
Ove akcije će negovati naše poverenje u budućnost i biti naš pouzdani navigator u trenutnom stanju neizvesnosti.
Buduće društvo mora biti ono u kojem ljudi žive da bi ostvarili povezanost između njih, jer će u povezanosti otkriti radost i celovitost.
Ljudi su socijalna bića. Mi toliko zavisimo od društva, da bi ono trebalo da bude naše sigurno utočište kada osetimo oskudicu i strah. Moramo da stvorimo okruženje koje pruža osećaj sigurnosti putem uzajamne garancije. Ovo je sve što je potrebno za lečenje socijalne epidemije.
Ne postoji jači okidač za strepnju nego što je nepoznato. I, mi, trenutno, prolazimo kroz zahtevan period tako što se krećemo prema nepoznatom. To nas užasava. Zbunjenost, izolacija i uznemirenost su neke od pretnji mentalnom stanju amerikanaca zbog posledica COVID-19. Stručnjaci veruju da je situacija blizu socijalne epidemije. Jedini način da plivate u ovim nemirnim vodama je putem mreže podrške, tako što ćemo izgraditi imuni sistem protiv anksioznosti kroz povezanost između ljudi.
Daleko od prirode i kao društvo u fazi raspada, mi smo upali u stalnu neizvesnost.
U stvarnosti, postoji mnogo nepredvidivih i nekontrolisanih elemenata koji i sami zavise od mnoštva skrivenih uzroka, tako da smo mi izgubili poverenje u više aspekata našeg društva. Ovo dovodi do toga da ljudi strahuju.
Pre pedeset godina nismo se toliko plašili budućnosti. Mislili smo da ćemo napredovati i da će se stvari popraviti. Sada ne znamo šta će sutra da donese i da li će stvari biti bolje za našu decu. To više nije nagađanje; mi vidimo da svet propada. Mi se već suočavamo s vrlo stvarnim strahom od teškoća koje se približavaju.
Osoba prirodno želi da zna šta je to što budućnost donosi; inače, ona ne bi bila sigurna kako da deluje u sadašnjosti. U prošlosti, većina ljudi je, u velikoj meri, mogla da očekuje kakav će biti tok njihovog života. Život je bio jednostavan, blizak zemlji, vođen godišnjim dobima i blizak prirodi.
Kako usvajamo ovu pretpostavku i počinjemo da radimo na našoj povezanosti, prouzrokujemo toplinu i ljubav, misli podrške i brigu za druge.
Tokom godina udaljili smo se od percepcije prirode kao korena života, kao vrhovnog sistema u kojem postojimo. Mi smo se distancirali jedni od drugih, slaveći pojedinačna postignuća i ohrabrujući bezdušno nadmetanje među nama do te tačke da nam je rastući egoizam stvorio osećaj da su drugi i priroda stvoreni jedino da bi nama služili.
Ne znamo šta je to što će se sledeće dogoditi. Ne razumemo šta utiče na nas ili kako pravilno da odgovorimo. Daleko od prirode i kao društvo u raspadu, upali smo u stalnu neizvesnost.
Polako, mi se navikavamo na šokove koji utiču na svet, dok se još uvek pitamo koja sila deluje u stvarnosti i donosi nam sve te događaje. Potreban nam je element neizvesnosti da bismo pokušali da pronađemo izvor svega oko nas i shvatimo da je to priroda. To je ista sila koja nas ubeđuje da joj postanemo slični, međuzavisni i sinergični.
Kroz ogromne bolove i nevolje postupno se suočavamo s važnošću izgradnje tvrđave snažnih i značajnih ljudskih odnosa. Dok usvajamo ovu pretpostavku i počinjemo da radimo na našoj povezanosti, prouzrokujemo toplinu i ljubav, misli podrške i brigu za druge.
Ove akcije će negovati naše poverenje u budućnost i biti naš pouzdani navigator u trenutnom stanju neizvesnosti.
Buduće društvo mora biti ono u kojem ljudi žive da bi ostvarili povezanost između njih, jer će u povezanosti otkriti radost i celovitost.
Ljudi su socijalna bića. Mi toliko zavisimo od društva, da bi ono trebalo da bude naše sigurno utočište kada osetimo oskudicu i strah. Moramo da stvorimo okruženje koje pruža osećaj sigurnosti putem uzajamne garancije. Ovo je sve što je potrebno za lečenje socijalne epidemije.
Autor:
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.