DEMOKRATIJA KAKVE NIKADA NIJE NI BILO

 

Link - “The Democracy That Never Was” (Medium)

„Demokratija kakve nikada nije ni bilo” 

Ovi predsednički izbori su jasnije nego ikada pokazali to koliko su mediji moćni. Mogućnost koju mediji imaju da biraju šta da prikažu, a šta da ne prikažu, i na koji način da prikažu to što su odabrali, formira, u skladu sa ovakvim njihovim hirovima, gledišta ljudi i njihova razmišljanja. Došlo se do te tačke u kojoj mediji ne čekaju da rezultati predsedničkih izbora budu zvanično proglašeni da bi ih saopštili, već oni odlučuju o njima, a čak ni zvaničano odbijanje Kongresa ne može da ih natera na to da promene svoje izveštavanje.

Mediji nisu preko noći stekli ovu nadmoć. Tokom godina su sticali moć nad gledištem ljudi i uviđali to da ta moć vredi mnogo novca. Ovo je stvorilo vezu između moći, bogatstva i prenosa informacija. Od tog trenutka nadalje demokratije nema. Narod ranije nije ni bio zaista suveren, a vladari su barem donekle bili odgovorni prema svom biračkom telu, iz želje da nastave da „služe narodu”, to jest da budu ponovo izabrani i da ostanu na funkciji.

Međutim, kada su političari razumeli da za to da ponovo budu izabrani ne treba da služe narodu, već ljudima koji izveštavaju taj narod, njihova posvećenost svom biračkom telu je nestala. Tako su političari, da bi dobili željeno izveštavanje, počeli da pritiskaju štampu. Zatim su tajkuni počeli da kupuju sve novine i TV kanale, i tako su postali medijski moćnici. To nije učinjeno nužno zato što su mediji bili tako unosan posao, već zato što vlasnik novina ili TV kanala može da odluči šta će se pisati ili emitovati, kako i koje zaključke medijske priče će promovisati, a u vezi s temama od interesa. Sada, ukoliko političari žele dobro izveštavanje, moraju medijskim moćnicima to da plate uslugama poput ugovora o proizvodnji energije, donošenja određenih zakona, zakona o vlasništvu nad zemljom, valutnih zakona, povoljnih carina, nižih poreza i tako dalje. Bogati imaju mnogo potreba koje političari mogu da zadovolje. Ako je potrebno reći ili napisati neke lepe reči o njima na televiziji, zašto da ne? Svi imaju koristi, osim javnosti.

Nedavni predsednički izbori razotkrili su ovo mračno stanje više nego bilo koji prethodni izbori, i cela struktura se sada raspada. Krajnje je vreme bilo da se to učini. Sada je pitanje šta će doći na mesto korumpirane strukture.  

Naposletku, postoje samo dva puta: uspon ili pad. U situaciji u kojoj smo sada padamo, i to brzo. Napetost između dve suprotne strane eskalira, mediji to podgrevaju, mržnja se ne kontroliše i obe strane osećaju da se bore za budućnost nacije. Ovo je recept za rat.

Ali, postoji i druga opcija: ići u uspon. Ići u uspon znači to da “kultura ukidanja” onoga što je drugačije treba da se obustavi, a mi treba da prihvatimo činjenicu da se nijedna strana neće promeniti. Štaviše, jedino ukoliko obe strane zadrže svoje stavove, iz kostura demokratije će izaći nešto novo: novo razmišljanje, nova percepcija sveta.

To nije kompromis; svaka od dve strane će zadržati svoja gledišta i od njih neće ustupiti ni centimetar. Međutim, svaka strana će isto tako omogućiti onoj drugoj da sačuva svoj položaj, i obe strane će razumeti to da bez one druge ne mogu da postoje. Postojanje jedne strane omogućuje i definiše postojanje druge. Kao što toplota ne postoji, niti može da se definiše ukoliko nema hladnoće, tako nema ni desnog u odsustvu levog, a ni levog u odsustvu desnog, niti može da se definiše.

Kada jednom dođemo do toga da vrednujemo postojanje druge strane, možemo postepeno da razvijamo pozitivne emocije prema njoj. Ali, to će doći kasnije. Prvi korak ka popravljanju američkog društva nakon propasti demokratije jeste da svi politički stavovi budu prihvaćeni bez očekivanja da se neki od njih promeni, i bez pokušaja da se postigne kompromis, već jednostavno da se prihvati to da su svi stavovi pravi i da odražavaju istinska osećanja ljudi, i da je to ono što ih čini legitimnim. 

Autor:

  Dr Mihael Lajtman