ČUJTE!

Link - Just listen

Čujte!

Da li vam je poznat osećaj kada sledimo određeni cilj koji nam je zaista važan?

Na početku, to je uvek ideja koja jednostavno neće da ode. Polako postaje sve preciznija, oblikuje se u nama i mi uistinu možemo da vidimo i osetimo „šta bi bilo kad bi bilo“. Tada obično počinje da se odigrava nešto što daje smisao toj ideji i čini je izvodivom. I, to je takva energija s kojom ne možemo ništa drugo osim da je, pre ili kasnije, stavimo u pogon.

Tada donosimo odluku. Ideja je zrela, nesigurnosti i sumnje su prevladane i otklonjene, preduzimamo akciju punom snagom i krećemo putem koji smo izabrali. Ponekad dođe i nešto dodatno, ili naiđemo na nove izazove, i sve to skreće naš put ponekad nalevo, a ponekad nadesno. Taj put nikada ne ide samo pravo napred. Na isti način funkcioniše i razvoj i rast u svakom području života. Sve je živi sistem koji ne dopušta ni zastoj ni korak unazad. On je poput reke života:  ponekad je ta reka plitka i mala, a ponekad besna, ogromna, dok se na kraju ne ulije u more. Međutim, kako naša ideja izgleda u našoj stvarnosti? Da li se zaista prepuštamo tome da nas nosi ovaj sistem „koji diše“?

Recimo da je cilj neke naše ideje postignut. Izvorna ideja je realizovana. Šta sledi tada? Neko vreme možemo da uživamo u tome jer smo zadovoljni rezultatom. Budući da zastoj nije prirodan, jer sve teži razvoju, ubrzo osećamo unutrašnje nezadovoljstvo i postavljamo sebi novi cilj. Već smo naučili da je cilj dostižan i da će se sve ostvariti, samo je potrebno da „budemo u reci“. Tako, počinjemo ponovo, potpuno smo motivisani, ali nakon kratkog vremena otkrivamo da je sada ipak nešto drugačije.

Odjednom moramo napornije da radimo, izazovi postaju opasniji, a prepreke gotovo nesavladive. Trčimo unaokolo, haotično tražeći rešenja ili nove povoljne prilike. Nezadovoljni smo i pitamo se kada će se ovaj tok konačno vratiti tome da svu našu neizvesnost preokrene u radost.

Počinjemo da preispitujemo svoj cilj i proveravamo svoje sposobnosti u odnosu na cilj, i kada sagledamo kolike su one – tada krivimo druge zbog toga. Slučajnosti postaju sve ređe i dolaze tek kada postanemo očajni zbog svoje male snage ... i stvarno polako odustajemo. Zašto je tako? U početku je sve bilo toliko jednostavno i sve je išlo gotovo samo od sebe. Zašto se čini da sada ništa ne ide, a veoma se trudimo? Gde je razlika?

U početku, to je bila samo ideja. Mogla je da se sprovede, ali nije i morala da se sprovede. Nismo osećali pritisak ni strah, i mogli smo da verujemo. Osećali smo „tok“.

Sada postoji rizik da novi cilj ne bude postignut. Osećamo pritisak da možda nećemo uspeti, ali i strah da ćemo izgubiti ono što je već postignuto. Prilepimo se uz viziju cilja, želimo da kontrolišemo tok i svako malo odstupanje nas preplaši. Više i ne vidimo taj tok jer smo uhvaćeni u ovaj točak. A zatim, udarci slede jedan za drugim i očajni smo. Tada počinje slučajnost. 

Tako, nastavljamo da se krećemo polako i da patimo. Udarci postaju jači i jači, a mi postajemo sve slabiji i slabiji. Padamo sve dublje i dublje, a pritisak koji dolazi spolja teško je podnošljiv.

Tada nam priroda šalje virus koji kaže: „Stanite sada!“ „Dosta je!“. Oduzima svaku sposobnost da delujemo, svaku mogućnost borbe i, jednostavno, uništava svaki rad.

Čitav naš svet se urušava, sve što smo izgradili i sve što smo mislili da jesmo.

Sada nam se priroda smeje i pita: „Niste me čuli? Slala sam vam probleme, slala sam vam ograničenja, sve više nekakvih pravila i takve ljude koji vam štete. Primorala sam vas da radite stvari koje vas čine tužnim, ali niste me čuli“.

Sada moramo da slušamo, i ta spoznaja pogađa kao udarac. Želimo da se suprotstavimo i vratimo se na staro. To je ono što znamo i to nam ostavlja nekakav osećaj kontrole i sigurnosti. Bojimo se nepoznatog, novog. Ne znamo što da očekujemo i kako dalje. Ali duboko u sebi osećamo: nema nazad! Staro je mrtvo!

Plačemo i tugujemo, padamo u depresiju i puštamo da sve prođe kroz nas. Čak i dok nas bol samosažaljenja čvrsto obuhvata, osećamo da ništa ne možemo da učinimo. Predajemo se patnji, a tada se javlja osećaj prihvatanja. Počinje da teši vrlo tiho, daje nadu, hrabrost i samopouzdanje. Govori nam jasnim rečima: „Pokušajte da razumete – priroda je savršena. Ona ne želi ništa loše u opštem smislu niti loše baš za vas. Jedino želi da vam pokaže put i moli vas da to čujete“.